S. Antonić: Rusi na Dunavu

Proglašavanjem Rusije „državnim sponzorom terorizma”, Vašington očigledno hoće da primeni svoju staru doktrinu „odmetničkih država”. A protiv takvih je sve dozvoljeno, uključujući i vojne intervencije

Evropski parlament usvojio je rezoluciju kojom se Rusija proglašava – „državnim sponzorom terorizma”.

Kada sam pročitao ovu vest (ovde), pomislio sam – šta će sad ovo Berlinu? Kakve su sad to eko-zelene kerefeke? U pravu je Solonjevič kada kaže da „nemačka čuvena netaktičnost dolazi od toga što Nemci ne razumeju. Njihove mogućnosti ljudskog razumevanja odnose se prema našim kao konjsko kopito prema čovečijim prstima. Kopitom se može svašta uraditi, ali se ne može svirati violina. Otuda nemačka konjska politika” (ovde 207).

No, ipak sam otišao na sajt EP da vidim šta tačno piše u rezoluciji (ovde). Ne samo da je Rusija proglašena državnim sponzorom terorizma (state sponsor of terrorism), već je zatraženo „uspostavljanje specijalnog suda koji će se baviti zločinom agresije Rusije protiv Ukrajine” (ovde T.11), zatraženo je da se „zatvore i zabrane ruski centri za nauku i kulturu” (T.5) – pri čemu bi se tome priključile „i sve zemlje kandidati i potencijalni kandidati” (T.7; – što znači da bi i Beograd imao da zatvori Dom ruske kulture!), pozvan je „sav ruski narod da protestuje protiv zverskih ratnih zločina Rusije” (T.16), „pohvaljen je rad ukrajinskih novinara koji svetu govore istinu o ratu u Ukrajini” (T.16; božesakloni – ukrajinski novinari i istina o ratu?) i na kraju je zatraženo da se „u samoj Rusiji otvori javna debata o zločinima sovjetskog režima […] protiv Ukrajine” (T.17).

Pa majstori, kako ste samo lepo sve ovo uspeli da smislite? Bravo!

Međutim, iz rezolucije sam video (ovde R) da na ideju da se Rusija proglasi sponzorom terorizma ipak nije prvi došao Berlin, već – Vašington.

Naime, Predstavnički dom američkog Kongresa na to je pozvao još 12. maja 2022, Senat se pridružio 27. jula, odmah su potrčali i parlamenti Litvanije, Letonije, Estonije, Poljske i Češke, da bi dva dana pre Strazbura i NATO skupština jednoglasno usvojila rezoluciju (zvanični tekst ovde) u kojoj se „jasno izjavljuje da je ruska država pod sadašnjim režimom teroristička” (str. 20, i).

Naravno da je i skupština NATO pozvala sve članice „da preduzmu kolektivnu akciju ka uspostavljanju međunarodnog tribunala za krivično gonjenje zločina agresije Rusije” (20, h), a to je ponovljeno još i u posebnoj rezoluciji (ovde 2). Štaviše, predsednik NATO skupštine, Džerald Konoli (SAD) u svom uvodnom govoru optužio je Rusiju za „dela genocida” (ovde 3), tokom njene „kataklizmične, bezobzirne i brutalne kampanje suzbijanja slobode u Evropi, pa i širom sveta” (ovde 4).

Kako to baš tačno Rusija „suzbija slobodu širom sveta” i pri tom još „bezobzirno i kataklizmično” čini „dela genocida”, Konoli je propustio da objasni – ostavivši, valjda, mašti na volju NATO skupštinarima da zamišljaju „zverske ruske zločine”…

Još jedan obračun SAD s „odmetničkim državama”?

Sve u svemu, Vašington očigledno na Rusiju hoće da primeni svoju staru doktrinu „odmetničkih država” (rogue state, outlaw state, pariah state). Nju je još 1994. obznanio Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk (ovde). On je pet zemalja svrstao u odmetničke države: Severnu Koreju, Kubu, Iran, Libiju i Irak. Kasnije su ovoj listi, u okviru „doktrine odmetništva” (rogue doctrine), dodati – da bi zatim bili napadnuti – Avganistan (1998), Sudan (1998) i SR Jugoslavija (1999).

Klintonova administracija je izraz odmetnička država „kompulsivno upotrebljavala” (ovde 124). Izračunato je da se, u razdoblju 1997-2000, ovaj termin pojavljivao u 31 odsto Klintonovih govora, i 17 odsto Olbrajtkinih (isto, 117).

Olbrajtova je čak sve zemlje sveta podelila u tri grupe:

  1. one koje „razumeju pravila” (understand the rules) – što će reći: shvataju koga treba da slušaju;
  2. „zemlje u tranziciji”, to jest one koje se trude da nauče američka „pravila”;
  3. „odmetničke države” – one koje ne samo da nisu deo međunarodnog sistema (international system), već čije samo biće podrazumeva da budu izvan njega i da bukvalno bacaju ručne bombe na njega kako bi ga uništile” (ovde).

Pazite samo kakva filozofkinja, prava ontologija anti-NATO bezobraznika…

A protiv odmetničkih država sve je dozvoljeno, uključujući i vojne intervencije. Buš je u Strategiji nacionalne bezbednosti (2002) proklamovao spremnost SAD da vojno napadne „odmetničke države i njene terorističke saradnike” (ovde).

Štaviše, u Bušovo doba obračun s odmetničkim državama postao je središnja tema američke spoljne politike (ovde).

I docnije je administracija SAD koristila isti termin kada je želela da diskvalifikuje neku zemlju. Recimo, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton proglasio je 2019. da se „Madurov režim sada pridružuje tom ekskluzivnom klubu odmetničkih država” (ovde). A državni sekretar SAD Majk Pompeo 2020. nazvao je Kinu „odmetnutim činiocem” (rogue actor; ovde).

Vašington je u toj meri zloupotrebljavao oznaku „odmetnička država”, da je Čomski napisao da je „’odmetnička država’ svaka ona koja prkosi naređenjima SAD” (ovde 30). A Derida je ovako sažeo Litvakovu monografiju na ovu temu: A rogue State is whoever the United States says it is (ovde 118; 125).

Čak je i Hantington upozorio da s takvom praksom same SAD zapravo „postaju odmetnička supersila” (the rogue superpower) koju većina zemalja smatra „najvećom spoljnom pretnjom sopstvenim društvima” (ovde).

Ali, sila ne zna za argumente. Svoju knjigu o odmetničkim državama Derida je stoga i započeo citatom iz basne La Fontena Vuk i jagnje – znate ono kad vuk proždere jagnje prosto zato što mu se može:

„Razlog jačeg uvek ponajviše vredi. Evo jedne priče iz koje to sledi” (ovde 37).

Može li se na Rusiju primeniti zakon jačeg?

Samo što je razlog jačeg radio u slučaju Libije ili Srbije, ali – u slučaju Rusije?

Pogledajte samo kako primenjuju isti obrazac: 1. proglasi se neka zemlja terorističkom, a njen lider zločincem; 2. napravi se sud za „ratne zločine”; 3. država se bombarduje, organizuje se prevrat, a lider se ubije ili isporuči „sudu”.

I to su oni zamislili da ponove s Rusijom i Putinom? Baš pametno.

Jedino što Rusija nije Srbija 1992-1999, pa da bude izolovana i opkoljena. Jer, šta ćemo s formulom 14:86 – odnos stanovništva država koje su uvele sankcije Rusiji (14 odsto), i one koje nisu (86 odsto)?

I šta ćemo s ruskim bojevim glavama? Pa i ako SAD neće da ratuje, zar oni stvarno misle da će Ukrajina da pobedi?

Čak i posle pada Hersona, načelnik Združenog generalštaba američke vojske, general Mark Mili, na brifingu u Pentagonu izjavio je da bi Kijevu bilo bolje da odmah počne da ozbiljno pregovara o miru, jer su minimalne šanse da  dođe do „ukrajinske vojne pobede, definisane kao izbacivanje Rusa iz cele Ukrajine, uključivši i Krim” (transkript ovde).

Nekako u isto vreme je i penzionisani nemački pukovnik Ralf Til objašnjavao TV publici da, uprkos Hersonu, Kijev gubi rat (ovde; up. ovde).

Ali, kakve to ima veze – mi ćemo Ruse da proglasimo teroristima, za Putina ćemo da napravimo Haški tribunal, i tako ćemo, samouvereno, da nastavimo da vodimo konjsku politiku.

Samo što je takva politika i dovodila do toga da ruska vojska na kraju umaršira u Stokholm (dva puta: 1719. i 1808/9), Berlin (dva puta: 1760. i 1945), Rim (1799), Amsterdam (1813-15), Pariz (1815) – a o Bukureštu, Budimpešti, Varšavi ili Pragu da ne pričamo (v. ovde).

Ušće Dunava geostrateško središte Balkana

Što se nas Srba tiče, bili bismo zadovoljni da Rusi samo izbiju na Dunav. Ušće Dunava s pravom se smatra geostrateškom ključaonicom Balkana i Srednje Evrope.

Rusija je deltu Dunava prvi put dobila Jedrenskim mirom (1829), izgubila ju je posle Krimskog rata (1856), a povratila na Berlinskom kongresu (1878). Ponovo ju je izgubila 1918, povratila (kao SSSR) 1940, ponovo izgubila (raspadom SSSR) 1992.

Kontrola ušća velikih plovnih reka od izuzetnog je geopolitičkog značaja. „Ušće predstavlja ulazna vrata u reku i njen sliv. […] Gospodar ušća u stanju je da zatvori put iz reke u more, i obratno” (ovde 44). Zato je u kolonijalno vreme bilo dovoljno zaposesti ušće neke plovne reke, pa da se može polagati pravo na ceo njen sliv (isto, 44-50). Čak i bez toga, kontrola ušća se smatrala velikom prednošću: „reke sa svojim ušćima i plovnim tokom omogućavaju jednu vrstu nevidljivog kolonijalnog podčinjavanja” (47).

Mogući izlazak Rusa na Dunav imao bi svakako veliki uticaj na celo Podunavlje: „Ako Rusija […] uzme ušće Dunava, svima je jasno da će, u tom slučaju, ona imati snažan uticaj na sve teritorije u dubini” (ovde). To bi znatno popravio strateški položaj Srbije, koja je i sama Heartland Balkanskog poluostrva (ovde 67).

Mirovnim i drugim posleratnim sporazumima utvrđuje se i režim plovidbe međunarodnim rekama (ovde 471): Bečki kongres 1815. (za Rajnu), Pariski mir 1856. (za Dunav), Beogradska konferencija 1948. (za Dunav) itd. Kao što je Sevrskim ugovorom (1920) bio (jedno  vreme) omogućen slobodni prolazak trgovačkih i vojnih brodova „u miru i u ratu” kroz Bosfor i Dardanele (ovde), isto se može tražiti i kada je Dunav u pitanju za podunavske zemlje, od Rusije do Mađarske.

Naravno, to se može desiti ako se Ukrajinski rat završi trajnijim mirom i legitimizacijom multipolarnog sveta, kroz sistem regionalne bezbednosti velikih sila. To je upravo ono što je svojevremeno savetovao Hantignton, preporučujući SAD da prihvate pluralizam civilizacija, te „da prihvate Rusiju kao stožernu državu pravoslavlja i veliku regionalnu silu s legitimnim interesima koji se tiču bezbednosti njenih južnih granica” (ovde 312).

Nedavno se srpski predsednik požalio: „Strah me je veći nego ikad, pred Srbijom je period teži od onog iz 90-ih”, zapitavši se: „gde ćemo mi Srbi, šta ćemo sa sobom, hoćemo li uspeti da sačuvamo i desnu i levu obalu Dunava za sebe, svoj narod, a ne nekog drugog?” (ovde)

Ovaj neobičan strah možda i nije bez ikakvog osnova imajući u vidu nemački plan iz jula 1941. po kom je Srbe valjalo iseliti iz Beograda, Smedereva i ostalih mesta uz Dunav. U planu je, naime, pisalo da „Srbi moraju biti potisnuti od Dunava i iz Beograda, da bi se istakla njihova politička beznačajnost i kako bi bilo sprečeno, što se u istoriji često dešavalo, da iz Beograda dolaze nove zavere protiv Nemačke, poretka na Balkanu i u Evropi” (ovde 106).

No, ako Rusi izađu na Dunav taj strah će potpuno nestati. A biće rešen i osnovni „problem (srpskih) suverenista – to što iz Moskve ovde teško da može da doleti ptica, a kamoli ruski avion” (ovde).

Jer, možda će u Beograd moći da doplovi ruski ratni brod?

 

Autor Slobodan Antonić

 

Izvor RT Balkan, 28. novembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Reuters/Yves Herman

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u