Aleksandar Vučić je, po ko zna koji put, sredinom januara ove godine najavio da će se povući sa pozicije predsednika vladajuće Srpske napredne stranke. U vezi sa tim usledile su – ovih postprazničnih dana intenzivirane – reakcije drugih čelnika te partije. Njihovo odbacivanje mogućnosti da Vučić nekome prepusti lidersku poziciju deluje mnogo ozbiljnije nego pre. Možda se po prvi put od kada je predvodnik SNS-a pomenuo takvu mogućnost, ne igra pozorišna predstava po principu: „pravimo se da ti ne damo ono što i tako nećeš“. Ako je uistinu to slučaj – o čemu se radi?
Tomino načelo
Član 115. Ustava Srbije izričito navodi „da predsednik države ne može da obavlja drugu javnu funkciju“. Međutim, preovladao je stav da funkcija predsednika stranke nije javna funkcija, te nije u sukobu interesa sa funkcijom predsednika Republike. U tom kontekstu se Ustavni sud 2010. izjasnio da obavljanje obe navedene funkcije „nije zabranjeno“. Za tadašnjeg predsednika Tadića to je bila tačka na raspravi da li je ustavno to što je ujedno i lider DS-a. Bez obzira na to, tada opozicioni SNS je nastavio da zbog „gomilanja funkcija“ kritikuje vladajuće strukture. U duhu takvog pristupa, pred predsedničke izbore 2012. godine, Tomislav Nikolić je izjavio da ako pobedi na izborima neće više obavljati stranačku funkciju. Štaviše, da će biti uspostavljena nova praksa koja će trajati dok je njegova stranka na vlasti (Tomino načelo).
Tu se ipak primarno nije radilo o principima, niti o marketinškoj igri sa ciljem da nadolazeći naprednjaci demonstriraju da se razlikuju od tada već istrošenih demokrata (i njihovih partnera u vlasti). U pitanju je, kako svedoče upućeni, na prvom mestu bio dogovor između Vučića, Nikolića i njihovih sponzora, te stranih „prijatelja“ koji su kontrolisali put ka vlasti – da se posle izbora uspostavi model vladanja koji bi podrazumevao participiranje na ravnopravnim osnovama navedene dvojce lidera SNS-a. U tom trenutku polazilo se od stava da je malo verovatno da će naprednjaci moći da izbegnu formiranje velike koalicije (u kojoj bi možda bio i DS), te je bilo nerealno da će imati dve najznačajnije funkcije u zemlji (premijersku i predsedničku). Da Vučić u toj raspodeli ne bi bio hendikepiran, uz neko očekivano ministarsko i potpredsedničko mesto u vladi, obezbeđena mu je liderska funkcija u stranci (i time kontrola značajnog dela vlade).
Srpski Luj XIV
Nikolić je, mada nevoljno, ispoštovao dogovor. Fakat je bio i da SNS nije dobio premijersku poziciju, odnosno da je postao deo sveobuhvatne koalicije (ali ne toliko velike da je u njoj bio i DS). No, Vučić je neočekivano brzo i obuhvatno uspeo da multiplikuje svoju moć. Stranački resursi, u kombinaciji sa njegovim političkim talentom, doveli su do toga da u roku od nekoliko godina postane samodržac Srbije. Ređali su se izbori i razne zakulisne državno-partijske, kao i poslovno-kontroverzne igre, koje su rezultirale njegovim fantastičnim usponom.
Od prvog potpredsednika kompleksne vlade, stigao je do predsednika države i stranke u kojoj više nema ni značajnijih alternativnih središta okupljanja, a kamoli relativno organizovanih frakcija. Vučić je postao postmoderni srpski Luj XIV, koji je i sam počeo da veruje, kao i nekada onaj pravi, da je glavom i bradom država. Ipak, nije utonuo u iracionalne snove o sopstvenoj harizmi. Ostao je svestan da u apsolutnoj kontroli nad partijom leži veliki deo njegove moći. U skladu sa tim, kada je 2017. postao predsednik, nije se povukao sa čela stranke kao što je obećavao. Pozerski je pričao o tome ali – „umoljen“ od strane saradnika – odluku je odlagao za bolja vremena. Tomino načelo, koje je i rođeno kao maska za politički dil, poprimilo je još vidljiviji karikaturalni oblik.
Podizanje uloga
Tako je ostalo do danas, i još dugo ne bi bilo ni pokušaja da se prikazano stanje stvari promeni. Ali rat na istoku Evrope i sa tim skopčani pojačani pritisci na Beograd da u ovom ili onom vidu kapitulira, postali su preveliki teret. Aleksandru, kome je delovalo da mu gotovo sve ide od ruke, počele su da se ruše kule (koje su ipak od karata). Centralni bastion još je udaljen od linije vatre, ali pitanje je kada će i on biti izložen napadu. Razorni talas mu se približava, a Vučić je svestan da je pitanje šta će biti s njim kada direktni udar otpočne. Zato je tokom 2022. počeo usiljeno da radi na tome da Zapadu, pre svega Vašingtonu, isporuči ono što traži, ali tako da ispregovara dinamiku i formu koja mu omogućava opstanak. I pruža šansu da bar pokuša da prevari sud istorije.
Deo tog plana je iznova najavljeno povlačenje sa mesta predsednika stranke. Po našem Ustavu, šef države ima relativno mala ovlašćenja. Vučić je kormilar Srbije zato što je lider SNS-a i otuda dirigent ministrima i drugim funkcionerima koje vladajuća stranka postavlja. Pošto je već deset godina na čelu naprednjaka, i iz njihovih redova je izbacio nepokorne a ukrotio preostale, polazi od toga da bi mogao da na njeno čelo instalira nekog malokrvnog saradnika, koji će raditi ono što mu se kaže i pritom umesto njega preuzimati odgovornost za postupke vlade. Da li će dugoročno na taj način, dvostruko posredno, moći da kontroliše državu, i sam zna da je veliko pitanje. Ali kratkoročno, ako ne i srednjoročno, pretpostavlja da će moći. Za to vreme bio bi potpisan tzv. pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, koji bi predstavljao njegovo de fakto priznanje, što bi predstavljalo uvertiru za ulazak naše secesionističke pokrajine u NATO, odnosno otpočinjanje njenih EU integracija (o tome šire u tekstu objavljenom na Novom Standardu: „Sporazum o ‚normalizaciji’ i poruka iz Bratislave“).
Opšta uznemirenost
Vučićevo okruženje, kada je postalo svesno da je stvarno moguće da će on preći na rezervni položaj, uistinu se uplašilo. Uznemirili su se i strani supervizori, što vidimo po pritiscima koji su ovih dana povećani, na način koji izlazi iz okvira njihovog plana zvanog „Kapitulacija Srbije na Kosovu 2023. godine“. Oni ne žele povećane rizike (da se zbog promenjenih okolnosti izjalovi nešto što već smatraju završenim), već da iskusni kormilar sa kojim rade, koji je naciju već više puta preveslao, obavi mračni zadatak koji je sada pred njim i njegovim timom.
Nasuprot želji podređenih i nadređenih da sam predvodi svoje legije, Vučiću je milije nešto drugo. U pitanju je kombinatorika koja mu omogućava da preko tuđih leđa obavi ono što (iz svojih razloga) mora, kao što je bio slučaj sa Briselskim sporazumom koji je potpisao Dačić. Malo je verovatno da okončanje sumornog kosovskog posla neće predstavljati predsoblje ozbiljnih turbulencija koje će neko vreme potresati Srbiju i posledično progutati mnoge kojima je sada udobno u naprednjačkom establišmentu. Sa pozicije predsednika koji je nominalno iznad stranaka, Vučić bi u višeslojnim nadmetanjima koja uslede mogao da učestvuje zakulisno, usmeravajući svoj tabor i istovremeno ostavljajući sebi prostor da ga se odrekne u nekoj političkoj konfiguraciji koja bi po SNS ispala nepovoljna.
Saradnici dr Nadžiba
Sadašnjem gospodaru Srbije bitno je da na spoljnom i unutrašnjem planu prebrodi talas velikih problema, makar više ne bio ono što sada jeste, i zato gleda kako da od svoje stranke napravi monetu za potkusurivanje. Ona treba da posluži za obavljanje svega što mu obezbeđuje milost evroatlantskih centara moći i, ako drugačije nije moguće, sredstvo za kompenzaciju onima koji bi došli posle njega na vlast (verovatno u kombinaciji sa nekim delom SNS-a kada bude u fazi fragmentacije), uz aranžman koji bi mu omogućio da bezazleno sa svog trona negde ode (svakako van Srbije u kojoj bi teško mogao da nastavi da živi i radi kao običan građanin).
Da se razumemo, daleko od toga da je Vučić voljan da se odrekne moći koju sada ima ako to nije baš neophodno. Ali on je vrlo racionalan i lukav čovek koji je tu moć spreman da odbaci radi lične sigurnosti (kao što je sada stavlja iznad interesa Srbije). Radi toga pokušava da pravi klackalicu koja treba da mu omogući da vlast zadrži ako stvari budu išle dobro, odnosno da je ustupi ako stvari krenu loše, kako bi sa svojim najbližim (ličnim) okruženjem imao sigurnu odstupnicu. No problem je u tome što oni koji su deo njegovog partijsko-državnog vrha uglavnom shvataju da nisu deo ekipe za evakuaciju. A ne žele da imaju sudbinu saradnika doktora Nadžiba.
Benderi protiv Ostapa
Da se podsetimo, kada su se Sovjeti, rastrojeni neveštim reformama Gorbačova, 1989. povukli iz Avganistana, punu vlast nad njim prepustili su pre toga marionetskom šefu te države i njene vladajuće partije, Muhamedu Nadžibulahu. Danas dostupna dokumenta pokazuju da su u Moskvi dobro znali da on sa svojom ljudima neće moći dugo da opstane na vlasti, ali su procenjivali da je dovoljno hrabar i odlučan da će se inadžijski uhvatiti ukoštac sa problemima koje ne može da razreši. To je SSSR-u trebalo da omogući privid da nije poražen (vojnički i nije bio, ali politički i ekonomski na neki način jeste).
Doktor Nadžib (kako su saradnici zvali pomenutog prvaka Avganistana) održao se na vlasti duže nego što su Sovjeti mislili da je realno, ali na kraju je podlegao neprijateljskoj ofanzivi, što tadašnjim stanarima Kremlja i nije bilo više od značaja. Da Gorbačov i Jeljcin nisu uprskali stvari u svojoj kući i doveli do razaranja prostora istorijske Rusije, čitava kombinacija za Sovjetski Savez ili federaciju koja bi ga zamenila, ne bi loše ispala. Poučen time, Vučić sada želi da nađe nekog svog Nadžibulaha. Pošto naši izazovi ipak nisu tako veliki kao avganistanski krajem 20. veka, ni njegov Muhamed ne mora da bude toliko hrabar i borben.
Može da posluži kao njegov srpski supstitut i neko koga Aleksandar ima u svom krugu, ali problem je što većina onih koji su tu nisu privrženi nekoj ideji (pa ni kultu svog vođe) kao što je bio nesrećni Avganistanac, niti su odvažni kada nemaju veliku premoć. Radi se o skupu prevejanih Ostapa Bendera, koji služe dok im se to isplati, a neće da reskiraju svoju sigurnost i sve što sa njom ide, kako bi držali odstupnicu onome u koga se sada zaklinju. Zato će otpor Vučićevom odlasku sa čela SNS-a u dolazećim danima i nedeljama biti mnogo veći nego što i on sam misli. Nastupaju okolnosti kada doglavnici procenjuju da klimanje glavom može da bude opasnije od, bar na trenutak, uspravnog stava.
Završni čin
Logika onih koji su sa Vučićem uz kormilo SNS splava je: ili zajedno plovimo tako da nam je svima lepo (odnosno da delimo moguće posledice za korist koju smo imali), ili skupa tonemo. Možda se Nadžibulah i nađe, ali neće i potreban broj njegovih potencijalnih saradnika infiltriranih u sistem, sposobnih i spremnih da ga održe dok Vučić ne nađe rešenje za sebe. Uz to, perfidni koncept koji je on osmislio – to sada kada zloduh tzv. „velike četvorke“ kruži nad Beogradom, do kraja jasno možemo da vidimo – remete mu strani „prijatelji“. Oni ne žele da prave veresiju od onoga što računaju kao već „sigurno“. Skeptični su prema ideji da bi predstojeći prljavi posao mogla da izgura vojska sa lažnim glavnokomandujućim u zoni bitke, a istinskim šefom sa jednom nogom već negde daleko.
Polazeći od takvog ukrštanja relevantnih unutrašnjih i spoljnih faktora, uz sve opasnosti koje to nosi, Aleksandar će, najverovatnije, lično morati i dalje da predvodi izvođače plesa „kosovske kapitulacije“. Što ne znači da, kada već ne može da to prepusti drugima i minimizira opasnost po sebe – iako već deluje da je otpočelo izvođenje poslednjeg čina te predstave – neće da proba još neko vreme da odlaže isporuku Kosova (bez obzira na narastajući bes evroatlantskih nadzornika) . Razume se, ne da bi ga sačuvao, već da bi ga, sa manje konsekvenci po sebe, kasnije dao.
Dok bude trajalo to natezanje oko stavljanja tačke na Kosovo, uz pažljivo odmeravanje personalnih rizika koje svaka varijanta nosi, nadajmo se da će Rusi nešto značajnije uraditi tamo gde se sada lome velika svetska koplja, te da će tako otvoriti vrata za aktivaciju nacionalne Srbije, kako bi ona pre kosovskog sudnjeg trenutka poremetila račune svima koji žele da otmu ono što je naše ili su spremni da time trguje radi lične koristi. Koliko god narod delovao anemično, do serija eksplozija će svakako doći ako se bude potpisivao tzv. pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom, za koji je nemoguće sakriti da predstavlja kapitulaciju Srbije. Ali važno je da te eksplozije narodnog besa budu produktivne, a ne samo osvetničke ili očajničke.
Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
