U dobu kada postaje sve teže pronaći dovoljno bombastične reči, kada se „sve“ već desilo kao tragedija, a potom i kao farsa, i onda još bezbroj puta obe, kada je sve neizmerno važno i istovremeno već sutradan potpuno zaboravljeno, u tom dobu, našem dobu, čini se da je barem još uvek zgodno objaviti da je došao „kraj“ nečega bitnog. Nečega za šta se pretpostavljalo ili podrazumevalo da je večno. Možda zbog utehe konačnosti u delirijumu prolaznosti i efemernosti, možda zato što svaki kraj zahteva barem raspravu o sebi, te uvek implicira početke.
Čini se da je poslednji bitan „kraj“ bilo Fukujamino povodljivo opelo istoriji početkom devedesetih godina prošlog veka. Stigli smo do vrhunca čovečanstva, pao je Berlinski zid, duvali su „vetrovi promene“, a liberalna demokratija i kapitalistička ekonomija su se ustoličile kao nesavršen (ali ipak savršen!) i najbolji od svih mogućih svetova. Dvadesetak godina kasnije Fukujama se međutim delimično predomislio, te je od neutemeljenog optimizma završio u neutemeljenom pesimizmu. U njegovom slučaju su tragedija i farsa zamenile redosled.
U poslednje vreme, pak, zavladala je histerija jednog drugog, moguće bolnijeg „kraja“: kraja ljudskog stvaralaštva (u nedostatku bolje reči) kao takvog. Usavršavanje i napredak takozvane veštačke inteligencije, pojava programa poput ChatGPT ili MidJourney koji neverovatnom brzinom i dubinom oponašaju čovekolike misli, tekstove, „dizajn“ itd, unele su strah u brojnim poljima, a pre svega u humanistici, umetnosti i delimično kreativnom IT sektoru. Panika da smo konačno stvorili nešto što nas čini suvišnim samima sebi na momente je zarobila svet – barem na par dana, do sledećeg velikog naslova.
Međutim, između ostalih, tema je uspela poslednjih godina da okupira i vremešnog Henrija Kisindžera. Možda usled suočavanja sa jednim drukčijim, ali svakako humanijim krajem koji nas sve jednog dana čeka, u svojoj pretposlednjoj knjizi Kisindžer je proglasio naše doba dobom tehnokratije i veštačke inteligencije, a našu budućnost svetom bez filozofije.
Svakako, kao daleko prepredeniji i iskusniji igrač od Fukujame, on je uspeo da se uzdrži u eksplicitnoj objavi kraja filozofije – ali njegova prognoza u slučaju da se okolnosti blagovremeno ne izmene očito vodi ka tome. Verovati ili ne predviđanjima jednog prekaljenog američkog diplomate i političara iz 20. veka nesumnjivo je, rečeno američkim slengom, lose-lose situacija.
Kraljica mudrosti
No za razliku od (odsustva) reakcija najvećeg dela sveta na jednu takvu mogućnost nestanka filozofije, koje bi mogle varirati od nezainteresovanosti, podsmešljivosti i verovatno najređe – zabrinutosti, postoji jedna oblast kojoj najava takvog kraja sasvim sigurno ne bi smela predstavljati problem, a posebno ne novinu: sama filozofija. Ako je samoproglašena kraljica mudrosti u nečemu bila dosledna, to je bilo ponekad svečano, ponekad tvrdoglavo, ponekad skromno, ponekad nedostojanstveno, ali uglavnom grandiozno proglašavanje sopstvene smrti.
Ako Fukujamin „kraj istorije“ ni po čemu osim po, nažalost, opšteprihvaćenom uticaju nije bio autentičan već, ironično, konceptualno pozajmljen od Marksa (koji ga je pak pozajmio od Hegela) i potom ideološki pervertiran, Kisindžerova implikacija o svetu bez filozofije ne samo da nije originalna već je, još „ironičnije“, filozofska tema par excellence. Pretnja veštačke inteligencije morala bi da stane u dugačak red čudljivih pogrebnika-ljubavnika mudrosti i da svejedno nikada ne dočeka svoj trenutak.
Francuski dekonstruktivista Žan Lik Nansi je relativno nedavno napisao da se još od Hegela zna da je pitanje o kraju filozofije pitanje njenog početka, i da „onaj ko to ne vidi, ne vidi ništa“. Dok je Hegel stvorio čitav svoj sistem da bi, vrlo moguće s punim pravom jer je on ipak – Hegel, pored kraja umetnosti i kraja religije proglasio da i mudrost umire dosegnuvši svoj pun potencijal razvojem apsolutnog duha, te da je apsolutni duh možda baš on sam, Karl Marks je sahranu filozofiji održao na daleko skromniji način.
Već decenijama poznata isključivo po svim svojim pogrešnim tumačenjima, Marksova XI teza o Fojerbahu – da filozofi više ne treba da tumače (!) svet nego da ga menjaju – bila je tek teorijsko-dnevnički zapis samom sebi, bez ikakve ideje da će ikada biti objavljen, a kamoli potom korišćen kao osnov za izgradnju čitavih novih sistema mišljenja. Treba mu priznati barem optimizam da će filozofi preživeti sopstveni kraj.
Ludvig Vitgenštajn, kao mlad i ljutit čovek, zaobišao je zamke lažne skromnosti i preporučio svoju prvu knjigu, čuveni Traktatus, kao svojevrsne merdevine koje, nakon što ste se njima uspeli do kraja filozofije, treba (od)baciti bez osvrtanja i bilo kakve griže savesti. Hajdeger je pak hajdegerijanski govorio o kraju filozofije zahtevajući „zadatak mišljenja“. Adorno je tražio odricanje od filozofske pretenzije na idealni totalitet zarad mogućnosti kritičkog obuhvatanja stvarnog totaliteta (kapitalističkog) sistema. I tako dalje, i tako dalje… lista je nepregledna.
Paradoks
Naravno, beskrajno je zabavno i jednostavno braniti filozofiju od njenog kraja uplitanjem jednog ovakvog paradoksa: da se kraj filozofije ne može misliti drukčije nego filozofski, te da se „filozofiranje“ samim time nastavlja već samim mišljenjem mišljenja o svom kraju. No ako ostavimo same velike filozofe po strani, pitanje je koliko je takva argumentacija intelektualno poštena. Istorijska činjenica jeste da je sa svakim porađanjem nove posebne nauke iz sebe filozofija gubila jednu po jednu sopstvenu oblast istraživanja.
Specijalizacija ljudskog znanja vodila je, moguće kontraintuitivno, i profesionalizaciji same filozofije. Ona kao da je dozvolila i da se zadovoljila zauzimanjem uloge komentatora svoje dece – posebnih nauka – koja su je zaboravila, ili još gore, pristala na sopstvenu transformaciju u primenljivu i praktičnu delatnost, poput raznih grana bioetike, filozofije nauka, političke filozofije, i sl. Metafizika je tokom tog procesa „poslata na smetlište istorije“ sa svim ostalim što je kapitalizam uspešno „pretvorio u dim“, a filozofija nastavila da postoji kao korisni, premda marginalni, dodatak naukama izvan njih samih.
Da li onda pojava tehnološkog napretka u vidu veštačke inteligencije predstavlja ono što će konačno zabiti poslednji ekser u kovčeg filozofije? Panika koja se tim povodom diže neodoljivo podseća na ludističke pokrete s početka 19. veka, kada su se engleski tekstilni radnici, u opravdanom strahu da ne budu zamenjeni mašinama, fizički ostrvili na njih. Istovremeno tragično i dirljivo, ludisti su svog neprijatelja pogrešno prepoznali u neljudskim predmetima, a ne u samom sistemu proizvodnje gde razvoj kapitala zahteva stalno povećanje produktivnosti.
Suština promene
U tom smislu, veštačka inteligencija će sigurno dovesti do neverovatnog ubrzanja delova određenih poslova i povećati njihovu izvesnost i preciznost, ali suština promene ne leži u tome. Suprotno sklonosti da se u svakom napretku tehnologije vidi revolucija i kraj ljudskog rada, istinski novum koji nam AI tehnologije donese u konteksu filozofije jeste da time što potencijalnim preuzimanjem „pešačkih“ procesa mišljenja upravo prečišćavaju sferu onoga što je ljudsko (suviše i samo ljudsko) od pukih zanata, na koje se filozofija poslednjih decenija svodi.
Naime, AI tehnologija ne može biti kraj filozofije (niti bilo koje druge sfere stvaralaštva), ali će izvesno staviti tačku na ono što trenutno čini najveći deo akademskog bavljenja filozofijom: beskonačnu proliferaciju tumačenja već postojećih ideja i znanja. Zahvaljujući ogromnim bazama podataka, botovi tu vrstu posla mogu da obavljaju i brže i bolje, ali oni pak ne mogu da stvore ništa novo što nije samo kombinovanje starog.
S druge strane, differentia specifica ljudskog mišljenja nije istinitost, već smisao unutar konteksta, a smisao je uvek zavisan od namere. Simulacija istog, pak, ma koliko u budućnosti bila usavršena, neće sa sobom nikako moći da nosi i nameru. Na taj način, odstranjivanjem repetativne kombinatorike, veštačka inteligencija zapravo može značiti renesansu filozofije, vrativši na pozornicu velika pitanja, ona stara i večna pitanja, od kojih je filozofija neko vreme već odustala.
Nasuprot Kisindžerovim prognozama, razvoj događaja u kojem bi AI sistemi obesmislili praktično bavljenje filozofijom, u kojem bi zaista zavladala tehnokratija kojoj bi primenjena filozofija bila beskorisni višak, ne bi vodila kraju filozofije već njenom vraćanju sebi. Jer, filozofija je vredna upravo onoliko koliko je u tom praktičnom smislu suštinski beskorisna.
Ukoliko bismo nastavili da tendenciozno insistiramo na njenom kraju, pa makar samo zbog efekta i stilske figure, onda ne bi trebalo zaboraviti Hegelovu tvrdnju da Minervina sova svoj let počinje u suton. Tek onda kad se dan privodi svom kraju.
Autor Andrea Jovanović
Naslovna fotografija: Wikimedia/ Flickr/Douglas O’Brien
Izvor rt.rs, 17. januar 2023.
BONUS VIDEO:
