Istorija kao borba za geografiju

Bilo da se gleda sa stanovišta narušavanja svetskog mira, ili da se hantingtonovski apostrofira dimenzija globalnog sudara zapadnog i pravoslavnog sveta – polazište i ishodište je geografsko

Okreni-obrni, kako god da se tumači oružani sukob u ukrajinskoj areni, na kraju se dođe do borbe za prostor. Bilo da se fokusira sa stanovišta narušavanja svetskog mira, ili da se hantingtonovski apostrofira civilizacijska dimenzija globalnog sudara zapadnog i pravoslavnog sveta – polazište i ishodište je geografsko.

Moderna oružja, taktička nadmudrivanja, strategijske inovacije i „hibridizacija” ratovanja – sve to u krajnjem ishodu služi za što efikasnije osvajanje i kontrolu fizičkog, opipljivog, geografskog prostora.

Antagonizam ili sklad kopna i mora? Behemot u večnom klinču sa Levijatanom? Telurokratija naspram talasokratije?

Ponovo se pominju teritorija i granice, ravnice i planine, rečni tokovi i doline, kotline i prevoji, sastav i nosivost tla. Postajemo svesni važnosti izlaza na more, zaliva i moreuza, ostrva i poluostrva, teritorijalnih voda i ekskluzivnih ekonomskih zona, „toplih mora” i zaleđenih akvatorija…

Sa karata na ekranima, ali i iz starih atlasa, podsećamo se šta znače bezvodne, peskovite i kamenite pustinje, šumska i stepska prostranstva, tropske močvare i sibirska merzlota, kiša i sneg, „kosa gori ispod šlema” i „genaral Zima”…

Sve više nas zanima prostorni razmeštaj kako svetskih, tako i domaćih rezervi zlata i srebra, uglja i gvozdene rude, olova i oplemenjivača čelika, bakra i boksita, a naročito nafte i gasa, retkih metala, litijuma…

Globalistički zagovornici „kraja geografije”, a time i „kraja geopolitike”, ubeđivali su čitav svet da je uloga svega ovoga anhrona i da to treba ostaviti dvadesetom i ranijim vekovima. Jer – došao je, eto, (i) „kraj istorije”.

Stvarnost ili iluzija

Izgledalo je da secesiono-verski oružani sukob radi razbi-raspada SFRJ predstavlja poslednji rat vođen na uobičajen, gotovo banalan način, primitivnim sredstvima i za tobože prevaziđene ciljeve – za nacionalne „torove” i međe.

Propaganda kao oblik „meke moći” Zapada gušila se od ubeđivanja „balkanskih varvara” u razne besmislice:

  • da će u svetu koji se izgrađuje, naravno, na osnovama „novog poretka”, prvenstveno u „rajskoj bašti” ujedinjene Evrope, granice biti potpuno nevažne (ali je od prvorazrednog značaja da se jugoslovenska država pocepa nikako duž nacionalnih, nego baš trasom titoističkih, tzv. AVNOJ-skih međa);
  • da će u vremenu koje dolazi, kada će, podrazumeva se, geoekonomija pobediti geopolitiku, status tamo neke majušne Republike Srpske Krajine biti krajnje nebitan (međutim, neka ona ni slučajno ne postane deo integralne srpske države kako se ne bi ostvarila „Velika Srbija” – ta ogromna pretnja opstanku svetskog mira i sistema – već da ipak nestane u „Bljesku” i „Oluji” kako bi njen prostor pripao neoustaškoj Hrvatskoj);
  • da je kartografsko natezanje oko podele BiH, gde je svaki sporni procenat pripadajuće teritorije dovodio do kraha brojnih predloženih planova, bilo minorno u poređenju sa velikodušno obećanom evroatlantskom perspektivom (mada se, uprkos tome, insistiralo da Republika Srpska svakako bude manja od polovine „nemoguće države”, da njena teritorija bude što ranjivija zahvaljujući dugačkoj granici, mnoštvu „džepova” i suženja,  da „pupčanik” Koridora bude što uži i potom presečen).
yugoslavia map
Geografska karta bivše Jugoslavije (Foto: Wikimedia/The Cartographic Section of the United Nations (CSUN)/Vladimir Bessarabov)

Sve to i mnogo toga ostalog trebalo je da pomogne prihvatanju teza zagovornika neophodnosti zaboravljanja „starih” i prihvatanja „novih stvarnosti”: „teritorija u savremenim međunarodnim odnosima nema raniji značaj”, „geografija pred informacionim tehnologijama postaje arhaična, nepotrebna nauka”, „vreme (u smislu brzine, prim. M.S.) definitivno odnosi pobedu protiv prostora”, te sledstveno, „oprostorenje političkog”, kako je geopolitiku sažeto definisao R. Pavić, „više nema nikakve svrhe”.

Vreme i događaji koji će uslediti ipak su potvrdili da se radilo geopolitičkim iluzijama i iluzionistima.

Odbaciti geodeterminizam

Značaj geografskog prostora savršeno je poznat čitavom živom svetu na Zemlji. Za njega traje večno nadmetanje, a to čini i ljudska vrsta – od borbi za suvlju, prostraniju pećinu i bogatije lovište, do krvavih sukoba i masovnih pogibija za luke, morske puteve, strategijske pravce, kolonije, interesne sfere, rude, energente, vodu, tržište… A naročito za slobodu da se živi prema svojoj volji i pravilima na svojoj zemlji.

„Geografija je ćerka istorije”, tvrdio je znameniti francuski geograf Pol Vidal d la Blaš početkom 20. veka, mada ne bi bilo pogrešno da važi i obrnuto. Ili, kao što kaže naš aforističar Slobodan Dučić, „istorija? To je borba za geografiju”.

A onda su pretendenti na upravljanje čitavim svetom u pohodu da sve relativizuju to pokušali i sa geografijom.

Trebalo je da im u već daleko odmaklom 21. veku ulogu geografskih činilaca na pojednostavljen način „otkrije” britanski novinar i publicista Tim(oti) Maršal, objavljujući prvo knjigu Zatočenici geografije, a potom i Moć geografije.

Ruski predsednik Vladimir Putin posmatra mapu Rusije u radnoj sobi predsedničke rezidencije, 11. avgust 2006. (Foto: Sputnik/Dmitry Astakhov)

U stvari, to je znatno ranije (1976) potpuno „razgolitio” utemeljivač savremene francuske geopolitičke škole Iv Lakost u pomalo zanemarenoj knjizi ubitačnog naslova – Geografija, pre svega, služi ratovanju. Da se ne govori o (pre)antičkim misliocima, na koje je kasnije „naučno sveštenstvo” bacilo anatemu geodeterminizma.

„Ukrajinski slučaj” pogodio je Zapad precizno, pravo u najranjivije mesto – u blagostanje. „Preumljujući” Ukrajince i sam je poverovao kako nije tačna Napoleonova maksima „La politique d’un État est dans sa géographie”.

Zavaravao ih je, a i samozavaravao se, da Kijev može da postane u svakom smislu bliži Vašingtonu i Briselu nego Moskvi. Prenebregavao je da i u geopolitici deluje geografski zasnovan zakon gravitacije – bliži, veći, moćniji i srodniji privlači onog manjeg i slabijeg „mlađeg brata”.

Spoljni pokušaji da se to pravilo poništi preoblikovanjem civilizacijskog i geopolitičkog identiteta tog „mlađeg”, te da se on na taj način veže za suprotnu stranu, teško ili nikako na kraju ne uspevaju, ali proizvode zlokobni konvertitski sindrom. Geografija posibilistički daje šansu, ona se može koristiti i prilagođavati, ali protiv geografije se ne može.

Zemljopis: beskrajna igrica

Uporedo, prateći mesecima sukob u ukrajinskoj areni, gotovo neprimetno je geografija postala stalno prisutna. U domaćim vizuelnim sredstvima informisanja redovno se pojavljuju karte najintenzivnijih sukoba, gađanih ciljeva, ofanzivnih i defanzivnih pravaca. Vojni eksperti objašnjavaju različitost ratovanja u Velikoj istočnoevropskoj ravnici kada su temperature +30 ili -30 stepeni i kada  je zemljište suvo, raskvašeno i smrznuto. Sada je postalo gotovo svima jasno šta spaja i razdvaja Kerčanski moreuz i zašto je novoizgrađeni most preko njega od vitalnog značaja.

Praćenje letova preko veb stranice FlightRadar24 pokazuje da nije bilo letova iznad Ukrajine na dan početka SVO, 24. februar 2022. (Foto: Igor Golovniov/SOPA Images/LightRocket via Getty Images)

I naši osnovnoškolci znaju da u kratkim crtama obrazlože gde se nalaze i zašto su i za jednu i za drugu stranu važne pozicije Hersona, Mariupolja, Odese. Javnost okom i kažiprstom prati tok Dnjepra, licitira da li je duž te reke već dogovorena linija razgraničenja i da li su se ruske snage baš zbog toga povukle sa desne na levu obalu. Neosetno su nam „ušli u uvo” geografski nazivi Lisičansk, Kramatorsk, Slavjansk, Izjum, Avdejevka, Bahmut, Soledar…

Trajaće to dok se oružani sukob ne okonča, nađe kakvo-takvo mirovno rešenje i sve polako padne u zaborav. A onda ćemo učiti detalje geografije nekog drugog dela sveta.

 

Izvor RT Balkan

 

Naslovna fotografija: Clemens Bilan/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u