Nakon raspada Sovjetskog Saveza Jermenija je proglasila nezavisnost usred rata sa Azerbejdžanom za oslobođenje Arcaha (Autonomne Republike Nagorno Karabah, koja je proglasila svoju nezavisnost od SSSR-a 2. septembra 1991, nakon referenduma, na kojem je narod Arcaha izrazio svoju volju da sprovede svoje pravo na samoopredeljenje i da postane nezavistan). Tokom 1994. godine, uz posredništvo Ruske Federacije uspostavljeno je primirje, Jermenija je oslobodila Nagorno Karabah (Arcah) i uspostavila je kontrolu nad tampon zonom oko ovog područja, kako bi imala pregovarački adut kojim bi obezbedila nezavisni status Arcaha. Međutim, od 1991. Jermenija je bila u ekonomskoj blokadi koji su uspostavila dva njena suseda, Turska i Azerbejdžan.
Tokom dvadeset sedam godina Jermenija je uspešno pregovarala o nezavisnosti Arcaha u okviru pregovaračkog procesa Minske grupe Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (članice: Belorusija, Finska, Nemačka, Italija, Švedska, Turska, kao i Jermenija i Azerbejdžan; kopredsedavajuće države: Ruska Federacija, Francuska i Sjedinjene Države). Održavajući konstruktivnu poziciju u pregovorima o pitanju Karabaha i gradeći izbalansirane spoljne odnose sa ključnim globalnim akterima, lideri Jermenije su ostvarili značajan uspeh pretvarajući Republiku Jermeniju u činilac na Južnom Kavkazu.
Tokom 2018, slično sa nekim drugim bivšim sovjetskim republikama, izvesne sile potekle izvan Jermenije inicirale su procese usmerene na stvaranje nezadovoljstva režimom. Koristeći masovne medije i društvene mreže, marginalne neoliberalne grupe, očigledno finansirane sa Zapada (prevashodno od tzv. Soroš fondacije), pokrenule su masovne proteste koji su preplavili prestonicu i druge veće gradove u Jermeniji, čime su doveli do tzv. „obojene revolucije” (u slučaju Jermenije „plišane revolucije”) i promene režima.
Promena režima je izvedena uz veliko pribegavanje „mekoj moći”, koja podrazumeva infiltraciju u obrazovanje, politički, medicinski i druge sisteme u zemlji zapadnih liberalnih vrednosti i odbacivanje nacionalnog identiteta i tradicionalnih vrednosti mnogo pre nego što su se desili dramatični događaji 2018. Sve što je upućivalo na tradicionalne vrednosti bilo je označavano kao anahronizam i odbacivano je. Čak je i Jermenska apostolska crkva bila meta napada, kao i vojska i visoko rangirani vojni zvaničnici. Iznenada, destruktivne inicijative poput Istanbulske konvencije i mnoga druga irelevantna pitanja postala su agenda kojom je skretana pažnja javnosti sa važnih izazova.
44 dana rata
„Plišana revolucija” je proglašena za revoluciju ljubavi i tolerancije, ali u realnosti se svodila na mržnju prema „prethodnom režimu”. Mržnja je decenijski generisana i umnožavana kroz masovne medije i društvene mreže.
Promena režima inicirala je promenu spoljne politike, pomeranje od Ruske Federacije prema Evropskoj uniji i SAD bilo je očigledno. Nepredvidljive i iracionalne izjave novog režima u vezi sa pregovorima dale su Azerbejdžanu povod da napadne Arcah 27. septembra 2020. godine. Brutalnost bez presedana, korišćenje zabranjenih ubojnih sredstava (municije sa belim fosforom, protivpešadijskih mina), uključenost plaćenika iz arapskih zemalja, dronovi, velika podrška iz Turske (materijalna i nematerijalna) i drugo, detaljno su dokumentovani, ali jermensko vođstvo nije uspelo da isposluje odgovarajuću međunarodnu reakciju i delovanje protiv agresorske države.
Rat je potrajao četrdeset četiri dana i 9. novembra, uz posredništvo predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina ustanovljeno je novo primirje. Sporazum o primirju obezbedio je petogodišnji mandat ruskim mirotvorcima da budu smešteni u Ardžahu i nekim mestima u Jermeniji kako bi obezbedili bezbednost i stabilnost.
Azerbejdžan je uspostavio kontrolu nad sedamdeset pet odsto teritorija Arcaha. Puzajuća agresija nakon primirja dovela je do okupacije više strateških uzvišenja na suverenoj teritoriji Republike Jermenije i novih žrtava, civilnih i vojnih. Danas Azerbejdžan kontroliše dvadeset jedan kilometar međudržavnog autoputa između jermenskih gradova Gori i Kapan. Stoga je kretanje jermenskih građana unutar Jermenije, od prestonice Jerevana do oblasti Sjunik, opasno. Ruski mirotvorci, stacionirani na ovom području, obezbeđuju sigurnost. Takozvana međunarodna zajednica ostaje uglavnom nema, izuzev izraza duboke zabrinutosti saopštenih putem Tvitera i Fejsbuka.
Kockarski ulog
Od 10. novembra 2020. Jermenija je u stanju stalnih protesta i manifestacija u kojima se traži ostavka premijera Nikola Pašinjana i njegove vlade. Opoziciju koja protestuje predstavljaju dva glavna gledišta: prorusko i prozapadno.
Koristeći ovu situaciju kao izgovor, Pešinjanov režim sazvao je vanredne parlamentarne izbore za 2021. godinu. Uprkos porazu u ratu, više od pet hiljada žrtava i de fakto kapitulaciji, „Društveni dogovor” (Civil contract), stranka Nikola Pašinjana, pobedila je na izborima, velikim delom zbog direktne primene populističke i manipulativne retorike, zajedno sa drugim marketinškim alatkama, izrađenim od istih onih snaga koje su dovele Nikola Pašinjana na vlast.
Nakon „plišane revolucije” Jermenija je polako izgubila status delatnika u regionu i postala je kockarski ulog velikih sila. Zbog nove „mir po svaku cenu” agende, koju je zagovaralo novo vođstvo, Republika Jermenija je izgubila mogućnost da odluči svoju sopstvenu sudbinu. Sazvana je nova skupština u kojoj revolucionarni režim ima većinu a opozicija je skromno predstavljena.
Današnja pitanja, koja se odnose na sigurnost i bezbednost jermenske zemlje i naroda i naroda Arcaha podređena su trećim stranaka u regionu. Jermenija je postala „jabuka razdora” između ključnih delatnika globalne geopolitike.
I Evropska unija i SAD sprovode svoju agendu potiskivanja Rusije iz ovog regiona. Imamo priliku da čujemo mnogo lepih reči i svedočenja prilikom usvajanja raznih projermenskih rezolucija, koje uopšte nemaju obavezujuću snagu. Dok Rusija nastoji da održi uravnoteženu poziciju i teži ka uspostavljanju dugoročnog mira u regionu.
Nove pretnje
Populističke izjave sa Zapada oživljuju nerealistična nadanja jermenskog naroda i u isto vreme stvaraju džinovski talas antiruskom raspoloženja. U isto vreme režim u Jermeniji stalno je usredsređen na „mirovnu agendu” Turske i Azerbejdžana, uprkos očiglednim porukama koje jasno pokazuju da mir nije nešto za čime ove države teže.
Specijalna vojna operacija Ruske Federacije u Ukrajini stvorila je nove pretnje po Jermeniju. Postoje očigledni znaci da kolektivni Zapad podstrekuje Azerbejdžan ka otvaranju drugog fronta protiv Rusije na Južnom Kavkazu. Podstiču se bilateralni mirovni pregovori između Jermenije i Azerbejdžana, kada jermenski režim ne uspeva da zaštiti interese Jermenije i nastavlja da i dalje uzmiče. Turska, s druge strane, uslovljava svoju spremnost da potpiše bilateralni sporazum sa Jermenijom o otvaranju granica normalizacijom odnosa između Jermenije i Azerbejdžana.
I Turska i Azerbejdžan nastavljaju da tvrde kako je pitanje Nagorno Karabaha rešeno, međutim, kopredsedavajući Minske grupe OEBS-a izražavaju mišljenje zemalja koje predstavljaju, i nastavljaju da zastupaju gledište kako je pitanje i dalje otvoreno i da je potrebno da bude razrešeno putem pregovora, zasnovanih na tri glavna principa, usaglašena na početku pregovaračkog procesa: bez upotrebe sile ili pretnje da će doći do upotrebe sile, pravo nacija na samoodređenje i teritorijalni integritet.
Dok se veliki igrači kockaju sudbinom Jermenije, uspostavljeno primirje besprekidno krši Azerbejdžan, izazivajući nove žrtve i uništenja.
Prevod Miloš M. Milojević/Novi Standard
Autorka je glavni urednik Infopress.am portala i potpredsednica Reformističke stranke Jermenije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tatev Duryan/ArmenPress
BONUS VIDEO:
