Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Vojnički posedajući prostor buduće Jugoslavije, ovlašćena od Antante i kadra da započne stvaranje novih oblika državnog života, Kraljevina Srbija prekonoć se upušta u avanturu koju smo ovde nazvali ludorijom pošto je 1918. već zabasala mnogo dalje od svojih državnih ratnih ciljeva, uopšteno određenih u Nišu 1914. i unekoliko unapređenih na Krfu 1917. godine. Nešto što je sebe zvalo Država Slovenaca, Hrvata i Srba (obratiti pažnju na redosled!) nije postojalo u Nišu 1914, ni na Krfu 1917, već iskrsava u agoniji Austrougarske kao utvara, kao nepostojeći entitet što se u vidu grupe građana, ne zna se više ni čijih, okuplja u Zagrebu i javlja za reč dva dana posle kapitulacije Habsburške monarhije, 5. H 1918. godine. Pobednička sila ujedinjuje se s nepostojećom državom gubitnika i otpadnika (Korošec, Pribićević, Pavelić-zubar i još nekolicina sličnih, koji sebe nazivaju Narodnim vijećem SHS, kao neki današnji NVO).
Svedok ove tragikomedije ili tačnije groteske, budući čelnik našeg zenitizma Ljubomir Micić, taj zagrebački metež opisuje ovako: „Srbija se propinje iz mučnoga rata kao troglava aždaja: SHS. Na jednoj strani omamljeni pobednici, na drugoj strani prestravljeni pobeđeni. Obe strane u znaku lažne ljubavi i pritajene mržnje. Talas ruske revolucije… Sve što mrzi Srbe i Srbiju postaje ‘boljševik’. Kao vatra i ulje, mešaju se pobeda i poraz – u jednoj državi. To se zvalo jugoslovenstvo“ (Zenit, br. 38). U jednom genijalnom potezu otac srpske avangarde vrši strašan, duboko nadrealan i savršeno istinit rez od 1918. do kraha Jugoslavije 1991, čime se okončava najveći trijumf i poraz Srbije u njenoj istoriji. Samo je jedan zbilja alogičan, vanvremen i visokoumetnički duh mogao da ovako zaseče u tragediju svog naroda u jednom strašnom vremenu.
Nalaze drugog gospodara
Ipak je Micić video savršeno dobro. Danse macabre koja je počela 1918. (i još nije završena) u Zagrebu video je jasnije Miroslav Krleža i to ne u famoznom izlivu jedne bolesne mašte, u Pijanoj novembarskoj noći 1918, nego na jednom drugom, treznijem mestu: „Hrvati kroz hiljadu godina traže sebi gospodara, da nad njima zavladaju. Od mađarskog Kolomana (g. 1102) do križevačkog sastanka godine 1526. (kada pada prvi predlog za kandidaturu Habzburga), a papski poslanik u Budimu to pravilo zove ‘traženjem drugog gospodara’, trovarsi altro signore, od borbe s Mađarima do naših dana uvijek jedno te isto: hrvatstvo traži nekoga da mu se podredi, da potpiše s njim ugovor i da se onda buni protiv tog ugovora… U osamsto godina – trideset dana hrvatskog suvereniteta, to je čitava hrvatska bilanca… Dođite i vladajte nad nama, jer smo nesposobni da sami sobom upravljamo! Napor, dakle, da se hrvatstvo otme rotaciji oko tuđih osovina, ostaje do danas jalov.“
Kao da ovo nije pisao Krleža, dakle od reči do reči tačno i prozirno, sve stoji i danas kao hrvatski fatum od novembra 1918, kad su na brzinu klisnuli pod skiptar Karađorđevića da bi se spasli još goreg zla: da im Italija bez pitanja otme celu jadransku obalu i resto Dalmacije, a pobunjena sovjetska Mađarska Slavoniju i Bansku Hrvatsku sve do Rijeke, koja je ionako bila njin corpus separatum. Pa da im kakav Čaruga iz „zelenog kadra“ zasedne u Banske dvore. Pavelić-zubar pohitao je u Beograd i tamo Regentu podastro sirotu SHS kruni Karađorđevića, tj. našao drugog gospodara, koga će uskoro ubiti njegov imenjak u Marselju, kao, uostalom, i celu slavnu jugoslovensku ideju. Sasvim u duhu profetske propovedi „starog Frica“: Pavelići su potpisali ugovor s novim gospodarem, protiv kojeg su se bunili narednih pedeset godina, da bi ga besno (taj ugovor) pocepali u taktu Danke Deutchland kad su se konačno prilepili za novog patrona, za koga veruju da je večit. Pardon, igrao je u toj groteski glavnu rolu i izvesni Broz, o čemu ćemo malo šire, kad mu bude vreme.
Prosinačke žrtve
Nije prošlo ni nedelju dana od svečanog čina u Krsmanovićevoj kući na Terazijama 1. XII 1918, a Zagreb je pokazao svoje pravo lice „Abzug Srbi, dolje kralj-opančar!“ urlala je ogromna masa slivajući se sa svih strana prema Jelačić-placu, gde je stolovalo Narodno vijeće SHS (sada je redosled promenjen: Srba, Hrvata i Slovenaca). U Rudolfovoj kasarni u Zagrebu izbila je 5. XII oružana pobuna dve austrohrvatske jedinice: 53. i 25. domobranske („zagrebačke“) pukovnije (u kojoj je na Kolubari 1914. revnosno ratovao štabsgefrajter Josip Broz), poznate po nečuvenim zverstvima u Mačvi i Podrinju. Ostrvljena masa od 20.000 ljudi pridružila se pobunjenim pukovima 42. domobranske („vražje“) divizije i išla Frankopanskom i Ilicom urlajući „Dolje Srbija!“, „Dolje ciganski kralj“! Okruženi besprizornima i gradskim ološem maršovali su prema tek useljenom Narodnom vijeću SHS da sruše tzv. narodno predstavništvo, ponište ujedinjenje i uspostave nezavisnu državu hrvatsku (kakva je, doista i stvarana na istom mestu 1941. i 1991). Sreća da, osim misije pukovnika Pribićevića u kojoj je bio i poručnik Stanislav Krakov, još nije pristigla srpska vojska, inače bi za ono što se zatim dogodilo bili opet krivi Srbi.
Poverenik Narodnog vijeća za redarstvo dr Grga Anđelinović, veliki pobornik jugoslovenske ideje s Hvara (inače deda-stric potonje hrvatske ministarke Vesne Pusić), okupio je nešto hrvatskih sokola, dalmatinskih mornara i „dragovoljaca SHS“ i s vrhova zgrada br. 6 do 12 na Jelačić-placu raspalio mitraljesku paljbu po podivljaloj rulji. Tu je palo petnaest „prosinačkih žrtava“ za neodvisnu Hrvatsku a gomila se u panici razbežala. Kada je uskoro stigla srpska vojska, niko više nije ni smeo da pisne u tom gradu, koji je Krakov opisao kao „podmuklu varoš trgovaca i advokata u kojoj sve ključa od obaranja i stvaranja država u igri đavolskih rabota“. Imaće prilike da se u to opet lično uveri uskoro, kao srpski oficir u Zagrebu, kad zasija nova hrvatska zvezda Stjepan Radić, koji je, između ostalog, tražio i Srijem do Zemuna i cijelu Vojvodinu. A svi su se oni, dakle Srem, Bačka, Banat i Baranja, već odlučili za prisajedinjenje Kraljevini Srbiji i odmerili Zagrebu od šake do lakta.
Gde je Srpska Vojvodina?
Još onog jutra, 3. XI, kad je kod Klenka srpska izvidnica prešla Savu dočekao ju je dr Žarko Miladinović, advokat iz Rume i radikalski prvak, i sproveo poručnika Krakova u svoju kuću u Glavnoj ulici, koja je 6. XI postala srpski štab. U međuvremenu, saznao je Miladinović da je imenovan u Narodno vijeće SHS, ali se u euforiji oslobođenja i ujedinjenja dobro čuvao zagrebačkih ujdurmi i energično zalagao za prisajedinjenje Srema neposredno Kraljevini Srbiji, što je izglasao Veliki narodni zbor u Rumi 24. XI pod njegovim predsedništvom. Pri tome se mora voditi računa o onome što se danas često zaboravlja: sedište Županije sremske bilo je ne u Rumi, ne u Mitrovici nego u Vukovaru, dakle ono što piše u odluci Velikog narodnog zbora Srema odnosilo se i na Vukovar i desnu obalu Dunava (o čemu više kod akademika Dragana Nedeljkovića). Tako je mudri dr Miladinović na izvestan način preduhitrio Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu, koja je sutradan donela identičnu odluku: priključujemo se prvo Kraljevini Srbiji, a onda s kim ona hoće, dakle, preko Beograda (delegata sa mandatom 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka i – dva Hrvata!), čime je ostvaren vekovni san gotovo svih Srba preko Save i Dunava (vidi faksimil).
Kad kažem gotovo svih, mislim i na one Srbe koji su zadržali u svesti stare austrougarske listine, po kojoj je Zagreb bio sedište zemaljskog Sabora, a taj isti je već predao svu vlast Narodnom vijeću SHS. Tako su i neki Srbi, zadojeni više jugoslovenskim nego srpskim idejama (npr. kompozitor Petar Konjović i socijalista Vasa Stajić) verovali da ujedinjenje treba da ide preko Zagreba, a ne preko Beograda, što je izazvalo burno negodovanje većine delegata. Tada je uzeo reč dr Jaša Tomić, spiritus regens Narodne skupštine i održao onaj istorijski govor u duhu svog popularnog programa: „Mi ne bežimo od zajednice sa drugima, najmanje od zajednice sa našom braćom Hrvatima i Slovencima. Ali hoćemo da živimo, u prvom redu, s onima koji se zovu Srbi, kao i mi. Hoćemo tamo odakle smo došli. Došli smo iz Srbije; hoćemo u Srbiju zajedno sa našim imanjem i zemljom. Hoćemo prvo da obučemo srpsku košulju, jer nam je ona najbliža, a posle toga zaogrnućemo se sa ogrtačem Jugoslavije, a da niko sa nas ne skida srpsku košulju, niti da nas deli od druge naše braće Srba… Od srca ćemo u Jugoslaviju, ali naš put tamo vodi samo preko Beograda. Ako ne nađemo u Jugoslaviji Srbiju i Crnu Goru, nemamo u Jugoslaviji drugo tražiti!“
Dakle, bezuslovno ujedinjenje sa Srbijom, pa onda sve drugo. Bio je to nedosanjani san Svetozara Miletića koji se sada ostvarivao. Zaorila se pesma Stevana Vladislava Kaćanskog Gde je Srpska Vojvodina, zbog koje je njen kompozitor, mladi srpski dirigent Aksentije Maksimović 1861. izbačen iz Karlovačke gimnazije (pesma je bila strogo zabranjena u Austrougarskoj, ali i u Titovoj Jugoslaviji): „Gde je Srpska Vojvodina? Vojvodina! U Mađarskoj il’ Ugarskoj il’ u snu il’ na javi, u Banatu il’ u Bačkoj ili u Sremu, staroj slavi? Nije tamo tamo, sada nije, već u duši Srbadije.“ Odluka je doneta jednoglasno i pozdravljena burnim aplauzom.
Idite s milim Bogom!
Zanimljivo je da su gotovo identične bile odluke Velike narodne skupštine u Podgorici (24–29. XI), koja je prvo donela odluku o zbacivanju dinastije Petrović i pripojenju Crne Gore Kraljevini Srbiji, a zatim i bezuslovno priključenje Srbiji Zemaljske vlade BiH, kojoj je predsedavao Atanasije Šola, a u Beogradu je predstavljao ministar dr Uroš Krulj. Tako su se još pre ujedinjenja stvarale konture oslobođenog srpskog sveta u duhu zvanične srpske politike, koja je još slušala naređenja Vrhovne komande i u Zagreb poslala svog zvaničnog izaslanika, pukovnika Dušana Simovića. Budući „dvadesetsedmomartovac“ u svemu je slušao Mišića, a ne Aleksandra i postupio odlučno u duhu „il’ ćete sa nama ili idite… s milim Bogom“.
Pukovnik Simović u potpunosti odbacuje zahtev Vijeća SHS da se prvo formira „Država SHS“, jer „srpska vlada smatra neprihvatljivim da Srbija posle 1,5 miliona svojih žrtava pristane da na njenim granicama nastane država u čijem bi sastavu ostali brojni Srbi“. Na osnovu ugovora o kapitulaciji Mađarske koji je potpisao vojvoda Mišić, Simović traži da Srbiji pre ujedinjenja sa Slovencima i Hrvatima pripadnu pre svega Bačka i Banat, Srem i delovi Slavonije, kao i cela BiH i Dalmacija do rta Planke. „Van te teritorije, vi se možete opredeljivati kako vam drago – da idete sa Srbijom, ili da formirate zasebnu državu“, bio je odlučan Simović. U Vijeću SHS dolazi do podele koju prekida dr. Josip Smodlaka, delegat Dalmacije, pretnjom da će Dalmacija ući u sastav Srbije „izdvojeno, ako vi nećete, bezuslovno“. Dr Smodlaka se pozivao na odluku Zemaljske vlade Krunovine Dalmacije donetu u panici od italijanske invazije da se i Dalmacija odmah i bez daljeg pripoji Srbiji i stavi pod njenu zaštitu. Londonski ugovor iz 1915. bio bi time najvećim delom ispunjen.
„U takvim okolnostima Narodno vijeće je na sednici od 24. XI, savladavši otpor separatista, donelo odluku da proglasi ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom u jedinstvenu državu Srba, Hrvata i Slovenaca … Na kraju sednice, starčevićevac Drag Hrvoj prišao je Josipu Smodlaki, koji je u ime dalmatinske vlade pre glasanja održao dirljiv govor zalažući se za hitno ujedinjenje sa Srbijom, i sa suznim očima ga prekorio: ‘Šta si, doktore, učinio? Uništio si 800-godišnju Hrvatsku’. Smodlaka je odgovorio: ‘Nisam uništio samo Hrvatsku nego i Srbiju’ (Opačić).“ Tačan je bio odgovor budućeg prvog Brozovog ministra spoljnih poslova 1944, pobornika iste one „federalne Jugoslavije“, koja je Srbiji, još 1918, spremila mrtvački kovčeg. Poslednji čavao zavrtio je u taj lijes Pavelić – zubar, 1. XII iste godine, kada je Aleksandar, bez znanja i odobrenja srpske Narodne skupštine, iza leđa srpskog naroda i njegove vojske, proglasio „Kraljevstvo SHS“, dakle Jugoslaviju, kojoj je najveći srpski vojnik u istoriji, vojvoda Živojin Mišić, uvek tiho dodavao – „ćorava joj strana“.
Srbija se tako samosahranila. Na vrhuncu moći. Ni pred kakvom opasnošću, niti voljom spoljnih sila, dakle „ničim izazvana“ nego onako… sama od sebe… bez objašnjenja, bez razloga i računa, potpuno sumanuto, na izmaku jedne pijane noći. Sa njom je dugo počivalo i „srpsko stanovište“, kome ćemo posvetiti završno poglavlje naše priče. Na kraju ovoga ostaje nam jedino da se setimo predsednika francuske vlade Žorža Klemansoa: „Prilikom zaključenja ove naše mirovne konferencije u Versaju moram da izrazim svoje veliko žaljenje što je s političke pozornice sveta nestalo jedno veliko istorijsko ime – Srbija.“
NASTAVIĆE SE…
Autor Božidar Zečević
Izvor Pečat, 30 decembar 2022.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Anastas Bocarić
BONUS VIDEO:
