Šta „Forin afers” duguje Srbima?

Forin afers, koji obeležava 100. godišnjicu, u brojnim naučnim i kvazinaučnim delima se naziva „sivom eminencijom svetske vlade”. Zašto? I kakve sve to veze ima sa Srbijom?

Ove jeseni navršilo se 100 godina od osnovanja najuticajnijeg i najvažnijeg spoljnopolitičkog časopisa u svetu – njujorškog Forin afersa (Foreign Affairs). Ovaj časopis i njegov izdavač, Savet za spoljne odnose (Council on Foreign Relations) sa sedištem u Njujorku, u brojnim naučnim, kvazinaučnim i konspirološkim delima, nazvan je „sivom eminencijom” svetskog poretka i „svetske vlade”.

Njegov prvi urednik bio je prijatelj Beograda, Srbije i Jugoslavije. Hamilton Fiš Armstrong bio je prvi američki vojni ataše u Beogradu 1918, pratilac srpske vojne delegacije 1917, nosilac najviših srpskih odlikovanja, a kasnije, zajedno sa svojim najboljim prijateljem i kasnijim šefom CIA, Alenom Dalsom, višedecenijski kopredsednik Srpsko-američkog društva. 

Zbilja, sve što je bilo važno u svetskim poslovima i sve vodeće američke ličnosti na globalnoj sceni, pojavile su se prvo u ovom časopisu, od Džordža Kenana do Henrija Kisindžera. Današnji glavni urednik je Danijel Kurc Pelan, a predsednik Saveta za spoljne odnose je Ričard Has. 

Inkubator ideja

Američki eksperti su tokom versajskih mirovnih pregovora, u kontaktima s drugim delegacijama i posle gubitka iluzija nastalog na osnovu rezultata mira, videli koliko im nedostaje institucija koja bi se bavila spoljnom politikom kakvu su već imali Britanci. Iz takve atmosfere nikao je Savet za spoljne odnose, opisan od strane Njuzvika kao „spoljnopolitički establišment” ili kao „inkubator ljudi i ideja”.

U nizu formalnih sastanaka između američkih i britanskih savetnika, rodila se ideja o stvaranju jedne anglo-američke organizacije koja bi se bavila spoljnopolitičkim pitanjima. Na američkoj strani, među inicijatorima bili su advokat Vitni Sefardson, istoričar Džordž Luis Bir, general Tasker Blis, profesor Harvarda, Arčibald Kulidž, istoričar s Kolumbije, Džems Šotvel i partner u Morganovoj banci, Tomas Lamot.

Zajedno sa neformalnom grupom britanskih kolega, oni su se dogovorili da se sretnu na formalnijoj večeri za članove obe delegacije kada Versajska konferencija počne da jenjava. Tako se 30. maja 1919. pedeset ličnosti iz obe zemlje srelo na večeri u Hotelu „Mažestik”, u kojem je bila smeštena britanska delegacija.

Osnivači Saveta za spoljne odnose: Džon V. Dejvis, Ilaja Rut, Njuton D. Bejker i Hamilton Fiš Armstrong (Foto: Council on Foreign Relations)

Na američkoj strani bili su general Tasker H. Blis, koji je bio američki član Vrhovnog ratnog saveta pre nego što je postao delegat na mirovnoj konferenciji; tri istoričara – Arčibald Keri Kulidž s Harvarda, Džems T. Šotvel s Kolumbije i Džordž Luis Bir; dr Džems Braun Skot, stručnjak za međunarodno pravo; Stenli K. Hornbek, specijalista za Daleki istok i Tomas V. Lamont, finansijski savetnik predsednika Vilsona. Na britanskoj strani su bili lord Robert Sesil, profesor Harold Temperli, ser Valentajn Kirol i lord Džastas Persi. Na Sesilov predlog, predsedavao je general Blis. Ton sastanka je odredio Sesil, uvodnom izjavom da će važnost njihovog delanja biti određena razmerom njihovog nezadovoljstva tokom Versajske konferencije.

To je bilo dovoljno. Otpočeli su planiranje organizacije koja će imati dva odvojena, ali povezana tela – jedno američko, jedno britansko, sa zajedničkim sekretarima: Vitnijem H. Šepardsonom, pomoćnikom pukovnika Hausa, i Lajonelom Kertisom, osnivačem časopisa Raund tejbl (Okrugli sto) i jednim od „Milnerovih klinaca” iz Južne Afrike.

Kada su se američki članovi grupe vratili kući, spojili su se sa Savetom za spoljne poslove, organizacijom koja je osnovana u Njujorku tokom rata, ali se sada gasila. Osim što su uzeli njeno ime, dobili su i finansijsku podršku njenih rodoljubivih članova. Takođe su dobili sedište organizacije, što je bilo od životnog značaja ako su hteli da nastave da funkcionišu kao kolektiv, umesto kao pojedinci raspršeni po akademskim i drugim centrima. 

Promena javnog mnjenja

Lord Sesil je izrazio rašireno osećanje frustracije: „Nema nijedne osobe u ovoj sobi koja nije razočarana uslovima koji su postavljeni. Amerika i Engleska su dobile sve što su želele i više, daleko više”. Oksfordski istoričar Lajonel Kertis je zaključio da je „javno mnjenje zaustavilo uslove za mir”, pa je zadatak grupe da promeni javno mnjenje. „Javno mnjenje mora da bude na pravom putu”, rekao je, „a to je posao za nekoliko ljudi koji su u stvarnom kontaktu s činjenicama”.

Da bi se ova operacija izvela, Kertis je predložio stvaranje međunarodnog istraživačkog tela, „poput Kraljevskog geografskog društva”. Britanski Satrdej rivju najavio je početak ovog poduhvata kao „revolt mirotvoraca protiv mira”.

Savet za spoljne odnose tokom okupljanja prve studijske grupe o posleratnim finansijskim i ekonomskim problemima i opasnim područjima u Evropi, 1922. (Foto: Council on Foreign Relations)

Dok je britanski deo, Kraljevski institut za međunarodne odnose, počeo rad sa mnogo pompe i značajnim ceremonijama, američki deo suočio se s teškoćama. Niko nije preuzeo odgovornost da obrazuje grupu, a politički uslovi u Americi bili su nemogući za jedan takav institut. Sa oštrom kampanjom protiv Pariskog ugovora, Lige naroda i Vilsona lično, internacionalistički planovi suočili su se s velikim problemima. Internacionalistički sentimenti su opstali, ali je bilo pitanje kako naći odgovarajuće sredstvo koje bi bilo na izvesnoj distanci od događaja u Parizu, od Vilsona i ekskluzivne povezanosti sa demokratama – da bi se unapredio plan o međunarodnoj saradnji.

Nešto takvo po suštini, ali ne i po formi, već je postojalo u Njujorku. Grupa u kojoj su bili poznati međunarodni advokati, visoko-kotirani bankari, preduzetnici, direktori trgovačkih i finansijskih kompanija, zajedno sa dosta advokata, predvođena Ilaja Rutom, sastajala se u večernjem klubu još od 1918. da bi diskutovala o međunarodnim pitanjima.

Rut je bio sekretar za odbranu i rat kod Mekinlija i državni sekretar kod Tedija Ruzvelta, a 1912. dobio je Nobelovu nagradu za mir zbog zasluga u mirovnim  pregovorima s Japanom i inspiracijom Monroove doktrine, Platovim amandmanom. 

Rutov klub

Rutov večernji klub predstavljao je shvatanja prosvećenih liberalnih internacionalista sa Vol Strita. Američki eksperi su po povratku iz Pariza uvideli novu mogućnost. Institut za međunarodne odnose mogao je da obezbedi diplomatsko iskustvo, ekspertize, kontakte na visokom nivou, ali ne i fondove. Ljudi iz advokature, bankarstva i biznisa, mogli da izdvoje velike svote novca, ali im je bila potrebna injekcija intelektualne supstance, dinamike i kontakata, bilo da bi promovisali biznis ekspanziju, svetski mir ili oboje.

To je bila sinergija koja je stvorila moderni Savet za spoljne odnose i promovisala ga kao jedinstveno sredstvo u dolazećim decenijama: akademska i vladina ekspertiza zajedno s praktičnim poslovnim interesima i pomaganje misliocima i stručnjacima da testiraju svoje ideje i provere da li su na pravom ili pogrešnom putu.

Savet za spoljne odnose od tada u svom članstvu ima najvažnija imena američkog života, više nego bilo koja druga privatna grupa u zemlji. Njegovi hroničari Leonard i Mark Silk smatraju da je geograf koji je skrojio granice Kraljevine SHS, Ajzea Bauman, bio jedna od vodećih figura, „jedna od najkrupnijih riba u Savetu”.

Bauman i Sefardson predložili su spajanje ove grupe sa više akademskih veterana iz Pariza. Pregovori o ujedinjavanju dve organizacije trajali su pet meseci, ali su uspešno okončani 3. februara 1921. kada je stvoren Savet za spoljne odnose. Nova grupa, šarena kombinacija stručnjaka, novinara, političara, bankara, kapitalista i advokata, svih „uticajnih ljudi”, prihvatila je ime Rutovog večernjeg kluba i transformisala se u Savet za spoljne odnose.

On je počeo da radi sa 300 „pažljivo izabranih članova”. Ostali istaknuti zvaničnici novog Saveta bili su: Frenk L. Polk, bivši državni podsekretar i sada advokat „Džej Pi Morgan kompanije”; Pol M. Varburg i Oto H. Kan iz banke „Kun, Leb”; bivši Vilsonov državni podsekretar Norman H. Dejvis, bankarski saradnik Morganovih; i kao potpredsednik, Pol D. Kravat, stariji partner Rokfeleru bliske volstritske advokatske firme „Kravat, Svejn i Mur”, a među njima i mladi Averel Hariman, Džon Foster Dals, Džon Mekloj i drugi.

To je bilo plodonosno savezništvo. Većina članova dolazila je iz njujorške poslovne konglomeracije, ali su intelektualci i vladini zvaničnici obezbedili dovoljno za kontratežu kako bi se izbeglo da to bude samo još jedan njujorški klub za gospodu. Savet je zadržao tesne kontakte sa britanskim partnerom, popularno nazvanim „Čatam haus”, ali je od početka to bila čisto američka organizacija. Mada su sastanci Saveta bili diskretni, Savet je izuzetno organizovao veliko javno predavanje za francuskog premijera Žorža Klemansoa 21. novembra 1922. godine. 

Prvo veliko pitanje za Savet bilo je kako da prenesu svoje poglede na druge „uticajne ljude”, budući da bi samo nekoliko odbranih moglo da prisustvuje sastancima Saveta. Početkom 1922. Bauman je o tome diskutovao sa Edvinom Gajem, ekonomskim istoričarem sa Harvarda, osnivačem Saveta i veteranom iz Pariza. Oni su odlučili da bi časopis o svetskim pitanjima bio najprikladnije sredstvo za ove ciljeve. On bi trebalo da bude „najbolji na svetu”, a njegovi autori ne bi bili samo profesori, nego bi dolazili iz čitavog niza profesija, uključujući državnike.

Otišli su kod istoričara Arčibalda Kulidža, koji je već sarađivao sa Savetom, da ga pitaju za pristanak. Kulidž je bio u „Istraživanju”, radio je s Gajom i Baumanom u Parizu i prisustvovao je večeri u „Mažestiku” u maju 1919. On je, međutim, bio uzdržan da to prihvati. Posle pritiska njegovog kolege sa Harvarda koji se spremao da ode na čelo Lamotovog Ivning posta, Kulidž je prihvatio da radi dok ne bude pronađen neki mlađi čovek niz Njujorka.

Hamiltonova karijera

Posle neuspeha sa Ligom naroda, Hamilton Fiš Armstrong je pokušao da nađe posao u novinama. Pošlo mu je za rukom da postane novinar Ivning posta, novina koje je još 1801. osnovao Aleksandar Hamilton i koje su imale veći uticaj nego tiraž. Njihov urednik bio je Godkin, protivnik korupcije i šovinizma, a istovremeno i prijatelj Hamiltonovog oca koji je prethodne godine preminuo. Živeo je blizu Armstrongovih u Desetoj ulici i izazivao divljenje zbog svog dostojanstvenog držanja.

Ivning post je 1919. kupio Tomas V. Lamont, partner u firmi „Džej Pi Morgan” i dao ga u ruke Edvinu F. Gaju, vodećem ekonomskom istoričaru svog vremena, prvom dekanu i organizacionom geniju Harvardske poslovne škole (Harvard Business School).

Novine su izgubile na reputaciji i tiražu pod vođstvom Osvalda Garisona Vilarda, pa je Lamont, koji je bio odlučan da ih obnovi kao glas liberalnog konzervativizma, dao Gaju slobodu u izboru urednika i angažovanju specijalnih dopisnika o radnim, poslovnim i ekonomskim problemima. Rezultat je bilo sjajno uredništvo, ali skupo za održavanje. Henri Kenbi je primetio da je bilo „bogato ekscentricima koliko i neki univerzitet”.

Hamilton Fiš Armstrong (Foto: JSTOR/Princeton University Library)

Početak Hamilton Fiša Armstronga nije bio ni malo lak. Nijedna aktuelna urednička tema nije mu bila poverena. Postepeno je ovladao veštinom da praksa mada ne donosi savršenstvo, umanjuje strepnju i muku da se napravi nešto makar prihvatljivo; a kako je postajao bolji, počeli su da mu daju da piše o evropskim i drugim stranim temama.

Nakon nekog vremena dobio je i malu kolumnu u donjem desnom uglu uvodne strane, naslovljenu „nasumično”, koju je ispunjavao poezijom, književnim ili političkim aforizmima, u stvari bilo čime što bi mu privuklo pažnju iz mnogih izvora, od Arkanzas stejt džornala do Maksa Birboma. Često je pisao članke za subotnji dodatak – čak prečesto. Pošto je dobijao ili uzimao zadatke i kada je morao da istraži temu u biblioteci – pisao je preglede knjiga i stihove za literarni odeljak. Takođe je u to vreme objavljivao poeziju u mesečnicima Skribnersu, Harpersu, Senčeriju i Nort ameriken rivjuu

„Ako naš cilj nije bio vredan borbe
i ako je pobeda poraz značila,
znaj da je vizija nadživela tegobe
i svaka bitka novi veo podigla.
Umorno kljuse, političari kruti,
ne mogu sprečiti naš hod ka cilju.
Vreme se odmereno kreće na toj ruti
znajući duše sporu promenu.”

Ovu pesmu pod naslovom „Slučajni stihovi” objavio je u svojoj rubrici 2. marta 1920. i ona u stvari ukazuje na poraz američkih ratnih ciljeva, posle odbijanja da pristupi Ligi naroda.

Šta raditi s Rusima?

U redakciji se veoma brzo razvilo veliko interesovanje za Rusiju i rusku revoluciju. U brojnim polemikama Armstrong se isticao mišljenjem, suprotno tadašnjoj većini, da umesto napada na Rusiju treba da se ohrabruje svaki odnos s njom. Zapadne restrikcije na trgovinu i putovanja idu Lenjinu na ruku, jer tako može da drži svet u mraku o stvarnom stanju u Rusiji i drži ruski narod u mraku lažnim tvrdnjama da se komunizam ubrzano širi po svetu. „Bliski dijalog između komunističke ideologije i naše bio bi najsigurniji način da dokažemo našu superiornost”, opisivao je Armstrong.

Pola veka kasnije, u doba Niksona, ovo nije više bila nepatriotska doktrina; u stvari, sada je postala deo zvanične američke politike. Ideja da Amerika može samo da dobije najširim mogućim poređenjem rezultata diktature i rezultata slobodnog preduzetništva bila je kontinuirano odbijana tokom Hardingove, Kulidžove i Huverove vladavine i s neprijateljstvom posmatrana od strane kongresnih komiteta i konzervativnog javnog mnjenja čak i kada je novembra 1933. Ruzveltova vlada priznala Sovjetski Savez.

Članovi Savetodavnog komiteta za izbeglice. meću kojima je Hamilton Fiš Armstrong (prvi levo), napuštaju Belu kuću nakon predstavljanja izveštaja predsedniku Ruzveltu, 16. novembar 1938. (Foto: Wikimedia/Library of Congress)

Armstrong svedoči da je bio „ushićen” kada mu je Edvin Gaj dao zadatak da pokriva godišnji skup Instituta za međunarodnu politiku u Vilijamstaunu poslednje nedelje jula. Ovo zasedanje 1921. bilo je prvo u višegodišnjem nizu godišnjih skupova stranih i američkih državnika i naučnika, koji su razmatrali međunarodne probleme na predavanjima i u malim grupama. Ivning post, uvek spreman da podrži poteze suprotne prevladavajućoj izolacionističkoj strani, odlučio je da Institutu da veći prostor nego što će to uraditi novinske agencije.

Dva dana pre početka nazvao ga je Roland Brajs, koji je radio u britanskom poslanstvu u Beogradu u vreme kada i Armstrong. Došao je sa svojim ujakom, lordom Brajsom, da prisustvuje skupu Instituta. Lord Brajs je imao 83 godine i „bio je svuda, poznavao svakog i pročitao sve”. U Ameriku je prvi put došao pre 51 godinu, a u njoj je bio pet godina britanski ambasador.

Na skupu je bio i profesor Arčibald Kari Kulidž. Smatrao je da je Vilson bio potpuno u pravu po pitanju Dalmacije i Rijeke, ali da nije shvatao koliko je njegovo prihvatanje brenerske linije u Tirolu kršilo princip nacionalnosti. Po tom pitanju je bio zaveden „tumačenjem” koji je Obaveštajni biro pukovnika Hausa pripremio o tome kako „četrnaest tačaka” treba primeniti u stvarnosti, a možda je uticalo i razmišljanje da je, ako već mora da negde popusti Italijanima, bolje da to učini u Tirolu, nego na Jadranu.

Jugoslovensko pitanje  

Pošto je bio šef američke misije u Beču, Kulidž je pažljivo pratio raspravu oko sporazuma s Austrijom i Mađarskom. U svakom slučaju je pogrešno pretpostaviti da je mirovna konferencija mogla da izbegne oslobođenje etničkih manjina. Austrougarska imperija se raspala zbog sopstvenih unutrašnjih slabosti, a Austrija i Mađarska su se odvojile. Saveznici su se suočili sa situacijom koju su u celini slabo mogli da kontrolišu. Jednostavno su pokušali da postave nove granice na „najmanje lošim” mestima – najmanje lošim jer nije bilo apsolutne pravde u odmeravanju postojećih sukobljenih faktora. „Idealna država u Centralnoj Evropi ne postoji i ne može da postoji”, tvrdio je Kulidž.

Umesto da samo bude reporter, Kulidž je zamolio Arsmtronga da održi „predavanje o Jugoslaviji”, državi Južnih Slovena koja je stvorena u Parizu uz pomoć i napore najvećeg broja stručnjaka iz „Istraživanja” i koja je bila jedna od osnovnih tačaka sukoba na konferenciji. Armstrong je to učinio, na zadovoljstvo svojih starih i novih prijatelja.

Profesor Arčibald Kari Kulidž, prvi urednik „Forin afersa” od 1922. do 1928. godine (Foto: Council on Foreign Relations)

Baš tih nedelja u Americi je poraslo interesovanje za Balkan, pošto se na mirovnoj konferenciji u Parizu povodom „riječkog pitanja” i „jadranskog pitanja” razvila javna polemika između dve suprotstavljene struje. Dejvid Hanter Miler, koji je javno bio pristalica Londonskog pakta, obnovio je ovo pitanje u časopisu Atlantik u avgustu 1921, dok mu je od strane druge grupe odgovarao Daglas Džonson.

Te jeseni je obavestio Gaja da više neće moći da piše u novinama, zbog toga što je lekar njegovoj supruzi Helen preporučio blagu klimu koju je mogao da nađe u Evropi. Gaj mu je, međutim, predložio da nastavi da piše tokom putovanja i bude dopisnik iz Evrope. 

Deset godina slučajnosti

Na put je krenuo u proleće sledeće godine, ali splet okolnosti udesio je drugačije od onog što je planirao. Armstrong ih je nazvao „deset godina slučajnosti” koje su bile povezane sa Srbijom.

Armstrong ih je ovako opisao: „Na Prinstonu me je gospođa Mabel Grujić podstakla na entuzijazam prema  Srbiji. Ona mi je dodelila srpski orden u znak priznanja za malu pomoć. To je pukovniku Tilsonu dalo ideju da me dodeli srpskoj vojnoj misiji kao pomoć generalu Rašiću. Kada se rat završio, general Rašić je postao ministar rata i zato što sam ga poznavao, postavljen sam za vojnog atašea u Beogradu. Novine u kojima sam radio, Ivning post, poslale su me da izveštavam o Institutu za politiku u Vilijamstonu gde me je profesor Kulidž zamolio da govorim o Jugoslaviji. Sada, u proleće 1922. sačekala me je poruka u Evropi da je reorganizovan Savet ta spoljne odnose i da je planirano da se pokrene tromesečna revija u kojoj je profesor Kulidž trebalo da bude urednik i da je voljan da primi nekog ‘poput mene’ da mu budem pomoćnik. Kulidž me se setio iz Vilijamnstona. Tako je deset godina slučajnosti kompletirano”, opisao je Armstrong. 

Armstrong je na zahtev glavnog urednika, harvardskog profesora Arčibalda Kari Kulidža, prihvatio mesto izvršnog urednika magazina Saveta za spoljne odnose nazvanog Forin Afers. Nasledio ga je na tom mestu 1928. i bio na tom položaju sve do svog povlačenja 1972. godine. Armstrong je bio i prvi izvršni direktor Saveta za spoljne odnose, od 1922. do 1928. godine.

Hamilton Fiš Armstrong, izvršni direktor Saveta za spoljne odnose od 1922-1928. i urednik „Forin afersa” od 1922-1972. (Foto: Council on Foreign Relations)

Dok je bio u Evropi, Gaj je 22. marta poslao sledeće pismo Armstrongu: „Da te pripremim za telegram koji ćemo ti možda poslati narednog meseca. Savet za spoljne odnose, na osnovu izveštaja podkomiteta (čiji sam ja bio predsedavajući), glasao je da se napravi tromesečni časopis o spoljnim poslovima i počeo je da obezbeđuje fondove za ovaj časopis. Fondovi će zavisiti od toga da li ćemo uspeti da obezbedimo prvoklasnu redakciju. Savet za spoljne poslove može da nabavi ozbiljna sredstva i njegov rad može da bude vrlo koristan u Sjedinjenim Državama. Izdavanje časopisa prvoklasnog kvaliteta, sa redakcijom u Njujorku, koja će vremenom formirati informacioni i konferencijski centar, ideal je kome težimo”.

Napisao je i da je stupio u kontakt sa profesorom Arčibaldom Kerijem Kulidžom, koji je stigao iz Rusije nedelju dana ranije: „On je verovatno spreman da se prihvati zadatka uređivanja takvog časopisa pod uslovom da može da Vas dobije kao pomoćnika urednika u centrali u Njujorku”.

Armstrong je javio Gaju da je projekat koji je opisao veoma privlačan i da sa suprugom kreće na put koji može po potrebi i da skrati, i da se vrati u Njujork u junu ili ranije, ako je potrebno. Krenuli su ka jugu, ka Grčkoj i Turskoj gde su trajali politički nemiri. „Shvatajući da nam je vreme ograničeno, rešili smo da se ne zaustavljamo u Italiji i uzeli smo brod iz Brindizija za Pirej, isprativši samo pogledom lepi Krf, gde je srpska vlada bila u izbeglištvu tokom rata”, zapisao je Armstrong.

Nulti broj

Forin afers počeo je da izlazi u septembru 1922, a uprava Saveta obezbedila je sredstva za njegovo izlaženje u narednih pet godina. Za razliku od „Četam hausa” koji se posvećivao mahom Britanskoj imperiji, Forin afers bio je globalan i zasnivao se na člancima istaknutih stranaca.

To je u svoje vreme bila sasvim nova ideja – ozbiljni i nestranački forum članaka o svetskoj politici koji predstavlja različita mišljenja kako bi misleći čitaoci, na osnovu svojih refleksija, mogli da ih odobre ili ospore. Na stranicama su se mešala razmatranja o velikim silama i najopskurnijim regionima u svetu gde je postojala čak i najblaža pretnja političkoj stabilnosti i koja bi bilo gde mogla da ima svoj eho.

Prvi broj „Forin afersa” iz 1922. godine (Foto: Council on Foreign Relations)

Vodeći članak u prvom broju napisao je stari državnik Elaja Rut, tvrdeći da je Amerika, bila ona izolacionistička ili ne, postala svetska sila kojoj je očajnički potrebna obaveštena javnost. Ostali autori su bili ministar spoljnih poslova Čehoslovačke Eduard Beneš, poslednji ministar finansija Habsburške imperije Jozef Redlih i njujorški pravnik koji samo što se vratio s mirovne konferencije, Džon Foster Dals. 

Jedan primerak prvog broja Forin afersa našao je svoj put do Karela Radeka, jednog od ideologa boljševičkog režima u Rusiji. Radek je vratio magazin Savetu, izveštavajući da ga je pokazao lično Lenjinu koji ga je pročitao. Lenjin je napravio malu belešku, ali ne na tekstu o prilikama u sovjetskoj Rusiji, nego na Dalsovom eseju o ekonomskim problemima Evrope.

Časopis je brzo postao amblem internacionalističke elite i snažna reklama za Savet. Hamilton Fiš Armstrong upravljao je njime tačno pola veka, od 1922. do 1972. Veliki deo tog vremena posvetio je pomažući Beograd, Srbiju i Jugoslaviju.

Jugoslovenski predsednik Tito objavio je 1957. jedan članak u časopisu, koji je imao veliki međunarodni odjek zbog odnosa prema Sovjetskom Savezu, ali to mu nije pošlo za rukom 1961. kada je pripremio i napisao članak koji nije objavljen.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: Council on Foreign Relations

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u