Staljingrad, 80 godina kasnije: Amnezija i ludost

Ruski tenkovi ponovo će se boriti protiv nemačkih tenkova u dolini Dnjepra i na prilazima Krimu. Voljna amnezija Nemaca naprosto garantuje da će se pređašnji debakli ponoviti

Nacija je „velika solidarnost“, rekao je Ernest Renan svom auditorijumu na Sorboni marta 1882. godine. Konstituišu je saosećanje sa žrtvama prošlih stradanja i spremnost na ona buduća. Postojanje nacije „svakodnevni je plebiscit, isto kao što je postojanje individue neprekidna potvrda života“.

Ovaj je plebiscit doživeo vidni krah u Nemačkoj 2. februara 2023, na 80. godišnjicu okončanja Bitke za Staljingrad. Ovo mogu da kažem zato što sam se nalazio tamo, u Konstancu na Bodenskomjezeru, na dan godišnjice.

Tog dana 1943. godine ostaci nemačke 6. armije – do 100.000 izgladnelih, promrzlih ljudi – predalo se Rusima. Prvobitno brojeći gotovo 300.000 vojnika, ova armija žestoko se prethodnih šest meseci borila pod komandom generala Fridriha Paulusa unutar i oko Staljingrada. Delovalo je kao da je Vermaht nadomak zauzimanja grada kada je Crvena armija pokrenula ogromnu kontraofanzivu u poznu jesen, pod kodnim nazivom operacija „Uran“. Rusi su okončali opkoljavanje nemačkih snaga 23. novembra 1942. godine. Hitler zabranio ma kakav pokušaj izvlačenja 6. armije, zapečativši time njenu sudbinu bez ikakvog racionalnog razloga. Jedva 6.000 preživelih, odnosno tek jedan od 50 prvobitnih pripadnika te armije, vratilo se kući 1955. godine.

Staljingrad je bio strateška i psihološka prekretnica rata i odmah je prepoznat kao takav. Prvi put se dogodilo da se čitava jedna nemačka armija, sa sve komandantom, predala neprijatelju. Bio je to najveći vojni debakl poznat istoriji do tog momenta (prevazići će ga jedino uništenje Vermahtove grupe armija „Centar“ tokom sovjetske operacije „Bagration“, juna-avgusta 1944. godine).

Tog zimskog dana 2023, međutim, u Konstancu kao i drugde širom Nemačke, izgleda da nije bilo žive duše koja se sećala Staljingrada ili marila za njega. Nije bilo dokumentaraca na nacionalnim televizijskim kanalima. Uzalud sam tražio neku kolumnu u vodećim dnevnim novinama. Nije bilo univerzitetskih predavanja ili simpozijuma, niti opela, bilo katoličkih ili luteranskih. Ona šačica veterana koja se vratila 1955. uveliko je pomrla, a njihovo potomstvo ćuti. Lanac kolektivnog sećanja pokidan je, neprimetno ali trajno.

Nemačka umire

Nemačka javna informativna mreža ARD objavila je reportažu sa vojničkog groblja Rosoška kod Volgograda o značaju ove godišnjice u Rusiji. Izveštaj je bio prožet sirovom propagandom du jour:

„Atmosfera je teška. Iako je svrha ovog mesta mir i pomirenje, sadašnjost se susrela sa prošlošću. Rat se vratio, uprkos svim upozorenjima da se nikada ponovo ne dozvoli u Evropi. Devedesettrogodišnja Ninel Pirgova čvrsto je ubeđena da Nemačka sada pokazuje svoje istinsko, fašističko lice… Tatjana Prikačikova takođe je uverena da se Rusija bori protiv povratka fašizma u susednoj državi, kao i protiv agresivnog, pokvarenog Zapada. Naravno da je rat užasan, podvlači portparolka Muzeja staljingradske bitke, ali pitanja o Soledaru ili Marijupolju, spominjanje sadašnjosti, iritiraju je.“

Na nešto višem nivou, ali u istom duhu, istoričar Habo Knoh nije iskoristio godišnjicu kako bi razmotrio značaj samog događaja ili njegov uticaj na nemačko kolektivno sećanje rata, nego kako bi ustvrdio da posledice „Staljingrada“ kao propagandne alatke imaju efekte u sadašnjosti, „što je manifestovano ratom u Ukrajini“. Godišnjica velikog događaja iz prošlosti, koji je sam za sebe ignorisan, instrumentalizovana je kako bi se opravdala aktuelna nemačka politika i dao odušak opsesijama njene postmoderne vladajuće klase.

Zapanjujuće je da Nemačka nema šta drugo da kaže, sebi i drugima, o ovom danu. „Ne samo da demokratija čini da svaki čovek zaboravi svoje pretke“, pisao je Aleksis de Tokvil 1835, „nego ona krije njegove potomke i razdvaja njegove savremenike od njega samoga“. De Tokvil je imao na umu Ameriku, tada mladu i punu života, ali njegovo upozorenje uklapa se i u današnju Nemačku: nesumnjivo umornu i staru, ali – što je još gore – više ravnodušnu prema svojim precima nego zaboravnu u odnosu na njih.

Ruševine nakon Staljingradske bitke neposredno po okončanju nemačke okupacije (Foto: RIA Novosti archive, image #602161/Zelma/CC-BY-SA 3.0)

Ovo je simptom duboke nagriženosti nemačkog društva. Poznavanje prošlosti, ispoljeno kroz memorizaciju važnih događaja – kako slavnih, tako i tragičnih – esencijalno je za život jedne zdrave nacionalne zajednice, za očuvanje njene kohezije i osećanja svrhe. Takav osmišljeni ritual reflektuje na kolektivnom nivou ono što stabilne pojedince podstiče da se bave prošlošću i da joj se vraćaju. Takva meditativna aktivnost plod je našeg nagona za besmrtnošću kroz prenošenje naših sećanja na potomstvo, sećanja koja su krajnje ranjiva navodnom konačnošću naše smrti.

Sećanje koja čuvaju oni koji dolaze posle nas jedina nam je šansa. Naša priča mora da postane istorija, isto onako kao što su priče onih koji su nam prethodili postale deo nas. Istorija je preduslov sudbine i zaštitnik besmrtnosti. Sećanja se moraju čuvati i prepričavati kako bi osigurala sam život, kako nacije tako i pojedinca. Po tom kriterijumu, Nemačka umire.

”Svesna žrtva”

Mnogo je tema vezanih za Staljingrad kojih možemo i treba da se prisetimo i o njima razmislimo ovakvom prilikom. Mogućnosti je mnogo. Svega par sedmica nakon nemačke predaje, Tomas Man snimio je radio komentar koji je preko BBC-ja emitovan Rajhu. Osvrnuo se na reakciju nacističkog rukovodstva. Pošto nisu mogli da prikriju obim katastrofe, razvili su narativ herojskog poslednjeg otpora: nije to bila uzaludna pogibija, nego svesno žrtvovanje za spas Nemačke. Istinski vagnerijanski finale.

Shodno tom narativu, vrhovna komanda Vermahta izvestila je u turobnom, gotovo žalobnom tonu 3. februara 1943. godine da se „poslednja bitka odigrala pod stegom kukastog krsta, istaknutom na najvišim ruševinama Staljingrada. Generali, oficiri, podoficiri i vojnici borili su se rame uz rame do poslednjeg metka. Žrtva ove armije nije uzaludna. Izginuli su da bi Nemačka mogla da živi“.

Usledila je trodnevna nacionalna žalost, uz zvonjavu pogrebnih zvona.

Gebelsovi dnevnici pokazuju da je autor brzo shvatio da vesti o Staljingradu neće biti moguće zataškati kao ranije. Kao glavnokomandujući, Hitler se ne sme dovoditi u vezu sa katastrofom. Par dana pre predaje Staljingrada, Herman Gering je nagovestio kraj na desetu godišnjicu nacističkog preuzimanja vlasti (30. januar 1933) kada je odao počast „bici Nibelunga“, koji utoljuju žeđ sopstvenom krvlju, boreći se do kraja. „Takva bitka plamti tamo danas“, govorio je rajhsmaršal, „jer narod sposoban da se tako bori mora da pobedi“. Nemački zavojevači Staljingrada tako su postali njegovi navodni branioci pred azijatskim ruskim hordama, ovekovečeni svojim herojskim otporom.

Nije, međutim, bilo ničeg herojskog u užasavajućoj pogibiji hiljada, potom desetina hiljada, a na kraju stotina hiljada mladića koji su podlegli gladi, hladnoći, epidemijama i oružju nadmoćnog protivnika. Major Bernhard Behler, komandant 1. bataljona 29. pešadijskog puka, koji je nestao u Staljingradu kao deo 3. pešadijske divizije, prisećao se 2000. godine:

„Kod kuće svi su zamišljali da su se staljingradski heroji borili do poslednjeg metka. Ali samo da su očevi, majke, braća i sestre mogli videti kako su im sinovi i braća umirali… nije to imalo nikakve veze sa heroizmom. Bila je to bezumna pogibija, lišena svake volje umirućeg: izgladneli, vašljivi, prljavi, na smrt promrzli, desetkovani tifusom koji su prenosile vaške“.

Smrt tih mladih ljudi bila je besmislena tada, ali njena uzaludnost tragično je zapečaćena danas, u naše vreme, njenom predajom zaboravu.

Voljna amnezija naprosto garantuje da će se pređašnji debakli ponoviti. Nedelju dana pre 80-godišnjice Staljingrada, 24. januara 2023, nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok izjavila je: „Mi (Zapad, prim. aut.) vodimo rat protiv Rusije“. Sledećeg dana, nemačka vlada potvrdila je da će poslati tenkove tipa Leopard-2 Ukrajini. Ruski tenkovi ponovo će se boriti protiv nemačkih tenkova u dolini Dnjepra i na prilazima Krimu.

Analena Berbok i Sergej Lavrov (Foto: Maxim Shemetov/Pool Reuters/AP/dpa)

Kada bogovi nekoga reše da unište, oni mu prvo uzmu pamet.

 

Prevod Vladislav Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: German Federal Archives / CC BY-SA 3.0 DE, via Wikimedia Commons)

 

Izvor Chroniclesmagazine.org

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u