M. Tanasković: „Bravo komšije” ili o vezama fudbala i politike

Fraza „bravo, komšije” postaje neka vrsta autošovinističke lozinke prepoznavanja

Gotovo da je postao deža vi da se, u vreme velikih međunarodnih fudbalskih turnira kao što su Svetsko i Evropsko prvenstvo, u Srbiji preko društvenih mreža i određenih medija krene sa agresivnim i napadnim propagiranjem navijanja za Hrvatsku.

Obično tim promoterima kroatofilije ide na ruku i neuspeh naše reprezentacije koji, zajedno sa već poslovično uspešnim nastupima „šahovničara”, čini da sa visine ispoljavaju neskriveni trijumfalizam i likuju dok nipodaštavaju naše, a istovremeno veličaju hrvatske igrače.

Fraza „bravo, komšije” postaje u tom kontekstu neka vrsta autošovinističke lozinke prepoznavanja.

Oko nje se, kao oko nekakve anti-zastave, okupljaju svi oni anacionalni građanisti, srbomrziteljski nastojeni petokolonaši i nabeđene kosmopolite i jugonostalgičari koji tim svojim paradnim i egzibicionističkim ispoljavanjem svojih navijačkih afiniteta zapravo žele da isprovociraju i uvrede osećanja većinske Srbije, koji s pravom smatra da je stvar elementarne pristojnosti i minimuma rodoljublja ne navijati (ili, barem, ne otvoreno i izazivački) za reprezentaciju čiji Savez ponosno baštini simbole fašističke NDH, igrači slave uz pesme pevača koji priziva Jasenovac, Staru Gradišku i „Maksove mesare”, a selektor pobede posvećuje domobranima koji su svoje junaštvo pokazali ubijanjem, paljenjem i proterivanjem na traktorima dece i staraca iz Krajine.

Dakle, niko nikome ne može i ne treba da propisuje za koga mora da navija, ali bi valjda bilo uviđavno neke svoje izbore zadržati za sebe; pogotovo ako pouzdano znamo da oni tako guraju prst u oko brojnim svojim sunarodnicima koji su bili žrtve etničkog čišćenja upravo te iste države za koju tako ponosno navijaju.

Probajte, recimo, u Jermeniji da slavite pobede turske reprezentacije, ili u Izraelu da ubeđujete ljude da je Holokaust stvar prošlosti i da je navijanje za Nemce stvar civilizacijske i građanske zrelosti, pa ćete videti kako ćete se provesti.

Vođenje politike drugim sredstvima

U moru nategnutih opravdanja i jeftinih racionalizacija za takav navijački izbor, pored uobičajenih pokrivalica o tobože neverovatnoj lepoti fudbala koji igraju zapadni susedi, posebno se, po gluposti, ističe jedna teza koja, ukratko, glasi da se u razvijenom i civilizovanom svetu strogo razdvajaju fudbal i politika, a da samo u balkanskom tamnom vilajetu ovaj sport postaje raspirivač šovinističkih strasti i tenzija, te da je navijanje za susede zapravo logičan izbor i dokaz civilizacijske progresivnosti.

To je tolika besmislica, ne samo zbog činjenice da je upravo navijanje za Hrvatsku u Srbiji, pre svega, politički stav par ekselans, da je možda potrebno posvetiti joj čitav tekst.

Čuvena i često citirana Fon Klauzevicova formulacija da je vođenje rata zapravo vođenje politike drugim sredstvima mogla bi se u našoj epohi parafrazirati tako da glasi da je igranje fudbala vođenje politike drugim sredstvima.

Od trenutka kada su ga izmislili britanski industrijalci u 19. veku kako bi radnička klasa imala čime da se zanima između iscrpljujućih fabričkih obaveza, do današnjeg stanja stvari kada je ova igra postala „najvažnija sporedna stvar na svetu”, fudbal je neprestano bio impregniran različitim klasnim, političkim i ideološkim sadržajima.

Ovogodišnje Svetsko prvenstvo u Kataru i sve što se oko njega dešavalo najbolji je primer i potvrda takve neraskidive veze fudbala i politike.

Od izbacivanja Rusije iz izborenog baraža za kvalifikacije i čitave halabuke oko LGBT prava u islamskom svetu i (ne)nošenja kapitenskih traka u bojama duge određenih zapadnih reprezentacija, preko mečeva Irana i SAD i Srbije i Švajcarske, koji su bili sve samo ne obični sportski dueli, do zakulisnih pritisaka iz Amerike na Fifu da se omogući Vladimiru Zelenskom da se, pred finalni meč Argentine i Francuske, obrati milijardama gledalaca putem video linka, sve je bilo u znaku i pod senkom politike.

Svidelo se to nekome ili ne, fudbalski turniri nisu isključivo sportski događaji sa ogromnim komercijalnim potencijalom, već i svojevrsne geopolitičke smotre nacija na kojima se „bilduje” nacionalni ponos i odmerava trenutna snaga, moć i vitalnost države u odnosu na ostale takmace iz bližeg i daljeg okruženja.

Neki bi čak išli toliko daleko da ih nazovu i modernim surogatima srednjovekovnih ratova. Zbog toga čak i oni građani koji ne prate i ne vole fudbal za vreme Mundijala postaju zagriženi navijači svoje reprezentacije koji se, u dresovima nacionalnog tima, masovno okupljaju u kafićima da združeno bodre svoje igrače, jačajući na taj način kolektivni duh i kohezione faktore u društvu.

Ovaj fenomen identitetske homogenizacije i mobilizacije kroz fudbal nije rezervisan samo za međunarodna takmičenja, već se može opaziti i na klupskom, lokalnom i nacionalnom nivou.

Ko se jednom zatekao u Rimu u vreme kada gradski derbi igraju desničarski Lacio i levičarska Roma, može da potvrdi da okrvavljene glave i razbijeni izlozi oko Olimpijskog stadiona nisu samo rezultat fudbalskog rivaliteta i huliganskih sklonosti, već pre svega dubokih političkih i ideoloških podela još iz vremena Musolinija.

Isto tako, netrpeljivost koja u Španiji vlada između Barselone i Reala nije posledica samo sportskih faktora, već se u njoj, na simboličnom planu, ogleda skoro vekovni sukob između madridskih centralista i katalonskih separatista. Navijačima Barselone, na primer, nikada ne bi palo napamet da navijaju za omraženi Real kada igra u finalu Lige šampiona protiv nekog inostranog tima. Oni čak često odbijaju da navijaju i za špansku reprezentaciju ako procene da je u njoj nedovoljan broj Katalonaca.

Na sličan način, u Istanbulu funkcioniše rivalitet između određenih kvartova ove džinovske evroazijske metropole, pa tako navijači Galatasaraja iz istoimenog dela grada predstavljaju obrazovanije pobornike ideja sekularne i evropske Turske, dok navijači azijskog Fenerbahčea, po pravilu, dolaze iz islamističkih, siromašnijih slojeva.

Zamršeni i često ambivalentni odnosi Zapada i Istoka, Severa i Juga, kapitalizma i komunizma, kolonijalizma i antikolonijalizma, globalizma i suverenizma pronalaze svoje manje ili više skrivene manifestacije u fudbalskoj igri, odnosno, u njenoj pratećoj ikonografiji i mitologiji.

To nije posledica samo ogromne popularnosti fudbala, već i njegove jedinstvene, mimetičke prirode. Kako je pisao Eduardo Galeano, čuveni urugvajski novinar i teoretičar fudbala, u samoj srži fudbala je ogledalo koje savršeno reflektuje mentalitetske i kulturne specifičnosti naroda koji ga igraju. Ili, kako kaže Galeano: „Kaži mi kako igraš i ja ću ti reći ko si.”

Veliki nemački filozof Hajdeger bio je, pod stare dane, do te mere opčinjen Francom Bekenbauerom da je smatrao da je racionalan i elegantan način na koji on igra poziciju libera savršena emanacija nemačkog nacionalnog duha.

Naš Miloš Crnjanski takođe je bio pasionirani obožavalac fudbala, koji je u liku mladog centarfora Duleta Savića video idealnog Srbina.

Lepota i tajna popularnosti fudbala upravo leže u tome što u njemu svako može da pronađe ono što želi. Neko vidi metafiziku i nacionalnu simboliku, neko veliki biznis i dirigovanu razbibrigu za mase po starom rimskom receptu „hleba i igara”, a neko trijumf banalnosti i poligon za širenje šovinističke mržnje.

Ipak, mišljenja sam da i dalje najviše ima nas fudbalskih romantičara koji u njemu, i pored dominacije taktičke discipline i surovog profesionalizma, vide detinjastu radost igre, strast prema životu i prefinjenu poeziju pokreta. Za sve nas zaluđenike jedan Maradonin slalom niz englesku odbranu ne vredi ništa manje nego Pikasovo platno, Šekspirov sonet ili Mocartova simfonija.

Političke implikacije tog nadahnutog slaloma dođu samo kao fin šlag na tortu.

 

Autor Marko Tanasković

 

Izvor RT Balkan, 19. decembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Manu Fernandez

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u