Ulazak Kosova u NATO kao prečica do nezavisnosti

Ulazak Kosova u NATO bio bi „prečica” kojom bi se ostvarilo da bezbednosne garancije ovog saveza postanu automatske i da u tom slučaju nema ni potrebe da Srbija priznaje Kosovo

Brojni su posmatrači i stručnjaci koji za Kosovo govore da je u stvari „NATO država”, ne samo zato što ju je NATO stvorio, nego i zbog toga što bi ona trebalo da služi ciljevima NATO.

Danas, kada NATO ponovo postaje važan činilac evropskog života, oživele su mnoge ideje o tome kako bi pomoću NATO-a mogla da se razreši agonija nastojanja da Kosovo bude priznata međunarodna država. Predsednik privremenih organa kosovske administracije, Aljbin Kurti, u  razgovoru za „Glas Amerike” 5. januara najavio je skoro podnošenje zahteva za članstvo u NATO. „Podneli smo zahtev za članstvo u Savetu Evrope 12. maja, u Evropskoj uniji 15. decembra i pripremamo se za podnošenje zahteva za članstvo u NATO”, rekao je Kurti.

O „evroatlantskoj sudbini” Kosova i Srbije najjasnije i najčešće govori upravo najsvežiji prekookeanski posetilac Prištine i Beograda, Derek Šole. On se na to u kontinuitetu osvrtao u nekoliko navrata, a poslednji put pred dolazak 11. i 12. januara u Prištinu i Beograd.

Govoreći takođe za „Glas Amerike” o napetostima i incidentima na Kosovu, Šole je rekao da takva situacija „nas ne približava ostvarenju evroatlantskih aspiracija obe zemlje, što njihovi lideri kažu da žele da učine. Želimo da se usredsredimo na to, a ne na ovakva odvraćanja pažnje”, rekao je američki zvaničnik.

Šole je zatražio da se strane fokusiraju na predlog EU o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, „koji bi bio ukorenjen u međusobnom priznanju”, pošto je to za njih put da ostvare „svoju sudbinu”, a Šole je naziva „evroatlantskom sudbinom”. Ovo je verovatno najjsnažniji izraz i najdirektnije uverenje koje je bilo koji političar dolazeći na Balkan izgovorio o budućnosti Beograda i Prištine. Evroatlantske integracije, odnosno NATO kao fatum, stoje na kraju puta.

Apostrofirajući „evroatlantske aspiracije” Beograda i Prištine „što govore i njihovi lideri”, Derek Šole zna o čemu govori. On je bio bliski saradnik Ričarda Holbruka, pokojnog američkog diplomate i energičnog američkog izaslanika, Miloševićevog borbenog partnera u razgovorima. Holbruk je bio i jedan od američkih diplomata koji su imali odlučujuću ulogu u stvaranju i izvođenju koncepta proširenja NATO na istok.

Budući da je imao odlučujuću ulogu u kreiranju i sklapanju Dejtonskog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu, ali ništa manje i ključnu ulogu u bombardovanju Srbije 1999, Holbrukovo nasleđe u Srbiji ostalo je kontroverzno i kontradiktorno. Dok većina Srba može da prihvati rezultate dejtonskih pregovora, s bombardovanjem Srbije teško da će neko da se pomiri. Zbog toga, verovatno je da Šole zna s kakvim teškim nasleđem se suočava u nastojanju da se domogne rešenja koje njegov nekadašnji autoritativni šef nije mogao da dosegne.

Evroatlanska sudbina

Međutim, okolnosti u kojima se sada razgovara o „evroatlantskoj sudbini” Srbije i Kosova drugačije su nego što su ikada do sada bile. NATO je prvi put od svoga postojanja direktno umešan u rat sa Rusijom, iako ne ratuje direktno s njom. Američki predsednik Bajden i NATO zvaničnici nebrojeno puta su za ovih godinu dana od početka rusko-ukrajinskog sukoba ponovili da ne žele u rat s Rusijom.

Opet, Rusija sa svoje strane to sagledava na drugi način. Sekretar ruskog Saveta bezbednosti, jedan od najvažnijih ljudi u sadašnjoj krizi, Nikolaj Patrušev, tvrdi: „Događaji u Ukrajini nisu sukob Moskve i Kijeva, ovo je vojna konfrontacija NATO-a, pre svega SAD i Engleske, sa Rusijom. Strahujući od direktnog kontakta, instruktori NATO-a teraju ukrajinske momke u sigurnu smrt. Uz pomoć specijalne vojne operacije Rusija oslobađa svoje regione od okupacije i mora da stavi tačku na krvavi eksperiment Zapada da uništi bratski ukrajinski narod”.

Pripadnik KFOR-a na obeležavanju 20. godišnjice NATO misije na Kosovu i Metohiji, u Prištini, 2019. (Foto: Laura Hasani/Reuters)

NATO sa svoje strane već najavljuje drastično snažnije i veće prisustvo u svim državama duž koridora od Baltika do Crnog mora, pa tako i u nama susednim zemljama, Rumuniji i Bugarskoj.

Američke diplomate, recimo, rado u privatnim razgovorima ukazuju na to da su druge zemlje istočne Evrope, pa čak i bivše Jugoslavije, ostvarile sve svoje spoljnopolitičke ciljeve tako što su se priključile „evroatlantskim integracijama”, dajući tako primer kako bi i Srbija trebalo da se ponaša.

Velika Albanija

Koren sadašnjeg američkog odnosa prema Albaniji, Kosovu i uopšte albanskom pitanju seže do početka sedamdesetih godina prošlog veka, kada su u američkim obaveštajnim i vojnim krugovima razvijani scenariji za budućnost Jugoslavije posle Tita. Ali i pre toga, bilo je jasno da Kosovo i Albanija imaju poseban značaj za SAD i NATO.

Bivši šef Uprave bezbednosti JNA, od 1963. do 1973, general Ivan Mišković Brk, danas u 102. godini, ispričao mi je da svojim najvećim kontraobaveštajnim uspehom smatra „prodor u američku ambasadu”.  U toj akciji izvedenoj 1964. „izvučeni” su „dokumenti koji su nam mnogo pomogli da razumemo kakvi su stvarni američki planovi prema Jugoslaviji”, a „oni su se odnosili na najslabiju tačku Jugoslavije – Kosovo”, rekao je general Mišković. „Oni su sadržali mnogo detalja koji su govorili o teoriji ‘puzajućeg nastupanja’ na Kosovu, pretvaranju Kosova u američki sistematski interes, stvaranje republike i konačno – odvajanje od Jugoslavije, što se na kraju i dogodilo. Ovo je nama bilo dovoljno da uvidimo kakve su namere Amerikanaca prema Kosovu”, rekao je general Mišković.

Sastanak tzv. kosovske i albanske vlade u Tirani, 25. mart 2015. (Foto: Albanian Ministry for Europe and Foreign Affairs)

U scenariju raspada Jugoslavije, do kojeg je doista došlo devedesetih godina, Kosovo se nije posmatralo kao samostalni faktor, nego zajedno sa Albanijom. Kosovo, međutim, ne bi ni krenulo samo ka nezavisnosti, nego ka stvaranju „Velike Albanije”, navodi se u ovom scenariju:

„Ako Kosovo pokuša da se otcepi od Jugoslavije, onda njegov najverovatniji cilj neće biti nezavisnost nego, uprkos disparitetu unutrašnjih sistema, ujedinjenje s Albanijom. Iako bi Tirana mogla da ima snažne rezerve u pogledu takve unije u periodu krize, strahujući da bi to moglo da podrije njen ortodoksni komunistički sistem i učini Albaniju mnogo podložniju sovjetskom napadu, ona ipak ne bi mogla lako da odbaci formiranje Velike Albanije. Čak i da i dalje uživa političku podršku Narodne Republike Kine (NRK), ta proširena država mogla bi da prođe kroz iskustvo Jugoslavije iz 1949. godine i zatraži zapadnu podršku i pomoć. U tim okolnostima, ako Albanci daju nekakvo obećanje da će biti spremni da se odupru sovjetskoj intervenciji, američka vlada mogla bi da razmotri pružanje političke podrške i čak i davanje ograničene vojne pomoći ‘Velikoj Albaniji’. Mogla bi, u svakom slučaju, da tretira sovjetsku pretnju Velikoj Albaniji kao podstrek za koordinisanje diplomatskih i političkih mera sa Kinom koje su usmerene protiv Moskve”, precizirano je u analizi ovog scenarija raspada Jugoslavije.

Jedna od ličnosti koje su se bavile ovim pitanjem bio je i Džozef Kruzel. Nekadašnji američki obaveštajac u Vijetnamu, posle kratke akademske karijere, postao je pomoćnik sekretara odbrane za Evropu i NATO. U toj ulozi, on je kreirao politiku „Partnerstva za mir”, što ga je preporučilo da bude Klintonov izaslanik za Bosnu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na Igmanu avgusta 1995, zajedno sa još dvojicom američkih visokih diplomata – Robertom Frejžerom i Nelsonom Druom.

Kruzel je još sredinom 1980-ih uočio poseban značaj i moguću rastuću ulogu Albanije. „U bilo kakvoj konfrontaciji istok-zapad od Albanije se može očekivati da se bori protiv bilo kog napadača; jedina mogućnost za izuzetak bio bi ako bi neki blok ponudio Albaniji podršku u okupaciji kosovskog regiona Jugoslavije, naseljenog većinom etničkim Albancima, u zamenu za stvaranje baza i drugu pomoć”, pisao je Kruzel, navodeći primer Italije iz Drugog svetskog rata i njenog ponašanja prema Kosovu. Kruzel je uzeo taj model i predočio da bi Albanija podržala „neki vojni savez” u zamenu za „okupaciju Kosova”. Pored ovoga, on je plasirao ideju da je „spoljna intervencija neminovna” u slučaju građanskog rata u Jugoslaviji, što se i dogodilo.

NATO prečica

Ovde je, dakle, reč o Albaniji, a ne o Kosovu. U tom smislu, politički cilj Aljbina Kurtija – ujedinjenje Kosova i Albanije – iako javno odbačen, sasvim je kompatibilan ne samo sa pretpostavkama Džozefa Kruzela nego i sa procesima koji se realno razvijaju u Albaniji i na Kosovu.

Kosovo se, međutim, suočava s velikim talasom neprihvatanja u međunarodnoj zajednici, gotovo identičnim onom koji je usledio 2008. nakon ogromnog broja brzih priznanja samoproglašene nezavisnosti. Nizovi kriza i ratova u svetu otvorili su u međuvremenu mogućnost beskrajnog cepanja država, tako da mnogi regiona sveta i brojne države više ne žele ni da čuju o proglašenim ili samoproglašenim nezavisnostima.

Pripadnici Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) paradiraju povodom 10. godišnjice samoproglašene nezavisnosti Kosova u Prištini, 18. februar 2017. (Foto: Visar Kryeziu/AP Photo)

Svi šampioni kosovske nezavisnosti, na čelu sa SAD, danas se kunu u Povelju UN i očuvanje teritorijalne celovitosti država. To nisu nimalo povoljni trendovi za Kosovo. Srbija, koja je daleko više od svih drugih bivših jugoslovenskih država očuvala odnose sa najvećim brojem država „trećeg sveta”, danas bez posebne muke i relativno lako dobija povlačenja kosovskih priznanja.

Sve to podstiče razmišljanja da srpsko-albanski dijalog kojim koordinira EU nije prikladna forma za stvaranje bezbednosnih garancija Kosovu, jer je to pitanje koje ne može da se reši u sporazumu sa Srbijom sve dok Srbija ne želi da prizna Kosovo. Ulazak Kosova u NATO bio bi „prečica” kojom bi se ostvarilo da bezbednosne garancije ovog saveza postanu automatske i da u tom slučaju nema ni potrebe da Srbija priznaje Kosovo.

Malo rešenje

Suočeni sa rastućom barijerom u UN, oni koji nastoje da po svaku cenu oblikuju Kosovo kao pravu državu opredelili su se za tzv. „malo rešenje”, odnosno priznanje u okviru Evropske unije, koje na prvi pogled izgleda dostižnije od bilo koje druge opcije, pošto „samo” pet država EU i četiri države NATO nisu priznale Kosovo. Ideja je da se prepreke tih država i blokada Srbije zaobiđu, a Kosovo preko NATO-a ostvari svoju državnost.

Ovakav pristup naišao je na američke rezerve, pa je američka ambasada u Prištini početkom aprila prošle godine ukazala na nerealnost takvih očekivanja. Ambasada je pozdravila težnje Kosova za članstvom u NATO, ali je naglasila da su „prijave za članstvo složene i da zahtevaju dugoročan i promišljen pristup”. Od aprila do danas, međutim, promenile su se mnoge stvari, a glavni izvor tih promena su događaji na ukrajinskom ratištu.  NATO, a posebno Nemačka, izrazito su angažovani u stvaranju kosovske armije, ali o tome nerado govore, budući da Kosovske bezbednosne snage ne bi trebalo da imaju vojnu i operativnu ulogu.

Stručnjak vašingtonskog „Vudro Vilson centra”, Edvard Džozef, kojeg je nedavno predsednik Vučić prozvao nimalo ljubaznim rečima, jedan je od vodećih američkih protagonista politike „malog rešenja” i promovisanja kosovske nezavisnosti unutar Evrope, a preko NATO-a.

Zamenik šefa Misije OEBS-a na Kosovu, Edvard Džozef, na konferenciji za novinare povodom pokretanja kampanje za bezbednost saobraćaja koju je organizovala Misija OEBS-a u saradnji sa tzv. kosovskom policijom, Priština, 26. oktobar 2011. (Foto: Hasan Sopa/OSCE)

Edvard Džozef je niz svojih ideja predstavio u svojoj obimnoj analizi „Izlaz iz balkanske more” objavljenoj 14. maja 2021. godine, a gde novinu predstavljaju ideje kako da se kosovska nezavisnost potvrdi van Ujedinjenih nacija, u Evropskoj uniji i NATO. Da bi to bilo mogućno, potrebno je da se prvo promeni stav pet EU država koje nisu priznale Kosovo.

„Članstvo u NATO-u i EU za Kosovo je mnogo važnije od članstva u UN, koje nije preduslov za pridruživanje Alijansi ili Uniji. Kada bi se Kosovu omogućio nezavisan put ka međunarodnom predstavljanju, ruski i kineski veto u Savetu bezbednosti bio bi praktično besmislen. Umesto nepopustljivosti i visokih zahteva, Srbija bi našla put do dostojanstvenog, stabilizujućeg poravnanja sa Kosovom, ispregovaranog pod pokroviteljstvom EU sa aktivnim američkim angažovanjem”, napisao je Džozef.

Njemu se pridružio nešto manje istureni nemački stručnjak Klaus Klevig koji je predložio da bi Kosovo, kada bi ušlo u NATO, time dobilo garanciju bezbednosti prema Srbiji i pod tim uslovom, „više nije toliko neophodno da Srbija zvanično prizna Kosovo”.

Zajednička odbrana

Džozef je prebacio Beogradu da deli „zajedničke vrednosti i karakter” s Kinom i Rusijom, a da u isto vreme „uživa povlastice EU i zapada”, pa predlaže da se onemogući „agresija” koja se vodi na obe strane „drugim sredstvima”. Kod Srbije to je kampanja nepriznavanja Kosova, a kod kosovskih Albanaca promovisanje ujedinjenja Kosova i Albanije.

Džozef je predložio dva nova principa, jedan za EU i drugi za NATO, preko kojih bi Kosovu bilo omogućeno da se učlanjuje u međunarodne organizacije, osim u UN, odnosno da preko EU i NATO „unapređuje svoje bilateralne odnose širom sveta”. Pod tim uslovima, pet EU država koje nisu priznale Kosovo ne bi bile obavezane da ga priznaju, a takođe ni Srbija.

Džozef pored ovoga predlaže i Sporazum o zajedničkoj odbrani SAD i Kosova, sličan onom koji postoji između SAD i Južne Koreje, što bi mogao da bude i stvarni smisao pisanja ovog komplikovanog, a čini se praktično neizvodljivog predloga.

Pripadnik tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) čuva kasarnu pored Srpske pravoslavne crkve u južnom delu Kosovske Mitrovice, 22. mart 2018. (Foto: Visar Kryeziu/AP Photo)

„Takav pakt bi obezbedio kvantni skok u bezbednosti i statusu Kosova, iznad trenutne zaštite koju pruža KFOR”, ocenio je Džozef, naglašavajući da bi „on bio razlog za duboko razmišljanje u Beogradu, jer bi to značilo kraj režimskoj strategiji slabljenja Kosova”. Ruska i kineska podrška Srbiji, uključujući pojačanu vojnu podršku, bila bi od zanemarljive koristi pošto je Priština saveznik SAD. „SAD, uključujući i Kongres, već snažno podržavaju razvoj kosovske vojske u nastajanju. Američke trupe su još uvek raspoređene u kampu Bondstil, opremljenoj američkoj bazi u zemlji”.

Jedan od puteva ka tome jeste i uključivanje pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga u mirovne misije. Za sada to pokušavaju da realizuju SAD i Velika Britanija.

„Kosovske mirovne misije”

Još 2008. odmah nakon samoproglašenja kosovske nazavisnosti, tadašnji nemački ministar odbrane Franc Jozef Jung (iz CDU), najavio je nemačku pomoć Kosovu u stvaranju svoje vojske.  Pri tom se u nezvaničnim razgovorima u Berlinu ne osporava da Kosovo prema Ahtisarijevom planu zapravo ne bi trebalo da ima vojsku.

„Zato ne govorimo o tome”, nezvanično kažu komandanti u nemačkom Bundesveru, naveo je nemački dnevnik Frankfurter algemajne cajtung. „U izgradnji kosovske vojske, uz Amerikance i Nemce, posebno se ističu Velika Britanija i Turska”, pisao je nemački list.  Još u avgustu 2019. komandant Bezbednosnih snaga Kosova Rahman Rama najavio je da će do 2021. godine vojska Kosova prvi put biti u jednoj vojnoj misiji zajedno sa američkom vojskom, u Iraku ili Avganistanu.

Skupština Kosova još je u junu 2021. odobrila da se pripadnici Kosovskih bezbednosnih snaga idu u međunarodne misije sa Nacionalnom gardom Ajove. Takvu odluku pozdravila je Američka ambasada na Kosovu, poručivši da je Kosovo spremno za zajedničku odgovornost za globalni mir. Odluka da Kosovske bezbednosne snage mogu učestvovati u međunarodnim vojnim misijama u okviru Nacionalne garde američke države Ajova, među zvaničnicima smatrala se izuzetnom prilikom za jačanje međunarodnog subjektiviteta Kosova i bezbednosnih snaga koje su prošle godine dobile mandat da se transformišu u kosovsku vojsku.

Pripadnici tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) postrojeni tokom vojne vežbe „Defender Europe 21” pod vođstvom NATO-a u selu Deve kod Đakovice, 28. maj 2021. (Foto: Reuters/Laura Hasani)

Bilo je planirano da prvi kontingent vojnika otputuje u SAD u martu, a najavljeno je da su Kosovske bezbednosne snage dobile poziv da se pridruže misijama na Bliskom istoku, jugoistočnoj Africi ili južnoj Aziji. Opcije koje su se tada pominjale bili su Irak ili Kuvajt.

U septembru prošle godine, Kosovo i Velika Britanija potpisali su sporazum o učešću kosovskih mirovnih snaga u okviru britanskih snaga na Malvinskim ostrvima koje Argentina smatra okupiranim od Velike Britanije. Sporazumom između Privremenih institucija samouprave u Prištini i britanske vlade predviđeno je priključivanje pripadnika Kosovskih bezbednosnih snaga britanskoj pešadijskoj četi oružanih snaga na Malvinskim ostrvima. Zbog toga je protestovalo Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, naglašavajući da je ovaj aranžman u potpunoj suprotnosti sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, kao i relevantnim rezolucijama Generalne skupštine UN koje se tiču mirnog rešavanja spora o Malvinskim ostrvima.

Poseban slučaj

Od država EU se traži da ne ometaju napredak u pregovorima o članstvu u EU i drugim međunarodnim organizacijama entitetu koji nije država i koga neke od njih ne priznaju kao državu, odnosno da se prema njemu ponašaju kao da je država, iako to formalno ne moraju da potvrde.

Na taj način, uvela bi se suštinska diskriminacija država na račun paradržavnih entiteta, odnosno, uslovno, jednog regiona kakvih je u Evropi na desetine. Šta bi takav „poseban slučaj” kao presedan značio za budućnost Evrope, teško je i zamisliti. Ali, Kosovo bez državnosti, recimo u članstvu EU, bilo bi svedeno na rang gubernije ili protektorata, jer bi uvek moralo da bude posredno predstavljeno van Evrope, a možda i u Evropi. To, sigurno, nije rešenje koje bi zadovoljilo Prištinu. Nema ubedljivog razloga koji nagoveštava da će Španija, Kipar, Slovačka, Rumunija, a na kraju ni Grčka, pristati na takvu svesnu dvoličnost, jer bi isto to one mogle da očekuju u odnosu prema njima u pitanjima koja su od važnosti za njih.

Dok se čini da je ukrajinski rasplet još daleko, neprijatna alternativa za zapad je da dozvoli Zapadnom Balkanu, kao strateški bitnom regionu, da gleda na istok koliko i na zapad, koji veruje da se tako i dalje ostvaruju planovi Kremlja u samom dvorištu Evrope. Zato će naredni meseci biti puni intenzivnih nastojanja da se ta praznina zatvori.

 

Izvor RTS OKO

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Laura Hasani

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u