Veliki Dostojevski je, kao začetnik egzistencijalizma, dao naznake šta bi mogao biti “recept” za smisao svakog čoveka pojedinačno. Šta bi bile te naznake, i da li je zapadna civilizacija sposobna da napravi mesta za pojedince koji bi sebe prema sistemu odredili onako kako to podučava Dostojevski?
– Ruska elita je u 18. i početkom 19. veka bila izrazito pozapadnjačena, aristokratija je jedva znala ruski, govorila je francuski. Od cara Nikolaja Prvog, međutim, i razočarenja u Francusku, posle rata, dolazi do obnove „starčestva“ (monaha sa duhovnim autoritetom koji su privlačili i mirjane) kada, ne samo običan narod nego i elita počinje da odlazi u pravoslavne manastire, da shvata da postoji duhovna snaga u staroj veri, a ne samo u masoneriji i zapadnim oblicima pseudohrišćanstva.
Pravoslavlje je probuđeno, vraćaju se rucki narodni koreni, aktivira se ruski jezik kao – jezik kulture.
U egzistencijalnom pogledu, Dostojevski je fanatično želeo pravdu, naročito za ponižene i uvređene. On je u, i dalje, feudalnom sistemu, postavljao pitanje: šta sa malim čovekom i kakva su njegova prava, njegova lična autonomija unutar države i društva. Za razliku od mnogih predstavnika slavajnofilske inteligencije, koja je osporavala društvene i institucionalne reforme koje je uveo imperator Petar Veliki u 18. veku, Dostojevski ih je u osnovi podržavao, jer je sistem koji je on uspostavio zapravo podrazumevao vertikalnu mobilnost – mogao je da napreduje i onaj ko nije bio rođen kao plemić, pa, na primer, veliki naučnik i pesnik Mihail Lomonosov je rođen u siromašnom ribarskom selu na dalekom severu i postao blizak saradnik i savetnik čak četiri vladara Rusije.
Posle iskustva robije, Dostojevski je postavio je egzistencijalno pitanje o tome šta je smisao našeg života, zašto živimo, šta je naš krajnji cilj. On to radi radikalno.
Odbacuje sticanje sreće spoljašnjim sredstvima i, kao umetnik (a ne ideolog) stavlja smisao u duhovnu ravan, u lik Hrista.
Hrišćanstvo nije splet apstraktnih ciljeva, ideja i pogleda na svet, nego počiva na konkretnosti Boga koji se ovaplotio u ljudskom telu. I, koji nam ne daje opis našeg života, nego je on taj život. A čovek i njegov cilj se vidi kao celovitost, jer čovek nije ni samo materijalno, ni samo duhovno i duševno biće. On je i duh i telo.
U zapadnom svetu posle Francuske buržoaske revolucije je preovladala materijalistička vizura realnosti i društvenih odnosa – kult progresa, materijalnog napretka, hedonizma, egoizma.
Dostojevski je, dakle, ponudio viziju čoveka kao celovitijeg od onoga čoveka koga će kasnije društvo prepoznati kao potrošača. Na Zapadu je uvek bilo, a i danas ima mnogo ljudi koji teže ličnoj slobodi i imaju otpor prema savremenim kretanjima, koja umesto razvoju ličnosti vode atomizovanju pojedninca, ljudske jedinke. Mnogi su svesni da biti potrošač i deo mravinjaka nije ideal lične slobode, koliko god to na prvi pogled izgledalo. Dostojevski je bio zato veoma privlačan u Americi kod onih koji su se bunili protiv merkantilističkog, racionalnog, sitnosopstveničkog duha.
Takvi i danas vole Dostojevskog, na celom Zapadu. To su ljudi koji neće da lažu sami sebe, da se svedu na mrava, bezličnu jedinku.
Dostojevskog vole mladi ljudi, nemirnog duha, pobunjenici. On nije za mlake ljude! On je za one koji žele da se pobune protiv nepravde koju uviđaju! To važi za čitav svet, i istok i zapad, jer svako ima svoje nepravde i ograničenja.
Deluje nestvarno da su Rusi toliko uticali na zapadnog čoveka. U ishodištu, da li zapadni čovek shvata da je svaki život jednako vredan? Da nema manje i više vrednih ljudi i života? Po ponašanju elita se to ne bi reklo…
– Zapad je hrišćanska sredina, koja je rasla na sličnim moralnim i duhovnim osnovama kao Rusija i postavljala slična pitanja. Ruski pisci su “pali na plodno tle”.
Mnogi na zapadu podržavaju ideju da je život vrednost sam po sebi i i da poseduje viši smisao. Druga je stvar šta su dominantne ideološke forme u nekom trenutku!
Svetinja života nigde nije dovoljno poštovana, daleko je od idealnog. Prosto, postoje vremena u kojima se na nivou ideološkog “mejn strima” to više ili manje poštuje. Dominantna zapadna ideologija vodi transhumanoj viziji čoveka, i u osnovi je zasnovana na još jednoj od eugeničkih agendi, koja nije daleko od nacističke rasne eugenike ili boljševičkih ideja o poboljšanju čoveka i obezbeđivanju besmrtnosti još za života. Zapadna propaganda dovodi u pitanje i čoveka i njegovo razlikovanje od čoveka i mašine. Tako dovodi u pitanje i šta znači život.
Kada je reč o vrednosti života zapadnog i nezapadnog čoveka, to je stari problem, nije od juče, jer od početka svojih imperijalnih projekata, elite zapadnih sila smatraju da su životi varvara manje vredni. Englezi su Aboridžine – čak u zakonu – smatrali subhumanim bićima koja ne mogu da imaju status kao ljudi! U tom smislu, zapad ima imperijalnu gordost koja ne počiva samo na civilizacijskom preimućstvu (tehničkom razvoju), nego ima i sklonost ka rasnom kriterijumu u određivanju humanog i subhumanog. I to ne važi samo za nacistički period. Ljudi se tretiraju kao manje ili više vredni. U posleratnoj Americi, doskora, u imigracionim zakonima je slovensko stanovništvo tretiramo kao manje vredno, sa manje poena! Teže ste mogli da uđete kao Sloven, jer su vas smatrali manje inteligentnim. A priori, zato što ste Sloven! Danas se to ne govori tako, ali i dalje postoji implicitna gordost Zapada i njegovih elita i prikriveni rasizam. To jeste koren ove transhumanističke agende koja je u suštini eugenistička. Želi da poboljša čoveka, i to manipulacijom genima, relativizacijom polnog identiteta, i ne samo da dovodi u pitanje identitet u pogledu verske, nacionalne i druge pripadnosti, nego pripadanje samom – ljudskom identitetu! Više nije bitno da li ste Srbin ili ne. Da li ste bele rase ili ne. Muškarac ili žena… Nego: da li ste čovek ili ne!? Kako je krenulo, uskoro će biti ekstremistički da kažete: ja sam čovek! Kao što je sad već postala oznaka fašizma ako kažete “ja sam muškarac” ili “ja sam žena”. To je postalo ekstremistički izraz koji nekoga vređa. Vrlo brzo možemo doći dotle da ako kažemo “ja sam čovek”, to uvredi one koji sebe ne vide kao ljude.
Kad će zapadnom čoveku toga biti dosta, kad će reći – ovde je kraj? Kažu da je Treći svetski rat, koji je u toku, rat za promenu svesti. Kad će zapadni čovek da shvati da je i ovaj rat nepravedan jer se temelji na ideji da je nečiji život manje vredan, i da se zato pobuni? Ljudi su spaljeni u Odesi, “zapadni čovek” i sad ćuti o tome…
– Zapadni čovek se neće pobuniti zbog spaljivanja ljudi u Odesi. Pobuniće se zbog sopstvenih prilika – ekonomskih i drugih. Ali i kada se suoči sa prazninom smisla sopstvenog života.
Političke elite indukuju apokaliptički naboj, i na istoku i na zapadu, jer žele da sadašnji trenutak postave kao apsolutan. U ljudima se “primila” ideja da žive u vremenu suda, kada se određuje sudbina, ako ne planete, onda čoveka i definicije čoveka. Zašto? Zato što je sada prvi put u istoriji ugrožen biološki identitet čoveka. Sa atomskom erom smo došli u veliku neurozu, u strah da se život na zemlji može uništiti u fizičkom smislu. I cela planeta. Dakle, s jedne strane ta pretnja. S druge strane pretnja izmene čoveka! Zahvaljujući naučnim otkrićima, pre svega spoznaji ljudskog gena i manipulaciji njime, koja je mnogo opasnija od već izuzetno razrađene manipulacije svešću.
Putin je u februaru rekao da su u Ukrajini NATO laboratorije, a ranije je upozoravao da Zapad proučava slovenski gen da bi stvorio bio-oružje upravo protiv njega. U prvim danima specijalne operacije, iz Ukrajine je evakuisano 300 kontejnera sa sadržajem biolaboratorija i prebačeno put EU i nismo saznali gde im je bila krajnja destinacija, ali je jasno da je to Zapad evakuisao prvo, prioritetno?
– Postoje ozbiljne indicije da Zapad ne radi samo na kiborgizaciji čoveka, nego i na istrebljenju i potčinjavanju određenih populacija. Za to postoje dobre indicije i toliko su uverljive, uz sve druge promene na zapadu koje vode njihove političke elite, da je ruska propaganda velikim delom obrazlaže svoju poziciju odbranom tradicionalnih vrednosti, jer takva ideja donekle može da se primi i na Zapadu. To se više ne svodi samo na odbranu ovih ili onih tradicija i normi, nego vrednost samog čoveka, njegovog prava na postojanje kao čoveka. Na zaštitu čoveka kao takvog.
Vidi li zapadni čovek da Rusija upravo to štiti, da se za to bori?
– Neko vidi, neko ne vidi. Ruska propaganda se obraća upravo onima na zapadu koji to mogu da čuju, koji to vide. Zato i zasnivaju svoju propagandu na tim osnovama. Pre svega se obraćaju tradicionalistima, koji žele da se sačuvaju neke tradicionalne vrednosti, temelje duhovnog postojanja. Ali, i levičarima koji drže do humanističkog viđenja da je čovek vrednost za sebe i da mora da zaštiti svoj identitet i da mora da postoji nekakva socijalna pravda.
Koja je uloga Vatikana?
– Uloga katoličke crkve je bila velika u viševekovnom identitetskom inženjeringu na ruskom, kao i na ruskom istorijskom prostoru, i time je veoma odgovorna za genezu sadašnjeg sukoba u Ukrajini. S druge strane, u vrednosnom i identitetskom smislu, na čemu današnja Rusija zasniva svoju ideološku i transideološku poziciju, u mnogim prilikama Vatikan je bio, ako ne saveznik Rusije, onda svakako neko sa kim je ona mogla da nađe zajednički interes. To se pre svega zasniva na delovanju da se zaštiti hrišćanski i identitet Evrope i one vrednosti koje to podrazumeva. Katolička crkva je, naravno, tako štitila sopstvene pozicije, svoj uticaj.
Zapad je, dakle, strahovito podeljen. Eugenička agenda i njena elita na Zapadu nailazi na otpor na samom Zapadu. Rusija želi da ovaj rat predstavi ne samo kao rat za sopstvene lokalne interese, nego kao rat koji ima globalne implikacije i da oni u tom ratu veruju da zastupaju univerzalno privlačne vrednosti.
Rusija hoće da kaže da ovim ratom ne štiti samo sopstvene geopolitičke, bezbednosne i druge interese, nego nudi globalno prihvatljivu alternativu. I to ne da bi tom alternativom porobila ceo svet, nego da otvori prostor da ljudi u celom svetu, na osnovu svojih kulturnih i civilizacijskih pretpostavki, izgrade što je moguće samostalnija i pravednija društva, i vrate dostojanstvo čovekovog postojanja. To je ruska pozicija u pokušaju da sebe i svoje delovanje objasne zapadnjacima. I, što je veoma važno, i sopstvenim građanima, kao važan motivacioni faktor u naporima koji trpe, a trpeće ih sve više.
Zašto se kod nas kaže da EU nema alternativu i da treba da se priklonimo njihovim vrednostima? Da li je Srbiji stvarno mesto u vrednosnom sistemu u kome se već odobrava pedofilija? Ili je Srbija i njen narod na liniji onog dela Evropa i Zapada koji je na istoj moralnoj liniji jedne Rusije, da ne kažemo jednog Dostojevskog?
– Kolonijalizam je kulturno porobljavanje. Vi nekoga porobljavate namećući svoj jezik, svoje kulturne norme i sopstvenu svest kao dominantnu. Deo toga je i politika EU. Oni jedan način mišljenja, ono što oni nazivaju vrednostima, predstavljaju kao univerzalan i idealan za svakoga. Borba koja ima kulturni predznak ide ispred borbe oko ekonomije i neposredne ratne dominacije. To je ono što zapad uvek radi i što radi EU. To je činjenica.
Sama EU je kritikovana kao identitetski projekat koji nikada nije dovoljno zaživeo i nije imao dovoljan ideološki kapacitet, jer ona nije izgradila evropskog čoveka, nego univerzalnog građanina sveta, što ne znači ništa. Ljudi su tako ostajali u okviru svojih nacionalnih identiteta, makar i poljuljanih. EU nije uspela da izgradi evropski identitet.
Slično Jugoslaviji koja nije izgradila jugoslovenski identitet jer zapravo to nije ni želela. U EU su zato još dominantni nacionalni identiteti. Oslabljeni, ali i dalje nacionalni.
Pa onda regionalni, pa tek u nekom planu evropski identiteti. EU počiva na nacionalnim interesima članica i jednoj globalnoj agendi čija je EU jedna od ćelija. Glavni igrači su oni koji imaju i vojnu i ekonomsku moć, a na zapadu je to i dalje SAD. I naravno, transnacionalna elita koja nije verna ni jednoj zastavi i ni jednom narodu, nego samo svojim intresima. Sad je pitanje da li će neke evropske elite biti u stanju da raskinu sa dominacijom SAD i da krenu nekim samostalnim putem. On ne mora biti proruski, ali da stave nacionalne interese na prvo mesto. A, zašto ne, i interesnih saveza koji mogu biti stvoreni unutar Evrope.
Glavni gubitnik sukoba je EU. Pod poplavom je migranata, pod oslabljenim nacionalnim identitetima, energetskom krizom za koju nemaju rešenje. Njihova samouverenost da su kulturna sila u vremenu kada govori oružje danas je smešna – sa tim je gotovo.
Sve ideje su postale samo opravdanje za upotrebu oružja. Pobediće onaj ko može da podnese teret života koji nas čeka.
Istočni čovek, pa i mi, navikao je da trpi u većoj meri nego zapadni čovek. Kad prođu prve teškoće, pobednik će biti onaj ko bude imao veću snagu da obnovi društvo na određenim vrednostima, jer ne možete graditi društvo ako nemate veru u smisao i određene vrednosti. Kad se svet bude obnavljao iz ruševina, neće se obnavljati na pričicama o pravima leptirića i cvetića, nego će se graditi na onima koji umeju da grade, da obrađuju zemlju, da rađaju.
Potrebna je biološka obnova, materijalna obnova i duhovna obnova. Neće moći da se stvara novo društvo na temeljima ispraznosti i hedonizma, onda kada bude bilo potrebno da se radi za zajednicu da bi ona opstala. Svaki pojedinac koji ne bude radio za zajednicu, biće izopšten, ne zato što je zajednica surova, nego zato što zajednica neće moći da preživi ako bude previše pojedinaca koji neće hteti da joj doprinose. To je – vrlo konkretno.
Najbolje u ovom ratu je da što pre prestane, i da se obnove procesi vraćanja samima sebi. Da se vratimo temeljima samosvesti. Da gradimo u interesu čoveka, a ne interesnih grupa i bogatih pojedinaca. To je ono što nas čeka.
Gde smo tu mi? Mi moramo da mislimo na sebe, da težimo miru, ali ne na uštrb našeg prava na postojanje. Kad kažem mi, mislim na Srbe i Ruse. I tu se vraćam na to da Srbija nije Rusija i da se narodi razlikuju, ali imamo mnogo spona i zajedničkog neprijatelja. A to je jako važno. Taj neprijatelj želi da nam nametne kulturni inženjering svesti i tu smo podneli strahovito velike žrtve, stradavajući od ruku konvertita. To je suština našeg problema koji je bio u NDH i ruskog problema u Donbasu, jer tu se radi o istoj genezi ekstremističke svesti konvertita i istoj praksi brutalnih i masovnih pokolja. Zapad je identitetskim inženjeringom uspeo da odvoji deo od matičnog korpusa i upotrebi kao svoje oružje. To je ključni srpski i ruski problem. Sad treba da nađemo načina da se odbranimo, i da više nikada naše kulturno i civilizacijsko telo ne bude mrvljeno u parčad, jer to postaju geleri koji se zarivaju u naše telo. To nećemo izboriti praznom pričom, već crvenim linijama posle kojih ide fizički otpor. Njega teško možemo izbeći, pre ili kasnije, i za njega treba biti spreman. A bitan deo pripreme je ona kulturna i duhovna, koja će nam pomoći da bolje shvatimo smisao našeg napora i naših stradanja.
Ako stradanja, Božijim blagoslovom, izbegnemo, ovakva vrsta pripreme svakako će biti od ključne važnosti za stvaranje boljeg, pravednijeg i slobodnijeg društva od ovog u kom živimo. To nikad ne treba odvajati, jer i posle stradanja život se nastavlja, posle Velikog petka dolazi Vaskrsenje, pa u njega treba da budemo zagledani, a ne samo u stradanje, čiji je ono i smisao. Da „motrimo u krasote rajske“ , kako je Sveti Sava poručivao svojim monasima, a ne samo u jad i buru svakidašnjice.
Razgovarala: Diana Milošević
Naslovna fotografija: srbobratstvo.ru
BONUS VIDEO:
