Budućnost Ukrajine zavisi od nove strategije Zapada

NATO – pod uticajem SAD – može krenuti ka usvajanju politike na dva koloseka koja bi uključivala povećanje civilne pomoći Ukrajini i podršku njenim odbrambenim sposobnostima

Kada je ukrajinska vojska pre tri nedelje ponovo zauzela Herson, činilo se da rat prelazi u završnu fazu koja bi se mogla okončati dovoljnim povlačenjem Rusije, što bi omogućilo neku vrstu rešenja putem pregovora.

Ali ovakava očekivanja su se izjalovila zbog sve većeg insistiranja Ukrajine da povrati sve teritorije koje je Rusija zauzela od 2015, uključujući Krim. To bi podrazumevalo totalnu rusku kapitulaciju, što bi navelo Vladimira Putina da ozbiljno zapreti eskalacijom sukoba uz pretnju upotrebe oružja za masovno uništenje. Zbog toga se čini malo verovatnim da će pregovori uskoro započeti – ali postoje i drugi načini ratovanja tokom zime, a nedavni razvoj događaja ukazuje na jedan mogući tok oružanog sukoba.

Nakon povlačenja Rusije iz Hersona, pretpostavka je bila da će Kremlj učvrstiti svoje odbrambene položaje, da će se vojska „ukopati” tokom zime i započeti proces priprema za prolećnu ofanzivu sledećeg marta. Umesto toga, Rusi su započeli značajnu ofanzivnu operaciju, uglavnom oko grada Bahmuta u Donjeckoj oblasti.

Ruska vojska od maja ima značajne snage raspoređene u tom području, ali je ostvarila ograničene uspehe, uz veliki broj poginulih i ranjenih vojnika. Ipak, poslednjih nedelja, posebno od gubitka Hersona, poslata su značajna pojačanja, što je dovelo do nekih od najintenzivnijih borbi u celom ratu.

Odnos snaga

Odlučan i neprekidan napad ruskih snaga suočio se sa snažnom ukrajinskom odbranom, što je rezultiralo velikom brojem žrtava na obe strane. U izveštaju američke štampe ovako je opisana scena tokom jednog dana borbi ranije ove nedelje: „skoro sat vremena izgledalo je da broj žrtva na ukrajinskoj strani u istočnom gradu Bahmutu neprestano raste: vozila hitne pomoći, oklopni transporteri i privatna vozila neprestalno su dovozili ranjenike do jedine gradske vojne bolnice”.

Iako ruske snage ne postižu značajne uspehe i gubici im rastu, to ih nije odvratilo od daljih napada. Zašto nastavljaju, nejasno je. Institut za proučavanje rata ističe: „ruski napori oko Bahmuta ukazuju na to da njihova vojska u osnovi nije uspela da izvuče pouke iz prethodnih kampanja u kojima je bila koncentrisana na ciljeve od ograničenog operativnog ili strateškog značaja, a imala je veliki broj žrtava”.

Jedno od objašnjenja je da postoji unutrašnje rivalstvo unutar ruske vojske, sa moćnom frakcijom koja je odlučna da preuzme Bahmut što pre, verovatno pod velikim pritiskom Putina i njegovih ljudi kako bi se postigao nekakav rezultat. To može objasniti raspoređivanje plaćenika iz grupe Vagner – ruske privatne vojne kompanije – u ovu oblast, s obzirom na to da se veruje da osnivač grupe, Jevgenij Prigožin, ima liderske ambicije. Šta god da je razlog, Putin očigledno namerava da nastavi s ratom, iako se pokazalo da je on izuzetno skup, što pokazuje ne samo broj ljudi koji su ubijeni ili osakaćeni, već i sama količina upotrebljene vojne opreme.

Tokom leta, na primer, ukrajinska vojska je svakodnevno ispaljivala do 7.000 artiljerijskih granata, dok su Rusi koristili preko 40.000, a sličan odnos je verovatno i danas. Ukrajinska vojska ima 350 modernih zapadnih artiljerijskih oruđa, ali ih je trećina u svakom trenutku van upotrebe, često zato što je cevi potrebno zameniti.

Ukrajinski vojnici gađaju ruske položaje na frontu u blizini Bahmuta, Ukrajina, 6. novembar 2022. (Foto: Iryna Rybakova/Press Service of the 93rd Independent Kholodnyi Yar Mechanized Brigade of the Ukrainian Armed Forces/Handout via Reuters/File Photo)

Problem za Ukrajinu je što je većina zapadnih armija smanjila svoje zalihe oružja nakon završetka Hladnog rata, a najveći proizvođač, Sjedinjene Države, prave samo 15.000 artiljerijskih granata mesečno. Sada se SAD i mnogi saveznici u NATO-u bore da povećaju svoje zalihe, što će se pokazati veoma profitabilnim za kompanije koje se bave proizvodnjom oružja širom Zapada. Švedska, na primer, ima novu vladu desnog centra koja povećava vojnu potrošnju za blizu 90 odsto u narednih sedam godina.

Na samitu NATO-a u Bukureštu ove sedmice dogovoreno je povećanje zaliha oružja i dostavljanje značajne pomoći Ukrajini kako bi ona, suočena sa ponovljenim ruskim raketnim napadima, obnovila svoju kritičnu infrastrukturu. Direktna vojna pomoć NATO-a Ukrajini ove godine je već premašila 40 milijardi dolara, što je blizu celokupne godišnje potrošnje Francuske na vojsku.

To ne znači da će Ukrajina dobiti ono naoružanje koje traži kako bi dobila rat, pogotovo zato što njena lista želja uključuje rakete zemlja-zemlja (ATACMS) – koje imaju mnogo veći domet od onih koje trenutno koristi (HIMARS). Ali Ukrajina bi mogla da dobije predloženu novu raketu koju će Boing sastaviti od postojećih komponenti, a koja će imati veći domet od onih koje sada koristi, ali kraći od ATACMS-a. Verovatno će dobiti i neophodno protivraketno naoružanje za upotrebu protiv naoružanih dronova i krstarećih raketa.

Ono što bi zaista preokrenulo odnos snaga između zaraćenih strana u korist Ukrajine su rakete mnogo većeg dometa i krstareće rakete, koje imaju domet 700 kilometara ili više (čak i ATACMS ima domet samo do 300 kilometara). Ovakve rakete bi mogle da pogode vazdušne baze unutar Rusije, koje se koriste za napade bombardera i za lansiranje projektila.

Nova strategija

Vašington je oprezan u vezi sa naoružanjem koje isporučuje Kijevu, bez obzira na to koliko su snažni zahtevi, i izgleda da za to postoje tri razloga.

Jedan je rizik da napredne tehnologije dođu u ruke ruskih stručnjaka i da ih ovi možda dostave Iranu. Drugi je strah od podsticanja Putina na eskalaciju, jer bi mu NATO, eventualnom isprukom ofanzivnog naoružanja Ukrajini obezbedio opravdanje za to. Treće je gledište – neprijatno uobičajeno u nekim desničarskim i strateškim analitičkim krugovima SAD – da je najbolje da se rat nastavi godinama, ako je potrebno, što bi oslabilo Rusiju kao potencijalnu pretnju dugoročnim interesima SAD, posebno ako bi to ograničilo kapacitet budućeg kinesko-ruskog saveza.

Radnici istovaraju naoružanje poslato za Ukrajinu iz vojnog transportnog aviona Kraljevskih kanadskih vazduhoplovnih snaga (Foto: Ukrainian Armed Forces/Reuters)

U prethodnoj kolumni pisao sam da su razgovori u naredna tri meseca malo verovatni, osim ako Putin nije pod ozbiljnim pritiskom – a odlučna ruska ofanziva oko Bahmuta je značajna u tom kontekstu. Ova ofanziva sugeriše da Putin i dalje misli da zapadna posvećenost Ukrajini može biti potkopana, zbog nestašice energije i ekonomskih problema u većem delu Evrope. Ako je to tačno, onda bi rat mogao godinama da traje kao sukob niskog nivoa.

Jačanje unutrašnje opozicije i promena režima u Moskvi su i dalje mogući. U svakom slučaju, NATO – pod uticajem SAD – može krenuti ka usvajanju politike na dva koloseka koja bi uključivala povećanje civilne pomoći Ukrajini i snažnu podršku njenim odbrambenim sposobnostima.

Cilj takve strategije je maksimiziranje ruskih žrtava na terenu i dalje slabljenje ruske ekonomije, a da pri tom Ukrajina ne bi mogla da prenese rat na samu Rusiju. Sva ubijanja bi bila u Ukrajini. To bi mogla biti brutalna, ali efikasna strategija za slabljenje Rusije kao dugoročne pretnje, ali cena koju bi platili Ukrajina i njen narod bi bila ogromna. Talibanima je trebalo dve decenije da iscrpe zapadne armije i nateraju ih na povlačenje, tako da takav oblik ratovanja teško da predstavlja novinu.

 

Autor je profesor emeritus mirovnih studija na Odseku za mirovne studije i međunarodne odnose na Univerzitetu Bredford.

 

Prevod Miroslav Samardžić

 

Izvor opendemocracy.net/Građanski preokret

 

Naslovna fotografija: Reuters/Kai Pfaffenbach

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u