Teorija o civilizacijskoj državi (3)

Uspostavljanjem civilizacijskih država, Zapad bi se sveo sa globalne na regionalnu silu, a definicija novih granica Zapada bi ujedno odredila budućnost Ukrajine i Tajvana

Prvi i drugi deo teksta možete pročitati ovde i ovde.

Dolazimo do trećeg pojma, ključnog za razumevanje prelaska iz unipolarnog u mnogopolarni svet i do mesta zemalja BRIKS u ovom procesu. Govorimo o pojmu „država-civilizacija” ili „civilizacijske države”. Ovu ideju su oblikovali kineski učenjaci (posebno profesor Džang Veivei [1]) i najčešće se pojam civilizacijske države primenjuje na modernu Kinu, a zatim, na sličan način, i na Rusiju, Indiju itd. U ruskom kontekstu, sličnu teoriju su izneli Evroazijci, koji su predložili koncept „države-mira” [2]. Zapravo se u tom smislu Rusija i razumevala kao civilizacija, a ne samo kao jedna od država, pa otuda i glavni evroazijski koncept – Rusija-Evroazija.

Semjuel Hantington je, u stvari, već predložio prelazak na civilizaciju kao novu temu u međunarodnim odnosima u svom pronicljivom, ako ne i dalekovidnom, članku „Sukob civilizacija” [3]. Anglo-italijanski stručnjak za međunarodne odnose, Fabio Petito, [4] je istakao da odnosi među civilizacijama nužno ne proizvode sukobe, kao što je prema Realističkoj teoriji međunarodnih odnosa rat uvek moguć između bilo koje nacionalne države (ovo proističe iz definicije suvereniteta), ali se ne događa baš često u praksi. Ono što je ovde važno jeste pomeranje teme suvereniteta od nacionalne države ka civilizaciji. To je upravo ono što Hantington predviđa.

Država-civilizacija se definiše preko dve negacije:

  • To nije isto što i nacionalna država (prema Realističkoj teoriji poluperiferije);
  • To nije isto što i svetska vlada koja ujedinjuje čovečanstvo (prema Liberalnoj teoriji međunarodnih odnosa).

To je srednji put: civilizacijska država može obuhvatiti različite narode (nacije), veroispovesti, pa čak i poddržave. Ali, nikada ne zahteva unifikaciju i planetarni doseg. U osnovi je velikih razmera i izdržljiva, bez obzira na promene ideologija, fasada, kultura i formalnih granica. Civilizacijska država može da postoji kao centralizovana imperija, ili kao njegovi odjeci, ostaci, delovi, koji su sposobni da se pod određenim istorijskim okolnostima ponovo sastave u jedinstvenu celinu.

Identitet i suverena moć

Nacionalna država je nastala u Evropi u moderno doba. Država-civilizacija postoji od pamtiveka. Hantington primećuje pojavljivanje civilizacije u određenoj situaciji. Nacionalne države su se, u drugoj polovini 20. veka, prvo spojile u dva ideološka bloka – kapitalistički i socijalistički – da bi kasnije, nakon raspada Sovjetskog Saveza, u svetu zavladao liberalni poredak (Fukujamin kraj istorije [5]) . Hantington je verovao da su unipolarizam i globalna pobeda liberalnog kapitalističkog Zapada kratkoročna iluzija.

Globalno širenje liberalizma može da dovrši dekadenciju nacionalnih država i ukine komunističku ideologiju, ali ne može da zameni dublje civilizacijske identitete koji su, očigledno, odavno nestali. Postepeno, civilizacije su bivale te koje su sebe smatrale glavnim učesnicima međunarodne politike – njenim subjektima. Ali, to podrazumeva i dodeljivanje statusa „politizovanosti”, te otuda i pojam države-civilizacije.

Liberalni demontranti okupljeni ispred Vrhovnog suda u Vašingtonu, gde sudije saslušavaju argumente u prvom slučaju o pravima LGBT osoba od penzionisanja sudije Entonija Kenedija, 8. oktobar 2019. (Foto: AP Photo/Susan Walsh)

U državi-civilizaciji deluju sile i obrasci koje savremena zapadna politička nauka ne uspeva da dokuči. Te sile i obrasci ne mogu da se svedu na strukture nacionalne države i ne mogu se razumeti makro-ekonomskom i mikro-ekonomskom analizom. Termini „diktatura”, „demokratija”, „autoritarnost”, „totalitarizam”, „društveni napredak”, „ljudska prava” itd. ovde ne znače ništa ili zahtevaju suštinski drugi prevod. Građanski identitet, stanje i društveni značaj kulture, temeljni značaj tradicionalnih vrednosti – sve ove aspekte moderna politička nauka namerno odbacuje i tek proučavanjem arhaičnih društava izlaze na videlo. Međutim, takva društva su ozloglašena kao politički slaba, pa služe kao objekti istraživanja ili modernizacije.

Civilizacijske države imaju svoju suverenu moć, svoj intelektualni potencijal, svoj oblik samosvesti. One su subjekti, a ne objekti proučavanja ili „razvojne pomoći” (tačnije, prikrivenog kolonijalizma). Odbacuju Zapad kao univerzalni model, ali i ozbiljno odsecaju uticaj zapadne meke moći unutar svojih granica. Proširuju svoj uticaj izvan nacionalnih granica, ne samo u odbrani već i u kontranapadima, predlažući sopstvene teorije integracije i ambiciozne projekte. Kao inicijativa Pojas i put ili Evroazijski ekonomski savez, ŠOS ili BRIKS.

Kina se sa razlogom uzima kao primer civilizacijske države. Njen identitet i moć su najslikovitiji. Savremena Rusija se približila ovom statusu, a specijalna vojna operacija u Ukrajini, praćena povlačenjem Rusije iz globalnih mreža, dokazi su ove duboke i moćne volje. Ali, dok Rusija i Kina, u velikoj meri, uspešno grade svoje države-civilizacije na direktnom suprotstavljanju Zapadu, Indija (posebno pod Modijevom nacionalističkom vladom) pokušava da postigne isti rezultat oslanjajući se na Zapad. Mnoge islamske zemlje teže tom istom cilju (posebno Iran, Turska, Pakistan, itd.) kombinujući obe strategije – suprotstavljanje Zapadu (Iran) i savezništvo sa Zapadom (Turska). Ali se sve ove zemlje kreću ka istom: uspostavljanju civilizacijske države.

Nova univerzalna paradigma

Da sada spojimo pojmove. Imamo tri pojmovna niza: drugi svet – poluperiferija – civilizacijska država.

„Drugi svet” je definicija koja naglašava posrednički karakter zemalja koje se danas opredeljuju za mnogopolarnost i odbacuju unipolarnost i globalizam, odnosno hegemoniju „prvog sveta”. U smislu stepena ekonomskog razvoja i modernizacije, „drugi svet” odgovara poluperiferiji teorije svetskog sistema. Međutim, za razliku od Valerštajna, ova poluperiferija ne prihvata da je neminovan raskol na elitu integrisanu u svetski globalizam i divlju, arhaičnu masu, već potvrđuje identitet i jedinstvo društva koje deli jedinstven identitet, gore i dole. Polovi „drugog sveta” (poluperiferije) su „države-civilizacije” – jedne su stvarne (Kina, Rusija), druge su potencijalne (islamski svet, Latinska Amerika, Afrika).

Naoružani ovim aparatom, sada možemo bolje razumeti BRIKS. Za sada je to prilično konvencionalna alijansa, odnosno klub „država-civilizacija” (eksplicitnih i implicitnih), koje predstavljaju „drugi svet” i ispunjavaju osnovne kriterijume poluperiferije. Međutim, ovaj klub se u sadašnjem kontekstu nalazi u neobičnoj situaciji: u 20. veku se dogodilo značajno nagrizanje suvereniteta nacionalnih država, čiji se sadržaj kao države velikim delom izgubio zbog preterane formalizacije njihovog statusa u Ujedinjenim nacijama i podela na ideološke tabore.

Kineski predsednik Si Đinping, predsednik Rusije Vladimir Putin, bivši predsednik Brazila Žair Bolsonaro, indijski premijer Narendra Modi i predsednik Južne Afrike Siril Ramafosa na samitu BRIKS-a u Brazilu, 14. novembar 2019. (Foto: Pavel Golovkin/Pool/AFP via Getty Images)

U bipolarnom sistemu, suverenitet je bio skoro uzet zdravo za gotovo u korist dva glavna centra odlučivanja – Vašingtona i Moskve. Upravo su ovi polovi imali apsolutni suverenitet, a sve ostale nacionalne države samo delimičan i relativan. Kraj Sovjetskog Saveza i raspad Varšavskog pakta nisu doveli do nove konsolidacije nacionalnih država, već su privremeno zacementirali unipolarni svet, koji je tokom globalizacije pokušavao da insistira da samo Vašington i zapadni liberalni sistem vrednosti i pravila imaju suverenitet na univerzalnom planu.

Sledeći logičan korak bi bilo proglašenje svetske vlade – na šta su pozvali Fukujama, Soroš i Švab, osnivač Davos foruma. Ali, ovaj proces je iskočio iz koloseka, kako zbog unutrašnjih protivrečnosti, tako i zbog – što je najvažnije – direktne pobune Rusije i Kine protiv uspostavljene unipolarnosti. Dakle, „drugi svet”, poluperiferija i „države-civilizacije” su bili ti koji su izazivali globalizam i pripremili njegov slom, a ono što je izgledalo kao privremena i prolazna pojava – poluperiferija, BRIKS – ispostavilo se kao nešto mnogo veće. Ovim je postavljen okvir za mnogopolarni svet u kome su „drugi svet”, poluperiferije i „države-civilizacije” postali glavni kreatori trendova u svetskoj politici, prevazilazeći status koji su im propisale zapadnocentrične teorije međunarodnih odnosa, uključujući trockističku verzija marksizma (Valerštajn).

Zone sadašnjosti i slobodnog izbora

Teza o civilizacijskoj državi, podržana od članica mnogopolarnog kluba, odnosno „drugog sveta” – pre svega zemalja BRIKS – značila bi potpuno restrukturiranje celokupne slike sveta.

Zapad, „prvi svet”, jezgro – biće promenjen – od globalnog će postati regionalni centar. Od sada Zapad više neće biti merilo stvari, već jedna od „država-civilizacija”, ili čak dve: Severna Amerika i Evropa. Ali, izvan njih će postojati ekvivalentne „države-civilizacije” – Kina, Rusija, Indija, islamski svet, Latinska Amerika, Afrika itd. – prilično konkurentne i jednakih vrednosti u svakom smislu. Ništa u njima neće biti niti budućnost, niti prošlost, već će sve postati zone sadašnjosti i slobodnog izbora.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel na grupnoj fotografiji sa liderima zemalja G7 tokom samita NATO-a u Briselu, 24. mart 2022. (Foto: Henry Nicholls/Pool via Reuters)

Ovo je budućnost, ali je već sada jasno da, kada se saberu potencijali dve civilizacijske države, njihov kombinovani potencijal može da bude ravnoteža Zapadu u glavnim parametrima, što ga već čini relativnim i svodi njegove globalne zahteve na prilično određene regionalne granice. Upravo definicija ovih novih granica Zapada – koji prestaje da bude globalni fenomen i transformiše se u regionalnu silu (od svetske vlade i jezgra postaje zapadna „država-civilizacija”) – određuje vojnu operaciju Rusije u Ukrajini, a verovatno i uspostavljanje direktne kineske kontrole nad Tajvanom.

Promena svetskog poretka se često (ali, ne uvek) događa kroz ratove, uključujući i svetske ratove. Izgradnja mnogopolarnog sveta će se, avaj, odvijati kroz ratove. Ako se ratovi kao takvi ne mogu izbeći, moguće je namerno ograničiti njihov obim, odrediti njihova pravila i uspostaviti njihove zakonitosti. Za to je, međutim, neophodno prepoznati logiku na kojoj je zasnovana mnogopolarnost i, u skladu sa tim, ispitati pojmovne i teorijske osnove mnogopolarnog sveta.

 

KRAJ 

 

________________________________________________________________________________

 

UPUTNICE:

 

[1] Zhang Weiwei. The China Wave: Rise of a Civilizational State. Singapore: World Scientific Publishing, 2012.
[2] Osnovы evraziйstva. M.: Partiя «Evraziя», 2002.
[3] Huntington S. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order.
[4] Petito F., Michael M.S. (ed.), Civilizational Dialogue and World Order: The Other Politics of Cultures, Religions, and Civilizations in International Relations (Culture and Religion in International Relations). London:  Palgrave Macmillan,  2009.
[5]Fukuyama F.  The End of History and the Last Man. NY: Free Press, 1992.

 

Izvor geopolitika.ru

 

Naslovna fotografija: Pixabay

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u