Sretenje je jedan od praznika koji nas podseća na susret Boga i čoveka, njihov savez i zavet, kad su jedan drugom – u punoj slobodi – rekli „da“. Svaka priča o zavetu je zapravo priča o slobodi, o onom gromkom „da“, kojim se odbacuje svaka porobljenost, pre svega ona svojoj nižoj prirodi, svom kukavičluku i učmalosti, ali i svemu i svakome ko želi da nas porobi – duhovno, mentalno, fizički. Jer čovek je stvoren po obrazu Boga Živoga i osnovno njegovo određenje je sloboda, po kojoj on nije ni životinja ni mašina – pa ni ona obeležena takozvanom veštačkom inteligencijom.
U Srbiji na taj dan obeležavamo dva važna događaja – narodni zbor u selu Orašcu na kojem je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka (1804) i donošenje prvog srpskog ustava (1835) – dakle na taj dan, u skladu sa duhovnim i biblijskim smislom velikog praznika, ponovo slavimo slobodu. Prvo – slobodu kao oslobođenje od tlačitelja, drugo – slobodu kao postavljanje okvira za život prema svojim zakonima, u skladu sa svojim potrebama. Slavimo slobodu koja nije mogla bez hrabrosti da se tlačitelj otera, ali i slobodu koja nije mogla bez stvaralačke hrabrosti da se gradi nešto novo i svoje. Jer i jedno i drugo neophodni su za autentičnu slobodu.
Ovi istorijski događaji u novom vremenu aktualizuju i suštinu Kosovskog zaveta, koji je opet u slobodi, kao zavetu da će se živeti po istini i pravdi i ka istini i pravdi, a ne menama ovoga sveta i hirovima naše pale utrobe, ili hirovima moćnika. Jer jedino se tako može istinski živeti, i jedino se tako može istinski živeti sa Bogom, koji mrzi kukavice.
Božija kategorija
Dakle, sretenjski i kosovski i svaki drugi autentični zavet je opredeljenje ka slobodi od spoljašnjeg tlačitelja, ali i ka fizičkoj koliko i duhovnoj slobodi od bilo kog unutrašnjeg uzurpatora, koji bi makar i pod patriotskim izgovorima želeo da nam – kao pastirskom i ratničkom narodu – oduzme slobodu, svakom pojedincu, porodici, plemenu. A da bi se sloboda osvajala i čuvala potrebna je hrabrost. A da bi se imalo šta tom hrabrošću braniti potrebna je pravda. A da bi se uspostavila pravda potrebna je vera u neki smisao, život u i ka tom smislu, kao nečemu trajnom, što prevazilazi puko trajanje i usmerenom, što prevazilazi puki instinkt.
U kukavičluku i malograđanštini nema slobode, u blagoutrobiju i konformizmu, kao ni u razobručenosti nagona ili masovnoj histeriji, grupašenju, korupciji i nepotizmu. U majmunisanju jačima i navodno naprednijima, kao ni u zavisti i ometanju najboljih među nama da razviju svoje mogućnosti. U praznom busanju u prsa, pohlepi ili malodušnosti, ili samoobmani. U očekivanju da će neko drugi sve da uradi za nas, pa bila to „država“, vlast, Bog ili neka nama navodno naklonjena velika sila. Ni u čemu od toga nema slobode, jer sloboda nije od lukavoga, ona je Božija – i ona je ljudska ako čovek odluči da živi po Božijoj istini, i nikako drugačije, ako kaže ono svoje „da“.
Acta, non verba
Sloboda ima cenu, i ona je utoliko viša ukoliko je manje stvar parola i fraza, a više delanja. Ako si stvrarno slobodan, šibaće te sve ono što slobodu mrzi, svi oni koji mrze slobodu, a zna se ko je takvima otac. Ako se zaklinjemo u hrabrost ustanika iz 1804. godine, moramo biti spremni da i sami uradimo ono što su oni, da rizikujemo sve svoje bez ikakve izvesnosti, a ne samo da pričamo i poturamo druge da idu ispred nas. Ako se zaklinjemo u Ustav i citiramo ono o slobodi za sve robove koji stupa na tlo Srbije, moramo zaista da radimo da tome kako bi naša zemlja zaista bila ne samo slobodna spolja, nego i zemlja slobode, a to znači i zemlja pravde, za sve i svakoga. Onda moramo znati da patriotske fraze ne mogu biti pokriće za prećutkivanje društvenih nepravdi koje su svuda oko nas, za osipanje i silovanje intintucija, razorenu javnu sferu koja postaje bič za svačije lično dostojanstvo.
Ako ustanemo za slobodu, to ne možemo učiniti bez posledica, i toga moramo biti svesni, što ne znači da se treba ponašati kao muva bez glave, jer sloboda podrazumeva i razum i trezvenost, samim tim što odbacuje svako robovanje strastima i obuzetost njima.
Žorž Bernanos je neposredno pesle Drugog svetskog rata, trenutku koji se činio povoljnim za njegovu domovinu Francusku, postavio pitanje „Čemu sloboda?“, zabrinut pred izazovima novog doba, koje spregom države i korporacija, a putem opšte tehnizacije, preti da ugrozi slobodu podjednako kao i veliki totalitarizmi epohe, a možda još i više. On kaže: „Veliki narod koji se okuplja da bi se suprotstavio zlu ne može to učiniti a da nikog ne uznemiri ili ne zaprepasti. Veliki narod se ne ujedinjuje bez ikakve opasnosti. Veliki narod se okuplja oko svoje elite, što ne podrazumeva neku određenu društvenu klasu, već one koji su spremni da prihvate takav rizik, rizik razmišljanja, kao i rizik delanja, pošto misao bez delanja ne vredi mnogo, a delanje bez promišljanja nije ništa.
Vernost zavetu
Misao velikog naroda nije zbir suprotstavljenih mišljenja sto hiljada intelektualaca koji najčešće razmišljaju zavisno od raspoloženja, koji razmišljaju zavisno od toga šta ih žulja. Misao velikog naroda, to je njegov istorijski poziv. Nije dakle reč o tome da razlikujemo svoju misao i svoju snagu, pošto naša misao opravdava našu snagu.“
Ako veličinu ne shvatimo kao pitanje imperijalne gordosti, već vernost zavetu, odnosno slobodi i istini, Srbi bi sebe trebalo da vide kao veliki narod, kao jedan od onih koji treba celom svetu da svedoče da sloboda nije prazna bajka i da je zapravo istinitija i silnija od svake kalkulacije, malodušja i puzalaštva, onolilo koliko je Bog istinitiji i silniji od palog sveta i od đavola.
Da je sloboda realnost, možda jedina realnost dostupna našim bednim životima, jedini način – ustvari – da oni više ne budu bedni, već da zasijaju. Da budemo sinovi svetlosti, a ne crvi i hrana crvima. Da potvrdimo vrednost i dostojanstvo čoveka, što je krajnji skandal u današnjem ciljano obeščovečenom svetu. Da potvrdimo da savez i zavet i dalje postoje, da nisu raskinuti ni obezvređeni, da i dalje mogu biti potvrđivani delom. Zavet koji svedoči da su ljudi pozvani i prizvani da budu bogovi, a ne roblje bilo kome i bilo čemu, ni ovesvetskim silnicima ni svojim strastima, a najmanje samoproglašenim usrećiteljima, iza kojih god maski se krili.
Naslovna fotografija: Andrija Vukelić/Tanjug
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
