Retko promišljamo ono što nam deluje očito, što sadrži sve potrebne sastojke i ima očekivana obeležja. Često preispitujemo ovdašnju demokratiju, ali retko dovodimo u pitanje republiku. Zato ne treba da čudi da se odgovor na pitanje – ne toliko kakva je već da li je država koja se zvanično zove Republika Srbija „prava” republika – može pronaći u studiji jednog istoričara. Knjiga Republikanizam u Srbiji od 1804. do 1917. godine Čedomira Antića prati istorijat ideje čije je oživotvorenje ovde toliko klimavo i provizorno da ima smisla zapitati se: Da li prve reči prvog člana Ustava, „Republika Srbija je država…”, više skrivaju nego što nam govore o Srbiji i njenoj stvarnosti?
Na samom početku knjige Antić ističe da „nisu samo spoljni uticaji, iznad svega pritisak imperijalnih, većinom susednih, sila bili prepreka republikanskom pokretu” tokom prvog veka njegove istorije. „Prepreke su bile unutrašnje, jednu grupu – ekonomsku i prosvetnu nepripremljenost srpskog društva – primećuju kako autori tako i savremenici. Drugu grupu – kulturalne i antropološke prepreke uzimaju u obzir tek novije studije”. Antić ipak izdvaja „nedostatak društvene stratifikacije” u egalitarnom srpskom društvu, malobrojnost i slabost društvenih grupa među kojima je, tada nova i strana, republikanska ideja mogla da računa na snažnu podršku i oslonac.
Iz današnje perspektive, deluje da ni dinamičan rast srednje klase posle Drugog svetskog rata nije pogodovao uspostavljanju nekog smislenijeg, republikanskog republikanizma. Dobili smo hibrid koji je Antić 2010. godine nazvao „monarhijska republika”. Čini se da u Srbiji glavna prepreka nije staleška i klasna već kulturalna, pošto nam republikanske ideje nisu stigle u nekoj kulturalno bezmirisnoj, neutralnoj formi već opterećene (samo)razumevanjem, idejnim i institucionalnim prtljagom bitno različitih, zapadnih individualističkih društava.
Rezervno sredstvo
Pored toga, slično kao i u 19. veku i početkom 20. veka, u periodu koji Antić posmatra, zapadno neokolonijalno mešanje posle promena 5. oktobra smanjilo je, između ostalog, šanse da u Srbiji bude uspostavljena smenjiva vlast i osnažena demokratija, najvažnija sluškinja republike. Demokratija je ostala rezervno, sporedno sredstvo u službi krhke republikanske ideje, primenjivo samo u slučaju krajnje nužde. Nalik je „kočnici za slučaj opasnosti” u vozu. Ko pokuša da je povuče pre kritičnog trenutka biće kažnjen – i od strane birača, koji nevoljno prihvataju promene koje sa sobom nose neizvesnost, i od strane Zapada, čiji prioriteti su ovde nespojivi i sa smislenom demokratijom i sa nekim bitno republikanskijim, nemonarhijskim republikanizmom.
„Istorija srpskog republikanizma” ilustruje dve važne odrednice stanja u modernoj Srbiji. Prvu, da glavni problem sa imitatorima Zapada nije njihova želja da oponašaju već verovanje da je u Srbiji moguće reprodukovati original, da se može obaviti transplantacija zapadnog na bitno različito kulturalno tlo, natopljeno jednom egzemplarno nezapadnom istorijom. Drugu, kako je vreme odmicalo, naše elite su bivale sve manje spremne da uvaže našu suštinsku, nezaobilaznu unutarevropsku različitost.
Nažalost, vrlo je teško, i na levici i na desnici, danas naći intelektualce u čijem je pogledu na Republiku Srbiju moguće pronaći odjek zaključka Momčila Nastasijevića: „Jer kod nas, od bukvara do univerzitetske studije, sve je bilo mnogo više upućeno pravcem dostignuća drugih (kao da je u pitanju trkačka staza) negoli, podešavajući brzinu hoda uzrastu, kretati se napred tako da svaki dalji korak znači dalje buđenje i jačanje rodnih snaga.” Možda je, zbog njegovog kasnijeg sunovrata u kvislinga, lakše razumeti zašto su pripadnici srpske elite, „intelektualno uspeli”, razbili ogledalo koje im je postavio Vladimir Velmar-Janković, pa ne vide da su Balkanca u sebi samo zamenili „kolonijalcem, koji više voli da metaniše pred tuđim oltarima nego da se uhvati ukoštac sa samim sobom”, kako nas je podsetio Vladimir Dimitrijević (1934–2011) u još jednoj izvanrednoj knjizi objavljenoj ove godine pod naslovom Jugoslovenski mesijanizam i srpsko stanovište: ogled iz istorije identiteta.
Odličnu ilustraciju mere u kojoj su srpske elite postale odvojene od srpskih realnosti – a čini mi se da važi da što su više i militantnije republikanske, to su više otuđene od Srbije i zgađene njome – predstavlja zahtev predsednika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, koji je izneo 2009. godine: „Od vlade tražimo 100 dana za usvajanje svih evropskih zakona, koji će se primenjivati i neće ostati mrtvo slovo na papiru.” Sklonost naših kulturalno slabovidih elitista da zahtevaju nemoguće nalazi se u korenu srpskog autošovinizma. „Srbiji je potreban staratelj. Ne umemo da se uredimo sami. Promenili smo toliko režima i nismo se uredili. Treba nam civilizovan staratelj”, reči su kojima je političku posledicu tog slepila nedavno izrazio Milan St. Protić.
Antić veličinu srpskih nevolja s republikom ilustruje ukazujući šta su to naše elite pokušavale da oponašaju, pa navodi delovanje „ciriških otrova” na srpske studente u Švajcarskoj, među kojima je bio i Nikola Pašić. Jedan od uzroka posrtanja srpskog republikanizma vezan je za ugledanje na republikansku Švajcarsku, koja je polovinom 19. veka „prepoznata kao državni ideal za Srbe i ostale balkanske narode”. Bio je to prvi u seriji „otrova” koje su naše elite donosile u Srbiju. Antić citira reči istoričara Vladimira Ćorovića, kojima je 1933. godine opisao obrazac oponašanja nedostižnog koji funkcioniše do dan danas: „Mladi, tek izašli iz škole, često skorojevići, sa glavama punim još neproverenih teorija, sa atavizmima naše rase koja se brzo odlučuje za akciju, bez političkog iskustva, nasrtljivi, oni unose zabunu.” Od tada, ovi imitatori su u srpsko društvo uneli mnogo toga što je još gore i destruktivnije.
Švajcarska je na tadašnju Srbiju podsećala samo na prvi pogled, kao što naša spoljašnjost danas mnogima sugeriše da smo zapadnjaci. Pri tome, problem republikanizma u Srbiji, i svega što smo skloni da vežemo za njega, nije samo u tom što naše elite sebe ne vezuju za svoju zemlju, što nisu u stanju da gledaju ispod koprene srpskog siromaštva, već što veoma malo znaju o Zapadu, u koji su se upisale, verujući da se kulturni obrazac, koji, nalik softveru, usmerava sve ovdašnje umove, može birati kao fakultet ili sportsko društvo. Zato je srpska istorija obeležena neodgovornim, često bahatim pokušajima naših elitista da gorčinu, koju su osećali pri suočavanju sa Srbijom, ubiju zasipajući nas kofama nepostojećeg, ušećerenog Zapada.
Koren bez tikve
Oblik vladavine koji je Antić opisao kao „koren bez tikve”, stigao nam je kao „plod nedemokratske prakse” i „protivno formalnim obavezama”. Jednostavno, Tito je u ime svih nas izabrao republiku – i postao car. Zato ne treba da čudi da je u Srbiji, uključujući dve Jugoslavije u kojima je republika pokušavala da nađe svoje mesto, republikanizam izrastao u jednu malu, kvrgavu i prilično ružnu „tikvu”. Antić kaže da se ni posle 1990. godine ne može govoriti o republici već samo o „monarhijskoj ustanovi predsednika republike”. U suštini, do danas smo imali samo dva i po „prava” predsednika. Svi drugi vladari su bili krunisani ili nekrunisani „carevi”, skriveni iza različitih titula – kneza, kralja, predsednika, premijera, a Aleksandar Vučić je jedno vreme „stolovao” i kao prvi potpredsednik vlade. Josip Broz je, pak, Srbijom „carski” vladao prvo kao živ čovek a posle 1980. godine iz groba, nalik zombiju, preko osam okamenjenih ideoloških utvara.
U priči o srpskom društvenom uređenju ne treba gubiti iz vida da smo bili skloni da biramo „krunisane glave”, što više spada u domen srpske političke kulture, tačnije naše „duboke kulture”, nego u fenomen koji bi se mogao nazvati izborna monarhija, nalik onoj koja je postojala u Francuskoj. Republika se u Srbiji, kao i demokratija i „pravna država“, teško nosi s našom sklonošću crno-belim slikama, neretko neracionalno antiprotivnim stavovima i slabošću prema ekstremima i prečicama, kao i sa činjenicom da nam je suprotan politički stav suštinski neprihvatljiv; istovremeno nas vređa i diskvalifikuje onoga ko ga iznosi („da misli svojom glavom, mislio bi što i ja”).
Monarhijske dimenzije srpskog republikanizma primetne su na različitim nivoima – od centralizacije vlasti na „dvoru” do shvatanja vladavine kao doživotne. Čak je i Boris Tadić, jedan od naša dva i po „prava” predsednika, rastezao broj dozvoljenih mandata i gajio monarhističke ambicije, iako je ovde bio slučajni predsednik, zakasneli, izbledeli odsjaj euforije posthladnoratvskog vremena i trećeputaške mode. Ipak, ni Tadić nije vladao u skladu s ustavnim ovlašćenjima. I tada i danas, u vreme Aleksandra Vučića, vlast je koncentrisana u sedištu predsednika Srbije. Glavna razlika je u tome da li je „prava vlada” kabinet predsednika republike ili sam predsednik.
Tadićevi uspesi bili su produkt spoja specifičnih činilaca u postpetooktobarskoj zagradi srpske istorije, a ne rezultat političkog minulog rada. Isti sticaj okolnosti je prethodno na čelo države doveo Vojislava Koštunicu, takođe „pravog” predsednika, jednog od srpskih naučnika i intelektualaca kojima je politika bila hobi. Zato ne čudi da ni kao predsednik krnje Jugoslavije ni kao srpski premijer nije uspeo da postane vođa, „strog otac” kakvog Srbi vole da vide na vrhu svih piramida. Konačno, Tomislav Nikolić, već zaboravljeni (polu)predsednik, koji je jedva uspevao da obavlja čak i sporednu, relativno minornu, ustavom definisanu ulogu, bio je prvenstveno čovek (brze) tranzicije nazad u monarhijski republikanizam, koji je mnogo primereniji našim kulturalno uslovljenim, podrazumevanim, odnosno fabričkim podešavanjima.
Antić je smisao republikanizma u srpskom kontekstu sažeo u zaključak da dugo vremena „pitanje republikanske vladavine nije razumevano izvan parlamentarne vladavine i narodne suverenosti, da bi kasnije u Jugoslaviji težište bilo preneseno na republikansku formu”. Drugim rečima, čini se da je republika bila sekundarna ideja na misaonom horizontu mnogih srpskih republikanaca – više forma, poželjni, ali ne i željeni, plastičniji, politički korektan okvir nego suština srpskog republikanizma. Štaviše, iako su žestoki antimonarhisti, čak i (slučajno)srpski republikanci među posttitoističkim, „levim” liberalima danas samo žele da lik neizabranog monarha – u smislu što je moguće više apsolutne, neograničene vlasti i uloge ultimativnog arbitra – bude transponovan u Brisel i učitan u raspoložive institucije takozvane Evropske unije. Zato je srpske republikanizme i obe republike, titoističku i posttitoističku, uputnije posmatrati ne kao suprotnosti monarhiji već kao alternativne monarhizme.
Republikanizam je u Srbiji prvenstveno stvar intelektualnog i ideološkog ukusa i značka političke distinkcije nego obeležje (poželjnog) političkog sistema. Njegovi antički koreni samo zamagljuju činjenicu da je republika u Srbiju i na sve druge nezapadne prostore stizala kao manje ili više nametnuta, nevešta i neprimerena imitacija seta zapadnih normi i povezanih procedura. Pošto puka, mehanička transplantacija iz jednog konteksta u drugi nije moguća, da bi se ukorenila, kao i demokratija, republika je prvo morala da postane naša. Antić je pojmom monarhijski republikanizam efektno sumirao šta reč republika ovde znači kada prođe neizbežan, transformativni proces kulturalnog prevođenja – o čemu danas govorimo kada kažemo republikanizam ili republika u Srbiji.
Neuspela transplatacija
Iluzija da je transplantacija moguća, da je, na primer, nekoliko smena vlasti učinilo da vlast i ovde postane smenjiva, kumovala je obnovi srpskog monarhijskog republikanizma posle izbora 2012. i zatvaranju dvanaest godina duge zagrade srpske istorije. Čini mi se da je verovanje da ona nije poslednja danas snažnije nego nada da neka smislenija demokratija i prava republika mogu postati deo neke naše buduće normalnosti. Vuk Jeremić je jedan od partijskih vođa, može se reći i „stranačkih kraljeva”, čiji je jedini „program” da čeka sledeću zagradu naše istorije. On se nada da će se istorija ponoviti i da će je, kao i oktobra 2000. godine, otvoriti vođa jedne patriotske „kombi stranke”.
Jedan od najvećih problema srpske opozicije je što ona nije u stanju da ponudi alternativu Vučiću kao figuri brižnog ali strogog oca, što je, u nemaloj meri, rezultat zapadne politike prema Srbiji, zemlji premreženoj autokolonijalnim transmisijama. Uostalom, i tokom devedesetih, opozicija je uglavnom tragala za ne-Miloševićem, očinskom alternativom. Politička i programska alternativa je imala, kao i danas, u najboljem slučaju, sekundarnu ulogu. Uostalom, skoro sve srpske političke stranke su bile i ostale male monarhije. Ne čudi da je glavni izuzetak, Demokratska stranka, koja je i sama stalno flertovala sa ustoličavanjem „stranačkog kralja”, završila više kao minorna autošovinistička sekta nego jedna od „kombi stranaka”. Drugi pomena vredan izuzetak, parastranački pokret „Ne davimo Beograd”, na svom čelu ima Dobricu Veselinovića, (anti)političkog manekena koji voli da se pretvara da nije ono što jeste – partijski kralj.
Glavna politička borba se danas vodi unutar opozicije – za čelno mesto u priželjkivanoj, sledećoj demokratsko-republikanskoj zagradi srpske istorije. Eksperimentisalo se tu sa amaterima i autsajderima, pa su opozicioni „građani”, koji sebe shvataju kao suprotnost Vučićevog „naroda”, glasali za Sašu Jankovića i Sašu Radulovića. Čini se da Jeremić u ovom trenutku ima prednost nad posustalim Draganom Đilasom, kod koga je, iz razloga o kojima možemo samo da nagađamo, srebroljublje nadvladalo vlastoljublje, što je vođu Narodne stranke navelo da se još više uživi u ulogu „drugog Koštunice”.
Antić ukazuje na potku istorije srpskog republikanizma. Glavna razlika, u suštini korak nazad, jeste u tome da su, pre Prvog svetskog rata, rani zagovornici republikanizma verovali da je reč o „nezrelosti” naroda i nespremnosti „srpskog društva za republiku”, dok danas dominiraju oni koji veruju da je srpski narod toliko feleričan i „bolestan” da je nesposoban da sazri i da nikada neće postati spreman; da je neki oblik starateljstva ili protektorata jedini „lek”. Dugo vremena su, piše Antić, „najvažnije ličnosti srpskog socijalizma i radikalizma u teoriji i praksi prihvatale monarhiju pod uslovom da suverenitet bude predan narodu”. Nažalost, njihovi politički naslednici se danas, manje ili više eksplicitno, zalažu za desuverenizaciju naroda.
Jedna stvar se uopšte nije promenila. Slika srpske „zrelosti” ostala je vezana za idealizovanu sliku zapadnih društava. Samo se fantazija da je moguće sabiti vekove zapadne istorije u decenije ili godine srpske smenjivala s verovanjem da je, uz pomoć revolucionarnih promena, „socijalne revolucije”, moguće preskočiti vekove zapadne istorije, koju su i naši republikanci videli kao jedinu pravu, ispravnu istoriju.
Slabost srpske republike, njen karikaturalni i potemkinovski karakter, potrebno je posmatrati u kontekstu istorijske slabosti i marginalnosti republikanskih i srodnih ideje u Srbiji, što se ogleda i u lakoći sa kojom su nekada njeni istaknuti zagovornici postajali monarhisti. „Monarhijska priroda srpskog društva”, koju ističe Antić, ima duboke korene, i zato je u Srbiji republikanizam dobro prolazio samo kada je bio radikalan, što znači i ekstremno nasilan, ili monarhijski.
Važne odlike savremenog političkog sistema u Srbiji moguće je iščitati iz Antićevog opisa stanja na kraju 19. veka – „parlamentarna vlada” spojena sa „patrijarhalnom demokratijom” i „strankama čija su vođstva bila u rukama jednog čoveka“, gde „politički monizam“ traje godinama „nakon kratkotrajnih trijumfa demokratije”. Borba između dva principa „vlasti vladaoca i narodnog suvereniteta”, koju Antić prepoznaje u trećoj deceniji 19. veka, ostala je jedno od ključnih obeležja i „srpska verzija dihotomije monarhija-republika”, prepoznatljiva i u drugim balkanskim zemljama, koje su rešenje našle u monarhijskim republikama. Danas čak i glavni, „proevropski” vektori suprotstavljanja ovakvom shvatanju politike imaju koren u 19. veku – samo stara ideja „oligarhijskog liberalizma”, o kojoj je pisao Marko Pavlović, biva branjena pozivanjem na autošovinističku i srodne argumentacije.
Mnoge konstante i postojani trendovi u istoriji srpskog republikanizma cementirani su našim drugačije evropskim, što, po sebi, znači neodgovarajućim i nepogodnim, kulturnim obrascem, ali Zapad je svojim mešanjem učinio da demokratija i republika u Srbiji ne postanu čak ni ono što su mogle da budu. Zato, između ostalog, ne čudi da je Aleksandar Vučić danas, kao i nekada Toma Vučić Perišić, „narodni zavodnik” – koji na raspolaganju ima mnogo moćnija i sofisticiranija sredstva zavođenja. Vladavina ima tendenciju da budu stabilna kada je uparena sa očekivanjima onih koji treba da se pokore – da li vlasti da li zakonima, jedna je od stvari koje su mnogo više kulturalno uslovljene i stabilne nego što veruju elite koje insistiraju na poklonjenju zapadnim modelima.
Ako je to neka uteha našim republikancima, demokratija je ovde još fiktivnija od republike. To je pravilo svuda van Zapada – sa sve manje izuzetaka. Neke uzroke, koji su vidljivi u Srbiji koliko i u Indiji, Egiptu, Rusiji ili Indoneziji, moguće je iščitati iz Antićeve knjige. Nažalost, istorije republikanizma i demokratije u Srbiji, koliko god da su dobro napisane i pronicljive, još ne mogu da odu mnogo daleko od ograničenja koja im nameće višestruka zapadnocentričnost – i modela i merila i tumačenja. Zato nam one ovde, na oklevetanoj, drugačije evropskoj krajini ne-Zapada, po pravilu nude samo jednu, i to izobličenu i osiromašenu, crno-belu polovinu slike – šta je trebalo i zašto to nije prošlo. Čedomir Antić je uspeo da naznači onu drugu, mnogo pipaviju i teže uhvatljivu, koja zahteva valer i bogatstvo boja – šta je moglo i zašto jeste tako kako je. Ne samo u „dugačkom 19. veku”, tokom prvih 113 godina istorije srpskog republikanizma.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Wikimedia/ZoranCvetkovic, CC BY-SA 3.0
BONUS VIDEO:
