Trideset godina se priča kako bi već jednom trebalo snimiti potresnu, glamuroznu filmsku sagu o najvećem etničkom čišćenju u Evropi u istoriji, o hrvatskoj „Oluji“ iz 1995, upravo zato što je postala globalna činjenica i nekažnjivi model za postupanje prema nepoželjnim narodima na celom prostoru Kolektivnog zapada (slučaj s Donbasom je goruće aktuelan, ali nije jedini!), a mi se zamlaćujemo sa Tomom, hvarskim tinejdžerima i leskovačkim uštipcima i sve nam je drugo važnije nego narodna kob. Trideset godina okolišimo i vajkamo se, a imamo sredstava i ljudi više nego ikada pre da pristupimo bilo kakvom filmskom poslu sa dobrim šansama. Zašto?
Pitam se samo šta bi učinile druge, daleko manje „filmski sposobne“ zemlje da imaju ovakvu kost u grlu. I za sve to vreme ponavljam istu činjenicu: ima para, ali nema morala, kuraži i naročito državne politike u kinematografiji… Samo država gura u filmsku proizvodnju milijardu i sto miliona godišnje, a ovu sumu verovatno udvostručuju giganti kao što su „Telekom“ i još neki drugi (od njihovih finansijskih i logističkih pozicija vrti se u glavi) i tek se ovaj potonji, posle dužeg oklevanja, osmelio da popu kaže pop a bobu bob, i da, prošle nedelje, tresne pred nas tu Oluju u sinemaskopu.
Težina antičke tragedije
Retko kada sam video dupke punu MTS dvoranu prožetu jednim jedinim osećanjem kolektivne tragedije, jednom jedinom emocijom ojađene i duboko pogođene zemlje, kao na premijeri ovog filma u Beogradu. Bio je to pravi masovni doživljaj povezan strujnim kolom pojedinačnih utisaka, posledica najstrašnijeg šoka u našoj novijoj istoriji – kolektivnog izgona celog srpskog naroda sa svog vekovnog ognjišta naočigled cele „civilizovane Evrope koja deli iste vrednosti“ i one bede što bez ikakvog stida i srama sebe i dalje naziva „međunarodnom zajednicom“, a što se, u suštini, odnosi samo na vazale kolonijalnog i bahatog Zapada (čitaj: Amerike, koja je danas njegov potpuni gospodar). Ovaj događaj nosio je težinu antičke tragedije. Kao u Aristotelovo doba došao je u gradski teatron ceo antički polis da bi u potpunom muku, kako i zaslužuje, doživeo obredno izvođenje svoje zajedničke traume. Film je – ponovio sam to ovde i drugde mnogo puta – uređaj za stvaranje i razvijanje emocija. A kada one poprime masovni karakter, tada ekran ponovo otkriva svoju dušu. Šta god da još kažem o filmu Oluja, jasno je da je njegov autor uspeo u ostvarenju ove misije.
Sve to, naravno, potiče od saznanja da je za manje od nedelju dana (4-8. avgusta 1995) iz Severne Dalmacije, Like, Banije, Korduna i Slavonije na razbojnički, prašumski način proterano blizu 300.000 ljudi, žena, dece samo zato što su pravoslavni Srbi, pripadnici naroda koji je tu živeo od pamtiveka, a najmanje od osvita pisane istorije Centralne Evrope (Ajnhard, 822. god.). U tom nemilosrdnom, genocidnom pogromu, za koji još nije pronađena adekvatna reč (jer Evropa uopšte i ne poznaje razmere i prirodu ovakvog masovnog izgona), zverski je pobijeno 2.670 Srba (1.198 civila, 550 žena i 20 dece), ako su ovi podaci uopšte ispravni, u šta otvoreno sumnjam, jer patolozi i drugi koji se time bave još nisu u stanju da izađu na kraj s tačnim brojem žrtava.
Sve to još krije „evropska država“ Hrvatska, koja deli one „zajedničke vrednosti“ Evropske unije; sav nepočin „redarstvenih“ akcija „Bljesak“ i „Oluja“ pod rukovodstvom tadašnjeg svog poglavnika i ratnog zločinca Franje Tuđmana, koji je na Brionima jasno i glasno naredio da „srpski narod iz Hrvatske mora praktično da nestane“, što je do sada najkraća i najtačnija definicija genocida u savremenoj istoriji. Citiraćemo je ovde i drugde u celini dok je sveta i veka. Ovo stoji i danas na duši celog hrvatskog naroda, koji nije učinio ništa da ovaj masovni zločin spreči. Retki su, veoma retki Hrvati poput dr Žarka Puhovskog, profesora Zagrebačkog univerziteta, koji je još 1998. jasno i glasno napisao: „U Hrvatskoj je na djelu, koliko znamo, najčistije etničko čišćenje koje je ikada izvršeno.“
Ove činjenice prvi put su u jezgru jedne filmovane drame i zato smo bili dužni da ih barem u najkraćim crtama navedemo u filmskoj kritici. Jer mladi reditelj Miloš Radunović je odabrao drugačiji put: on nije želeo da se bavi istorijskim kontekstom ove tragedije nego se opredelio za razvoj ljudskih sudbina uništenih ili preteklih u ovoj oluji. Možda je odabrao ispravan ključ jer nas, baš kao što opisuje Aristotel, za tragediju vezuje sudbina glavnog junaka. E tu i počinju problemi našeg autora. On po svaku cenu hoće da izbegne bulajićevsku demagogiju Kozare i Neretve („junak je ceo narod“), ali ne uspeva da se opredeli između pet ili šest glavnih likova koji se pogube u užasavajućem metežu i ne mogu da se sastave do kraja filma.
Nedorečena metafora
Radunović ih prati koliko mu dozvoljavaju njegovo (pre svega scenarističko) umeće i iskustvo, a oni mu neprestano beže, izmiču i ne dozvoljavaju koncentraciju pažnje na kritične tačke dramskog toka. Teško da bismo mogli prepoznati glavnog junaka ove sage. To je ključni problem koji reditelj ne uspeva da reši. Je li to arhetipski heroj Ilija Mandarić (uvek autentični i ubedljivi Jovo Maksić, sav nikao iz zrna epske Like) i njegova mala porodica, koju po cenu neverovatnih preokreta uspeva da sačuva, osim starog oca Janka, koji ostaje na zemlji kao simbol trajanja i večnosti; taj otac je duboko verodostojan tragički lik u tumačenju Novaka Bilbije, preostatak titovske obmane o bratstvu i jedinstvu i partizanskom ateizmu sve do svog prostodušnog i neminovnog povratka Bogu u pustoj seoskoj crkvici, što je sakralni trenutak filma?
Ili su to čudesni blizanci Dane i Bojan (obojicu igra odlični Zlatan Vidović), biblijsko-fordovski par jedne lične drame unutar kolektivnog rasapa, koji se razvija i dobija strašno razrešenje pod paskom mitske majke, koja komanduje ovom osvetom sedeći mirno na svom prozoru i odbijajući dimove s prstom na obaraču? Ovi otac i majka srpske Krajine, a ne mita o njoj (mada je mit ovde isto što i etos), zaokružuju jednu prastaru paradigmu i uvećavaju moć filmske metafore, ali nisu dorečeni. Ili još nekoliko vešto odabranih i skiciranih, no manje vešto razvijenih likova?
Po meni, trebalo je da glavni likovi budu pop i njegov blizanac legionar, čime bi se otvorio do sada nepoznat, inspirativan žanrovski i filozofski izazov u orbiti Dostojevskog. Ali sve se to gubi u neprekidnom mlevenju naizmeničnih prizora, koji s mukom održavaju dramsku celovitost. Nekada tome pomažu uzbudljivi detalji, nekada odmažu neubedljiva i naivna rešenja. Previše je likova koji nemaju ni vremena ni prostora da se razviju, što ponovo svedoči o protivrečnim uslovnostima bioskopskog filma i televizijske serije, u kojoj će, valjda, sve ovo uspeti da se raspetlja. Niz drugih nedoslednosti, propusta, previda i „rupa“ nekako uspeva da pobedi jednom probuđeno kolektivno saznanje o zajedničkoj sudbini celog krajiškog naroda, koje sve ovo ipak drži na okupu (scena bombardovanja na Petrovačkoj cesti prosto je morala drugačije da izgleda!). Nas će ti afekti voditi prema aristotelskoj katarzi i ona se, uprkos svemu, može dogoditi kao posledica ovakve serije šokova.
Neki drugi film
Ali tu stranac neće shvatiti ništa, niti će iko pokušati da mu pomogne u razumevanju još jednog „regionalnog požara strasti“ na nekom brdovitom i nevažnom Balkanu, koji sada opet postaje bitan; NATO-u, štaviše, prioritetan. Zato se o „Oluji“ mora napraviti više filmova. To je svetskoistorijski skandal koji se ovim zločinom ne završava, nego najavljuje opštu apokalipsu, čiji početak pratimo u Donbasu i na mnogim drugim tačkama planete. Upravo taj globalni kontekst sasvim izostaje iz ovog filma, ali za to ne snosi krivicu samo njegov mladi autor već naša zajednička strepnja i stidljivost vlaške mlade da se ičim zameri napaljenom svekru. „Oluja“ se, dakle, dogodila pre skoro trideset godina, a ovo je prvi film na tu temu. Umesto da ih imamo deset, sa sve Tuđmanom, Gotovinom, Galbrajtom, haškim razbojištem i dakako globalnim kontekstom ovog jezivog pozorja!
Zamislimo početak ovog vihora na idiličnom Mediteranu, u Titovom suptropskom zoo-parku, gde Franjo Tuđman okuplja svoje generale i kao Hitler u svom Wolfsschanze, nagnut nad kartom Ostfronta, svečano i teatralno, sipljivim šapatom, kao neka kraška otrovnica, šišti: „Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti, da može da kapitulira u nekoliko dana.“ Ovde se nema šta dodati i oduzeti osim uslužnih doglavnika (Gotovina, Markač, Čermak, Šušak), koji jedva čekaju da skoče na plen…. i sada rez… na lice američkog ambasadora Pitera Galbrajta (sa sve obaveznim stars and stripes u pozadini) koji sve to sluša i upitno gleda spokojnog američkog generala, nazovimo ga Smit, koji se klati na stolici ispod karte Srpske Krajine. Zum na Knin… 31. jul 1995.
Tu sad može da počne i Radunovićeva Oluja. Seoska krčma, rakiještina i sve ostalo. (Ali pre toga fusnota o autentičnosti Tuđmanovog snimka, jer se i to mora stalno ponavljati: „Pojedini delovi razgovora koje je prenela Hrvatska televizija odnose se na taktiku kako putem medijskih igara pospešiti odlazak srpskih civila, što je haško tužilaštvo uzimalo kao dokaz za planirano etničko čišćenje u akciji ’Oluja’. Snimke je nabavio novinar HTV-a Josip Šarić, a Državno tužilaštvo Hrvatske ranije je potvrdilo da su snimci autentični. Kako navodi novinar HTV-a, sastanak 31. jula trajao je 110 minuta, završio se u 12.40, a četiri dana kasnije počinje operacija ’Oluja’. Transkripte je Haškom sudu na zahtev njegovog tužilaštva predao tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić jer su dokumenta čuvana u arhivi predsedničke kancelarije“ („Kurir“, 4. avgust 2022).
Diplomatska bitanga
Piter Galbrajt je sledeća najvažnija ličnost koje nema u Radunovićevom filmu. U suštini, američki ambasador u Zagrebu je bio pravi otac „Oluje“, koji je strpljivo i posvećeno pripremao masivni udar na Srbe od časa kad ga je Klinton poslao na Balkan. Na ovom mestu (Američka oluja, „Pečat“, 20. decembar 2021) naveli smo kako je jedan američki novinar reljefno opisao Galbrajta kao „diplomatsku bitangu“ čija „karijera više liči na neki film agenta 007 nego na put bilo kog normalnog diplomate“ (Andy Bromage: The Rogue Diplomat, „Seven Days“, 28. mart 2012). Njega je predsednik Bil Klinton postavio na komandno mesto u Hrvatsku sa ciljem da po svaku cenu sprovede u delo plan uništenja srpskog naroda zapadno od Drine tako što će vojnopolitički ujediniti Hrvate i Muslimane, a onda prvo likvidirati Republiku Srpsku Krajinu (Knin), pa zatim Republiku Srpsku (Banjaluka). Ovaj plan Galbrajt je počeo da odmah energično sprovodi u delo. Sve je to pripremano gotovo dve godine otkad je Klinton primenio politiku SAD prema ratu na tlu bivše Jugoslavije i rešio da se otvoreno umeša u sukob protiv Srba, a na svoju stranu privuče i ceo Zapad. Njegovi poverljivi ljudi Holbruk, Galbrajt i gomila drugih bacili su se na izvršenje tog zadatka.
U međuvremenu do detalja su razrađeni vojni planovi za „Oluju“. Pentagon je u varoši Aleksandrija u Virdžiniji (u svojoj neposrednoj blizini) osnovao privatnu firmu pod „neutralnim“ nazivom Military Professional Resources – MPR – sa preko 3.000 zaposlenih (od čega 340 bivših američkih generala i viših oficira, među njima i narečeni Smit), neku vrstu vojnog think-tank-a, čiji je jedini zadatak bio da strategijski, taktički i logistički osmisli „Oluju“. Godinu dana pre „Oluje“ sa ovom firmom hrvatska vlada potpisuje detaljan plan akcije pod šifrovanim nazivom Demokratski tranzicioni program (!) kojim je predviđeno četiri faze združenog vojnog udara na Republiku Srpsku Krajinu.
Američki znak
Galbrajt je rukovodio ovom akcijom, kojom se, u stvari, sprovodilo u delo Klintonovo naređenje i svi scenariji ratnog sukoba između 120.000 hrvatskih do zuba opremljenih i naoružanih vojnika i manje od 50.000 krajiških boraca, razvučenih na borbenoj liniji od oko 700 km, sa naoružanjem bivše JNA. Već prvog dana „Oluje“ američki avioni bez oznaka uništili su oba raspoloživa srpska radara, precizno i na osnovu satelitskih snimaka američke vojske. A zatim se sila MPR koncentrisala na jedinu avio-bazu u Udbini. „Oluja“ je samo čekala na ugovoreni znak, kojim počinje ovaj, drugi film.
„Kad sam iz Vašingtona primio poruku koju sam očekivao i želeo“, piše Galbrajt, „javio sam predsedniku Tuđmanu da se SAD ne protive vojnoj operaciji kako je zamišljena. Mi cenimo vašu volju da potrošite vaše dragocene ljudske živote i prolijete krv za oslobođenje Bihaća (Knin se uopšte ne spominje jer je spadao u Vensovu kao fol ’zaštićenu zonu UN KRO’ – B. Z.) Ali vas upozoravamo da ako stvari ne pođu dobro, nemojte od nas tražiti pomoć. Ostaćete sami. Ta poruka je tako napisana kako sam savetovao. Rekao sam: ’Ovo nije zeleno svetlo.’ Predsednik Tuđman je odgovorio: ’Da, znam da nije zeleno svetlo.’ Ali, naravno, bilo je zeleno svetlo!“, kaže Galbrajt i poentira – „Zauzimanjem Knina i Banjaluke došlo bi do definitivnog poraza fašističkog srpskog režima u Bosni, koji je vršio genocid. Dakle, ne bi bilo nikakvog Dejtona, ne bi bilo podele Bosne, dogodio bi se odlučan poraz zločinačke i fašističke (srpske, prim. B. Z.) strane.“
Tada se na Srbe obrušila najveća sila sveta i nije prestala da se obrušava sve do 1999. Preti i dan-danas. Ali to je već uveliko neki drugi film.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Promo
BONUS VIDEO:
