Pokret za odbranu KiM: Predlog nove kosovske politike u pet tačaka

Nijednom od ovih mera ne bi se isključili ni ideja niti koncept mirne reintegracije KiM u ustavnopravni sistem Republike Srbije – u skladu s platformom Pokreta za reintegraciju kao polaznim dokumentom

Prenosimo „Pro Memoria Pokreta za odbranu Kosova i Metohije”, povodom prelaska kosovske krize u odlučujuću fazu:

Naše angažovanje u odbrani Kosova i Metohije dosad se, nažalost, uglavnom ispoljavalo u delovanju usmerenom na sprečavanju potpisivanja dokumenata od strane srpskih zvaničnika koji bi pravno onemogućili povratak KiM u ustavnopravni sistem Srbije. I kao neformalni pokret, a kasnije i kao formalno konstituisani Pokret, uglavnom smo delovali protiv ambicija vlasti da izvrše „razgraničenje“ Srbije od jednog svog dela, odnosno da sklope neku drugu vrstu tzv. „kompromisa“ sa albanskim separatistima – suprotno Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244.

U tom pogledu treba konstatovati neke uspehe Pokreta. Ako je predsednik Srbije godinama lažno predstavljao Rezoluciju 1244, ili je uopšte nije pominjao, ili se čak angažovao na njenom derogiranju, to je u poslednje vreme počeo ne samo da je češće pominje i bolje javno tumači nego je čak zatražio ispunjenje njene odredbe o povratku našeg vojno-policijskog osoblja u Pokrajinu. Međutim, način na koji je to učinio bio je loš i neprincipijelan, budući da je stalno ponavljao kako on zna da će to biti odbijeno. To je budilo  sumnju da je u pitanju samo još jedan taktički potez, a ne i početak povratka na magistralu izvorne odbrane srpskih državno-nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji. Dakle, sijaset javno manifestovanih kontradiktornosti ukazuje na to da ne treba imati nikakvih iluzija u pogledu toga da li je državni vrh Srbije suštinski odustao od svojih namera da Kosovsko pitanje reši suprotno Ustavu i međunarodnom pravu.

Jasan dokaz za to jeste sistemsko omalovažavanje ideje reintegracije Kosova i Metohije od strane predsednika Srbije i potčinjenih mu činovnika, iako je upravo na to obavezan i prema Ustavu Republike Srbije i prema Rezoluciji SB OUN br. 1244. Ideju reintregracije Kosova i Metohije, koja je u poslednje vreme doživela istinsku afirmaciju u javnom političkom govoru Srbije, zastupali smo još od 2018. a zatim i, organizovanije, u jesen i zimu 2019/20, kada smo na Mašinskom fakultetu u Beogradu, u okviru okruglog stola pod nazivom Reintegracija ili razgraničenje, održali niz zapaženih predavanja. Rezultati tih dijaloga jednim delom su ugrađeni i u neke od potonjih dokumenata našeg Pokreta.

Osim toga, nekada u kontrolisanoj srpskoj javnosti marginalna ideja reintegracije ima, na ovaj ili onaj način, podršku četiri parlamentarne stranke, što predstavlja zalog mogućnosti sistemskog odupiranja srpskog društva sklapanju, odnosno sprovođenju bilo kakvog sporazuma o Kosovu i Metohiji izvan obaveznog okvira predviđenog unutrašnjim i međunarodnim javnim pravom.

Postavlja se, međutim, pitanje, šta je to što bi država Srbija trebalo da preduzme na Kosovu i Metohiji, odnosno povodom rešavanja pitanja naše Pokrajine. Ako smo dosad, uprkos svim naporima državnog vrha da Srbiju, kako je to svojevremeno govorio sadašnji predsednik Srbije, oslobodi kosovskog „tereta“ uspevali da im „pomognemo“ da to ne urade, tada se u ovoj fazi Kosovske krize, a u skladu sa zahtevima istorijskog trenutka, postavlja pitanje šta dalje činiti kako bi se osujetila njihova namera da nastave s pogubnim srljanjem, koje bi moglo imati nepopravljive posledice.

Koristeći rat u bivšoj Ukrajini i trenutnu zauzetost Rusije, Zapad pokušava da, podrškom teroru nad kosovskometohijskim Srbima, iznudi sledeće: da „srpsko pitanje“ u Pokrajini reši definitivnim izgonom Srba – što je nedavno morao javno priznati i predsednik Srbije. Aktivni vojno-odbrambeni odgovor države Srbije, NATO-u bi dao priliku za obnovu oružane agresije protiv naše države, čime bi, u ishodu, Srbija i Srbi bili dugoročno „pacifikovani“ i potčinjeni.

Što se Albanaca tiče, oni nastavljaju da čine ono što su činili stotinama godina unazad, otkad su se obreli na srpskoj zemlji. Njihov cilj je da nasilnim eliminisanjem srpskog stanovništva potru srpski identitet kosovkometohijskog prostora i učine da oteto konačno postane njihovo.

Imajući u vidu:

  1. da je Zapad u potpunosti uzurpirao vojnu komponentu angažovanja UN na KiM svodeći je faktički na natovsku okupaciju južne srpske pokrajine;
  2. da je fatalnom odlukom nekadašnjih srpskih vlasti civilna komponenta međunarodnog angažovanja u našoj pokrajini izručena EU, koja, kao i NATO, dosledno ispoljava izrazito neprijateljski stav prema srpskim interesima na Kosovu i Metohiji;
  3. da smo svedoci toga da ilegalne albanske paravlasti, uz saglasnost NATO-a i EU, pokušavaju da nasilno konačno reše „srpsko pitanje“ na KiM, čime je Kosovska kriza ušla u verovatno odlučujuću fazu;
  4. vodeći računa o tome da Srbija nema mogućnosti da se vojno suprotstavi eventualno obnovljenoj agresiji NATO, a u cilju nastavka aktivne odbrane srpskih interesa na KiM,

predlažemo sledeće konkretno mere:

  • jednostrani raskid Briselskog sporazuma, koji je formalni okvir za „normalizovanje odnosa Srbije i Kosova“, koji predviđa da se Srbija na kraju „briselskog procesa“ trajno odrekne KiM;
  • suspenziju svih, od 2008. pa nadalje potpisanih akata i sporazuma koja je Srbija, što posredno što neposredno, zaključila s tzv. Kosovom, ili je pak iz njih, makar i implicitno, proisticalo da KiM nije deo državnog i pravnog prostora Srbije;
  • jednostrani raskid svih – ekonomski, komunikaciono, infrastrukturno i na drugi način relevantnih sporazuma koji pružaju odgovarajuće pogodnosti tzv. Kosovu, te fizičkim i pravnim licima s prostora KiM koji ne priznaju suverenost Srbije na toj teritoriji;
  • uspostavljati, u meri u kojoj je i gde je to moguće, lokalne i druge oblike vlasti Republike Srbije na teritoriji AP Kosovo i Metohija;
  • zahtevati uspostavljanje punog mandata UNMIK-a, uključujući i izvršna ovlašćenja, u skladu sa Rezolucijom SB OUN br. 1244;
  • uvođenje i razvijanje sistema sankcija države Srbije prema fizičkim licima i s njima povezanim pravnim licima koji se ističu u kršenju suverenosti Srbije na KiM, odnosno u teroru nad Srbima te drugim etnosima i pojedincima na Kosovu i Metohiji – odanim građanima Srbije;
  • razmotriti/najaviti, kao eventualnu narednu meru – u slučaju da albanski secesionisti i Zapad nastave s politikom nametanja svršenog čina putem terora – proglašenje okupacije teritorije KiM, što bi i međunarodnopravno otvorilo put da Srbija reši Kosovsko pitanje u skladu s unutrašnjim i međunarodnim pravom, te istorijskom pravdom – u bilo kojem trenutku i na bilo koji način, kada i kako nađe za shodno.
  • Zaustavljanje masovne prodaje srpske imovine Albancima, naročito južno od Ibra, na sve načine koji državi stoje ili mogu biti na raspolaganju.

Nijednom od ovih mera ne bi se isključili ni ideja niti koncept mirne reintegracije KiM u ustavnopravni sistem Republike Srbije – u skladu s platformom Pokreta za reintegraciju kao polaznim dokumentom. To treba učiniti kada i ako se steknu uslovi za otpočinjanje pregovora države Srbije s ovlašćenim predstavnicima kosovskometohijskih Albanaca koji nisu izvršili zločine nad Srbima, pod pokroviteljstvom UN, a u skladu s Rezolucijom 1244, na šta uzaludno čekamo još od 1999.

Verujemo da bi gore navedene mere pritiska od strane države Srbije – u slučaju značajne promene konstelacija međunarodnih odnosa – mogle pogodovati vraćanju pregovora u okvire predviđene slovom i duhom Rezolucije 1244. No, dok do toga ne dođe, one bi svakako svedočile o spremnosti Srbije da ozbiljno brani svoje interese, svoju suverenost i, koliko joj okolnosti dopuštaju, svoje stanovništvo na KiM. U svakom slučaju, one bi trajno delovale kao prevencija protiv bilo kakvog protivustavnog i nepravednog „kompromisa“ sa teroristima i njihovim zaštitnicima sa Zapada.

 

Izvor Pokret za odbranu KiM, 6. januar 2023. 

 

Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u