Anatomija kukavičluka

Jedno do najvećih pitanja sa kojim nam se valja suočiti je kako je moguće da jedan broj naših sugrađana stradanje srpske dece na Kosovu i Metohiji smatra nečim što ih se ne tiče i što ne treba da ih se tiče

Jedno do najvećih pitanja sa kojim nam se valja suočiti je kako je moguće da jedan broj naših sugrađana stradanje srpske dece smatra nečim što ih se ne tiče i ne treba da ih se tiče, pa i ako se njime uopšte pozabave, uvek se pod vidom objektivnosti ispostavi da smo nekako uvek sami kriv za svoja stradanja. Takođe, i da ne postoje „naša” stradanja, nego je stradanje uvek jedan opšti ljudski problem, čiji je uzrok određena forma zla. U praksi se, međutim, kad je u pitanju mantra da prvo „treba čistiti u svom dvorištu” (odnosno baviti se samo krivcom sopstvenih sunarodnika) ispostavi da su stradanja opšta samo kada strada neki naš sunarodnih, dok stradanja drugih uglavnom imaju ime i prezime.

Veliki broj tih ljudi se izuzetno brine o pravima životinja i životnoj sredini ili pravima manjina. Plakali su zbog žrtava jedanaestog septembra i zbog dece Ukrajine koja pate. Za stradanje te dece krivac se zna i nedvosmislen je – to su Rusi. Za stradanje, međutim, srpske (i ruske) dece, krivo je jednostavno „prokletstvo rata”. Srpski političari koji „ne prihvataju realnost” ili arhaični srpski običaji i vrednosti, pa tako ispade da dečaci u Štrpcu ne bi stradali da nisu otišli da seku neki tamo Badnjak. I njihovi roditelji i drugi autoriteti koji ih uče da ipak imaju neki nacionalni i verski identitet, pa ranjeni dečak, umesto da govori o ljubavi prema svim narodima i sveopštoj (mada ipak pretežno srpskoj) krivici, pokazuje tri prsta. Bavi se takvim stvarima umesto, kako reče jedna sa Tvitera, da ima normalno i bezbrižno detinjstvo, pri čemu se previđa da dečak živi na Kosovu i Metohiji, gde je bezbrižno detinjstvo za srpsku decu daleko od realnosti koliko i ova osoba sa Tvitera od elementarnog zdravog razuma. A to, ipak, i pored svih srpskih grešaka i grehova, nije samo srpska krivica. Osim ako pomenuta osoba ne misli da mir i bezbednost zavise samo od Srba, od njihove spremnosti da bespogovorno prihvataju sve što jači (pod uslovom da je taj jači Zapad) traži. Što je najgore, ova osoba upravo tako i misli.

Zona udobnosti

Pa otkud onda to, otkud onda takvo pervertirano stanje svesti, takva forma života, takav način razumevanja čoveka i zajednice, koji je lišen svakih vrednosti, smisla, odgovornosti? Baš sam pričao sa prijateljem, jednim od vodećih srpskih pisaca i intelektualaca o tome. Obojica smo rekli – strah. Tek iz tog ugla kad pogledamo vidimo koliko su devedesete za nas bile traumatične, koliko nam je Zapad slomio kičmu i koliko se bojimo da se takva situacija ne ponovi. Jer u međuvremenu smo se ipak konformirali. Na baca nam se relativna udobnost u kojoj danas živimo, bez obzira koliko kukali. U poređenju sa mnogim epohama ljudske istorije, ovaj period je u velikom delu sveta, pa čak i kod jadnih nas, prilično komforan za život i očekivanja su se podigla, mislimo da zaslužujemo mnogo od onog o čemu naši preci nisu mogli ni da sanjaju.

Drugo, strah nije samo od siromaštva i nebezbednosti, nego i iz poljuljane slike sveta. Odrastali smo na zapadnoj kulturi i na njen način oblikovanim potrebama i vrednostima, i svaka drugačija perspektiva nam izmiče tlo pod nogama. Čak i oni koji su politički protiv Zapada, ne žele do kraja da dovedu zaključke o prirodi, poreklu i posledicama njegevog hegemonističkog delovanja. Slično kao što stalno okrećemo oči od suočavanja sa razmerama i sa brutalnošću srpskih stradanja u Jasenovcu i drugim stratištima. To je previše bolno i obavezuje – na određen odnos prema nekim velikim silama, nekim susednim zemljama i narodima i, najzad, samom sebi. Na ozbiljnost koraka koji moraju biti preuzeti kako se to nikada više ne bi ponovilo. U istoriji izvesnosti nema, a žrtve su neizbežne ako pokušate da ostvarite makar minimum svojih bezbednosnih interesa, posebno kada se nalazite u nepovoljnom okruženju u kakvom se nalazi naš narod.

Srpska deca gledaju irskog pripadnika KFOR-a dok patrolira u srpskoj enklavi Dobrotin na Kosovu i Metohiji, 14. februar 2008. (Foto: Jetmir Idrizi/Bloomberg via Getty Images)

Dakle, ako se suočimo sa svim tim, shvatimo da se od nas mnogo traži, a taman smo malo prilegli. Zato je lakše poklane pretke i ubijene i ranjene sunarodnike, ili one koji trpe svakodnevni teror, jednostavno gurnuti pod tepih i praviti se da ne postoje. Ili ih potuljeno ismejati, relativizovati, obezvrediti. A to je sve saučešće u zločinu. To je jasno i baš zato se pravi tolika zbrka sa rečima, toliko izbegavanje da se stvari nazovu njihovim imenima, upravo zato da ono što je jasno to više ne bude.

Zli nacionalizam

Pored toga, devedesetih smo intenzivno i programski učeni da je svaki pokušaj govora o uticaju stranih sila na raspad Jugoslavije, kao i postojanje njihovih interesa u ovom delu sveta, tek paranoja i teorija zavere i da se sve može jednostavno objasniti zlom srpskog nacionalizma, primitvizmom, nedostatkom institucija i političke kulture, odnosno „zakasnelom modernizacijom” po zapadnom modelu. Koju su, inače, promovisali ljudi koji su često imali ozbiljne funkcije u prehodnom jednopartijskom sistemu, koji je sprovidio modernizaciju po nekom drugom modelu, a da pri tome nijednom nisu izvršili ozbiljnu samorefleksiju ideološke konverzije, smatrajući svoju poziciju samorazumljivim kontinuitetom.

Učili su nas da svi žele da žive kao Amerikanci, pa tako i danas ako pokažete razumevanje za rusku poziciju u tekućem ratu, oni počnu da vam govore da se u Americi bolje živi nego u Rusiji, pa zašto bismo mi onda podržavali Rusiju, ne mislimo da je valjda tamo bolje. Pri tome, iako su im usta puna morala i vrednosti, u ovom slučaju ne uzimaju uopšte u razmatranje mogućnost drugačijih vrednosnih kriterijuma od čisto materijalnih.

Srbi sa Kosova i Metohije na administrativnom prelazu Jarinje tokom protesta protiv zabrane ulaska vozila sa srpskim registarskim tablicama, 20. septembar 2021. (Foto: Reuters/Laura Hasani)

Tako je normalno nositi majicu sa američkom zastavom, znamenjem jedne imperijalne sile koja je učestvovala u desetinama, pa i stotinama ratova i oružanih intervenija samo u drugoj polovini prošlog veka, dok je majica sa srpskim zastavom znak nacionalizma i zatucanosti. Infantilizam te vrste karakterističan je i za jedan tipičan model današnjeg čoveka, koji večno želi da živi kao tinejdžer, i to onako kako se živelo u doba kada je on to bio, pa nije spreman da se odrekne ničega što ga podseća na to doba, u praksi uglavnom obeleženo anglosaksonskom popularnom kulturom.

Rezultat kukavičluka

Ovde, dakle, ne govorim o onima koji su plaćeni ili interesno umreženi da govore i čine na određen način, Prvo – njih je manje, drugo – kada konačno budemo imali dovoljno suverenu državu, oni će lako pasti pod udar zakona, jer će njihovo subverzivno delovanje biti lako dokazivo. Problem je sa onim zastrašenim, beslovesnim, bezosećajnim i ciničnim, koji ne vide zašto bi ih se ticalo išta što se događa njihovim sunarodnicima, i to upravo kao njihovim sunarodnicima. Oni su učeni da pravi „intelektualac” uvek mora da bude protiv (svoje) države i da ima distancu prema svom narodu, jer samo tako potvrđuje svoju civilizovanost i, najzad, nezavisnost. Pri čemu mu zavisnost od, na primer, stranih fondova ili određenih lokalnih interesnih grupa, ili čak dobra pozicioniranost u institucijama, poput državnog univerziteta, uopšte ne predstavlja problem.

Jedan važan i uticajan protagonista „demokratskih promena” svojevremeno je bez zazora govorio kako bi Srbija trebalo da ukine vojsku, jer „zašto bismo mi sa nekim ratovali”. Dakle, samo i jedino od Srbije u glavama takvih osoba zavisi da li će se ratovati i samo Srbija, od celog sveta, treba da ukine vojsku, jer to je valjda tekovina normalnog sveta, koji se, usput – i ne obazirući se na ovakvo viđenje „normalnosti” – naprekidno naoružava do zuba. Jedan funkcioner, koji je dvehiljaditih izjavio kako se rat ne može isključiti kao opcija, je javno razapinjan i po kratkom postupku smenjen, iako je rekao potpuno očiglednu stvar – da ne postoji nijedna država koja se unapred i u svakoj prilici odriče prava na oružanu odbranu i zaštitu svojih interesa. Ako takvima postavite pitanje kako to da samo Srbija treba da ukine vojsku, proglasiće vas militaristom ili objašnjavati kako je mir bolji od rata, ali kada biste ih pitali zašto prvo Amerika ne ukine vojsku, gledali bi vas belo, i ako bi nešto uopšte rekli, bilo bi da to nije naša stvar i da treba da „čistimo u svom dvorištu”. Kao da smo jedini na svetu i kao da ništa van našeg malog sveta, dvorištanceta takoreći, ne postoji. Interesantan parohijalizam i palanaštvo za one koji sebe smatraju kosmopolitama i „građanima sveta”, kojima bi svuda bilo bolje nego u svojoj zemlji, mada se po pravilu nikada ne odvaže da naprave korak koji bi tako nešto i dokazao.

Jedinice Vojske Srbije u stanju povišene borbene gotovosti u Raškoj, 23. septembar 2022. (Foto: Darimir Banda/Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Takav jednostavno hoće da živi „normalno”, odnosno kao tipski malorađanin-potrošač, pri čemu smatra da njegov „normalan” život zavisi samo od volje njegove države i stanja njegovog naroda, a ne od bilo kojih drugih faktora i stranih interesa. Najvažnije od svega je jednostavno živeti „normalno” i ne postoji ništa što bi bilo vredno žrtve koje bi to dovela u pitanje. Osim, naravno, ako to ne naredi zapadni mentor. Na primer, kada je uvođenje sancija Rusiji u pitanju. Eventualno smrzavanje kao posledica takve odluke opet može biti samo krivica srpske vlasti i Rusije, a nikako tih zapadnih mentora i njih samih. Uz veru da će oni, zahvaljujući svojim „zaslugama”, podrazumevajući biti pošteđeni većih posledica po sebe lično, što je posledica primitivne magijske i rasističke svesti, koja veruje da zlo u osnovi ne dotiče „izabrane”, odnosno „pravoverne”.

Ako ćemo pravo, onaj koji je pucao na srpske dečake na Kosovu i Metohiji i jeste njihov saveznik, jer on je to uradio u prilog nezavisnosti „Kosova” i svega toga ne bi bilo da je zatucana i nacionalitička Srbija tu nezavisnost odavno priznala. Onda bi svi valjda živeli u sreći i veselju, a ta deca bi se valjda igrala sa tim čikom, umesto što su ga naterala da u njih puca izazvan njihovim primitivnim verskim običajima. Pošto je „nezavisno Kosovo” tekovina intervencije zapadnog, demokratskog sveta, taj čovek je samim tim pucao u ime tih vrednosti, a protiv primitivaca koji još žive „u srednjem veku”, učeći decu da seku Badnjake i dižu tri prsta. Oni su logični saveznici i to je potpuno konsekventno, priznali to oni ili ne.

Impuls društva

Ovakva pozicija nekih naših tužnih sunardnika deluje prosto kao rezultat nedostatka inteligenicje ili sociopatskog poremećaja. Međutim, ona je, biće, najpre rezultat dubokog kukavičluka. Onaj ko se jako boji, spreman je da potre sve intelektualne funkcije ili moralne obzire koji bi mogli da ugroze viđenje sveta koje ga koliko-toliko drži na okupu sa samim sobom. Da potre sebe kao čoveka, kao ličnost u ime određene projekcije, maske, iluzije pod sopstvenim imenom. Da svoje neponovljivo i jedinstveno postojanje zameni himerom. Ako na tako nešto pristane, takav čovek će pristati na bukvalno sve i svašta. Jer zapravo, u njemu više i neće biti onoga koji na nešto pristaje ili ne pristaje, dakle autonomne ljudske ličnosti. Zameniće je puki automat sa unutrašnjom strukturom daleko primitivnijom od životinjske.

Uz slike ranjenog dečaka napisao sam ukupno tri posta na društvenim mrežama i navešću ih ovde kao odraz prvog i najneposrednijeg reagovanja na događaj:

(1) Srpski Badnji dan. Tipičan srpski praznik, sa mecima koji lete na tela naše dece. Naravno da nikog nije briga. I ne mora da bude. Ali nas mora da bude briga. I da jednom konačno prestane zamajavanje. Da stvari počnu da se zovu pravim imenima.

(2) Ajde vi što se klanjate idolu svog straha i komformizma, opravdajte ovo. Pronađite neku mentalnu gimnastiku. Znam da vam neće biti teško, navikli ste. Pričaćete o miru po svaku cenu, o čišćenju u svom dvorištu, o uvažavanju realnosti, šta sve nećete smisliti. Samo da biste sačuvali iluziju sveta koja vas još drži koliko toliko pribrane. Ali iluzija se pre ili kasnije rasprši i može da se održava samo silom. A onda se i sila, svaka ovozemaljska sila rasprši…

(3) Okupator mora potpuno i do poslednjeg da ode sa naše teritorije. To neće biti lako ni preko noći, ali to mora biti cilj. Sve ostalo je zamajavanje. Sve te naše sujete, zađevice, samoisticanja, brbljarije, traženje dlake u jajetu svakome ko nam nije potpuno po volji, krpice koje volimo i pićenca koja srkućemo. Sve je to đubre i otpad, gnjecavost i samoobmana. Cilj je taj koji je i vredi ono što je korak ka tom cilju. A sve to mora početi u našim glavama i srcima. Svakog od nas. Tu ne sme biti uzmicanja.

Stojim iza svega što sam napisao, ali to su samo reči. To su izlivi koji u krajnjoj liniji služe kao odušak od pretrpljenog stresa i umirenje savesti, i meni i onim koji su to pročitali, i koji ne vode nikakvoj promeni. A potrebna su dela. Da bi bilo dela, moraju postojati ljudi spremni na žrtvu. I ljudi sposobni da se organizuju. I neki ljudi na pozicijama moći koji će biti spremni da ih u tome podrže. Da delovanje u sopstvenom interesu konačno postane osnovni kurs državne politike i osnovni impuls celokupnog srpskog društva, i svih Srba, gde god živeli.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Kosovo Online

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u