Iskonski pesnik, poeta sacer, jedan od posvećenika u tajnu skrivenu u srcu jezika, onaj koji i nesreću roda osveštava, i tugu do zlata duhovnog uzdiže. Naizgled s lakoćom je prevladao (kako kaže Ranko Popović) temeljni paradoks srpskog pesničkog moderniteta, jaz između grandioznog epskog nasleđa i lične lirske pozicije, i upravo na tome sazdao izvanrednu poeziju univerzalnih značenja. Njegov zlatni poetski luk uvezuje zavičajna gorska ishodišta, ranu lirsku hajdučiju, moćnu poetsku slutnju srpskog paganskog mita, sa visokom hrišćanskom duhovnošću Nedremanog oka. Spaja ječam i kaloper, izgubljeni dom i svevremeno srpsko kosovsko iskušenje, i sve okrunjuje vizijom Hercegovine kao velike porte Nerukotvorenog Hrama pod kubetom nebesa.
Rajko Petrov Nogo (Borija, Kalinovik, 1945), nesumnjivo, jedan od samo nekoliko sudbinski važnih srpskih pesnika danas. Otud, dabome, i čast ovim stranicama.
Odlučili ste se, izgleda, za pesničko tihovanje?
– Sve teže javno govorim, jer su javni prostor pokrili opskurni tipovi. Oštro govoreći, a kad se oštro govori uvek je jasnije! Junaci našeg doba su ološ. I u nadzemlju i u podzemlju su ti isti sa „Farme” i ozbiljnom čoveku je zazorno da bude rimovan sa njima, jer isti su ovi na estradi i u aktuelnoj politici, ali i njihovi favoriti u književnosti. Ovo je neka okupacija i samookupacija i u takvim prilikama pristojni Srbi možda ne bi trebalo da objavljuju. Da bi se jednom znalo, kad sve ovo prođe, ako prođe, ko je znakovito ćutao.
Živim na Voždovcu. Grad je ono dole. Bolje mi je u sopstvenom društvu. Čim se spustim dole, sretnem likove koji su problejali, ali, pošto nisam jednoumac, možda ja njima izgledam kao da sam problejao. Na svom brdu, koje zovem Zgubidan, gubim svoje dane i noći kako ja hoću, starim usamljeno, jer sam tako izabrao, u mučalnici, toj svojoj radnoj (devojačkoj) sobi, kao u kakvom manastiru. Kad izađem na balkon, vidim bor koji zovemo Vasko, a posadila ga je moja žena kada je Vasko Popa umro. Komšije su posadile jelke koje zovemo Aleksa i Jovan, a nedavno smo Milosav Tešić i ja posadili jasiku iz Tešićevog kraja, iz njegove Gornje njive, kao da je nebeska, i zovemo je Stevan. Posadili smo je kad je Stevan Raičković umro. Eto, u dobrom sam društvu. Teša mi je obećao da će mi doneti i cer, da ga zasadimo i da ga zovemo Momo Kapor. Ja sam se i ranije sa drvećem došaptavao, a sad je ovaj razgovor intenzivniji. Došlo je vreme da ćutim, jer bilo je vremena kad sam suviše brbljao.
Iako tihujete, ili možda baš zato, ni Vas nije mimoišlo betoniranje u komesarskim podliscima nekih dnevnih biltena?
– Što više ćutim i što više ne učestvujem u tome, kao što znate, sve me više napadaju. Prestao sam da razmišljam otkud takve fiksacije betondžija. Naprosto, postoji takav pujdan soj. Sa malo preterivanja, mogao bih reći: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!” Onako kako je Vukašin iz Klepaca rekao onom ustaši koji mu je sekao uši, vadio oči, i onda zbog svojih nepočinstava poludeo, pa ga lečio Neđo Zec, koji nam je o tome ostavio svedočenje. Uostalom, treba da govori ono što pišem, ono što je osnovna moja vokacija. I to je govor na malo dužu stazu. Na daljinski upravljač. Ko me čuje – čuje, ko ne čuje – čuće me, a ako me ni sad ni docnije ne budu čuli – nikom ništa. Poezija i vera naša su poslednja odstupnice koje nas drže u identitetu, a i ala i vrana je skočila da nam promeni DNK. Ako sam čime začuđen, onda je to visoki postotak onih što su, kako bi omraženi Vuk Stefanović Karadžić rekao, „dali pamet pod arendu”.
Što nas više marginalizuju, sve više nam poskupljuju reči. Sve ovo dugo traje. Narod je osiroteo, i uveliko sluđen, pa ipak „ludi Srbi” daju još uvek znake života i još se opiru, iako su svi okolo odavno dobrovoljno klekli. Uostalom, tako je to sa nama od Vidovdana 1389. Da smo se tada, potom i u svim sledećim iskušenjima, povijali i bili „realni” (kad god ti kažu „budi realan”, zovu te na kolaboraciju), bilo bi nas danas osamdeset miliona, ali bi se zvali muslimani, Hrvati, ili već kako sve ne. Ovako kako nam danas kradu jezik, stoljećima su nam krali i biološku supstancu. Čim bi neki Srbin „preverio”, ne samo da više ne bi bio Srbin, nego bi postajao zakleti neprijatelj sebe bivšeg. Otuda pounijaćeni, islamizovani, poarnaućeni Srbi koji su u ovim poslednjim balkanskim ratovima ratovali takoreći u krugu nesrećne porodice, i otud takozvani „topli balkanski zločini”, za razliku od ladne zapadne industrije smrti.
„Vaskrsenja ne biva bez smrti”, kaže naš veliki pesnik. Da li je to i naša sudbina, davnašnja i današnja?
– Što se smrti i Vaskrsenja tiče, toga su u grobu ključevi. Nije slučajno Emir Kusturica u naslov svoje autobiografske knjige stavio Hakslijevu rečenicu: „Smrt je neproverena glasina.” Za verujuće, za pravoslavne, za Srbe – smrt je zaista neproverena glasina, jer se nadaju Hristovom dolasku i vaskrsenju, jer su to nekoliko puta probali. Zar se ne kaže: „Golgota i Vaskrs Srbije”? Golgota koja traje i Vaskrs kome se nadamo. Šta je čovek bez takve nade? Egzotični bumbar koji živi samo u sadašnjosti i opskrbljuje bedne i prizemne nagone. Što rekao jedan cinik, „živi na nivou kućnog ljubimca”.
A šta su, i gde, istočnici Vašeg stvaralaštva?
– Ja sam prvih osam godina živeo u jednoj brvnari kraj puta u Gornjoj Hercegovini, u Borijama kod Kalinovnika, u jednoj patrijarhalnoj, pobožnoj porodici, gde se oblici života nisu menjali stolećima. Kada sam ostao bez igde ikoga, i sa tih visina pao u sirotište, ipak sam došao do nekoga svoga, a to je srpski jezik. Tako je siroče došlo do svojih predaka i to onih najboljih, Milije Podrugovića, Njegoša i ostalih. Od tada stanujem u toj kući i zato mogu da budem tako miran. Tada me oni koji u toj kući ne stanuju, mislim na ove mondijalističke beskućnike, travestiraju. Ja znam ko sam, znam i čiji sam, i kad bih mogao da biram, opet bih izabrao da budem baš taj, i baš da budem kućević te kuće. Ja volim Tinove stihove:
Nisam li pesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane,
jer svaki jecaj postati će zlatnik
i moje suze dati će đerdane.
Kada sam u jeziku, i kada sam u sopstvu, onda sam u miru sa sobom. U miru i sa drugima. A kada nisam, ja ništa ne valjam, i brže-bolje idem u zavičaj da me ona brda ne zaborave, da se ispunim svojim „ranim jadima”, da zatreperim i dobijem dokaz da sam živ. I, što bi jedan poljski pesnik rekao, da iz tih mojih šuma dovučem dve-tri poeme, što mi tamo trunu nekoliko zima. Odlaskom u zavičaj, ja krotim i svoju oholost, kojoj su, da budem ironičan, skloni zlatousti. Nad kućištem punim zove, na niskoj i ubogoj zavičajnoj stazi, koja me je poput ove andrićevske, višegradske, pratila kud god sam hodio, ja ne mogu pogubiti konce, niti šta uobraziti ili preučiti. „Onaj sam koji jesam”, govorio je Učitelj. Kad smo snimali neki film o mojoj poeziji, molio sam kamermana da izoštri blendu kad slika pejzaže, kad ne mognem tamo više da idem da pustim na ovoj đavoljoj mašini, televizoru, da gledam i da plačem. Znam da ću da plačem, jer mi je Raičković govorio da je on usamljen i star plakao i na reklame. Da ne bih plakao na reklame, plakaću na moje pejzaže. Sve je kako treba, mogli smo i da se ne rodimo. Rođenje je pravi Božji dar, kakav god da vam je život. Ovo malo svetla između dve tame.
U obilju Vašeg poetskog opusa, među tim divnim rukovetima srpske poezije, postoji li Vama najdraža pesma, posebna, Vaša pesma nad pesmama?
– Kritičari pominju često „Zrelo žito, vilov dole, bosioče plavi”, „Nek pada snijeg, Gospode” (koji je obožio svojim notama Svetislav Božić), „Nije sve propalo kad propalo sve je”. Napisao sam valjda desetak pesama koje će Srbi, nadam se, voleti da čitaju i čuju, ako Srba bude bilo. Ovo izvrćem protiv uroka: „Drumovi će poželjet Srbalja, al Srbalja nigde biti neće”. Već svest o toj mogućnosti je onemogućuje. Kada je objavio sabrana dela, Stevan Raičković je zamolio da ih izvagaju. Onda mi se okrenuo i, kako je samo on znao i umeo, zapitao me: „A šta ako je sve ovo bilo uzalud?” A onda se u kafani za stolom tešio. Sa bratom je sedeo, obojica ćutali, i onda mu brat, činovnik sa radnim vremenom, najzad rekao: „Izvuče se ti!” Eto, veli, nisam barem radio od osam do tri.
Za pisanje poezije ništa ti ne treba. Čak i u zatvoru, a to je odlično radno mesto za pesnika, pričao mi je Đogo, ako ti ne daju ni papir, možeš da memorišeš i vežbaš mozak. Uostalom, poezija i jeste usmena, a ponekad i usnena delatnost, jer, ako nije na usnama mladih koji tim jezikom govore, nije trebalo ni da postoji. Dok svet nije poludeo, a poludeo je, zacelo, po poeziji su se narodi poznavali. Junaci našeg doba, oni koji su ološ, po čemu se oni poznaju?
Nedavno ste dopunili Vašu čuvenu zbirku Ne tikaj u me. Otkud tolika opčinjenost stećcima, grobovima predaka?
– Osim što su stećci senzacija ranog mog detinjstva (jer su najlepše nekropole i u zavičaju moga oca i naročito u zavičaju moje majke), osim što su te kamene knjige kopča od Kosova ka našoj usmenosti, ima jedan dodatan razlog što sam svemu tome u zrelosti prišao. To je bezočna krađa i to krađa grobova. Jer, ako nam preci nisu zajednički, a naša razbraća neće da su nam zajednički, zašto su im onda tako privlačni tuđi grobovi? Naši su se istoričari, i svetovni i crkveni, komotno ponašali. Kada je ova prekrađa počinjala, oni su odmahivali rukom i govorili da je to glupost i laž i mitomanija, i da se na to ne treba osvrtati. Ali, ta laž ima svoju energiju, i ako je još spojena sa upornošću, ona zavlada kao korov. Evo, sad takođe odmahuju na glupost i laž da su naši nemanjićki manastiri na izdanome Kosovu, za početak vizantijski, pa kosovski, a čuju se, bogme, i glasovi da su i albanski, to jest arnautski. Već je Miloš Obilić čuveni albanski junak. Narod, i njegova inteligencija koja se tako „galantno” ponaša prema onome što je njegovo, i ostaće bez onog što je njegovo. Tamo gde ja mogu, i s darom koliki mi je Bog dao, ako mi je dao, ja svoje ne dam.
***
Neintegrisani
– Na početku sam vas zamolio da ovaj razgovor štampate ekavski. Otkad su se Crnogorci odvojili, zazorno mi je da pišem ijekavski. Šta će namučenoj Srbiji i moje slovo razlike? Naša tragedija je, između ostalog, u tome što nismo integrisan narod, što smo živeli pod različitim okupatorima, i što su naše regionalne razlike, naše međusobice, još tako žive da je svakom dušmaninu lako da ih raspali.
***
Komedija jezika
– To što su srpski jezik prvo nazvali i hrvatskim, zatim bošnjačkim i crnogorskim, i to što se svi ovi jezici, kako je Matija rekao, najbolje (i možda jedino) uče na srpskom, prava je ironija, a možda i komedija našeg vremena. Ne moraš biti Srbin a da govoriš srpskim jezikom. Toliki govore engleski, pa nikom ništa. Darovit pisac i pesnik može izvanredno delo napisati na dijalektu, ali dijalekat kao službeni, standardni jezik prava je komedija. Tome se moraju smejati i oni koji ga uvode. Ima jedan Šekspirov stih, mislim da ga govori Hamlet: „I zmije ću da jedem!” U nekom ranom makedonskom prepevu taj stih je glasio: „I karakondžule ću apam!” Neka naša nova jezička razbraća apaju karakondžule do mile volje. Šta s tim ima srpski jezik?
***
„Ječam i kaloper”
– To je jedna jezičko-muzička kutijica spakovana u četiri strofe sa prološkom i epiloškom pesmom. Reč je o oksimoronu. Spolja prazni sintaksični nizovi a iznutra poezija. Ječam je žito, „seme plemenito”, i od njega se živi. Kaloper je Bogorodičin cvet porodične sloge, ono za šta se živi. Kaloper raste i miriše oko kuće, naročito kad kuće nema. Ječam i kaloper sećanja, uspavanka prve sreće i prvog bola.
***
Izranjanje
– Ništa to još nije završeno, nijedno pitanje nije na Balkanu rešeno. Doći će do nove prekompozicije Balkana. Istorijsko iskustvo opominje da bi to mogle biti uvek po Srbe gore podele. Ali, ko zna?! Ja se tešim čuvenom Dučićevom rečenicom: „Taman kad naši dušmani pomisle da smo se utopili, mi izronimo na njima nepoznatom mestu.” Tako je uvek bivalo. Kad izronite na njima nepoznatom mestu, javite mi da se gore, u onoj Gornjoj, boljoj Srbiji, radujem.
Izvor: Nacionalna revija „Srbija”, br. 23, Beograd, novembar 2010, www.nacionalnarevija.com
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Art komunikacija
BONUS VIDEO:
