Z. Čvorović: Mandat naroda

Polemika Bocan-Harčenka i Stefanovića zanimljiva je zbog važne lekcije iz parlamentarizma koju je naš gorljivi pobornik evrointegracija dobio, ni manje ni više, nego od ruskog ambasadora

Prethodnih dana bili smo svedoci vrlo zanimljive polemike između potpredsednika Narodne skupštine Srbije i zamenika predsednika Stranke slobode i pravde Borka Stefanovića i ambasadora Rusije Aleksandra Bocan-Harčenka.

Povod za polemiku bio je predlog Rezolucije o usklađivanju spoljne politike Srbije sa EU, koji je Odboru za spoljnu politiku Narodne skupštine Srbije podneo Borko Stefanović. Namera podnosioca je da Rezolucijom izvrši politički pritisak na Vladu Srbije da uvede sankcije Rusiji pošto, po mišljenju Stefanovića, „aktuelna politika Srbije, kao jedine zemlje kandidata za članstvo u EU koja nije uvela bilo kakve restriktivne mere prema Rusiji, nije održiva i da su posledice takve politike sve veće i veće”.

Stefanović se već u obrazloženju služi lažju da opravda donošenje Rezolucije, jer je Turska kandidat za članstvo u EU i ne samo da nije uvela sankcije Rusiji već je trgovinska razmena između Rusije i Turske u periodu januar–septembar 2022. duplo povećana u odnosu na isti period prošle godine.

Lekcija iz parlamentarizma

Međutim, polemika Bocan-Harčenka i Stefanovića zanimljiva je zbog važne lekcije iz parlamentarizma koju je naš gorljivi pobornik evrointegracija dobio, ni manje ni više, nego od ruskog ambasadora. Naime, Bocan-Harčenko je upitao Borka Stefanovića da li kada podnosi Rezoluciju takvog sadržaja „vodi računa o mišljenju većine građana Srbije”, zato što se „po ispitivanju javnog mnjenja, njegov predlog o uvođenju sankcija Rusiji ne poklapa sa stavom više od 80 odsto srpske javnosti”.

Očigledno je da je ruski ambasador postavivši takvo pitanje imao u vidu da je u Srbiji sistem organizacije vlasti prema Ustavu zasnovan na načelima parlamentarnog sistema.

Pri analizi funkcionisanja bilo kog parlamentarnog sistema ne sme se prenebregnuti činjenica da je parlamentarizam nastao u Velikoj Britaniji i da su se u kolevci parlamentarizma (mater parliamentorum) uobličili osnovni principi funkcionisanja ovog izuzetno složenog i delikatnog sistema organizacije vlasti, koji počiva na podeli i saradnji izvršne i zakonodavne vlasti i harmoniji između tri faktora – birača, parlamenta i vlade.

Teorija mandata

Jedna od važnih ustavnih konvencija koja se tokom evolutivnog usavršavanja britanskog parlamentarizma konačno uobličila krajem 19. veka jeste tzv. teorija mandata. Po rečima najpoznatijeg srpskog posleratnog konstitucionaliste Miodraga Jovičića, teorija mandata znači da „jedna vlada nema prava da – ona sama ili koristeći svoju poziciju u Parlamentu – donese neku značajniju odluku za čije donošenje joj biračko telo na izborima nije dalo mandat”. Ovo stoga što su „političke partije dužne da u svojim izbornim programima najave sve značajnije mere koje, ako dobiju većinu na izborima, imaju nameru da sprovedu; u suprotnom, one zloupotrebljavaju poverenje biračkog tela”. „Biračko telo nijednoj partiji ne daje carte blanche za upravljanje zemljom, nego svoje poverenje ograničava postavljanjem određenih uslova“, jer, zaključuje Jovičić, „hoće unapred da zna kako će se vladati zemljom.” Na predloge Vlade koji su suprotni teoriji mandata imala bi pravo da reaguje opozicija tako što bi tražila raspuštanje donjeg doma britanskog parlamenta i raspisivanje novih izbora, da bi birači neposredno odlučili o spornom pitanju.

Teorija mandata počiva na teoriji narodne suverenosti, po kojoj su građani-birači nosioci originerne i najviše vlasti, tj. suverenosti, dok parlament ima samo od birača delegiranu vlast. Teorija mandata poseban značaj dobija u uslovima kontinuiranog jačanja izvršne vlasti nauštrb one zakonodavne. O tome Sidni Lou piše: „Stvarna kočnica zamašnijih i upadljivijih zloupotreba ministarske vlasti jeste, nema sumnje, onaj spasonosni strah od javnog mišljenja… Ova kontrola Parlamenta (kontrola rada Vlade, prim Z. Č.), koja se zamišljala kao redovna, čvrsta i stalna, zamenjena je kontrolom birača, koja je moćna ali povremena.”

Prevara birača

Stefanovićev predlog da Narodna skupština usvoji Rezoluciju kojom se traži od Vlade Srbije da uvede sankcije Ruskoj Federaciji apsolutno je protivan teoriji mandata. Naime, stranke koje imaju parlamentarnu većinu i koje su formirale sadašnju Vladu Srbije, a reč je pre svega o SNS-u i SPS-u, nisu se na ovogodišnjim aprilskim parlamentarnim izborima zalagale za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji, pa bi stoga naknadna promena politike u ovom pitanju predstavljala pravi primer pokušaja zloupotrebe poverenja birača. Pri tome birači ne bi bili izigrani na jednom sporednom, već strateški važnom pitanju, pošto bi uvođenje sankcija Rusiji automatski dovelo do izmene važeće državne spoljnopolitičke strategije, koja se popularno naziva, svakako ne slučajno, spoljnom politikom „četiri stuba”. Sankcije Ruskoj Federaciji mogu biti uvedene samo ukoliko budu raspisani novi vanredni izbori i ako bi na tim izborima pobedile stranke koje su se u izbornoj kampanji javno zalagale za uvođenje sankcija RF.

Politička odgovornost Stefanovića za pokušaj prevare birača u ovom slučaju još je veća, budući da se ni njegova Stranka slobode i pravde tokom izborne kampanje nije javno zalagala za politiku uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Stefanović je neposredno nakon izbora u intervjuu Fonetu rekao da „kao čovek i političar ima ogroman otpor prema sankcijama zato što smo mi bili žrtve sankcija“, zaključivši kako „i stav je naše stranke da nismo za uvođenje sankcija bilo kome zato što smo i mi bili u toj situaciji“.

Birač kao insekt

Tako evrounijata Stefanović predstavlja iz ugla teorije mandata suštu suprotnost klasičnom opozicionaru u britanskom modelu parlamentarizma. Umesto da opominje Vladu da se drži politike koju su stranke parlamentarne većine kandidovale na izborima, Stefanović podstiče parlamentarnu većinu i izvršnu vlast da izigra birače. Ako Vlada posle izbora može da vodi drugačiju politiku od one koju su stranke parlamentarne većine kandidovale na izborima, to bi značilo samo jedno, da suveren nije narod već parlament ili vlada. Sledstveno, za Stefanovića uloga srpskih birača u političkom život jednaka je 24-časovnom životu vodenog cveta (Ephemeroptera). Građanin Srbije se rađa i umire kao političko biće u jednom izbornom danu, jer sav smisao njegovog političkog postojanja iscrpljuje se u davanju legitimiteta putem izbora zakonodavnoj i posledično izvršnoj vlasti. Jednom izabrana vlast, po Stefanovićevom rezonu, nema više nikakvih obaveza prema biračima.

Obavezujuća jednodušnost

Takav ignorantski odnos naših evrounijata prema suverenosti naroda i ulozi javnog mnjenja u parlamentarizmu dolazi od toga što višegodišnja i dobro plaćena aktivnost Zapada na izmeni kolektivne svesti srpskog naroda nije dala očekivane rezultate. To najbolje potvrđuju brojna istraživanja javnog mnjenja. Nedavno je Slobodan Antonić na prvom okruglom stolu novoosnovanog Srpsko-ruskog bratstva izneo da se broj građana Srbije koji se protive uvođenju sankcija Rusiji, ulasku Srbije u NATO i pristupanju Srbije EU po cenu odricanja od Kosova i Metohije kreće između 71 odsto i 83 posto, u zavisnosti od toga koja agencija je vršila ispitivanje i o kom pitanju je reč. Tako visok procenat, koji se u pojedinim pitanjima približava skoro jednodušnosti, po Antonićevom mišljenju, „vlast mora uzeti u obzir kod donošenja odluka”.

Budući da su suočeni s javnim mnjenjem takvih vrednosnih stavova, stranke i pojedinci čija je politika projektovana iz perspektive očekivane promene kolektivne istorijske svesti srpskog naroda prinuđeni su da se javno zalažu za minimiziranje uloge građana u političkom životu Srbije, odnosno za neki oblik tehnokratskog režima sa pseudodemokratskom legitimacijom.

Ponavljanje istorije

Polemika između Stefanovića i Bocan-Harčenka neodoljivo podseća na situaciju iz 19. veka. Tada je samodržavnu Rusiju skoro nepodeljena podrška u srpskom biračkom telu dovela u situacija da podržava zahteve za institucionalno ograničenje vladarske vlasti i demokratizaciju političkog sistema Kneževine i Kraljevine Srbije. U isto vreme je kolektivni Zapad, zbog suprostavljenosti svojih interesa životnim interesima srpskog naroda, bio prinuđen da „igra“ na krunisane glave i visoke političare, te da stoga podržava različite vidove autoritarizma. Ista je bila situacija i u srpskom političkom životu, jer dok su srpski rusofili, pre svega Pašićevi radikali, uživali ogromnu podršku u narodu, naši zapadnjaci su po pravilu, kao kralj Milan Obrenović i naprednjaci, nedostatak unutrašnje podrške kompenzovali inostranim pokroviteljstvom. To je prve neminovno načinilo pobornicima opšteg biračkog prava i britanskog parlamentarizma u kome ministre postavlja i smenjuje parlament, a druge pretvorilo u zagovornike cenzitarnog biračkog prava i nemačkog tipa ustavne monarhije sa autoritarnim monarhom i ministrima kao „kraljevim slugama“.

Cena pokroviteljstva Zapada

Kod Borka Stefanovića i današnjih naših „zapadnjaka“ uočava se isto nepoverenje u političku sposobnost srpskog naroda i isti evrofanatizma koje je nekada ponajvećma pokazivao po prirodi neurotični kralj Milan Obrenović. Dok Borko Stefanović govori kako je „budućnost Srbije u EU“ i kako bi „sve drugo značilo izolaciju sa katastrofalnim posledicama“, dotle je kralj Milan Obrenović, kako navodi Marko Pavlovića, govorio: „Osloniti se na masu naroda značilo bi odreći se svakog napretka jer ga masa ne razume i ja sam potpuno ubeđen da Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom, ili izgubiti svaki rasion d’etre svoga samostalnog opstanka.“

Strah od Rusije i radikala terao je kralja Milana, opterećenog brakolomstvom i kockarskim dugovima, da u junu 1885. ponudi Austrougarskoj dopunu Tajne konvencije. Kralj Milan je ovom dopunom, prema Slobodanu Jovanoviću, predvideo da srpski kralj postane austrougarski vazal, a da Austrougarska ima obavezu da u specifičnim prilikama okupira Srbiju. Današnji srpski „zapadnjaci“ bi pokroviteljstvo stranaca da plate uvođenjem sankcija RF i konačnim odricanjem od KiM. Jer Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU, na koji se poziva Borko Stefanović kada predlaže uvođenje sankcija Rusiji, ne tretira Kosovo kao deo Republike Srbije, ali se i pored toga primenjuje i to kao svojevrsni nadustav Srbije. Čini se da je napokon sazrelo vreme da se pred Ustavnim sudom inicijativom najmanje 25 narodnih poslanika pokrene postupak za ocenu ustavnosti SSP, pošto ratifikovani međunarodni sporazumi moraju biti u skladu sa Ustavom (čl. 16 Ustava RS).

 

Autor Zoran Čvorović

 

Izvor Pečat, 2. decembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u