Ako razmatramo problem haosa u filozofskoj i istorijskoj perspektivi, postaje prilično jasno da je SVO borba Rusije protiv civilizacije haosa, odnosno nove demokratije koju predstavljaju kolektivni Zapad i njegova ogoljena proksi struktura (Ukrajina).
Parametre ove civilizacije, njen istorijski i kulturološki profil, njenu ideologiju u celini, prilično je lako otkriti. Kretanje ka haosu možemo prepoznati od prve pobune protiv orbitalnosti, hijerarhije, ontološkog piramidalnog opsega, koji je oličavao poredak tradicionalne civilizacije. Dalje, stremljenje ka horizontalnošsti i egalitarizmu u svim sferama se samo pojačavalo. I na kraju, nova demokratija i globalizam predstavljaju trijumf haotičnih sistema koje će Zapad i dalje pažljivo kontrolisati, ali koji sve više uzimaju svoj danak i čovečanstvu nameću svoje algoritme haotičnosti. Istorija Zapada od Novog doba pa sve do danas je priča o širenju haosa – njegovoj moći, intenzitetu, radikalnosti.
Moguće je da se Rusija našla nasuprot civilizacije haosa – ne na osnovu jasnog i svesnog izbora. I to je bespovratna i neosporna činjenica, posebno nakon početka SVO. Metafizički profil protivnika je jasan u potpunosti. Ali, pitanje šta je Rusija sama ovom sukobu i kako može pobediti haos, imajući u vidu njene osnovne ontološke temelje, uopšte nije jednostavno.
Antiteza haosu
Videli smo da se formalno, u smislu teorije međunarodnih odnosa, radi o suprotstavljanju dve vrste poretka – unipolarnog (zapadnog) i mnogopolarnog (Rusija i njeni oprezni, često kolebljivi saveznici). Ali, pažljivijom analizom se ispostavlja se da je unipolarnost trijumf Nove demokratije, a samim tim i haosa, dok se mnogopolarnost zasniva na principu suverenih civilizacija, što ništa suštinski ne govori o tom poretku. Pored toga, klasičan pojam suvereniteta, kako ga razume realistička škola međunarodnih odnosa, pretpostavlja haos među državama, što podriva filozofski temelj, ako se suprotstavljanje unipolarnosti i globalizmu posmatra kao borba upravo za red i protiv haosa.
Očigledno je da u prvi mah Rusija ne računa ni na šta više od priznavanja sopstvenog suvereniteta kao nacionalne države i zaštite njenih nacionalnih interesa, a suočavanje sa kontrolisanim haosom globalizma je, u izvesnom smislu, za Moskvu bilo iznenađenje, pa je SVO započeta sa mnogo konkretnijim i pragmatičnijim ciljevima. Zamisao ruskog rukovodstva bilo je samo suprotstavljanje realizma u međunarodnim odnosima – liberalizmu, ali na neko ozbiljnije protivljenje instanci haosa – posebno ne njegovom pogoršanom obliku – rusko rukovodstvo nije računalo, niti sumnjalo na takav ishod. Pa, ipak, našli smo se upravo u toj situaciji.
Rusija ratuje upravo protiv haosa, u svakom smislu ove razgranate pojave, što znači da sva ta borba poprima i metafizički karakter. Ako želimo da pobedimo, moramo da pobedimo haos. A to, takođe, znači da se načelno postavimo kao antiteza haosu, odnosno kao haosu suprotstavljeno počelo.
Obodi haosa
Sada treba da se još jednom osvrnemo na osnovne definicije haosa.
Prema prvom i izvornom grčkom tumačenju, haos je praznina, teritorija na kojoj poredak tek treba da se uspostavi. Naravno da savremeni haos civilizacije Zapada nije takav – to nije praznina, to je, naprotiv, prožimajuća eksplozija materijalnosti, koja pred istinskim ontološkim poretkom postaje zaista beznačajna, a čiji smisao i duhovni sadržaj teže nuli.
Drugo, haos je mešavina zasnovana na disharmoniji, raspojasanim sukobima i agresivnim sudarima. U haotičnim sistemima prevladava nepredvidivost, jer svi elementi nisu na svojim mestima, niti teže da budu. Raštimovanost i ekscentričnost postaju pokretači svih procesa. Stvari u svetu se bune protiv reda, nastoje da prevrnu bilo koju logičku konstrukciju ili strukturu.
Treće, istorija zapadnoevropske civilizacije predstavlja stalno naduvavanje stepena haotičnosti, odnosno progresivno nagomilavanje haosa – kao praznine, mešanja ili cepanja agresivnosti na sve manje i manje sastojke. I, to se prihvata kao moralni vektor razvoja civilizacije i kulture. Globalizam je poslednji stadijum tog procesa u kome svi ovi trendovi dostižu maksimalan stepen zasićenosti i intenziteta.
Čvrst poredak
Specijalnom vojnom operacijom, Rusija izaziva čitav ovaj proces – i metafizički i istorijski. Zato u svakom smislu ona istupa kao alternativa haosu. To znači da Rusija treba da predloži model koji može da popuni rastuću prazninu. Pri čemu je obim praznine u skladu sa snagom i unutrašnjom moći poretka koji pretenduje da ga zameni. Velikoj praznini je potreban čvrst poredak. To u suštini odgovara činu rođenja Erosa ili Psihe između Neba i Zemlje, ili pojavi čoveka kao posrednika između glavnih ontoloških polova.
Imamo posla sa nečim novim, sa uspostavljanjem poretka tamo gde ga nema – gde ga više nema, gde je porušen. Za uspostavljanje poretka u takvoj situaciji, potrebno je ukrotiti razuzdanu stihiju materijalnosti, odnosno uhvatiti se u koštac sa tokovima raštrkane i raskomadane moći, nadvladati rezultate egalitarizma dovedenog do granica logike.
U skladu s tim, Rusija treba da se vodi najvišim nebeskim principom koji je jedini i sposoban da potčini pobunu htoničkih načela. Ova temeljna metafizička misija se mora sprovesti u neposrednom sukobu sa zapadnom civilizacijom, koja predstavlja istorijsku sumu rastućeg haosa. Za pobedu nad titanskim moćima Zemlje, nužno je biti predstavnik Neba i na svojoj strani imati njegovu neophodnu podršku.
Sasvim je jasno da savremena Rusija, kao država i društvo, ne može da pretenduje na ovaploćenje takvog organizacionog komičnog principa. Ona je sama prožeta zapadnim uticajima i pokušava da odbrani samo suverenitet, ne dovodeći u pitanje ni teoriju napretka, ni materijalističke temelje prirodnih nauka modernog doba, ni tehničke izume, ni kapitalizam, ni zapadni model liberalne demokratije.
Ali kako savremeni globalistički Zapad uskraćuje Rusiji čak i delimični suverenitet, čini da Rusija beskrajno podiže ulog. Tako se i našla u položaju društva koje se pobunilo protiv savremenog sveta, protiv egalitarističkog haosa, protiv ubrzano rastuće praznine i ubrzanog pucanja. Bez da je prvo uspostavila poredak, Rusija se suočila sa haosom u smrtonosnoj bici.
Katehon – Treći Rim
U takvoj situaciji, Rusija jednostavno nema drugog izlaza osim da postane ono što nije, ali je to pozicija na koju je primorana zbog sticaja okolnosti. Platforma za takvo suprotstavljanje svakako postoji u korenima ruske istorije i kulture. To su, pre svega, pravoslavlje, sakralne vrednosti i uzvišeni ideal carstva, obdarenost katehonskom ulogom – koju treba videti kao uporište za suprotstavljanje haosu. [1]
Ono što je još opstalo u društvu su stavovi o harmoniji, pravdi, očuvanju tradicionalnih institucija – porodice, zajednice, morala – koje su preživele, uprkos modernizaciji i vesternizaciji koja je trajala nekoliko vekova, a posebno uprkos poslednjem ateističkom i materijalističkom veku. Međutim, to samo po sebi nije dovoljno. Za suprotstavljanje moćima haosa – na zaista učinkovit način – potrebno je potpuno duhovno buđenje, duboko preobraženje i oživljavanje duhovnih osnova, principa i prioriteta svetog poretka.
Rusija je dužna da u sebi brzo uspostavi načela svetog katehonskog poretka, koji je i bio postavljen u 15. veku, u skladu sa vizantijskim nasleđem i proglašenjem Moskve za Treći Rim. Samo večni Rim može stati na put razlagajućem toku rasutog vremena. Ali da bi to učinio, on sam mora predstavljati zemaljsku projekciju nebeske vertikale.
Pripremljen presto
U crkvenoj umetnosti postoji tema „pripremljenog prestola”, a na grčkom je to „hetimasija” (ἑτοιμασία). Prikazan je prazan presto, sa strane stoje anđeli, sveci ili vladari. Taj prazan presto simbolizuje presto Isusa Hristosa, na kome će on sedeti dok sudi narodima nakon drugog dolaska. Za sada, do drugog dolaska, presto je prazan. Ali, ne potpuno prazan. Na njemu je krst.
Takva predstava je iz vizantijske i starije rimske prakse postavljanja koplja ili mača na presto u vreme kada car napušta prestonicu, na primer, kada kreće u rat. Oružje pokazuje da tron nije prazan. Vladar nije tu, ali jeste prisutan. I niko ne može nekažnjeno da zadire u vrhovnu vlast.
U hrišćanskoj tradiciji se odnosi na carstvo nebesko i u skladu sa tim, na presto Boga samog. Posle Vaznesenja, Hristos se uzdigao na nebesa, ali to ne znači da njega nema. On jeste i On je jedini koji zaista jeste. I carstvo njegovo je „bez kraja”. Ono je u večnosti, ne u vremenu. Stoga su staroverci toliko insistirali na drevnoj verziji ruskog Simvola vere – „njegovom carstvu nema kraja”, a ne „neće biti kraja”. Hristos je uvek na svom prestolu. Ali za nas, smrtnike zemaljske, u nekom istorijskom periodu – između prvog i drugog dolaska – biva neprimetan.
I kao podsetnik na glavnu odsutnu figuru (za nas, čovečanstvo), na presto je postavljen krst. Posmatrajući krst, mi vidimo Raspetog. Misleći o Raspetom, znamo o Vaskrsenju. Obraćajući se srcem Vaskrslome, vidimo ga kako vasrsava i ponovo dolazi. „Presto je spreman” – njegovo je carstvo, njegova je moć. I onda kada nije pred očima i onda kada je otišao. On će se vratiti. Na kraju krajeva, sve su to kretanja unutar večnosti… U krajnjoj liniji, njegova vladavina se nikada ne prekida.
Stupivši u poslednju bitku sa haosom, Rusija se našla našla u položaju onog, koji se bori protiv samog Antihrista. Ali koliko smo samo daleko od tog uzvišenog ideala, koji zahteva radikalnost konačne bitke. Pa ipak… Rusija i jeste „Pripremljeni presto”. Spolja može izgledati da je prazan, ali nije. Ruski narod i ruska država nose Katehon. Za nas danas važe liturgijske reči „zato da Cara svih prihvatimo”. Sa izuzetnim naporom volje i duha, stavljamo na sebe teret Onog koji obuzdava. I to naše delovanje nikada neće biti uzaludno.
Protiv haosa nam je neophodan ne prosto naš poredak – nama je neophodan njegov poredak. Njegova moć, njegovo carstvo. Mi, Rusi, u sebi nosimo „pripremljeni presto”, a u ljudskoj istoriji nema svetije misije, uzvišenije, nema većeg žrtvovanja nego na svojim plećima nositi Hrista, cara nad carevima. Ali sada je na prestolu krst. To je ruski krst. Na njemu je Rusija raspeta. Curi krv njenih sinova i kćeri. I, sve to, nije samo to… Krećemo se direktnim putem ka vaskrsenju mrtvih. Imaćemo ključnu ulogu u ovoj svetskoj tajni. Uostalom, mi smo čuvari prestola. Narod Katehona.
________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Dugin A.G. Bыtie i Imperiя. M.: AST, 2022.
Izvor geopolitika.ru
Naslovna fotografija: Zoran Jovanović/BLAGO Fund
BONUS VIDEO:
