Novogodišnjim samitom u švajcarskom Davosu je snažno odjeknula izjava saudijskog ministra finansija Muhameda el Džadana, koji je izrazio spremnost arapske monarhije da trguje drugim valutama osim dolara. „Nema nikakvih prepreka u diskusijama o tome kako ćemo ugovarati svoje trgovinske aranžmane, bili oni u američkom dolaru, evru ili saudijskom rijalu. Ne odbacujemo nijednu opciju koja će doprineti razvoju svetske trgovine“, rekao je El Džadan za „Blumberg“. Time je poslao političku poruku o preispitivanju aranžmana koji je Saudijska Arabija sklopila još 1974. sa Sjedinjenim Američkim Državama za vreme Niksonove administracije, a kojim je ova bliskoistočna zemlja postala jedan od stožera petrodolara – okosnice američke finansijske hegemonije. Ova izjava saudijskog ministra je tek eho sastanka kineskog predsednika Si Đinpinga i arapskog princa Muhameda bin Salmana od decembra 2022, mada tada nije bilo govora o pristanku Saudijske Arabije da trguje u juanima, što samo svedoči o dinamici promena čiji je jedan od katalizatora sukob u Ukrajini.
O drami u odnosima među tradicionalnim saveznicima najbolje govori predlog člana senatskog Komiteta za spoljne odnose Krisa Marfija iz oktobra 2022: „Već nekoliko godina američka vojska je slala sisteme ’patriot’ da brane saudijsku naftnu infrastrukturu od projektila i napada dronova. Ovi napredni sistemi bi trebalo da budu izmešteni da brane istočno krilo NATO-a u Poljskoj i Rumuniji, ili ćemo ih predati našim ukrajinskim partnerima.“
Za to vreme ministarka spoljnih poslova Južnoafričke Republike Naledi Pandor otvoreno preispituje dominaciju dolara, istupajući u ime BRIKS-a: „Uvek smo bili zabrinuti zbog dominacije dolara i posvećeni smo nalaženju alternative. Postojeći (monetarni) sistem privileguje bogate zemlje, dok istovremeno vrši pritisak na zemlje kao što je naša, koje moraju da plaćaju u dolarima. Dolarima koji su skupi spram naših domaćih valuta. Zato smatram da pošteniji sistem mora biti razvijen i to je nešto o čemu razgovaram sa svojim kolegama iz BRIKS-a.“ Kada se uzmu u obzir glasovi koji govore o želji Saudijske Arabije, Argentine, Egipta, pa čak i Turske, da uđu u BRIKS, može se reći da su ovo najveći izazovi u istoriji koji se postavljaju pred američku hegemoniju.
Ceđenje Evrope
Ali čak i u postojećem monetarnom sistemu, kojim dominira američki dolar, kineska valuta postiže neverovatne uspehe. O tome govori poslednji izveštaj Banke za međunarodna poravnanja, koju su osnovali šef Banke Engleske Norman Montegju i Hitlerov ministar finansija Hjalmar Šaht 1930. godine, i koja do danas predstavlja jedno od ključnih, koliko retko spominjanih, čvorišta u zapadnom finansijskom sistemu. Prema tom izveštaju kineski juan je dospeo na peto mesto prema udelu u izvršenim transakcijama na globalnom nivou, a iza evra (drugo mesto), jena (treće mesto) i britanske funte (četvrto mesto). Na prvom mestu je, naravno, američki dolar od 44 odsto udela u svetskim transakcijama.
Amerika pak nastavlja sa onim u čemu je najsigurnija – ceđenjem Evrope. Još u vreme Napoleonovih ratova (početak 19. veka) Tomas Džeferson, jedan od Očeva osnivača i tada državni sekretar SAD, komentarisao je sukob u Evropi rečima: „Naš cilj je da hranimo, a njihov da se biju. Na nama je da se molimo da njihovim vojnicima raste apetit.“
Apetiti Evropljana izvesno rastu, i Amerika se nudi da ih zadovolji. Zahvaljujući sukobu u Ukrajini i evropskim sankcijama Rusiji, isporuke tečnog prirodnog gasa iz SAD u Evropu su skočile za čak 137 odsto u prvih jedanaest meseci 2022. godine, u odnosu na isti period 2021. „Kada je brod ’Dekatlon’, tanker dug 274 metara, doplovio iz Amerike u Vilhelmshafen, bio je to dokaz američke geopolitičke moći“, duvao je „Fajnenšel tajms“ u fanfare sredinom januara. Rojters je pojasnio da je put koji je „Dekatlon“ prešao od američkih luka do Evrope upola kraći od onog iz Katara, odnosno triput od Australije do Nemačke. Ipak, nema većeg geopolitičkog trijumfa Amerike od dizanja u vazduh Severnog toga, čime je potpuno kabadahijski i efektno postavljena simbolička i fizička barikada na putu najbližeg i najjeftinijeg gasa – ruskog.
Ovo, ipak, nije bio geopolitički trijumf nad Rusijom nego nad Evropom. Poređenja radi, evropske zemlje su platile američki gas 35 milijardi dolara septembra 2022, za razliku od osam milijardi dolara u septembru 2021. godine, izveštava kongresna Američka administracija za informisanje o energetici. Drugim rečima, izvoz gasa iz Amerike u Evropu je skočio sa 4,6 miliona kubnih metara gasa mesečno 2021. na više od 10 miliona u 2022.
Ovim je Amerika postala „korisnik“ sukoba u Ukrajini, opterećujući evropske ekonomije izdacima od četiri milijarde dolara mesečno u proseku, daveći time evropsku ekonomiju na dugi rok. Sve što smo videli od evropskog odgovora na ovu situaciju je plan za investiranje u ekološki odgovornu potrošnju, ako poverujemo davoskoj euforiji predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. Takav projekat bi bio sličan američkom Zakonu za smanjenje inflacije kojim se investira 369 milijardi dolara u projekte koji se tiču ekološki odgovorne „energetske i klimatske bezbednosti“.
Slobodna ruka tržišta
Malo je glasova koji su se usprotivili američkoj dominaciji energetskim tržištem Evrope. „U današnjem geopolitičkom kontekstu, među državama koje podržavaju Ukrajinu postoje dve grupe zemalja na tržištu gasa: one koje gas skupo plaćaju i one koje gas skupo prodaju. Sjedinjene Države proizvode jeftin gas i prodaju ga po skupim cenama. Ne mislim da je to prijateljski“, izjavio je Emanuel Makron. Međutim, svi prigovori se završavaju na prijateljskim zamerkama i ne zalaze u domen ekonomske logike koja iza takvog ponašanja stoji. Možda zato što ekonomske logike nema.
Ali ima logike za takozvani Big Oil, odnosno velike američke naftne korporacije. „Ekson mobil“, „Ševron“, „Britiš petroleum“ i „Total enerdžis“ su tokom 2022. godine dostigli zenit, ostvarujući profit od dvesta milijardi dolara. Ako neko suočen sa suludim evropskim sankcijama ruskom gasu pita cui bono (u čiju korist), svakako može naći odgovor u ovim činjenicama. Ipak, čini se da ova godina neće biti podjednako blistava kao prethodna, pošto su cene pale od leta. „Goldman Saks“ predviđa da će potražnja nafte gurnuti cenu preko sto dolara po barelu, pa su Volstritove projekcije da će tokom 2023. Big Oil zaraditi svega 150 milijardi dolara. Čak i tako, američki „naftaši“ će postaviti rekord u prihodima od 2011. godine. Prema predviđanjima „Fajnenšel tajmsa“, ovo će oslabiti i politički pritisak na proizvođače nafte i gasa, što će biti posebno izazovno uzimajući u obzir političku snagu i ideološki naboj zastupnika zelene agende.
U međuvremenu, prema svim analizama, era dominacije američkih škriljaca se završava. Evropa koja se u znak „solidarnosti“ sa Ukrajinom odrekla ruske nafte i gasa, i potvrdila svoju poziciju priveska SAD, moći će da se osloni samo na crno zlato sa Arabijskog poluostrva, sa kojim Zapad ima „tradicionalno nestabilne odnose“, dok istovremeno Kina, Indija i Rusija svoje odnose sa zalivskim zemljama jačaju.
Profit vojne industrije
Situacija sa gasom je jasna. Bar u Evropi, Americi ide onoliko dobro koliko je loše Evropljanima. S druge strane, zaista zapanjuju brojevi kojima se meri američka pomoć Ukrajini u „naoružanju“. „Lokid Martin“, „Boing“, „Nortrap Gruman“ i „Rajteon tehnolodžis“, četiri proizvođača naoružanja, prestižni američki tink-tenk Savet za spoljne odnose naziva „Silicijumskom dolinom“ za vojnu industriju.
SAD su poznate po ogromnim vojnim budžetima. Samo 2021. godine su potrošile 801 milijardu dolara na vojsku, dok je za njom na drugom mestu bila Kina, sa izdvajanjima za vojni budžet od 293 milijarde dolara. Međutim, treba imati u vidu da pitanje naoružanja nije samo pitanje ekonomije već i sofisticirane diplomatije. O tome svedoče kreditiranja „zapadnih saveznika“ od SAD tokom dva svetska rata i „eksplozija“ vojne industrije koja je usledila posle svetskih sukoba, a na koju je kao na pretnju po demokratiju upozoravao i predsednik Dvajt Ajzenhauer 1961. godine.
Međutim, kada je u pitanju prodaja (ili poklanjanje) oružja drugim stranama, nekad je teško naći idealnu srazmeru između ekonomskog (privatnog) i nacionalnog (javnog) interesa. Tu se mogu silama „provući“ greške koje mogu biti fatalne, što je Hilari Klinton priznala govoreći o podršci islamistima u borbi protiv Sovjeta: „Bili smo tako srećni što je Sovjetski Savez propao, da smo pomislili ’odlično, sada smo dobro. Sve će sada biti mnogo bolje’. Kada se sada osvrnemo, pa ljudi protiv kojih se borimo su oni koje smo podržavali protiv Sovjetskog Saveza.“ Drugim rečima, proksi rat protiv Sovjetskog Saveza SAD su platile tragedijom od 11. septembra 2001. godine. Ostaje da se vidi kako će se vratiti ovaj „posrednički“ rat SAD protiv Rusije.
Tokom fiskalne 2022. godine SAD su isplatile pomoć od oko 50 milijardi dolara Ukrajini. Pola tog novca je otišlo na vojnu pomoć, a ukrajinski arsenal, naravno, popunjava američka „Silicijumska dolina“ vojne industrije. Prema podacima Američke agencije za međunarodni razvoj i Kilskog instituta za svetsku ekonomiju u Nemačkoj, vojna pomoć Ukrajini od preko 20 milijardi dolara je sedam puta veća svota novca od vojne pomoći Izraelu koju je Amerika isplatila tokom 2020. godine. Dakle, ovo je najveće finansijsko izdvajanje u Evropi od vremena Maršalovog plana, nakon Drugog svetskog rata, koji je, doduše, bio predviđen za čitav kontinent.
Ipak, kada se gleda srazmerno veličini ekonomije, treba istaći da najveću vojnu pomoć Ukrajini izdvajaju Estonija, Letonija, Poljska i Litvanija, za kojima slede Norveška i Ujedinjeno Kraljevstvo. Drugim rečima, pribaltičke zemlje i Poljska zaista doživljavaju ukrajinski sukob kao egzistencijalni. Za SAD je to afirmacija statusa imperije.
Zloslutna logika
Ali sukob u Ukrajini nije jedina arena u kojoj Amerika nastoji da potvrdi svoj imperijalni prestiž. U sferi ekonomije, SAD već skoro pola veka beleže deficit od tri odsto u platnom bilansu, odnosno u bilansu svih prihoda i rashoda zbog uvoza i izvoza robe, usluga i kapitala. Pokušaji da to nadoknadi doštampavanjem dolara u Federalnim rezervama neminovno vodi gubitku poverenja u dolar. U tom smislu, za Sjedinjene Američke Države je 2022. došla kao izvesna vrsta blagoslova, jer je dolar ojačao za nekih osam odsto, što je najveći porast od 2015. godine. Ipak, već 2023. dolar ponovo slabi, dok juan jača i to je samo ukras kineske ekonomije, koja je prva na svetu po obimu robne razmene. U Rusiji je juan bio druga najkorišćenija valuta, a Indija svoju trgovinu s Rusijom obavlja u rupijama. Sve su ovo simptomi stvaranja jednog novog sveta u kome za Ameriku kao svetskog hegemona nema mesta.
Za Ameriku, izvesno, ima mesta u posrnuloj Evropi, koja će kupovati skupe američke energente i američko naoružanje, potvrđujući svoj položaj subordinacije u odnosu na svog sizerena.
I u spomenutoj izjavi Hilari Klinton, i u izjavama brojnih drugih zvaničnika, prepoznajemo zloslutnu logiku koju je sažeo senator iz Misurija, a potonji predsednik SAD Hari Truman, kada je na stepenicama Kongresa 24. juna 1941. dao izjavu, koju je „Njujork tajms“ preneo pod naslovom „Naša politika je jasna“. Ta izjava glasi: „Ako vidimo da Nemačka pobeđuje, treba pomoći Rusiji, a ako pobeđuje Rusija, treba da pomognemo Nemačkoj, i tako se postaramo da ih se što više međusobno pobije.“ Danas Nemačka krvari posredstvom sankcija Rusiji čime sebi uskraćuje jeftine ruske sirovine, dok se Amerika upinje iz petnih žila da i Rusija iskrvari na ukrajinskom tlu, boreći se protiv ukrajinske vojske naoružane američkim raketama.
Za Ameriku je svakako 2022. bila u izvesnom smislu godina predaha. Njihova oligarhija, koja je vlasnik američke države, zabeležila je enormne prihode, i to uz aplauze američke javnosti koja je plebiscitarno opredeljena za pružanje svakojakih vidova podrške Ukrajini. Ipak, ni „nuklearni bauk“ ni „svemoćni Bog“ neće promeniti činjenicu da Rusija održava vitalnost svoje ekonomije, te da, iako to više nije Sovjetski Savez koji je bio supersila i koji je nametao trku u naoružanju, ratuje protiv potencijala čitavog Zapada u Ukrajini, držeći na odstojanju silu koja je decenijama imala rekordno visoka izdvajanja za vojsku. U međuvremenu, Kina i Indija hitaju ka dedolarizaciji, praćene Saudijskom Arabijom koja je pola veka bila okosnica hegemonije dolara. Imajući u vidu nesumnjivu podršku jedino Evrope koju cedi i lojalnost ukrajinskih ekstremista koji su svoje vrednosti pokazali u odnosu prema ruskom narodu i rusofonima uopšte, izgledi Amerike sveukupno su loši, sve i da je Zelenski umesto na Soledar povede na Eldorado.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Foto: Reuters/Leah Millis
BONUS VIDEO:
