„Мислилац“, бронзана скулптура Огиста Родена испред Роденовог музеја у Паризу (Фото: Wikimedia/ Flickr/Douglas O'Brien)

Ruminacije o slobodi

Ne možemo biti pojedinačno slobodni ako živimo u pokorenom narodu, ali ni kolektivne slobode ne može biti u društvu neslobodnih pojedinaca, pa makar i u spolja gledano suverenoj državi

Antikolonijalna borba je pored borbe za socijalnu pravdu podrazumevala i borbu za nacionalno osloboljenje potlačenih naroda i zbog toga njena iskustva imaju veliki značaj za svaku strategiju nacionalnog oslobođenja, uključujući svest o tome da ono mora imati i socijalni aspekt. 

Jedan od prvih koraka, na koji upućuje Paolo Freire u svojoj „Pedagogiji potlačenih“ je prevladavanje interiorzacije, odnosno usvajanja stavova o sopstvenoj nemoći i inferiornosti, koje nam je usadio tlačitelj. U našem slučaju ona ima nacionalni i civilizacijski aspekt, u kom zapadnjački hegemon sugeriše našu civilizacsiku inferiornost, kao slovenskog, pravoslavnog i „istočnjačkog“ naroda, ali i socijalni aspekt u kom se nespeh u sticanju društvenog položaja smatra krivcom samog „neuspešnog“ pojedinca ili grupe, nesposobnih da se uklope u poredak, koji navodno pruža šansu svakom ko se dovoljno potrudi.  

Dve slobode

Dakle, prvo treba raščarati stav da smo za sve sami krivi, da smo po sebi niže vredni i da je poredak koji nas takvima čini nužan i podrazumevajući. Iz toga proizilazi vera da se stvari mogu promeniti i da u sebi samima možemo pronaći snagu, ako i načine za tako nešto. Za načinima možemo tragati u iskustvima drugih, širom sveta, ali i u svojoj tradiciji, istoriji, kulturnom pamćenju. Moramo verovati da imamo pravo da budemo slobodni kao kultivisan narod duge tradicije i istorijski generisanog sistema vrednosti, ali da na to imamo pravo i kao pojedninci, ličnosti, ljudska bića.

Da treba da budemo slobodni od drugih, koji bi spolja da nas ugrožavaju i dominiraju nama, ali i da budemo slobodni kao pojedinci i grupe u sopstvenom društvu i u svojoj državi. Nacija treba da bude slobodna spolja, ali i iznutra. Vrednosti slobode, utemeljene u tradiciji, ne podrazumevaju samo kolektivnu slobodu od spoljašnjeg tlačitelja, nacionalnu slobodu potvrđenu suverenoću i nezavisnošću u upravljanju sopstvenim poslovima, nego i slobodnu naciju kao naciju slobodnih ljudi, u kojoj vladaju načela i prakse lične slobode i socijalne pravednosti. Bez toga je svaka kolektivna i istitucionalna sloboda samo iluzija i novo legitmizovanje tlačenja, ovaj put pod nacionalnim i patriotskim izgovorima. 

Sa”, a ne za”

Sticanje slobode podrazumeva akciju, ali ne slepu, već promišljenu, zasnivanu na određenim vrednostima i idejama, kao i jasnim ciljevima i realistično osmišljenim koracima ka njenom sticanju. Oni koji sebe vide kao borce za slobodu ne smeju se prema drugim pripadnicika svog naroda odnositi pokroviteljski, paternalistički, nego se, kako Freire kaže, boriti ne za njih, nego sa njima, odnosno moraju biti spremni ne samo da daju naloge, poučavaju i komanduju, nego da uđu u dijalog. A to podrazumeva i veru da ljudi ipak nešto hoće, znaju i mogu, ako im se da istinska prilika.

Devojka maše srpskom zastavom tokom protesta protiv kovid mera ispred Narodne skupštine Republike Srbije, Beograd, 8. jul 2020. (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

Takođe, u borbi za slobodu ne treba samo reprodukovati tlačiteljske mehanizme, zamenjujući oblike i prakse tlačenja novima, samo menjajući retoriku. To podrazumeva i da se drugima obraćamo bez manipulacije, puke propagande, nego sa istinskom brigom i pozivom na zajedničko delovanje. Treba promeniti i oblike opštenja, komunikacije, a ne usvajati samo one koje je tlačitelj razradio za svoje potrebe, misleći da ćemo ih moći prisvojiti i upotrebiti za svoje interese bez posledica. 

Na primer, varamo se ako mislimo da odvratnu tabloidnu retoriku čiji smo stalni svedoci, možemo upotrebiti u korisne svrhe. Kao i da se možemo boriti za nacionalno i socijalno oslobođenje ne oslobodivši se zavisnosti od toga da kupimo baš svaku krpicu ili gadžet koji je u modi, i za koji su nas uverili da je neophodan. Ako ste rob marketinške propagande, ne možete ne biti rob i u političkom i socijalnom smislu, možete se samo zavaravati da je tako. To ne znači da morate da živite pustinjački, ili odbaciti mobilne telefone i druga tehnološka dostignuća, ali ne smete biti zavisn ni od žega. Ne možete biti oružje tehnike i špekulacije, čijom spregom Žorž Bernanos u eseju „Čemu sloboda?“ definiše svet novog totalitarizma izniklog na „liberalnim“ temeljima, već ono treba da bude oružje vašeg stvaralačkog delovanja. Ne možete biti borac za slobodu ako ste dobrovoljno pristali da budete roba i ako druge ljude vidite kao robu. 

Paralelni procesi

Dakle, oslobođenje najpre mora biti unutrašnje, lično, kroz osvešćivanje, raščaravanje i hrabrost, zatim u kontaktu sa konkretnim ljudima i konkretnom zajednicom (ne našim projekcijama iste), a tek onda opšte nacionalno i institucinalno, oslonjeno na političke prakse, institicionalnu svest, univerzalne vrednosti i iskustva i sopstvenu kulturnu tradiciju. Kad kažem „najpre“, naravno da ne govorim u hronološkom smislu, jer sve ovo su u osnovi paralelni, istovremeni procesi, koji jedni druge donekle uslovljavaju.

Ne možete čekati da se potpuno osvestite i pročistpte od zabluda i iluzija i savladate sve unutrašnje zapreke, da biste počeli da delujete, jer to su u osnovi celoživotni procesi, a zajeničko delovanje ih svakako pokreće, koriguje, stavlja na probu. Delovanje u konkretnoj zajednici takođe ne može funkcionisati bez oslanjanja i svesti o nekim temeljnijim pricipima i intsitucionalnim ishodima, koji opet ne mogu biti postavljani bez znanja o konkretnoj zajednici i bez delovanja konkretnih ljudi, po pravilu manjine sa razvijenim „pasionarnim“ instinktom. 

Svest i hrabrost

Pre svega, da bismo se oslobodili, moramo steći svest da nismo slobodni, hrabrost da to sebi priznamo i da napravimo korak u smeru prevazilaženja takvog stanja, kao i veru da je moguće biti slobodan, da nam je to kao ljudima potrebno i da nije baš tako strašno. I da shvatimo da ne možemo biti pojedičano slobodni, ako živimo u pokorenom narodu, kao i da kolektivne slobode ne može biti u nepravednom društvu potlačenih pojedinaca i grupa, koliko god ono trajalo u spolja naizgled suverenoj i nezavisnoj državi, jer to može biti samo zabluda koja se gorko plaća. 

Jer već i svest, odnosno njeno zadobijanje i njeno jačanje, pokreće neku energiju, pokreće na volju i delovanje, koje delatniku daje krila, i koje u njemu možda probudi i onu ljudsku, logosnu mudrost da napravi prave izbore i ispravna usmerenja, kako delovanje ne bi bilo uzaludno ili destruktivno.

Ruka sa bakljom, fragment Kipa slobode (Foto: Mateus Maia/Unsplash)

Pogledajmo se u ogledalo i pogledajmo u oči jedni drugima, jer to jedno bez drugog ne ide. Da li smo slobodni, da li smo dostojanstveni, da li živimo u istini? Ako ne, ako je odgovor bar na nešto od ovog negativan, onda preduzmimo nešto. Preduzmimo neko zajedničko delo, koje menja svet. 

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film”. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/ Flickr/Douglas O’Brien

 

Izvor Novi Standard 

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u