D. Tanasković: Ko stvarno svodi Bošnjake na status verske grupe

Zabrinuti reis Kavazović je u intervjuu tuzlanskom listu ocenio da „postoji plan da Bošnjaci nestanu kao narod, ili barem da ne budu politički suveren narod, odnosno da budu svedeni na vjersku manjinu na dijelu teritorije”

U Poslednje vreme zaglušujuće posleizborne kakofonije na političkoj agori Bosne i Hercegovine ponovo se iz bošnjačko-muslimanskih krugova uzbuđeno upozorava na to da je na delu obnovljena kampanja negiranja Bošnjaka kao nacije i njihovog „svođenja na versku grupu”.

Takva zabrinuta oglašavanja, s većim ili manjim intenzitetom, periodično se ponavljaju i već su postala neka vrsta refrenske rutine u onom delu populacijskog korpusa u BiH koji, kao glavni adut u društvenom pozicioniranju i političkoj utakmici, neguje viktimistički diskurs o svojoj permanentnoj istorijskoj i savremenoj ugroženosti.

Među onima kojima je ova tema posebno na srcu i koji se njome u javnosti bavi, ističe se reis-ul-ulema Islamske zajednice u BiH Husein Kavazović, naravno uvek uz retoričku ogradu da se „IZ ne miješa u politiku, niti to želi, ali dijeli strahove svojih pripadnika“, te on, kao reis, „ima obavezu o tim strahovima javno progovoriti”.

Dočekan sa velikim očekivanjima posle višestruko kompromitovanog i neobuzdano zlorekog Mustafe Cerića, izgledom smireni reis nije dugo odolevao iskušenjima prejake političke reči… Pre više meseci, podstaknut nekim „duhovitim” izjavama predsednika Hrvatske Zorana Milanovića o sapunu i parfemu, zabrinuti reis je u intervjuu tuzlanskom listu Ramazanske novine ocenio da „postoji plan da Bošnjaci nestanu kao narod, ili barem da ne budu politički suveren narod, odnosno da budu svedeni na vjersku manjinu na dijelu teritorije”.

O nekakvom nestajanju Bošnjaka neprimereno je govoriti, jer ono nije moguće, a čak je i neučtivo u atmosferi zadovoljstva bošnjačko-muslimanske sredine (osporenim) popisom stanovništva, koji je navodno pokazao da su Bošnjaci postali, doduše tesno, apsolutna, a ne više samo relativna većina u ukupnom stanovništvu zajedničke države. A što se „političke suverenosti” tiče, valjalo bi razjasniti o čemu je reč.

Reis bi mogao biti u pravu samo ako pod neosporenom „političkom suverenošću” podrazumeva majorizaciju ostala dva konstitutivna naroda na celini teritorije BiH.

Zanimljiva je i Kavazovićeva tvrdnja da je na delu „kontinuitet povijesnog genocidnog projekta uništenja muslimana, a u konačnici Bošnjaka i države BiH kao političkog okvira koji ih štiti”. Radi stvaranja povoljnog ambijenta za takve zlikovačke nakane, „veličaju se ratni zločinci i njihovi politički rezultati, promovira svetosavska ideologija i donekle ustašizacija kulturnog, obrazovnog i medijskog prostora”.

Ako se neprestano povezivanje sadašnjih politika u susedstvu i iz susedstva sa nekakvim „kontinuitetom genocidnog projekta” doživljava kao skaredni spoj opsesivnog i uvredljivog, na koji se, izgleda, neopravdano oguglalo, komotno smeštanje svetosavlja u zločinački kontekst čist je bezobrazluk, kao kad bi se islamsko versko učenje i kultura poistovetili sa islamističkim ekstremizmom i terorizmom. Ili se, možda pre, tolika antisvetosavska ostrašćenost može objasniti frustracijom zbog neposedovanja takvog istorijski overenog, istovremeno onosvetskog i ovosvetskog uporišta vlastitog kolektivnog identiteta u permanentnoj krizi?

Pre samo nekoliko dana, govoreći na redovnoj sednici Sabora IZ, reis-ul-ulema Kavazović je još jednom pozvao na nužnost „pružanja žestokog otpora pokušajima da se bošnjački narod svede na vjersku grupu, da se sabije u enklave i geta, čiju sudbinu ne bi bilo teško predvidjeti”, napomenuvši da se, eto, ponovo stvara narativ „koji neumitno podsjeća na onaj koji je došao iz Srbije devedesetih godina prošlog vijeka, a sada sa zapadne strane”.

Kao naravoučenije, poručio je da je potrebno „promijeniti paradigmu na kojoj zasnivamo svoj odnos prema zemlji, državi, društvu, javnom dobru, imovini i javnim poslovima”, jer „borba za slobodnu i demokratsku BiH zavisi isključivo od nas samih”. I tu ćemo se lako složiti sa poglavarom muslimana i skrbnikom Bošnjaka u BiH – potrebno je da promene paradigmu, jer to šta će biti i kako će se osećati zavisi od njih, a ne od nekoga ko, navodno, zlonamerno želi da ih „porekne” ili „svede” na ovo ili ono…

Pitanje je samo jesu li kadri razložno i zrelo prevazići vrludanje u konceptualizovanju i racionalizovanju odnosa između verske i nacionalne komponente svoga kolektivnog „Ja”?

Ako je suditi po izjavama i ponašanju većine bošnjačko-muslimanskih intelektualaca, javnih delatnika, uzključujući ulemu i verske službenike, kao i političara, izgleda da trenutak za suštinski novi kvalitet njihove samospoznaje još uvek nije došao. Šteta, jer utisak je da bošnjačke/muslimanske tzv. „obične građane” koji nisu „pozvani” da mozgaju o nacionalnom identitetu, već bez opterećenja žive svoj svakodnevni život, inherentna identitetska shizoidnost od koje pati njihova elita (i „elita”) srećom nekako zdravo zaobilazi. A oni bi svakoj politici trebalo da su najvažniji…

Da vidimo, onda, ko to muti bistru vodu i „svodi” Bošnjake na „versku grupu”? Da li su tu zaista najdelotvornije reči nekih srpskih i hrvatskih političara koji o njima govore kao o „muslimanima” ili su razlozi pojmovne pometnje mnogo dublji i endemski?

Nema sumnje u to da se iza upotrebe verskog umesto nacionalnog imena, u zavisnosti od prilike i konteksta, može nalaziti i namera sugerisanja i/ili postizanja političkog, a ne samo semantičkog učinka. Ali, da li tuđi izbor naziva u neretko (pre)grubom bosanskohercegovačkom javnom diskursu zaista može dovesti u pitanje nečiju identitetsku samosvest i pripadnost, svodeći ih na ovu ili onu dimenziju? Ako je sa njima temeljno sve u redu, sigurno ne!

Stvari su ovde daleko složenije, a ishodišta problema kompleksnija i dublja. Valjalo bi da se svi odgovorni društveni i politički činioci, a prvenstveno oni muslimanski/bošnjački s ovom kontroverznom problematikom ozbiljno, objektivno, kritički, a to znači i samokritički suoče. Evo samo nekoliko elemenata za razmišljanje, bez iluzije o njihovoj dostatnosti:

Reis-ul-ulema Kavazović proziva neprijatelje Bošnjaka zbog pokušaja svođenja njihovog statusa na versku grupu. A njegov predšasnik Mustafa Cerić ovako je septembra 2000. godine rasuđivao u intervjuu za NTV „Hayat”: „Mi jesmo ono što jesmo i zato nama nije potrebno da definiramo pojam muslimana, jer je on definiran u Kur’anu i sunnetu, i to je univerzalna kategorija. Nama ostaje posao da definiramo pojam ‘Bošnjak’, šta to znači. Najbliža definicija Bošnjaka bi bila ovo: Bošnjak je musliman, u smislu da se prtljag koji on nosi ne može isprazniti od islama. Jer, kad bi se to dogodilo, onda bi on bio neprepoznatljiv. Prema tome, ključna definicija Bošnjaka je da je on musliman”.

Tako je govorio reis Cerić. A da vidimo kako je udeo verske komponente u bošnjačkom identitetu sagledavao prosvećeni Bošnjak, Adil Zulfikarpašić.

U razgovoru koji su 1994. godine u jednom luksuznom budimpeštanskom hotelu vodili Adil Zulfikarpašić i Milovan Đilas, u prisustvu novinarke Nadežde Gaće, a iz čega je kasnije nastala u Cirihu objavljena knjiga Bošnjak Adil Zulfikarpašić, Đilas je upitao sagovornika koliko je, po njegovom mišljenju, za identitet Bošnjaka značajna religiozna odrednica. Odgovor je glasio: „Najmanje religiozna. Smatram da mi jesmo Bošnjaci i po svom mentalitetu, i po svom političkom opredjeljenju i po svojoj psihološkoj strukturi. Vjerski elemenat i vjerski momenat i nije odlučujući, mada je bio važan faktor”. Also sprach Adil. Obojica Bošnjaci i obojica muslimani!

Ko je (bio) u pravu? Nezahvalno je prosuđivati, ali ono što je nesumnjivo jeste da su i jedan i drugi i te kako „svodili”…I terali na svoju vodenicu.

Evropejski Bošnjak Adil je u jednom odsudnom razdoblju istorije BiH ipak odlučio da sa mlodomuslimanskim (pan)islamistom Alijom, koji je sa reisom Cerićem delio ideju o potrebi „islamizacije muslimana”, krene u projekat osnivanja nominalno građanske, a u biti proislamske SDA, što je bilo saradništvo unapred osuđeno na propast.

Izetbegović je lukavo osujetio „istorijski bošnjačko-srpski sporazum”, čiji je arhitekta bio Zulfikarpašić, a kad ga je ovaj jednom zapitao zašto svojim drugovima sa robije, tzv. „robijaškoj halki”, daje apsolutnu prednost u kadrovskoj politici, Alija mu je objasnio da se ne bi smelo gubiti iz vida da oni kontrolišu većinu džamija, a to znači i biračko telo „građanske i demokratske“ SDA.

Nije li ne tako davno i Alijin sin i naslednik Bakir iskazao optimizam u pogledu budućnosti i uspeha svoje politike, jer su džamije sve ispunjenije mladim ljudima?

A Tarik Haverić je u britkoj knjizi Kritika bosanskog uma (2016) učinke te politike rezimirao na sledeći način: „Pokazalo se na osnovu jednog od najskupljih ekperimenata in vivo ikad izvedenih da je vršenje vlasti nešto složenije nego što je Izetbegović pretpostavljao. U četvrt stoljeća, on i njegovi nasljednici, duhovni i biološki, uspjeli su da relativni napredak sekulariziranih Muslimana u Jugoslaviji pretvore u apsolutni sunovrat reislamiziranih Bošnjaka u Bosni i Hercegovini”.

Sudar dveju koncepcija narodnosnog (samo)određivanja slovenskih stanovnika Bosne i Hercegovine, jezika zajedničkog sa Srbima i Hrvatima, komunisti su nomenklaturno, i arbitrarno, krajem šezdesetih godina prošlog veka razrešili uvođenjem nacionalnog imena „Musliman”, što su i isprva odbojni islamisti i sama Islamska zajednica, pragmatično prihvatili, ubeđeni u to da će, na duge staze, Alahova istina svakako nadjačati efemernu neverničku ujdurmu i da će „m” zauvek ostati, a „M” igrati samo jedno, ateističko leto. Dirljivo je, na primer, pratiti kako učeni i vredni Muhamed Hadžijahić, iako prapočetke muslimanske nacionalne posebnosti nalazi u srednjovekovnoj Crkvi bosanskoj, odnosno da ona ima svoje temelje još i pre islamizacije, neubedljivo odriče reprezentativnost nacionalnom imenu „Bošnjak”, jer je partija drugačije odlučila (Od tradicije do identiteta, Sarajevo, 1974, 243-244).

Svestan svih zamki koje podrazumeva ozbiljno tretiranje problematike kojoj je posvetio svoju sadržajnu studiju „Kultura Bošnjaka. Muslimanska komponenta” (Beč, 1973), oprezni i skrupulozni Smail Balić, nalazi za shodno da na samom početku razjasni da je njegova „radnja prvi pokušaj cjelovitog prikaza kulturnih ostvarenja one skupine Južnih Slavena, koji se u novije vrijeme u službenim ispravama i u publicistici označavaju kao Muslimani u etničkom smislu”.

Od ratne 1993, opet iz konjunkturnih razloga i pritisnuti iz inostranstva, isti akteri, na čelu sa Izetbegovićem, opredelili su za nacionalno ime „Bošnjak”, iako su ga ranije smatrali neprihvatljivim.

Meritorno je zapažanje Dževada Galijaševića da je ovo preimenovanje prividno paradoksalno: „U doba kad nisu bili poticani da budu muslimani (nego su vladale sekularne vrijednosti) bosanski Muslimani nazvani su Muslimanima, a u doba kad je došlo do obnove religioznosti i vjerske radikalizacije, pa i osamostaljene uloge Islamske zajednice u oblikovanju njihova nacionalnog identiteta – njihova im elita ‘zabranjuje’ da se nazivaju Muslimanima i insistira na nacionalnom imenu – Bošnjaci” (Epitaf za Bosnu. Bosna poslije Alije i Bin Ladena, Beograd, 2017, 93).

U koordinatama originalnog tumačenja bošnjačke istorijske vertikale, za kakvo se opredeljuje pravoverni Bošnjak Adil Zulfikarpašić, ovakvi zaokreti i prilagođavanje „carstvima”, mogli bi se shvatiti kao izraz državotvornosti.

Adil-beg, štaviše, smatra da su Bošnjaci po svojoj tradiciji „najdržavotvorniji narod u Jugoslaviji”, jer su najduže imali sopstvenu državu: „Prvo, kao bogumili, bili smo branioci slavne bogumilske kraljevine Bosne, dok su pravoslavni i katolici bili peta kolona, jedni Vizantije, drugi Rima i Ugarske. Kad smo primili islam identificirali smo se s Turskom, s velikim carstvom, velikom silom. Mi smo bili država. Razvio se, kroz stotine godina, jedan državotvorni mentalitet” („Bošnjak Adil Zulfikarpašić”, 200).

Još samo korak, pa bi Srbi i Hrvati u BiH ispali potomci „dobrih Bošnjana”! Ne nalazi li ovo retrospektivno (retroaktivno?) kvalifikovanje srednjovekovnih pravoslavaca i katolika kao „pete kolone” dalekog odjeka u savremenim Kavazovićevim, i ne samo njegovim, stavovima o komšijskom svetosavlju i „ustašizaciji”?

Nije li francuski politikolog i odličan poznavalac bosanskih prilika i neprilika Ksavije Bugarel imao u vidu upravo tu fleksibilnu bošnjačko-muslimansku posredovanu „državotvornost” kad je jednu svoju novu studiju naslovio „Nadživeti carstva”, sa podnaslovom „Islam, nacionalni identitet i političke lojalnosti u Bosni i Hercegovini”?

Posle sloma poslednjeg „carstva”, Jugoslavije, u kome su „državotvorno” mirno obitavali, ali i bitno doprineli njegovom rušenju, Bošnjaci nikako da se oporave i uspostave novu „državotvornost”. Na koga da se oslone, kad ni sami nisu načisto sa sržnom supstancom sopstvenog podvojenog kolektivnog identiteta? Reis Kavazović poručuje: sami na sebe, sa promenjenom paradigmom. Ali kako i sa kojom? Alah sve najbolje zna! Samo bez tuđeg poricanja i „svođenja“ na ovo ili ono, već ćemo nekako i sebe i druge (žedne?) preko vode prevesti… Dotle, valja zapomagati i kukati. Biće nešto, inšallah!

 

Autor Darko Tanasković

 

Izvor Sve o Srpskoj, 12. januar 2023. 

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Federalna novinska agencija – FENA

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u