Pred srpskom čitalačkom publikom se nedavno našao prevod veoma važne i značajne knjige „Digitalna higijena“ autora Natalije Kasperske i Igora Ašmanova. Knjiga je svojevrsni vodič kroz sve lavirinte i opasnosti koje vrebaju na savremenom internetu, toj virtuelnoj (paralelnoj) stvarnosti koja je, kako vreme prolazi, sve „stvarnija“ i preti da postane „stvarnija od stvarnosti“ tj. da proguta sve u svoju, virtuelnu sferu.
Što se tiče autora knjige, Natalije Kasperske i Igora Ašmanova, reč je o istaknutim ekspertima na poljima digitalnih tehnologija, društvenih mreža, (anti)virusnih aktivnosti na svetskoj mreži i slobodno se može reći ljudi koji su čitave svoje živote i karijere podredili proučavanju zagonetke i zamke poznatije kao internet.
Natalija Kasperska je suosnivač „laboratorije Kasperskog“ (koja je kreirala istoimeni antivirus) , suosnivač kompanije „Kribrum“, direktor i osnovni akcionar grupe kompanije InfoWatch (ruskog lidera u oblasti borbe sa curenjem poverljivih informacija), član radne grupe za izmene Ustava RF 2020. godine, autor izmene u čl. 71 o zaštiti podataka građana i član inicijativne grupe za kandidovanje V.V. Putina na predsedničkim izborima 2018. godine.
Igor Ašmanov ( „guru ruskog interneta“) je još 1983. godine počeo da se bavi programiranjem i veštačkom inteligencijom u odeljenju veštačke inteligencije Računskog centra akademije nauka SSSR. Magistar je tehničkih nauka i specijalizant u oblasti primenjene lingvistike i veštačke inteligencije. Aktivni je kreator sistema veštačke inteligencije (VI) , jedan od autora sistema pravopisa ORFO (primenjena i ugrađena u Microsoft Office), izvršni direktor pretraživača „Rambler“ , developer spam-filtera (danas „Antispam Kasperskog“), te kreator sistema analize društvenih mreža, virtuelnih sagovornika, agregatora novosti, predsednik kompanije „Ašmanov i partneri“ i „Kribrum“, kao i poverenik V.V. Putina u 2018. godini te član Saveta za razvoj građanskog društva i prava čoveka pri kabinetu Predsednika RF.
Uz to, treba pomenuti da su prevodioci knjige na srpski istaknuti javni delatnici Irina Vojvodić i Slobodan Stojičević (autor veoma značajnih knjiga „Mrežni rat protiv Srba“ i „Hibridni rat protiv SPC“) , čime čitav poduhvat dodatno dobija na značaju i težini.
Za knjigu sam prvi put čuo upravo od prevodioca, gospodina Stojičevića, kada je pomenuta u njegovom gostovanju na Novom Standardu septembra prošle godine, kada sam bio zaintrigiran sadržajem na osnovu onih nekoliko „spojlera“ koliko ih je izneseno u toku emisije povodom ove knjige. Stojičević je tada najavio da se ona prevodi na srpski i apostrofirao njen značaj, naročito za Srbe i Ruse, kao možda najvećih žrtava mrežnih i hibridnih ratova Zapada protiv ostatka sveta.
Svoj primerak knjige sam dobio upravo od gospodina Stojičevića krajem prošle godine, odmah po izlasku iz štampe, te u skladu sa tim, nakon čitanja, osećam dužnost i obavezu da napišem kratku recenziju i makar malo utičem na to da što veći broj ljudi nabavi svoj primerak i nauči nešto iz ove knjige. A mogu, puno toga.
Naime, knjiga je podeljena u 16 poglavlja („Sajber-opasnosti na mreži: grabljivci-pogrami i ljudi; uticaj virtuelne realnosti na svest“ ; „Kako se zaštiti na mreži“; „Kako koristiti informacioni prostor na korist sebi i detetu“ …) gde autori od početka do kraja vešto kombinuju teoriju i praksu, svoje višedecenijsko iskustvo i nagomilano znanje sa obiljem primera iz svakodnevnog života i poznatih slučajeva kako dobrih, tako i loših, posledica korišćenja virtuelnog prostora. A ovih potonjih je, nažalost, dosta više.
Mračne strane
Kako se i navodi pri kraju knjige, autori svoju „mračnu perspektivu“ i percepciju interneta zasnivaju na tri aspekta:
1. Negativnim istorijskim iskustvima – „Do sada je sve tehnološke inovacije koje je bilo moguće iskoristiti za porobljavanje, prinudu ili rat, čovečanstvo odmah za to i koristilo.
2. Postojanje „knjigovodstvenog principa“ koji glasi: „Ako su stvorene mogućnosti za zloupotrebu, onda treba smatrati da su zloupotrebe već učinjene.“
3. Činjenica da (punu) kontrolu nad internetom niko možda neće nikada ni imati; gde se apostrofira mogućnost apokaliptičnog scenarija u budućnosti sa dominacijom veštačke inteligencije (u nastavku VI) spram ljudi.
Međutim, čak i ako se tumači samo kao „spisak upustava“ i upozorenja, knjiga je samo po tome više nego važna i neophodna. Ona je, ipak, mnogo više od toga. Pre svega opisujući genezu, način i metode nastanka nečega na mreži, autori daju jasniji uvid u to, pa i jasniji način da se na preventivnom nivou (koji je najvažniji) zaštitimo od neke negativne pojave kojih je internet prepun. Jer, ako znamo kako se i zašto nešto pravilno koristi (što je i razlog zašto je napravljeno) , onda ćemo se lakše i odbraniti od potencijalnih zloupotreba i izokretanja namera onih koji na bilo koji način profitiraju od izigravanja ljudi, njihovog poverenja, novca pa čak i bezbednosti.
Knjiga u potpunosti opravdava naslov jer kao što je „obična“ i mentalna higijena važna za fizičko i psihičko zdravlje, tako je i ova digitalna važna za snalaženje i preživljavanje u virtuelnom prostoru. Jer ipak, nije reč o sigurnoj i uređenoj teritoriji, već o divljini, džungli koja svakoga od nas može lako progutati ako smo iole nesmotreni; „Slika džungle ne oslikava činjenicu da, u slučaju društvenih mreža, mi imamo posla sa, ne samo zapuštenom, podivljalom šumom i đubrištem, već sa svesno i osmišljeno stvorenim i upravljanim globalnim mašinama za proizvodnju „uprošćenih“ ljudi, koji su pogodni za upravljanje i manipulaciju.“
Nužna maska?
Cinik bi mogao pomisliti da su zloupotrebe (u gore navedene i slične svrhe), a ne dobre strane interneta ono za šta je on zapravo stvoren, te da su one korisne i dobre strane samo nužna „maska“ i kamuflaža za opravdavanje opšteg postojanja ovog projekta porobljavanja ljudi (i) u digitalnoj sferi. Prateći genezu nastanka i razvoja interneta, gde se od grupe entuzijasta i filantropa nažalost brzo došlo do opšte korporativne i interesne kontrole svetske mreže, može se doći do sličnog zaključka. Upravo zato digitalna higijena je neophodna kao kontrateža svima koji žele da vladaju svetskom mrežom pa i svetom. Tu se naročito naglašava značaj i uloga Rusa i Runeta (ruskog interneta, tj. onog dela interneta koji je ruski) , kao ambivalentne pozicije gde je sa jedne strane neophodno postojati na svetskoj mreži a sa druge strane regulisati je (makar) u nacionalnom domenu i kontrolisati je kako se ne bi „otela kontroli“ i prešla pod kontrolu svetskih cenzora i „veliko-resetovaca“.
A koje su i kakve te opasnosti? Autori ih dosta dobro klasifikuju i rangiraju spram značaja i dometa. Počev od sitnih prevaranata koji žele da vam skinu novac sa kreditne kartice, „navuku“ da kupite neki proizvod, „podvale“ vam neki virus, „zavlače“ vas pričama o nagradnim igrama i bogatim poklonima, ucenjuju objavljivanjem vaših privatnih (emotivnih, erotskih i drugih) sadržaja, fotografija i video-snimaka… preko mas-medija koji to rade za svoj račun i na svoj način pa sve do onih najvećih korporacija, lobija i interesnih grupa koje opet, u skladu sa svojom agendom, žele da verujete u nešto i bojite se nečega što vam oni kažu/narede.
U skladu sa tim je i klasifikacija odgovora na ove izazove, tj. stepen higijene zavisi od količine izazova sa kojim smo suočeni. Sve u svemu, opšti zaključak je da ljude, objave i pojave na društvenim mrežama ne smemo nikako olako shvatati već ekvivalentno pojavama iz stvarnog života (što one na određeni način svakako i jesu), te da u virtuelnom prostoru ne radimo ništa što ne bismo u stvarnom. Jer, uprkos zabludi, sve što radimo na internetu možda jeste skriveno od očiju drugih korisnika, ali nije skriveno od svih, i može lako isplivati i naneti nam štetu, duševnu, materijalnu ili bilo koju drugu. I da znamo da smo na internetu, čak i u domenu svojih profila na društvenim mrežama, sajtovima, podkastima i svugde drugo, mi ipak gosti a ne domaći(ni), te da sutra možemo lako biti izbrisani sa interneta. A praksa je pokazala da je to jednako, ako ne i gore, od brisanja iz stvarnog života.
„Stvorićemo boga”
Knjiga ima naročito bogatstvo jer obiluje jednim opštim pregledom toga kako sve i na koji način pojava virutelnog sveta uništava čovekov lični, unutrašnji i psihološki svet, te kakve sve posledice to ostavlja na njega i njegovu psihu, naročito u pogledu zavisnosti od telefona, „navlačenja“ na kriminalne ili druge štetne aktivnosti i generalno porobljavanju „običnog čoveka“ preko porobljavanja njegovog uma. Pred kraj se navodi dobar osvrt i upozorenje na transhumanistički karakter interneta i digitalnih tehnologija kao „nove religije“ savremenog doba, te se navode apostoli ovih promena (Elon Mask, Bil Gejts, Ričard Dokins, Rej Kurcvejl, Juval Noa Harari…) kao i „crkva VI“ koja je u SAD zvanično registrovana još 2017. godine pod nazivom „Put budućnosti“ i za koju osnivač Entoni Levandovski kaže: „Mi ćemo stvoriti boga. Ne takvog boga koji baca munje i stvara uragane. Nego takvog koji će milijardu puta prevazići čoveka po razumu.“ U praksi to znači da će vernici ove nove religije raditi na „ovaploćenju, prihvatanju i poklonjenju novom božanskom entitetu na osnovu Veštačke inteligencije, koja će biti razvijena kako u formi uređaja tako i u formi Programskog paketa (PP).“
Autori za sveopšti zaključak predlažu ozbiljnu regulaciju interneta spram nacionalnih zakonodavstava i specifičnosti svake države ponaosob. U knjizi se uglavnom navode primeri iz Rusije, ruska zakonska rešenja i odgovori na izazove digitalnog sveta ali se pouke i prakse mogu primeniti u bilo kojoj državi, pa i u Srbiji. „Nama su potrebni strategija države i veliki nacionalni program:
– Za ovladavanje digitalnom sferom i njenom „sterilizacijom“;
– Unošenje u svest shvatanja rizika „digitalizacije“ i osnova digitalne higijene;
– Stvaranja pozitivne alternative svetskoj podivljalosti i digitalnoj zavisnosti.“
Zvuči pežorativno ali je ovo knjiga zaista za svakoga; naučne radnike koji se bave ovom materijom, zabrinute roditelje čija deca sve više „vise“ na virtuelnom prostoru a sve manje na svežem vazduhu, ljude iz bezbednosnih struktura i one koji se bave visokotehnološkim kriminalom, svakoga ko na bilo koji način vezuje svoju egzistenciju i posao za virtuelni svet, znatiželjne ljude, profesore, umetnike, pisce… Jer na kraju krajeva, ako smo svi već prisutni „na mreži“ (nevezano za našu starosnu dob, pol, naciju, veroispovest, profesiju, afinitete i preferencije…) onda je red da svi znamo i da se zaštitimo i pažljivo plovimo kroz sve izazove interneta. A podosta ih je.
Nikola Jović je politikolog i novinar. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: unsplash
Izvor: Novi Standard
BONUS VIDEO:
