Rat je najčešća reč ovih dana. Svi donosioci odluka deluju pod pritiskom trenutka, niko nema vremena da razmisli o budućnosti. Stoga nedavna izjava ukrajinskog ministra odbrane Oleksija Reznjikova „Rojtersu“ da se radi na novim sistemima dronova „zato što su dronovi budućnost ratovanja“ deluje osvežavajuća. Konačno neko ko misli na budućnost! Nećemo imati dosta toga, kako je prošle sedmice u prognozi za 2023. upozorio Sekretarijat Saveta Evropske unije. Osiromašićemo kao društvo i pojedinci, suziće se pristup razumnom stanovanju, obrazovanju ili zdravstvu. Dobra vest je: plavo nebo iznad naše ponosne evropske oskudice čuvaće armije high-tech dronova.
Nemačka hvata zalet za što bolju poziciju u globalnoj budućnosti razobručenog militarizma. Političke TV-emisije, kao ona sa voditeljkom Majbrit Ilner prošle srede (26. januara, na ZDF-u) pokazuju dokle se u toj nameri stiglo. Upozorenje, spoiler: Stiglo se daleko.
Najpre da se samo kratko apsolvira dokumenat spomenut u uvodu, sa „upozorenjem“ Savetu EU o rapidinom, na žive oči unutar narednih jedanaest meseci prognoziranom osiromašenju kao uvodu u 2024, kad tek počinje pravi pad. Opšti hor veselih evropskih militarista je da svaki medijski članak koji govori o novoj bedi na bogatom kontinentu unosi opasan defetizam u evropsko jedinstvo. I gore: igra u ruke ruskoj propagandi, koja želi brzi kraj rata. Na stranu višestruka nelogičnost, kao na primer dedukcija da Evropljani ne žele brzi kraj rata, fakticitet takvih upozorenja je nepobitan. Ili, kako se ovih dana ustalila krilatica za probleme iz domaće kuhinje: „Rusi s tim nemaju ništa.“
Spomenuti Sekretarijat sa sedištem u Briselu je savetodavno i korektivno telo Saveta EU, nešto kao legalni whistle-blower, „zviždač“, Baba Vanga, braća Tarabići, delfsko proročište, sve u jednom. Ko bi to upozorenje pročitao u pozitivnom ključu, to je kao kad, recimo, osoba slepa, zaljubljena ili monumentalno samouverena stoji na ivici provalije, a neka dobra duša je upozori da se skloni i povuče natrag. Ali ne, to je upozorenje samoubici da će njegov poduhvat biti uspešan samo ako priđe bliže. Savetodavac ne savetuje promenu politike, samo nabraja mogućnosti kako da se slobodan pad u dolinu učini podnošljivim. Možda dole ipak čeka neki američki džip.
Rusi sa takvim razvojem, istini za volju, imaju nešto, iako nisu odlučujući faktor, kaže Sekretarijat. Presudna je „kombinacija rata u Ukrajini, klimatskih promena i poremećaja u isporukama iz Kine zbog kovida“, što je stvorilo „politički ekstremno toksičnu situaciju“ u kojoj evropske vlade reaguju državnim merama i teraju inflaciju u nebo. A proizvodnju – kako je da ne trepne pre nekoliko dana savetovao vrhunski nemački diplomata Išinger – u vojnu ekonomiju.
Ovaj dokumenat briselskog Sekretarijata Saveta EU treba prepoznati kao brahijalnu rusku propagandu sa ciljem širenje defetizma i svađanje dva oka u glavi. A to su (dva oka u glavi) ovog puta SAD i Nemačka. S jedne strane, one prekookeanske, vladaju relativan oprez i kontrolisana ustreptalost zbog šansi koje se odjednom otvaraju na evroazijskom kontinentu. S druge strane spirala samopravedničke euforije.
Sloboda za leoparde?
Televizijski live-spektakli gde izabrano i probrano društvo javnih ličnosti razgovara sa visprenim domaćinom u studiju vrlo su popularni u Nemačkoj. Njih ima svuda, ništa novo. Ali u Austriji lako skliznu u melatonin 3-posto. U Engleskoj su grubi, u Americi zlobno naivni. U Hrvatskoj su to moralke koje uvek završe na Domovinskom ratu. Kakvi su u Srbiji neka pričaju kolege iz Srbije koji su ih preživeli.
U Nemačkoj međutim takve emisije daju relativno preciznu informaciju o namerama vlasti. Ne kakvo je javno mnjenje, jer ono što se u polit-šou tog tipa trenutno gleda nema mnogo veze sa javnim mnjenjem u Nemačkoj. Ono tu čak i ne postoji kao kategorija, ili je totalno nezanimljivo kao tema. Tek iz takvih emisija me je ošinulo saznanje od kog sam dugo bežala: Nemci, kad dobiju malo vlasti, zaista vole vlast! A predstavnici nemačkih medija vole vlast najviše. Austrijanci su šareno pleme bundžija, haoti i epikurejci. Nemci su, što je Evropa zaboravila, vojnici poretka i vlasti, koji čekaju naređenje da bi izdavali naređenja, danas u svrhu očuvanja demokratije i mira.
Glavne teme i izjave iz poslednje emisije Majbrit Ilner na ZDF-u biće ovde grupisane i analizirane po principima socioloških hermenutičkih metoda, kao što su objektivna hermeneutika (Oevermann, 1995), kulturno-sociološka (Lorenzer, 1981/1986), hermeneutika sociologije znanja (Schröer 1997, Reichertz 2007), i hermeneutika slika-tekst (Jung/Müller-Doohm, 1995). Postupak je ekstremno ubrzan, jer da bi se neka od tih metoda na uređeni i metodološki kontrolisan način primenila na emisiju od sat vremena sa sedam učesnika, bio bi potreban rad čitavog sociološkog tima od najmanje godinu dana.
Smisao spomenutih socioloških metoda je da se na njihovom kraju kao rezultat pojavi struktura latentnih stavova, namera i zahteva, toliko „objektivna“ i stvarna da je moguće polomiti nogu ako se na nju zapne. Zato ono što sledi nije tekst o tome šta se događa, jer se o fakticitetu zna dovoljno. Ovo je više priča o tome kako su militaristi nama pacifistima pljunuli u supu iz latentne strukture u kojoj su se utvrdili.
„Neophodno ali opasno?“
Domaćica Majbrit Ilner (1965, Istočni Berlin). Izvrsna novinarka, spremna, obaveštena, spontana. Ne pokušava da razbije trenutno jednoumlje medijskog mejnstrima u Nemačkoj, možda i ne želi, ali je spremna na male rizike. Emisiju je počela foto montažom – Šolc i crveni lampion na tenkovskoj cevi uz pesmu „Lili Marlen“: „Pred kasarnom ispred glavnog ulaza stajao je fenjer i stoji još pred njom…“
Gosti u emisiji:
Mari-Agnes Štrak-Cimerman (1959, Dizeldorf). Štrak-Cimerman je šefica parlamentarne FDP frakcije, u Bundestagu vodi Odbor za odbranu.
Ralf Štegner (1959, Bad Dirkhajm). Štegner je socijaldemokrata, u SDP-u zadužen za mišljenje o spoljnim poslovima.
Franc Alt (1938, Karlsruhe). Alt je poznati pacifista, sa te platforme deluje kao novinar, angažovani katolik i autor političko-moralne beletristike. Nekad je bio član CDU-a, ali je pre više od tri decenije istupio iz Unije, iako joj je ostao blizak.
Jana Puljerin (1979, Berlin, 1979). Puljerin vodi berlinski ECFR (European Council on Foreign Relations). ECFR je frabrika mišljenja/think tank sa kancelarijama, osim berlinske, u Madridu, Rimu, Sofiji, Londonu, Parizu i Varšavi.
Matijas Gebauer (1974, Vestfalija) glavni urednik nemačkog nedeljnika Špigel.
Ben Hodžis (1958, Florida). Hodžis je američki general, odnedavno u u penziji, pre toga glavnokomandujući oficir američke vojske za Evropu 2014-2017. Trenutno vodi strateške studije u londonskoj kancelariji američke nevladine organizacije CEPA (Center for European Policy Analysis/Centar za evropsku političku analizu).
Uvodna nota: Nemačka je spora
Strukturni okvir su postavile dve prethodno snimljene izjave kao reakcije na NATO sastanak u Ramštajnu prošlog petka (20. januara), kad je Nemačka odbila da „oslobodi leoparde“ za Ukrajinu. Najpre Fridrih Merc, šef CDU, koji kaže: „To da smo spori, to u Evropi rađa ljutnju.“ Na to Štrak-Cimerman sa izjavom koju su svi preneli, uključujuću i rusku agenciju RIA: „Istorija nas gleda! Nemačka je zakazala!“
Još jedna prethodno snimljena izjava Štrak-Zimermanove podebljava noseću strukturnu liniju „Nemačka neće u rat i sve je naljutila.“ Ide ovako: „Oni koji kao Rolf Micenih (vođa SPD frakcije u Bundestagu) zahtevaju obazrivost u odnosima s Rusijom, iznose zastarele poglede koji nam stvaraju buduće probleme.“
Još jedna bitna napomena: Niko od gostiju nije dovodio u pitanje slanje ofanzivnog naoružanja Ukrajini, ali su ipak uspeli da se posvađaju oko detalja, najviše zbog Altovog real-pacifizma i Štegnerovog latentnog pacifizma.
Prva tema: Rusi ante portas
Štrak-Cimerman: „To je (ruski napad na Ukrajinu od 24. februara 2022) napad na naš sistem, naše vrednosti i našu demokratiju.“
Štegner (braneći svog kancelara jer je tri dana čekao sa odlukom o slanju tenkova): „Ako se govori samo o ratu i oružju, to uništava fantaziju za svako drugo rešenje. Treba li podsetiti da Kubanska kriza (1962) nije rešena vojno, već diplomatskim kompromisom?“
Štrak-Cimerman: „Kompromis? Kakav kompromis zagovarate sa onim koji hoće da te ubije – da mu daš ruku ili nogu da se zadovolji?“
Štegner: „Na dan kad smo dogovorili isporuku “mardera’ odmah je počeo pritisak za borbene tenkove. Kad smo dogovorili isporuke borbenih tenkova, isti dan je počeo pritisak za isporuku vojnih lovaca i ratnih krstarica.“
Štrak-Cimerman: „To je vojna logika.“
Štegner: „Uvek samo vojna logika. Ima i drugih.“
Šrak-Cimerman: „Odbrambeni ‘marderi’ i borbeni ‘leopardi’ idu jedni s drugima, oni logično nemaju ništa sa borbenim avionima!“
Štegner: „Rat je ubijanje, uništavanje, silovanje, beda, ne logika!“
Interpretacija: „Mi“ (Evropa, Nemačka) već smo napadnuti. „Mi“ smo fizički ugroženi, jer nam Rusi režu teritorije kao psihopata ruke i noge žrtvi. Ruska pretnja je stvarna. Ali, kad sagovornik dovede u pitanje razmere direktne evropske ugroženosti, prelazi se na apstraktniji jezik („logična“ porodica kuna i leoparda). Kada se propituje bukvalnost „ruskog napada na Evropu“, militaristi beže iz naturalizma u simbolizam. Kad im se spočita da ne smeju zloupotrebljavati simboliku da bi sakrili kako nas guraju u realno stanje „ubijanja, uništavanja, silovanja i bede“, onda promene temu.
Druga tema: Šolc nije oklevao, već naprotiv ucenjivao SAD
Donje izjave ne slede hronologiju i nisu direktno dijaloške, osim tamo gde izričito stoji da jesu.
Štegner: „Nemačka je već sada, i pre ‘leoparda’, drugi najveći pomagač Ukrajine posle SAD.“
Štrak-Cimerman: „Da je Šolc samo dopustio drugima (Poljskoj, Baltiku) da šalju ‘leoparde’, to bi bilo loše, jer bi time popustila napetost u EU, koja mora da postoji i koju treba održavati da bi rastao pritisak (…) To je kompliment za Nemačku da nas Amerikanci i pored naše istorije puštaju da vodimo. Na delu nije samo novo vreme (Zeitenwende), već nova epoha. Sad se pokazuje kako ćemo u budućnosti živeti u Evropi.“
Štegner: „Rezultat je dobar. Ne može se bez odgovornosti vikati ‘Sloboda za leoparde!’, kad se dobro zna da se ne misli na zaštitu životinjskih vrsta. (…) Nije mala stvar da smo se konačno našli u savezu s Amerikom, kad se zna odakle dolazimo.“
Gebauer: „Šolc želi jednu veliku i prodornu koaliciju sa Amerikom.“
Puljerin: „Sve je to bilo da bi se Amerikanci doveli na brod.“
Ilner: „Šolc se posvađao s Pentagonom, Blinkenom i Ostinom da bi ih naterao da pošalju ‘abramse’. Bajdenova odluka da pošalje tenkove je potpuno politička. Šolc mu je rekao „bez ‘abramsa’ ne damo ‘leoparde“, onda je Bajden nadglasao Pentagon koji tenkove nije želeo da šalje jer oni nemaju nikakav vojni smisao u Ukrajini. To je potrajalo par dana. Zašto onda tolika drama oko ‘leoparda’?“
Gebauer (u odgovoru na gornje pitanje): „Zbog strateških razloga. Šteta bi bila velika da je Nemačka krenula u isporuke samo sa Poljskom.“
Puljerin: „Prošlog septembra sam tražila stvaranje koalicije 13 evropskih NATO država uključujući i Tursku za isporuke borbenih tenkova Ukrajini. Amerikanci bi imali simpatija prema takvom činu, oni bi voleli da ofanzivno naoružavanje Kijeva prođe bez njih. Bilo bi im drago da Evropljani učine više za vlastitu bezbednost i tako rasterete Ameriku. Ali ovo sada, koalicija Nemaca sa SAD je sigurno bolji rezultat, jedino što je Amerikanci do sada nisu želeli. U Americi se učvrstilo mišljenje da će Evropljani krenuti samo ako ih veliki brat drži za ruku. Amerikanci već dugo govore da su njihov fokus Azija i Kina, te da bi oni rado da je evropski sukob s Rusijom išao bez njih.“
Ben Hodžis: „Činjenica da su SAD konačno prevukle Nemačku na svoju stranu važnija je od vesti da se isporučuju tenkovi.“
Ilner: „Ne smemo da psihologizujemo Putina, zato što je on upravo počeo sledeći agresivni rat.“
Interpretacija: Nemci nisu zaista bili pod pritiskom Vašingtona, Poljske, Baltika ili Ukrajine. Berlin nije imao pasivnu ulogu u odlaganju zaključaka iz Ramštajna, Naprotiv, Šolc je igrao aktivnu, ofanzivnu ulogu, on je pritisnuo Sjedinjene Države da izađu iz zaklona. Osovina Berlin-Vašington je sada demonstrativna i javna, svi drugi samo prate. Vašington je primoran da šalje „abramse“ koji nemaju vojnu logiku u Ukrajini, samo zato da bi Nemci poslali „leoparde“. „Leopardi“ takođe nemaju previše smisla, osim što simbolizuju sposobnost nove osovine da Evropljanima dozira pritisak kao u ekspres-loncu. Međusobni pritisak stalno mora da raste između Nemačke i Sjedinjenih Država, zbog svih onih kolebljivaca po Evropi koji bi pregovarali s Putinom, iako je on „upravo počeo sledeći agresivni rat“. Koji? Nebitno.
Sukob sa Rusijom je za Vašington i Pentagon sporedni rat, nešto što mora brzo da se završi, e da bi se pravi onda vodio negde drugde. Struktura koja se ocrtava je nestabilna konstrukcija hitnosti, preše, urgencije.
Treća tema: Putin blefira
Gebauer: „Ne mora se odmah govoriti o atomskom ratu ili o trećem svetskom ratu, ima i drugih manjih mogućnosti da Putin eskalira, kao na primer uništavanje naftovoda Severni tok. Ima i drugih naftovoda koje Rusi mogu da unište, na raspolaganju im stoje i sajber napadi.“
Ilner: „Morali smo pomoći Ukrajini da ne bismo bili krivi za njihov poraz. Putin naravno nema ništa bolje da kaže nego da je to eskalacija.“
Hodžis: „Borbeni tenkovi, avioni, sve je to nebitno. Važan je naš strateški cilj, a to je pobeda Ukrajine. Ako je za postizanje tog cilja neophodno snabdeti Ukrajince raketama dugog dometa da Ruse izbace s Krima, onda im i to treba poslati.“
Štrak-Cimerman (o tome da su se Nemci posle 1945. zarekli da nemački tenkovi više nikad neće pucati na Ruse): „Ne pucaju nemački tenkovi na Ruse, već ukrajinske posade koje sede u nemačkim tenkovima. Osim toga, Ukrajinci ne mare za poređenja sa Drugim svetskim ratom. Njima je to svejedno, oni imaju prečih briga.“
Puljerin: „Činjenica je da nema dovoljno tenkova u EU. Sad smo dobili isporučeni račun za 30 godina mira.“
Ilner: „Imamo li neku crvenu liniju, ili ne?“
Interpretacija: Nemačkim vlastima i medijima potpuno fali predstava da je naoružavanje Ukrajine sve težim, sad i ofanzivnim oružjem eskalacija sukoba. Rat se doživljava kao intelektualna igra moralnih premisa. Naravno da mediji rado pokazuju slike o strahovitim stradanjima civila, isključivo ukrajinskih, ali i to samo u funkciji održavanja pritiska za totalnu pobedu Kijeva, bez obzira na cenu. Na delu je strahovita asimetrija u procenama motivacija „naše“ i „njihove“ strane.
Mir je luksuz u kome je Evropa decenijama ilegalno uživala i sad je dobila račun za tu nesmotrenost. Važeći službeni narativ EU da je Unija rođena kao ultimativni mirovni projekat iz ruševina Drugog svetskog rata upravo je preokrenut na glavu. Struktura koja se pojavljuje kao objektivizacija je peščani sat koji curi analogno po epohi.
Potpuno samorazumljivo se kreće od toga da su Rusi digli u vazduh Severni tok 2. Protiv Rusa je bezbedno poslati u rat sve, zato što Putin nema nameru da koristi nuklearno oružje. Njegova „eskalacija“ će se zadržati na terorističkim akcijama i sajber kriminalu. Putin „nas“ neće napasti, jer je razumniji od „nas“. Potpuno fali svest da se tu ulaže poverenje u racionalnost osobe koju se javno proglašava neuračunljivim teroristom i šefom terorističke države.
Između Rusa i Nemaca nema vatrenog dodira, jer iz tenkova pucaju ljudi, a ne tenkovi, a ti ljudi nisu Nemci. To je struktura sofizma za IQ 70.
Četvrta tema: Samo jedan rezultat je rezultat
Štrak-Cimerman: „Smatram da je žalosno da tamo u Ramštajnu nije saopšten nikakav rezultat.“
Puljerin: „Danas sam razgovarala sa Briselom. S njihove tačke gledišta problem nisu ‘leopardi’, već to da se Nemačka uvek pokreće u poslednjoj minuti. Kada putujete kroz istočnu Evropu, shvatate da su ljudi tamo vrlo zabrinuti zbog nemačke sporosti.“
Ben Hodžis: „Nesigurnost s američke i nemačke strane nikad nije smela da se pokaže javno. Sve je to zato što nismo odmah rekli da Ukrajina mora da pobedi, nego smo tupili da Ukrajina ne sme da izgubi. Da smo u startu rekli Ukrajina mora da pobedi, sad ne bismo bili u ovoj situaciji. Dobro je da smo to s tenkovima skinuli s vrata i više ne moramo da se gubimo u detaljima. Preostaje samo da jasno kažemo šta Ukrajini treba da bi pobedila Ruse.“
Gebauer: „Zašto Pistorijus nije u Ramštajn poslao poruku, kao: čekajte upravo razgovaramo o tome, dajte nam još koji dan?“
Interpretacija: Struktura koja se pojavljuje je ta da se za „rezultat“, dakle za nešto dovršeno i zatvoreno, može računati samo jedno rešenje, ono koje Evropu dalje uvlači u rat sa Rusijom. Konkretno, posle Ramštajna su svi ovdašnji mediji imali naslove tipa „Berlin još bez rešenja“. Da je „rešenje“ možda bilo to da Nemačka neće „osloboditi leoparde“ za Kijev, nikome nije padalo na pamet.
Ako neki skup završi bez odluke povišenog stepena vojne pomoći Kijevu, on je „bez rezultata“. Na taj način se mir, pacifizam i pregovori u zloupotrebi Vitgenštajnovih igri s jezikom izbacuju iz rezultata – jer oni nisu rezultat, već naprotiv otvoren problem. Oštrina te konstrukcije posebno dolazi do izražaja u izjavi o „strahu na istoku“, to jest strahu Poljske, Baltika i Ukrajine da će se Nemci povući i neće im pokloniti rat, što bi u posledici ugrozilo prethodnu strukturu koja pokazuje „kako ćemo u budućnosti živeti u Evropi“ (citat Štrak-Cimerman).
Peta tema: Pregovori o miru – u božjim rukama
Franc Alt (očajno gleda u sto dok ostali revu „rat rat rat“, 2.06): „Više od dvadeset minuta ovde nijednom nije spomenuta reč mir. Svi za ovim stolom izgleda misle da neki strašan rat ne može da izbije u Evropi. Da je mir uvek moguć pokazao nam je Gorbačov. Ali ako uvek kažemo da s Putinom to ne ide, onda mira i nema. Mir je moguć i u najbezizlaznijim situacijama. Tu se moram pozvati na Isusovu Besedu na gori.“
Alt: „Atomski fizičari iz američke Doomsday grupe upozoravaju da nikad nismo bili tako blizu nuklearnom ratu. Njihov sat stoji na 90 sekundi do 12. SAD i Rusija poseduju nuklearne bojeve glave sa snagom dovoljnom da se svet uništi dvadeset puta.“
Alt (Štrak ga gleda kao bubu, 58.45): „Gorbačov mi je rekao kako je odlučujuća greška Zapada posle 1990. bila bahatost pobednika. I da je to ista ona greška koju su saveznici posle Prvog svetskog rata napravili prema Nemcima. Bahatost pobednika uvek priprema teren za sledeći rat. Ako ne razumemo zašto je Putin postao drugi čovek nego što je bio 2001, ako se ne unesemo u poziciju drugog kao i u običnom životu, ostaćemo u ratu. Mir je imperativ koji proizilazi iz Besede na gori.“
Interpretacija: „Moralni zahtev drugog u meni“ je centralni princip u filosofiji religije od Hermana Koena i Franca Rozencvajga, odakle ga je preuzela katolička Teologija oslobođenja. Obziri prema bližnjem su i inače centralni motiv hrišćanskih teologija. Alt je kao vernik mogao da upotrebio pojam „bližnjeg“, a ne „drugog“, ali ni on Putina ne sme da proglasi „bližnjim“ čak ni u novozavetnom kontekstu.
Hrišćansko jezgro evropskih kultura neće igrati nikakvu ulogu u daljem toku sukoba Zapada i Rusije. Ono je, istina, deo nasledne mase oko koje se spor vodi, ali samo po sebi pozivanje na principe milosrđa ostaje kontingentno otvoreno. Ako se Biblija čita politički, a to se upravo događa, iz jevanđelja je moguće opravdati ili osuditi apsolutno sve, u zavisnosti od toga u koju poziciju drugog se interpretator unosi.
Alt je u emisiji citirao iz Isusove Besede na gori, Matej 5-7, jednom da bi opravdao slanje ‘leoparda’ Kijevu (Koji ište u tebe, podaj mu; 5,42), drugi put da bi insistirao na pregovorima sa Putinom (Volite neprijatelje svoje (…) 5.44/ Jer ako volite samo one koji vas vole, kakav uspeh očekujete? 5,46 / Ako pozdravljate samo braću svoju, čime se ponosite? 5,47).
Na Isusa se međutim poziva i ukrajinska strana. Vest da je Šolc popustio, ukrajinski viceministar spoljnih poslova Andrij Meljnik je propratio komentarom „Hallelujah! Jesus Christ!“
Religija ostaje u igri, ali pre kao pojačalo tvrdih stavova sa obe strane, nego faktor otrežnjenja. Struktura koja se pojavljuje: Ne, iz ove situacije nas neće izvući Bog. Svi su ga razvukli i ne zna kome bi pre pomogao.
Izvor RTS Oko
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/zdf.de
BONUS VIDEO:
