Milo Lompar: Ideje istoričara – Radovan Samardžić

U razmišljanjima o srpskoj istoriji, Radovan Samardžić se često doticao fenomena samoporicanja kao istorijske pojave u srpskom narodu. On je naglašavao istorijsko poreklo i uslovljenost same pojave

Nije retko čuti da ljudi žive za ideje. Doskora nije bilo retko da su ljudi umirali zbog ideja. Ideje kao da su u vezi sa graničnošću ljudske situacije. Otkuda to? Život ideja čudno je spleten sa životom u ideji, svesnim optočavanjem života idejom. Ideje upravljaju duhovnom situacijom vremena, kao ideje koje su pobedile u njemu, ili pretrajavaju na rubovima vremena, kao poraženi argument koji odbija da napusti pozornicu. One putuju kroz vreme – i u književnosti, i u istorijskim razmišljanjima, i u umetnosti – u različitim oblicima: kontinuiteti, kontrasti, sličnosti i razlike, preusmerenja, potencijali i aktueliteti, paralele i analogije, otkrivaju se u najneobičnijim sklopovima, logičkim ili retoričkim, figuracijama ili apstrakcijama, u igrama smisla, vijuganjima, promenama područja prostiranja, u uzajamnim doticajima mnogih tradicija, poput književnih, religijskih, filozofskih, umetničkih, čak naučnih, svakako istoriografskih. Ideje ispunjavaju ljudsku misao, pa je osvetljavaju u dubini vremena, čak se prostiru na kosmičke periode iskustva, kada je shvatimo kao samosvojan i autohton oblik saznanja i doživljaja.

U razmišljanjima o srpskoj istoriji, Radovan Samardžić se često doticao fenomena samoporicanja kao istorijske pojave u srpskom narodu. On je naglašavao istorijsko poreklo i uslovljenost same pojave, jer „u razdoblju bezmilosnog rvanja sa Turcima”, koje je on vezivao za period između 1371, kao godine Maričke bitke, i 1537, kao godine pogibije poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića, odnosno 1541, kao godine turskog osvajanja Budima, „Srbi su ušli u ono stanje duhovne napregnutosti koje svi nisu mogli podneti.” Otud se „slabiji njihov deo stalno… osipao i pristupao drugima, i to je ostala zla kob ili je to plemenito iskušenje svih Srba” (KO, 34).[1] Ako je zla kob, onda je reč o izazovu koji je jači od svakog mogućeg odgovora; a ako je plemenito iskušenje, onda je odgovor ono što nadjačava. To bi bila razlika između istorijske i eshatološke perspektive u istorijskom razumevanju. No, usled napregnute borbe za opstanak i duhovni integritet, desilo se da su se „mnogi, podlegavši iskušenjima, odvajali od zajednice i primali neki drugi vid” (KO, 57). To ih je činilo podložnim „osipanju, preveravanju, gubljenju svog lika i izdaji” (KO, 68), pa su se mogli raspoznati kao „skup slabih, malodušnih i kolebljivih” (KO, 102). U tom procesu, posebno mesto je zauzimala kosovska tragedija, jer „tada je započeo onaj pogubni proces osipanja Srba koji traje do danas da se jedan njegov deo stalno odvaja od svoje matice i dobija drukčiji duhovni sastav i, pod pritiskom života, spoljašnji izgled” (KO, 72). Samoporicanje nije, dakle, samo odvajanje od naroda nego, zato što je plod neslobode, kao spoljašnje ili unutrašnje prinude (KO, 109), promena duhovnog sastava, jedan momenat premeštanja samih čovekovih temelja, koji uključuje promenu vidljivog lika u svetu.

Ta promena zahvata i unutrašnji čovekov lik, jer su izloženi osipanju Srbi „navlačili na sebe sve one griže i more koje su svojstvene otpadnicima” (I, 29).[2] To su unutrašnje konvulzije i raspadanja integriteta, koje mogu dovesti do samomržnje, pa su „menjali svoj duhovni lik i sami sebi postajali neprijatelji” (I, 29). No, od samomržnje do mržnje prema drugom i do zla kao čina u svetu bio je lak korak pod vođstvom ovakvog duševnog nemira, pa ih je bilo koji su učestvovali u „bezmilosnom” tamanjenju i „naživo” komadanju onih koji nisu podlegli samoporicanju (I, 67).

Ova unutrašnja promena nacionalnog karaktera imala je svoju dinamiku i različite oblike: „Karakter Srba koji su se udaljavali od svog ishodišta, menjao se, tokom dugih vremena, različito.” Namah je do toga dolazilo „svesnim odbacivanjem, koliko se to može, sopstvenih svojstava”. Šta je bila posledica? Ta svojstva su „naknadno delovala iz podsvesti izazivajući zloćudne istupe upravo protiv svojih”. Mržnja na sebe postajala je tako mržnja i nasilje protiv onih koji nisu napustili sopstvena svojstva, nego su ih nosili u svom elementarnom postojanju. Ponekad se posezalo za „bezuspešnom mimikrijom pod kojom se moglo dugo očuvati, ali se samim navikavanjem na nju sticao i drukčiji kolektivni mentalitet” (KO, 74). Mimikrija – kao simulacija – postepeno je preuzimala svojstva onoga što je usvajala, a ne onoga što je čuvala: navike, mehanički ponavljani običaji i rituali, postajali su središte čoveka koje nije bilo stabilno, već uvek zavisno od onoga što negira ili prikriva.

Paradoksalno je da ni „uspostavljanjem jedinstvene crkvene organizacije osipanje Srba nije zaustavljeno.” To bi moglo značiti da, kraj sve neizračunljive blagotvornosti koju je srpskom narodu donela obnova Pećke patrijaršije, crkveno utemeljenje nije bilo dovoljno. Jer, na delu je bio „proces koji se ne da sprečiti, jer oni koji su ga vekovima podsticali čine to na najširoj osnovi i danas različito se izgovarajući” (KO, 81). Posebno negativan aspekt samoporicanja donosila je islamizacija, jer su Turci „nastojali na islamizaciji zato što su iz svoje pronicljivosti znali da poturčenjaci s više umešnosti mogu razjedati svoje dojakošnje zemljake i rođake nego bilo ko drugi”(KO, 218). To je  uslovilo i sistemske mere koje su imale oblik društvenog i kulturnog inžinjeringa: „smišljena je paklena mera da se, uništenjem njihovog plemstva i uticanjem na njihove tradicije, odvoje od svoga bića i zatim puste u život kao beslovesna masa od koje se može stvoriti drukčija ljudska vrsta” (I, 229). Bio je to postupak promene svesti. Islamizacija je donosila radikalnu promenu već obrazovanog nacionalnog karaktera, menjala čitave sadržaje shvatanja sveta i života i delovala snagom prinude koja je neodoljiva: „O nekadašnjem srpskom gospodstvu i slavi svedočile su retko sačuvane bogomolje, freske po njihovim zidovima, zapusteli gradovi i usmeno predanje, a žalosne kulise istočnjačkog života, koje su umesto toga postavljene u vidu prinude na jednu drukčiju svakidašnjicu, samo su u mislima i osećanju podsticale sumorno upoređenje između onog što je izgubljeno i onog što su doneli Turci.” (KO, 43)

U samoporicanju se, dakle, mogu prepoznati nekoliki momenti: podsticaj koji dolazi od spoljašnjih istorijskih sila; nastojanje koje se odvija na najširoj osnovi, što znači celovitim pritiskom na kulturni kontekst – usvajanje običaja, nametanje oblika ponašanja, tipova ljudskog saobraćanja – čovekovog postojanja; usled ukrštaja spoljašnjih sila i dugog trajanja sam proces se odlikuje nezavršivošću, prelazi i ubrzava se u modernom dobu i traje  „i danas”. To bi značilo da Radovan Samardžić misli na 1990. godinu. Taj uvid je dopunio preciznim tvrđenjem da „zajednička država se decenijama koristila da bi se Srbi odvojili svog istorijskog karaktera” (KO, 109). U razradi ovog shvatanja, naročito su se kristalizovali sadržaji posle 1945. godine: „Posle 1945. srpski narod je bio blizak uverenju da je u velikoj meri njegovom zaslugom ili krivicom stvoreno stanje koje je, kad su Kosovo i Metohija u pitanju, počelo nalikovati na turska vremena.” (KO, 40) Smisaoni naglasak u ovom iskazu implicira pounutrašnjivanje krivice kao bitan modus procesa samoporicanja.

Ima, pak, sudova koji otkrivaju granice istoričarevog razumevanja. Zanimljivo je da, uprkos brojnim aluzijama i zaključcima koji dopiru do naše savremenosti, Radovan Samardžić nije naznačio ideološke aspekte samoporicanja: i kada je naglašavao udeo katoličkog prozelatizma i turske prinude kao činilace koji su uspevali da u jezgru promene istorijske tradicije Srba (I, 67), nije izvodio zaključke o komunističkom teroru, ideologizaciji i korupciji kao činiocima koji su – u skladu sa sadržajima ranijih vekova – pojačali i dinamizovali procese samoporicanja. Ponekad je Radovan Samardžić potpuno prenebregavao istorijske motive koji su stvarali značajne posledice u istoriji srpskog naroda: „Ono što je, međutim, najvažnije u duhovnoj revoluciji jednog naroda, njegovo jezičko oslobođenje, odigravalo se, kad su Srbi u pitanju, u Austriji, i uz njenu podršku.” (I, 207) Promena kulturnog modela, preko jezičke reforme, neobjašnjivo se odvaja od njenih jasnih političkih motiva: „Ne treba nastojati na tvrđenju kako se Austrija upinjala da postane najrazvijenije središte slavistike, najšire shvaćene, ne bi li time odvojila slovenske narode od ruskih uticaja.” (I, 208) Zašto ne treba nastojati na tom saznanju kada je ono istinito i kada, štaviše, ima paralelu u istovetnom i neuspešnom Kopitarevom nastojanju da se obrazuje ukrajinski jezik na narodnom jeziku?

Lucidno je zapažanje da je „Karađorđeva Srbija imala… moderniju organizaciju nego potonje državotvorno delo Miloša Obrenovića.” (I, 174) Od značaja je i sud da „dva prva čoveka u srpskom narodu, knez Miloš Obrenović kao obnovitelj države i Vuk Karadžić kao obnovitelj kulture, saglasno su se tada potrudila da Karađorđa zaustave u onim maglovitim predelima gde počinje kolektivno nesećanje.” (I, 155) Ovi uvidi se mogu proširiti na svest o postojanju dva para istorijskih figura u srpskoj istoriji. Simbolički par Karađorđe – Dositej može se shvatiti kao istorijski spoj mitsko-herojske i prosvetiteljsko-moderne dimenzije srpske kulture. A simbolički par Miloš – Vuk predstavlja istorijski spoj državotvorne i narodnjačke dimenzije srpske kulture. U zavisnosti od prednosti koju zadobija neki od ovih istorijskih sklopova možemo nazreti pravac istorijskog kretanja kod nas: da li se nacionalna integracija obavlja na višem ili nižem obliku svojih mogućnosti. No, bez mitsko-herojske nema državotvorne dimenzije, kao što bez narodnjačke nema moderne dimenzije. Kako ublažiti njihove sukobljenosti koje se periodično obnavljaju?

Njihovo ponavljanje kao da sadrži nevidljivu pravilnost. Ponekad je Radovan Samardžić naznačavao mogućnost da se srpska istorija shvati kao kružno kretanje: „Srpska istorija, i to ne samo posle Kosova (1389), uslovno rečeno podseća na ono što se dogodilo u XIX i XX veku.” (I, 65) Ponekad je predosećao kako izgleda ideološki i moralni profil Druge Srbije, u opisivanju prepreka da se rasvetli „misterija genocida protiv srpskog naroda”: „ima dovoljno onih koji su kao političari ili tobožnji naučnici svojim sredstvima nastavili rad velikih sila i javnih ubica, na Srbe ustremljenih, i uz put za njega zadobili većinu srpskih istoričara.” (I, 66) Nije li to jedno ponavljanje?

No, u razumevanju kulturnog obrasca kao konstituenta nacionalne svesti i nacionalnog karaktera od značaja je opaziti da „ako jedan narod zaista postane istorijski, njegovo sagledavanje i poimanje pređenog puta mora težiti izboru činjenica i utvrđivanju onih tačaka u prošlosti gde se prelamala njegova sudbina.” (KO, 34) Ovaj uvid je nesumnjivo tačan i dalekosežan. U filozofskom govoru, on je potpuno istovetan: „U životu pojedinca, kao i u životu čitavih naroda i kultura postoje događaji ’koji se ne zaboravljaju’, jer uvode simbolički poredak, utiskuju smisao, otvaraju povest, iziskuju odgovor, generišu obaveze.“[3] Tačke u prošlosti u kojima se prelamala nacionalna sudbina predstavljaju težišne ukrštaje istorijskih, kulturnih, verskih, umetničkih sila koje su obeležavale tonove i promene nacionalnog identiteta. One potvrđuju da „narodi imaju svoje metafizičko jezgro, kod ponekih impulsivno, a kod ponekih skriveno ili, čak, onemoćalo.” (KO, 69) Kako dolazi do tog slabljenja?

To pokazuje kosovska tradicija kao jedna od čvornih tačaka srpskog kulturnog identiteta: „Kosovsko opredeljenje najdublje je usečena crta koja obeležava zajednički karakter Srba. Ako se tom narodu, kao što se više puta htelo, iz njegove istorijske svesti silom izbaci predanje o Kosovu, to neće više biti isti narod. On će postati duhovni bogalj.” (KO, 30) Da li je to današnja zla kob ili plemenito iskušenje?

 

________________________________________________________________________________

 

UPUTNICE:

 

[1] Ovako obeležavamo izdanje: Radovan Samardžić, Kosovsko opredeljenje, SKZ, Beograd, 1990.

[2] Ovako obeležavamo izdanje: Radovan Samardžić, Ideje za srpsku istoriju, Jugoslavijapublik, Beograd, 1989,

[3] Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, preveo Dragan Prole, Stylos, Novi Sad, 2005, 137.

 

Autor Milo Lompar

 

Izvor Iskra, 14. januar 2023.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u