Kad ustanu Srbi iz Bahmuta

Čudni su putevi istorije, zbilje i fikcije, koja je iznenada ponovo spojila Srbe i Ruse u poslednjem velikom ratu na tlu Evrope, i to u gradu u kojem se nastanio glavni junak druge knjige Seoba

Druga knjiga Seoba Crnjanskog javlja nam se opet u vatri nove vojne za opstanak istokrvnog i istovernog naroda. Čudni su putevi istorije, zbilje i fikcije, koja nas je iznenada ponovo spojila u ognjištu poslednjeg velikog rata na tlu Evrope. Bog hoće da taj rat pređe u odlučnu fazu tamo gde je pre 270 godina i počeo, na tlu Novorusije, upravo u Bahmutu, gde se Isakovič nastanio 1753. godine i gde je ostavio svoje srpske kosti. Sa tačke gledišta Zelenskog i njegovih atlantskih gospodara, Bahmut, stara srpska tvrđava, trebalo je da postane udarna pesnica grandiozne kaznene ekspedicije, neka vrsta uveličane antipravoslavne „Oluje“ po ustaškom uzoru i američkoj zamisli, što je trebalo da zbriše Donbas, gigantsku privrednu zonu na istoku ruske (U)Krajine, koju su 2014. ukronacisti pretvorili u Antirusiju.

Između reke Dnjepar i rečice Bahmutke, koja se u nju uliva, dovukli su moćnu koncentraciju ubojnih sredstava NATO-a, oklopnih i samohodnih artiljerijskih brigada, HIMARS-a, uragana i oljha, aviona, dronova, dobro obučenog i do zuba naoružanog ljudstva četvrte armije po snazi u Evropi, kojom i danas komanduju NATO specijalci i nazvali je, krajnje cinično, „Sloboda“. Gradić Bahmut su pretvorili u betonsku tvrđavu ispresecanu dobro utvrđenim rovovima i podzemnim hodnicima sa duboko ukopanim komunikacijama u bivšim rudnicima gipsa i soli. Tada su doprli do kostiju Pavla Isakoviča i srpskih husara iz romana Crnjanskog, ali nisu znali da upravo tu kopaju i svoj vlastiti grob. Grupa „Vagner“ već je isprobala efikasan mišomor za ove pacove. Banderovski je plan bio drugačiji: da odavde krenu u „Bljesak“ i „Oluju“ koji će likvidirati ruske pokrajine Donjeck, Lugansk, Herson, Zaporožje i druge i oterati preostalo stanovništvo u Rusku Federaciju, kao što su Hrvati učinili sa Srbima iz Krajine u avgustu 1995. Putin je sve to znao i nije više čekao ni časa nego je udario prvi, i za manje od godinu dana opkolio i lišio svake nade vojnu glavninu Antirusije, koju se, ovih dana, sprema da uništi.

Husari puste stepe

U jeku ove borbe, kao neko malo čudo ili mali, ali vidljiv i neobično čitak znak, pojavila se u novembru prošle godine studija već gotovo zaboravljenog srpskog akademika Mite Kostića (1886–1980), karlovačkog profesora i direktora Istorijskog instituta SANU, objavljena pre tačno sto godina u izdanju Srpske kraljevske akademije pod naslovom Srpska naselja u Rusiji, Nova Srbija i Slovenosrbija, (sada u izdanju kuće Catena Mundi), koju Crnjanski mora da je čitao dok je spremao svoje Seobe. Sve je tu brižljivo istraženo, zapisano i objašnjeno.

Epopeja srpskog naroda koji je odlučio da napusti Austriju tokom razvojačenja pomoriške i potiske Vojne krajine i neprestanog pritiska Zapada da ih pokatoliči, rasrbi i utopi u bezličnu masu njegovih podanika (frapantne su podudarnosti sa današnjim stanjem), odvele su najbolje srpske konjanike i njihove porodice u Rusiju, gde su ih Petar Veliki (1723) i njegove naslednice Ana, Jelisaveta i Katarina Velika naselili u pustom i negostoljubivom kraju tek osvojene (U)Krajine, koju su u bezbrojnim sukobima i ratovima čuvali prvo od Turske (1735–1739), a zatim od Šveda, Poljaka i Prusa, čiji su glavni grad Berlin na kraju i zauzeli, 1760. Predvodili su ih srpski oficiri, docnije ruske vojskovođe Vitkovići i Preradovići (i jedni i drugi iz Hercegovine), Panići, Vulini, Perići, Ševići, Stojanovi i Tekelije, od kojih je Petar postao feldmaršal carske vojske. U retkim vremenima mira, prvih 3.000 husara s porodicama naseljavali su se duž Dnjepra, po naređenju carice, „od Bahmuta do Luganska, u pustinji“ (tj. stepi) i to general Šević u Lugansku, a general Preradović u Bahmutu, gde je glavni lik Seoba Pavle Isakovič služio kao dragonski starešina.

Čovek gura bicikl dok se dim diže iznad mesta eksplozije u Bahmutu, Donjecka oblast, 31. avgust 2022. (Foto: AP Photo/TASS/Kostiantyn Liberov)

Po opisu Simeona Piščevića, čije je memoare pažljivo čitao Crnjanski, „bila je to zemlja otvrdla, divlja i možda od stvorenja sveta neobrađena i ležala je od drevnih vremena bez svake koristi, pusta i bez naroda“. Položaj doseljenika upoređuje budući ruski general „sa brodolomnicima, koji se zaneseni valovima na pusto ostrvo hrane zeljem, korenjem i lovom, tako (da) smo i mi došli u pustu stepu i zemlju taku, gde od stvorenja sveta nikakva naselja nije bilo ni kupiti se ničega nije moglo… No već iduće godine nestalo je nužde, jer su posejali hrane za sebe i svoju stoku, nabavili marve, ovaca, živine i počeli bolje da žive. Tako su od pustinje učinili zemlju obećanu, naseljenu, obrađenu oplemenjenu i plodom zemaljskim izobilnu“. Šević i de Preradović ustrojili su od tih doseljenika dva husarska puka. Bahmut je izabran za glavni kvartir, a Bahmutski konjički puk ušao je u sastav Slavjanoserbije“. (Nema još ni pomena ni o kakvom Artjomovsku, koji je, valjda docnije, narečen u kakvoj gubernijskoj ili sovjetskoj kancelariji. Artjomovsk se ne pojavljuje ni u jednom dokumentu iz doba osnivanja bahmutske kreposti, a samo ime je, biće, još starijeg, turkofonskog, tatarskog porekla.)

U srcu Kijevske Rusije

Tamo gde se danas vode najžešće borbe i gde će se, po svoj prilici, rešiti rat započet pre nepunih godinu dana, u Donbaskom kotlu, živeli su i jahali u srpskim konjičkim pukovima oni koji su još u vreme Isakoviča bili na pravoj strani istorije. Dok se ovog časa vode žestoke borbe oko Bahmuta, čiji se pad očekuje posle čišćenja Soledara, kao da iz izmaglice ratnih dejstava iskrsavaju seni onih Srba koji su naselili današnji Donbas: celo herojsko pozorje Crnjanskog i tragičnog usuda Srba sredinom XVIII veka, koji su se, izloženi teroru zatiranja nacionalne svesti i pravoslavne vere rešili „v Rosiju otselitsja“. Jer s njima se tada, pod Habzburzima, dešavalo isto što i Rusima danas u najezdi antipravoslavnog prozelitizma i agresivnog odnarođavanja. Stara, ista, vatikanska i krstaška, antiruska i antisrpska saga dobija sada svoj istorijski završetak. Dve oblasti „Slavjanoserbija“ i „Novaja Serbija“ sa gradovima Slavjanskom i Bahmutom, vraćaju se tamo gde su oduvek i bile: u Kijevsku Rusiju. Ni u kakvu Ukrajinu, koja tada nije postojala niti su konjanici srpskog polka za nekakve Ukrajince ikada u životu čuli. Tamo su se, pod oružjem, zauvek nastanili husari Crnjanskog. „Ti srpski husari“, piše Mita Kostić, „su svojim vojničkim vrlinama stekli u Rusiji toliko ugleda da su kod prostog naroda u dnjeparskoj stepi još duboko u HIH vek ’Serbъ’ i ’gusarъ’ bile reči istog značenja“. Sada, iz razrivene i smrznute stepe ustaju njihove seni.

Srbi podižu Luganjsk

Sam Pavel nastanjuje se u Bahmutu 17. novembra 1753. u kući od lipovog drveta, koju je sagradio po srpskom običaju na formu svog starog doma u Temišvaru. Kao kapetan u srpskog husarskog puka borio se u Sedmogodišnjem ratu i kao pobednik ušao u Berlin. Njegov brat Trifun zaradio je u Berlinu pukovnički, a Jovan Tekelija generalski čin. Srpski husarski puk formiran je u Slavjansku još 1729, za vreme carice Ane. Posle 1753. godine ništa više nije sigurno o Isakoviču. U tu godinu otprilike i pada prestanak srpskih seoba. Više nemamo podataka o glavnom junaku Crnjanskog. Izgleda da je umro na svom dobru i da je sahranjen u Bahmutu. Slavenosrbija je bila administrativna oblast Carevine Rusije, koja je postojala od 1753. do 1764. godine, na desnoj obali reke Donjec (između reka Bahmutke i Luganja). Dekretom Senata Carevine Rusije od 29. maja 1753. dat je na slobodno naseljavanje Srbima u nameri da osiguraju zaštitu granice, slično kao u Leopoldovim privilegijama u doba patrijarha Arsenija Čarnojevića, pola veka ranije, u Austriji.

Naseljavanje srpskih graničara u Slavjanoserbiju odvijalo se po planu ranije izrađenom za razmeštanje srpskih doseljenika u Novoj Serbiji. Kvartir se nalazio u tvrđavi Lugansku, koju su Srbi podigli 1755. godine. Komandant je bio general-major Jovan Šević, a u njegovom štabu je bio i onaj Simeon Piščević, docniji general pod Katarinom Velikom (drug ličnog „krasavca“ njenog Imperatorskog veličanstva, generala Sime Nerandžića Zorića) i pisac znamenitih memoara. Već u sledećoj generaciji, u vreme napoleonskih ratova, Srbi su zauzimali istaknuta mesta u ruskoj armiji. Zna se za onog konjičkog generala Nikolaja Ivanoviča de Preradoviča, potomka osnivača Slavenoserbije, koji se kao komandant jednog konjičkog gardijskog puka proslavio blistavim jurišem u Trojecarskoj bici kod Austerlica.

Paja Jovanović, „Seoba Srba“, 1896. (Foto: Wikimedia/Antić, Radmila, 1970. Paja Jovanović. Muzej Grada, Beograda. str. 32.)
Paja Jovanović, „Seoba Srba“, 1896. (Foto: Wikimedia/Antić, Radmila, 1970. Paja Jovanović. Muzej Grada, Beograda. str. 32.)

U Borodinskoj bici, gde se rešavala sudbina Evrope, pa sve do Pariza, gde se Napoleon konačno predao, od 37 ruskih generala – desetorica su bili Srbi: Mihajlo Andrejevič Miloradović, Jovan Jegorovič Šević, kavaler grof Georgij Petrovič Podgoričanin, Simeon Mihailovič Čarnoevič, Aleksej Rodionovič Depreradovič (sin starog Depreradoviča) i drugi, a Đorđe Arsenijevič Emanuel, rođen u Vršcu, zarobio je francuskog maršala Loristona i predala mu se, usred Pariza, cela francuska Nacionalna garda. Spisak oficira koji su se istakli na bojnom polju navodi još oko stotinu srpskih imena upisanih zlatnim slovima u memorijal Sabora Hrista Spasitelja u Moskvi, a hrabri bahmutski konjanici rasejali su svoje kosti od Moskve do Lajpciga i Berlina.

U strašnim, sudbinskim trenucima istorije, kada se odlučuje ne samo o jednoj fazi već o ishodu gigantske borbe Rusije i pravoslavlja protiv bogobornog i izludelog Zapada, dakle o opstanku čovečanstva i sutrašnjici civilizacije, imaju svoj udeo i stari Srbi Bahmuta koji su već ulazili kao pobednici u Berlin i Pariz. Njihove senke brzo jašu za projektilima i dronovima i eno ih sada na severnom nebu kao glasnika slovenske sabornosti koja, kako je opisuje naš blaženi Justin Popović, vodi pretke i potomke, prošlost i budućnost sveta u jednu jedinu i večnu sadašnjost. Ova „zora sa severa“ treperi čudnom, iznenadnom svetlošću u novoj, odlučnoj Rekonkvisti Rusa i Srba, o kojoj i govori najbolji poznavalac i jednih i drugih, akademik Jelena Guskova, kad kaže: „Bez vas nećemo pobediti!“

Aurora Borealis nove Rusije

„Svi oni koji su se selili da izbegnu paorstvo i papstvo ginuli su i sahranjivani bezimeni u rusku zemlju. Istorija je zabeležila da se na njihovom nebu u dolini Donjecka pojavila čudna fatamorgana, ‚aurora borealis‘, ali se ne beleži šta se pod tim podrazumevalo i kakvo je značenje ta pojava imala u njihovom životu“, kaže jedan hroničar. Poznatom prirodnom fenomenu polarne svetlosti „koja se kao zavesa širi u pravcu istok-zapad“ (!) severnjačko predanje pripisuje i mitsko značenje plesa izginulih ratnika, koji najavljuje sudbinske lomove. Ovo nebesko znamenje o srpskim ocima Novorosije dobija novi smisao danas kada se oko Bahmuta gomila vulkanska vojna sila koja najavljuje konačni obračun. Promena cele ruske strategije, zatvaranje svih pravaca oko Bahmuta, Kramatorska i Slavjanska i koncentracija snaga na rubovima ostataka negdašnje opasne trupe armija svedoče o nečem veličanstvenom što dolazi: potpunom okruženju i uništenju glavnine preostalih snaga Ukrajine, što bi značilo i faktički kraj ovog planetarnog košmara. Daj Bože da se time završi ovaj užasni, bratoubilački i nametnuti rat, koji obeležava naš vek.

 

Izvor Pečat

 

Naslovna fotografija: AP Photo/LIBKOS

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u