M. Bazdulj: Moral, stid i „duh stepenica”

U Srbiji se „suočavanje sa prošlošću” svodi na mantre o apsolutnoj srpskoj krivici... Glas bošnjačkih i hrvatskih žrtava se mnogo glasnije čuo i mnogo je ukorenjeniji u „kulturi sećanja”

Postoji u francuskom jeziku divna fraza koja bi se doslovce mogla prevesti kao „duh stepenica”. Ona označava iskustvo kakvo valjda svi imamo, iskustvo kad se naknadno setimo onoga što je zapravo trebalo da kažemo u toku neke žive razmene ili diskusije.

Nije to previše drukčije od naše „naknadne pameti”, ali ponešto ipak jeste. „Duh stepenica” se ne odnosi na žal zbog promene suštine nekog stava, nego zbog izostanka konkretnog argumenta, zgodne dosetke ili efektne poente. Obično o takvoj situaciji nema smisla pisati osim u anegdotskom ključu. Desi se, međutim, ponekad da argument koga se nismo setili u žaru diskusuje vredi kasnije zapisati, naročito ako je relevantan za šire polje diskusije.

Prošle nedelje se u Beogradu, u Dorćol placu, desila jedna od onih opštemestaški zamišljenih javnih diskusija o „suočavanju sa prošlošću”, „pomirenju” i ostalim stavkama iz nevladinih agendi. Uz moderaciju Olje Bećković, u njoj su učestvovali poznati novinar ovdašnji Teofil Pančić, zatim medijski istaknuti hrvatski povesničar mlađe-srednje generacije Dragan Markovina, te naposletku i potpisnik ovog teksta. Bio je najavljen i prominentni sarajevski advokat, televizijski voditelj i bivši novinar Senad Pećanin, ali je na vidnu žalost svoje probrane publike, u poslednjem trenutku otkazao dolazak.

Kako to često biva, u ovakvim diskusijama obično se ne dolazi do suštine. Predviđeno vreme se izgubi u fraziranju, površnom nadgornjavanju i manjku moderatorske želje za ozbiljnom debatom, a u korist dosetki i impresionizma.

Jedna od dve ključne teze koje sam ja želeo da iznesem bila je ta da je u proces „suočavanja sa prošlošću”, kako se kod nas sprovodio, ugrađena „fabrička greška” neuzimanja u obzir srpskog iskustva i srpskog stanovišta. Hteo sam reći da su i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, primera radi, stavovi prihvatljivi u „pomiriteljskom diskursu” istovremeno i stavovi savršeno u skladu sa stavovima tamošnjih političkih i drugih elita.

I za Markovinu i za Plenkovića, primera radi, rat je bio „velikosrpska agresija”, a Oluja „legitimna vojna akcija”. I jedan i drugi će priznati da se tu desio i pokoji zločin, ali to će svoditi na pojedinačne incidente. Isto važi i za Pećanina i političko Sarajevo: ubijanje ljudi u Dobrovoljačkoj ulici je bila, kako će reći, „legitimna vojna akcija”, a teror nad Srbima u Sarajevu im nikako nije uporediv sa terorom nad Bošnjacima u Bijeljini ili Doboju.

U Srbiji se, međutim, „suočavanje sa prošlošću” svodi na mantre o apsolutnoj srpskoj krivici. Na tom tragu, kao u Krležinoj rečenici po kojoj u građanskom ratu ni grobovi nisu ravnopravni, glas bošnjačkih i hrvatskih žrtava se mnogo glasnije čuo, mnogo je ukorenjeniji u „kulturi sećanja”, u svetu se o njemu mnogo više zna, nego o srpskim žrtvama. Pokušao sam, kažem, da tu tezu argumentujem, ali su me prekinuli, pa je priča otišla u drugom pravcu. Nije ni prvi ni poslednji put da se tako nešto desi i celu stvar bih zapravo i zaboravio da se na samom kraju „iventa” nije desio bizaran i indikativan incident.

Naime, mada je već praktično proglašen kraj diskusije, postariji čovek iz publike insistirao je da želi da me nešto pita. Probivši se do prvog reda, taj sitni zemunski preduzetnik, imenjak i prezimenjak aktuelnog selektora srpske fudbalske reprezentacije, koga ću ovde, da uštedim na prostoru, zvati Nepiksi, očigledno uznemiren, s povišenim tonom i drhtavim rukama me upitao sećam li se večeri kad sam pevao sa Handkeom i Kusturicom, u Višegradu, nadomak mesta zločina u Pionirskoj ulici i da li me zbog te večeri sramota.

Odgovorio sam mu da mu je celo pitanje bazirano na laži i dezinformaciji i da famozni snimak nije napravljen u Višegradu, odnosno da uopšte nije napravljen u Republici Srpskoj odnosno Bosni i Hercegovini, nego duboko na teritoriji Srbije, na Zlatiboru, i da ne vidim razloga da me bude sramota zbog benigne zabave i opuštanja u društvu svetskih umetničkih veličina. On je nastavio da se trese, a ja sam sišao sa bine.

Razmišljao sam posle, međutim, koliko je zapravo sramotno da mene usred Beograda, i godinu i po dana posle te poluamaterske dezinformacije izbačene iz bošnjačkog paraobaveštajnog podzemlja, teraju da se pravdam što sam ni kriv ni dužan izložen medijskom linču i što sam u tom trenutku ostao bez osnovnog izvora prihoda, a sve ni zbog čega. I još da se pravdam nekakvom histeričnom fićfiriću s lažnim osećanjem moralne nadmoći. Pomislio sam kako on vileni zbog lažne informacije da se jedini put pevalo u gradu u kojem su pre trideset godina izvršeni masovni zločini nad civilima.

Ti zločini su suđeni na sudovima od Haga do Sarajeva, najveći i najpoznatniji krvnici osuđeni su na najveće moguće kazne koje postoje u sudovima civilizovanog sveta, kako se to kaže, najteže, dakle, ako se izuzme smrtna kazna, o tim zločinima su napisane knjige i snimani filmovi, branile su se doktorske disertacije. Niko te zločine ne poriče, niko ih ne relativizuje. Desili su se i svako normalan ih osuđuje. Ali to Nepiksiju nije dovoljno.

Istovremeno, koju stotinu kilometara zapadno, na ostrvu Pagu, nadomak mesta gde su ustaše pobile, desetine hiljada Srba i Jevreja, nalazi se plaža Zrće, „jadranska Ibica”. Nigde nema nikakvog spomena koji bi komemorirao žrtve, nigde u javnosti ne postoji svest o onom što se desilo, osim kod nekoliko malo poznatih medija i organizacija iz Banje Luke. Hiljade i hiljade mladih iz cele Evrope, uključujući i Srbiju, tamo svake godine „partijaju” uz tehno i rejv muziku.

Najverovatnije je i te noći u Dorćol placu među publikom na diskusiji, pošto se tu nalazila i krema zlatne srpske NVO mladeži, bilo „rejvera” sa Zrća; uostalom, vrlo je moguće da se tamo kao student od napornih obaveza odmarao i povesničar Markovina.

Da se razumemo, ne mislim da u tome ima išta loše, ali je indikativno kako te i takve ljude koji zaista plešu na tuđim grobovima, Nepiksi i njegovi nikada neće moralistički prozivati. Razlog se sam nameće; ti grobovi su srpski, preglasna sućut tu nije poželjna.

 

Autor Muharem Bazdulj

 

Izvor RT Balkan, 28. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u