S. Vladušić: Argentina, Francuska i moć zaveta

Zavet daje smisao žrtvovanju, daje smisao onome što je običnom, računskom razumu, besmisleno, glupo ili nemoguće. Srbija nema fudbalski zavet, ali ima jedan drugi, zavet – Kosovski

Veče pre finala Svetskog prvenstva u fudbalu, supruga i ja posetili smo jednog prijatelja. Uz odlične gibanice i nekoliko litara špricera koje smo popili (više mi nego ona) naš prijatelj je rekao da mu ovo Svetsko prvenstvo ne izgleda previše kvalitetno i da nismo videli ni jednu epsku utakmicu. Moja supruga mu je rekla da sačeka: možda će epsko biti finale. I bilo je.

Pre početka finalne utakmice, meč Francuske i Argentine činio se kao obračun Mesija i Mbapea za najboljeg igrača i strelca prvenstva, ili pak Mesija i Maradone, za titulu najboljeg igrača svih vremena.

Međutim, već pre izvođenja himni, shvatio sam da prisustvujem nečemu sasvim drugom. U Kataru se jedan drugom nisu suprotstavili Mesi i Maradona, niti Mesi i Mbape, pa čak ne ni Argentina i Francuska. Umesto toga, bio je to sudar dve polovine planete i dve različite države – one koja i dalje postoji i one koja više ne postoji.

Makron i pet hiljada Francuza

Na jednoj strani se nalazilo 50.000 Argentinaca koji su preleteli pola sveta da bi iz svoje zemlje, u kojoj je mesečna inflacija oko 60 odsto, dospeli u prebogati i preskupi Katar, na finale.

Na drugoj strani se nalazio Makron i svega 5.000 Francuza. Sve što je trebalo da se zna o utakmici finala, stalo je u tu, jednu, upečatljivu sliku Buenos Ajresa na arapskom pesku.

Tada, pred utakmicu, nije bilo vremena da se postavi to jednostavno pitanje: zašto je Francuza toliko malo, a Argentinaca toliko mnogo. Sada, kada je finale završeno, odgovor na to pitanje stvara okvir za ono što smo gledali i čega ćemo se, možda i sećati.

Ako bismo upoređivali ekonomsku snagu dve zemlje, geografski položaj, pa i broj stanovnika, Francuza je moralo da bude, ako ne mnogo više od Argentinaca, a ono bar koliko i njih. Ukoliko bi neko primetio da je kod Francuza, zvaničnih prvaka sveta, došlo do zasićenja od fudbala, onda bi trebalo da pokuša da zamisli obrnutu sliku: da na neko finale Svetskog prvenstva u fudbalu, u kome igraju Brazil ili Argentina, dođe 5.000 Brazilaca ili Argentinaca.

Teško je tako nešto i zamisliti, a ako bi se dogodilo, ne bi se radilo o zasićenju fudbalom, već nečim drugim – državom.

Bilo je nečeg komičnog i pozorišnog u energiji kojom je Makron pevao francusku himnu u odnosu na izostanak te energije na licima većine francuskih igrača tokom intoniranja Marseljeze. Oni su možda samo bili iskreniji od njega.

Naime, nije lako poverovati u patriotsku srčanost predsednika Francuske, koji je pre nekoliko godina izjavio kako ne postoji nikakva francuska kultura, već samo (različite) kulture u Francuskoj. To se desilo između dva kruga predsedničkih izbora. Pošto ih je Makron dobio, to znači da se većina u Francuskoj slaže sa njim.

Međutim, ako nema jedinstvene francuske kulture, već samo različitih kultura u Francuskoj, kako onda može da postoji jedna francuska himna? Zar ne bi trebalo da ih postoji više?

Ako bi bili dosledni, trebalo je da ukinu Marseljezu, pa da naprave novu himnu, koja ne bi bila francuska, već bi odražavala različite identitete koje postoje u Francuskoj, bilo nacionalne, rasne ili subnacionalne, koji nastaju na temeljima pola, seksualnog opredeljena ili roda. To bi bila himna svih, tačnije, himna u kojoj bi svako imao svoj komadić, svoj stih ili dva, pa bi bilo zanimljivo gledati kako na nekom budućem Svetskom prvenstvu, francuski fudbaleri (pardon, fudbaleri iz Francuske!) pevaju po tih nekoliko stihova zajedničke himne: svako svoje stihove, ali ne i tuđe, jer sa tim drugim stihovima nema nikakve veze.

Test politike multikulturalnosti

Finale Svetskog prvenstva u fudbalu bio je svojevrsni test onoga što u Evropi zovu, još uvek, multikulturalna država. Multikulturalnost mali Perica zamišlja kao sveprožimajući život različitih a ravnopravnih kultura u jednoj državi koje onda zajedno reprezentuju tu državu.

Profesor komparatistike Danijel Anri Pažo kaže da multikulturalna situacija počiva na sledećim pretpostavkama: hronološki i prostorni suživot celine ili dela kulture (…) nisu toliko u dodiru, koliko su postavljene jedna pored druge”. Zato je bilo i moguće da jedna takva kultura u Francuskoj, koja se zove „Marokanci”, navija za Maroko, a ne za zemlju u kojoj živi.

Tokom intoniranja himne, Makron je glumio malog Pericu, dok su fudbaleri Francuske više verovali profesoru Pažou. Pevajući himnu, relaksirano, svako od njih je verovatno mislio na svoju Francusku, koja se nalazi pored neke druge Francuske.

Argentinski igrači su, međutim, upadljivo poletnije pevali himnu, baš kao i njihovih 50.000 sunarodnika, na tribinama, pa je izgledalo kao da je tih 11 igrača Argentine do malopre bilo tamo na tribinama. I po tome se videlo da je argentinska reprezentacija i dalje Maradonina reprezentacija.

Maradonin kult

Postoji više segmenata od kojih je sačinjen Maradonin kult u Argentini: to nije samo titula svetskog prvaka koju je doneo svojoj zemlji i njegov neverovatan nivo igre na tom prvenstvu, pa čak ni ono spektakularno podudaranje neponovljive simboličke težine meča protiv Engleza sa neponovljivim načinom na koji je on odigrao taj revanš za Malvine („Božija ruka”, „Gol stoleća”).

Maradona je svoj kultni status zaslužio time što je svoje sunarodnike, Argentince, zastupao ne samo nacionalno, već i klasno.

Bilo je mnogo velikih fudbalera, i biće ih, ali malo njih su bili, i biće, narodni fudbaleri kao što je Maradona. Zato on za Argentince nikada nije bio samo fudbaler, a još manje statistički zbir golova i asistencija, već ime jednog zaveta, ne samo fudbalskog, već i ljudskog: igrati ne za sebe, već za svoj narod, a posebno za njegove diskretne heroje.

I dok se te finalne večeri svetska fudbalska javnost blazirano zabavljala, raspredajući koliko je Mesi bolji od Maradone, ja sam siguran da je tamo dole, na terenu, Mesi igrao zajedno sa Maradonom, a ne protiv njega, jer je igrao za Argentince i Argentinu, a ne za sebe.

Mesi je taj Maradonin zavet imao pred sobom, a Ronaldo, ne onaj pravi, brazilski, već onaj drugi, taj zavet nije imao. Kao što ga, recimo, nema ni Hari Kejn. Zato obojica imaju samo fanove, dok Mesi, očigledno, ima i sunarodnike.

Taj zavetni, Maradonin polet, koji se osećao u svakom argentinskom fudbaleru i navijaču, video se u argentinskoj igri tokom osamdeset minuta meča. Ali svi koji se razumeju u fudbal, znali su da utakmica može igrati u transu, ali ne baš cela utakmica. Tako je bilo i kod Pepeljuge: čarolija ne traje do jutra, već samo do ponoći. A ponoć je za Argetince došla kada je Mbape iz penala smanjio razliku na 2:1.

Multinacionalna korporacija i radnički klub

Francuska i Argentina su sada dve potpuno različite reprezentacije.

Prva više liči na multinacionalnu kompaniju za koju navijaju samo njeni nameštenici (a njih nikada nema puno, jer su oni trošak), a druga na radnički klub za koga navijaju poniženi i uvređeni, koji samo u toj reprezentaciji mogu da vide i osete svoju snagu.

Baš kao što se snaga i moć multinacionalne kompanije bazira na onome što je racionalno i što se može izračunati – recimo, ključna premda ne i jedina osobina Mbapea je njegova brzina i precizan šut – tako se i moć fudbalske reprezentacije onih prezrenih temelji na veri u podvig, u čudo samoprevazilaženja kada jedino mogu biti ono što biti ne mogu.

Da su Francuska i Argentina odigrali standardno finale, takozvanu čekalicu, siguran sam da bi Francuska pobedila.

Mislim da je to bilo jasno i Skaloniju, selektoru argentinske reprezentacije. Jedini način da Argentina pobedi u ovom finalu bio je da finale bude legendarno, dakle, iracionalno. Zato je Skaloni na krilo od početka stavio Anhela di Mariju, koji nije samo kreativan igrač već i fanatičan igrač. I tako su Francuzi, umesto početnog ispitivanja snaga, naleteli na krdo pobesnelih gaučosa u naletu.

Dešamp, retko inteligentan fudbalski trener, osetio je to u 40. minutu. Izvadio je Dembelea i Žirua, da bi ubacio dva mlada igrača – Kolo Muanija i Markusa Tirama. To nije bila zamena igrača, već zamena koncepta: Francuskoj nije nedostajalo znanje, već energija. Nacionalni fanatizam Argentinaca sudario se tada sa mladalačkim fanatizmom Francuza. Drugim Dešamp nije raspolagao.

Nakon što je Argentina primila prvi gol, znao sam da će primiti i drugi: kada čarolija nestane, nestaje u celini, a ne parcijalno.

Pošto su prevazišli sebe u smislu tehnike i energije u prvih 80 minuta, Argentinci su shvatili da im je za titulu potreban i psihološki podvig. Titula prvaka sveta, koja im se činila da je već njihova, nestala je, pa se ponovo pojavila, pa je ponovo nestala: pred penale je izgledalo kao da su svoje šanse već propustili, da su zakasnili, i da je sve što je veliko, u fudbalu, za Argentinu, već prošlo.

A onda šok: Argentinci su penale pucali kao da su se samo za njih pripremali.

Paradoksalno, iako je francuska reprezentacija i jača i skuplja, za ishod finala pitali su se samo slabiji: Argentinci. To je zato što za ovu Francusku moć postoji samo u sferi realnosti. Ostale sfere su im nedostupne. Argentina je imala pristup podvigu, ali samo ukoliko bi svaki argentinski igrač poštovao Maradonin zavet i zaboravio na sebe.

To je moć Zaveta: on daje smisao žrtvovanju, daje smisao onome što je običnom, računskom razumu, besmisleno, glupo ili nemoguće.

Srbija nema fudbalski zavet, ali ima jedan drugi, zavet – Kosovski. Gledajući utakmicu između dve reprezentacije – jedne koja je priznala nezavisnost Kosova i druge koja to nije učinila – mogli smo da na terenu vidimo i sebe i ono što još uvek jesmo ili možemo da budemo.

Argentinci su nam poslali poruku: svi mogu da misle da si izgubio ono što ti pripada, ali ipak o tome šta imaš, a šta si izgubio, na kraju odlučuješ samo ti. Bez obzira koliko ti se čini da si nemoćan u odnosu na neprijatelja. To je ideja Zaveta i vernosti Zavetu: sve zavisi od nas, jer smo mi ti koji biramo svoje carstvo.

Tako su i Argentinci u finalu svetskog prvenstva 1986. prokockali 2:0 protiv Nemaca, koji su pred kraj meča brzopotezno izjednačili na 2:2. Svima su tada došle u pamet čuvene reči Garija Linekera, koji je fudbal definisao kao sport u kome 22 igrača trče za loptom, a na kraju uvek pobede Nemci.

Maradona je prekrasnim pasom Buručagi pokazao Linekeru da nema pojma šta je fudbal.

Na kraju je bilo 3:2 za Argentince.

 

Autor Slobodan Vladušić

 

Izvor RT Balkan, 20. decembar 2022. 

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Manu Fernandez

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u