O prostoru slobode

Novi roman Predraga Crnkovića, koji se bavi temom tajnih službi, rendgenski je precizan fikcijski posredovan snimak same strukture i kostura SFR Jugoslavije, od koje naposletku nije ostao ni taj kostur sam

Novi roman Predraga Crnkovića najavljuje se kao „najbolji antinostalgičarski roman o SFRJ” i, bez obzira na marketinšku funkciju ovog iskaza, on to verovatno i jeste. O SFRJ je svakako, antinostalgičarski je izvesno, a najbolji sasvim moguće, s obzirom na to da Crnković piše prozu koja nema mnogo premca u savremenoj srpskoj književnosti, sve definišući sebe, opet u marketinške svrhe, kao „najboljeg i najprovokativnijeg nepoznatog srpskog pisca”.

Crnković je, dakle, toliko dobar da čak i promotivne parole za njegova dela, a koje verovatno sam smišlja, imaju smisla, uz ogradu da je njihovo dejstvo upitno, jer u suprotnom – da su mu marketinške strategije zaista učinkovite – ne bi i dalje bio tako „nepoznat”. Ali, dobro, recepcija književnog opusa od strane savremenika, a posebno s obzirom na domet advertajzinga u toj oblasti, složeno je pitanje i ne daje uvek očekivane ili logične ishode.

A svakako bi logično bilo da Crnković bude poznatiji i čitaniji nego što verovatno jeste, jer piše dobru i uzbudljivu prozu, koja se bavi atraktivnim, živim i relevantnim temama koje nas se itetako tiču. To je pismen autor, koji ima i rečenicu i pasus i poglavlje i stil, čak i osećaj za podtekst, čime se mnoge naše književne vedete ni izdaleka ne mogu pohvaliti. Ima upadljivu erudiciju i poetičku samosvest, koji ne smetaju čitljivosti njegovog štiva i ne svode se na mistifikaciju ili samodovoljnu referencijalnost.

Rendgenski snimak

Crnkovićev novi roman Istorija tajnih službi u Srbiji 1835-1903 (Presing, 2022), sasvim očekivano za makar i najpovršnije poznavaoce njegovog dela, ne bavi se u naslovu opisanom temom i periodom i ne predstavlja dokumentarno već fikcionalno delo, ne studiju, nego roman (podsetimo da se njegov i dalje možda najpoznatiji roman zove Uvod u srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima). To je svojsvrstan bildugsroman, koji prati odrastanje i sazrevanje svog junaka u rasponu od sedamdestih godina prošlog veka, do druge decenije ovog. Naslov ipak ima smisla, jer se to odrastanje odigrava na fonu delovanja tajnih službi, s obzirom na to da su junakova majka i njegov „očuh” zaposleni u srpskoj Službi državne bezbednosti, pri čemu je „očuh” u jednom periodu bio na njenom čelu.

Postmodernistički pisci vole priče o tajnim službama i zaverama, jer im omogućavaju da strukturiraju jedan unutrašnje premrežen i ka spolja referencijalan svet, otvorenu poetsku strukturu koju na okupu drži princip paranoidne strukturacije, gde sve sa svim može biti povezano, a sve je podjednako neizvesno i mnogoznačno, odnosno mnogosmisleno. I pored svega ovoga, Crnkovićev roman ima snažnu, gotovo iluzivnu, sposobnost evokativnosti perioda i miljea, kao i snažni naboj ličnog sećanja, koje istoriju boji setom autentične lične proživljenosti.

Prijem funkcionera UDBE kod Tita povodom njegovog roćendana, Beograd, 25. maj 1952. (Foto: Wikimedia/Muzej Jugoslavije/CC BY-SA 3.0)

Zanimljivo, dinamično i urnebesno ispripovedana priča, kao i u drugom Crnkovićevim delima, nimalo ne štedi svog protagonistu, tim pre što računa na fikcijsko-faktički polaritet na kom je zasnovan, uz provokativne autofikcijske naznake (da ne kažem autofikcijsku koketeriju), ali bez obzira na to ima egzistencijalni naboj u kom se lik suočava sa ozbiljnim i svima čitljivim životnim i smisaonim izazovima. Slika sveta i slika konkretnog istorijskog perioda nisu ni malo jednostavne i jednoznačne, omogućujući različita čitanja, ali i sadržavajući dozu lične autonomnosti autora koji ne želi da se podredi postojećoj raspodeli interesnog i kvazi-ideološkog kolača, kao i zavidan nivo podsticajne transideološke svesti, koja nema otklon prosto prema ovoj ili onoj ideologiji, nego generalno ka ideologiji i ideološkoj svesti kao takvima.

SFR Jugoslavija u ovom romanu nije kazamat, ali ni najbolji od svih mogućih svetova, raspon između ideala i stvarnosti je dramatično širok, a duhovi prošlosti, kao i nadolazeće budućnosti, izuzetno živi. Ovaj roman nije izgovor za liberalnu kritiku totalitarizma, nacionalističku kritiku jugoslovenstva, nadnacionalnu kritiku nacionalizma (srpskog, podrazumeva se), već je ovo gotovo rendgenski precizan fikcijski posredovan snimak same strukture, kostura te nestale države, od koje naposletku nije ostao ni taj kostur sam. Crnković ne likuje, ali i ne nariče nad njenom sudbinom, i upozorava nas na kontunuitete onih sila koji upravljaju našim životima i dalje i koje nas čine tek iluzivno politički, a pre svega društveno slobodnim.

Sloboda i jeste jedna od glavnih tema ovog romana. Iako glavni lik i njegov najbolji drug iz mladosti potiču iz različitih socijalnih i ideoloških miljea, jedan kao „nezvanični” sin „udbaša” a drugi pripadnika ideološke opozicije („Iz Čikaga moji…”), oni završavaju u osnovi na istoj strani, užlebljeni u ovdašnje netransparentne strukture moći i tako izdajući svoje nekadašnje ideale i težnje ka ličnoj slobodi i nezavisnosti. U tom smislu, tematski ovo može biti roman o gubitku slobode, ali svojim ideološki oslobođenim, gotovo anarhoidnim i lično izrazito autonimnim pristupom kako temi tako i načinu njenog uobličenja, ovaj roman kao malo koji u našoj književnosti zapravo svedoči o mogućnosti slobode, samim sobom je na neki način otelovljujući.

Ka prostoru slobode

Iako je na književnu scenu stupio objavljujući za hrvatske izdavače, iako uređuje književnu ediciju koja se zove „Yugo-Lit” i ima staž saradnika nekih prononsiranih „liberalnih” medija, Crnkovićev stav i pozicija nipošto ne otelotvoravaju tipičnu pseudo-liberalnu, takozvanu drugosrbijansku paradigmu u našoj kulturi, niti Crnkovićevo delo pripada kolonijalnom konstruktu „regionalne” književnosti, već, kako je i navedeno u pomenutom marketinškom sloganu, isključivo srpske. I tu tom smislu pozicija ovog pisca u savremenoj srpskoj književnosti, kulturi i društvu ostaje sasvim osobena i donekle usamljena, uporediva tek sa ponekim samosvojnim i vrednim stvaraocem, koji izmiče sirenskom zovu provincijalizma, kakav je na primer, u ediciji „Yugo-Lit” zastupljeni, Svetozar Vlajković.

Crnković se, kao i u svojim drugim romanima, a ovde možda najvidljivije, pošto je o tajnim službama reč, bavi strukturama moći, pišući svoja kompleksna i urnebesna dela kojima kao da ih tera da se ogole, da pokažu svoje istinsko lice, bez ideoloških ili bilo kojih drugih maski. On, što je izuzetno bitno, ne priča o apstraktnim strukturama moći, posredovanim tradicijsko-ustrojenim mehanizmima dominacije i kontrole, mada i taj sloj jeste čitljiv kod njega, već i konkretnim strukturama i mehanizmima ovdašnje moći, koje zabrinjavajuće dugo održavaju kontinuitet gotovo aristokratske (plavokrve) nasledne prirode – i to njihov ne samo instituconalni nego i društveni vid.

Roman „Istorija tajnih službi u Srbiji 1835-1903” autora Predraga Crnkovića (Foto: Vladimir Kolarić)

Svima nama su prepoznatljive moći kao himerične strukture koja čini da za sve što radimo kao da moramo da tražimo, makar i imlicitno, blagoslov od određenih instanci, najčešće teških ili nemogućih za lociranje; moći koja kontrolu i dominaciju vrši pretvaranjem društva i javne sfere u mutljag u kom je za svaki korak, a o iskoraku da ne govorimo, potrebno daleko više energije nego što bi to bilo razumno i produktivno, a često i izvodljivo. Moći čije najveće oružje zapravo predstavlja samopasivizacija i imlicitno pristajanje građana-podanika, jedna vrsta namušte autoncenzure „nezameranja”, samoograničavanja i samozavaravanja, čije dejstvo je, može biti, po ljudsku ličnost pogubnije od otvorenog i institucionalizovanog totalitarizma.

O tom svetu Crnković piše kao neko ko o njemu svedoči iznutra, a opet i kao neko ko je svugde zapravo gost i na sve fenomene može da pogleda spolja, istovremeno sveže i precizno, sa humorom, ali i ozbiljnim, strukturalnim uvidima, sa buntovnim impulsom ali i institucionalnom svešću, sa razobličavanjem svega i svih, ali i sebe samog.

Šta god mislili o opisanom periodu, ako ga pažljivo čitamo i ako smo iskreni prema sebi, novi Crnkovićev roman, jedan od najboljih koji je napisao, trebalo bi da nas potrese, rastrese, trgne, da ponovo preispitamo i u novom svetlu vidimo svoja uverenja i sebe same, da se suočimo sa jednim upečatljivim iskustvom i osobenom perspektivom koja je neophodna našoj kulturi, kako bi iz letargije napravila koji korak ka prostoru slobode, kako bi se malo prodisalo, stvaranja radi i života radi. U našem društvu u kom je dijalog incident, ovaj roman biće proba za svačije predrasude i učitavanja, a koja će unapred, sobom samom, ismejati i obesmisliti svaki pokušaj etiketiranja. Ili sam možda previše optimističan? U svakom slučaju, treba uzeti u ruke ovaj zanimljiv roman makar i zabave radi – valjda neće baš toliko boleti.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Muzej Jugoslavije/CC BY-SA 3.0 RS)

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u