Krvava računica ukrajinske tragedije

Kad bi Amerika mogla da bira između opcije da Ukrajina pobedi posle dve nedelje sukoba ili da izgubi posle dve godine, izabrala bi ovu drugu. Jer njen glavni cilj je iscrpljivanje Rusije

Bilo bi potpuno pogrešno na sukob u Ukrajini gledati kao na neki izdvojeni – parcijalni rat Rusa i Ukrajinaca. To je zapravo zasad najkrvavija bitka mnogo većeg i šireg rata – koji protiv Rusije i Istoka vodi kolektivni Zapad na čelu sa Amerikom. Zato je za Ameriku jedino bitno da sukob u Ukrajini potraje, kako bi Rusija za i pred neke buduće, možda i odlučujuće bitke, bilo političke, vojne ili ekonomske, bila što iscrpljenija. Naravno, Ukrajina je tu samo „žrtveni jarac“. Ako na svetu u ovom trenutku postoje država i narod koje iskreno treba žaliti, onda su to Ukrajina i Ukrajinci. Ova država je mogla i morala bolje. Samo da je bilo malo više svesti a malo manje iluzije i opčinjenosti Zapadom. Samo da je bilo…

„Svako ko stvari ne nazove pravim imenom i ne da im pravo značenje, doprinosti propasti sveta“ – reči su Albera Kamija. Bilo kakva manipulacija istinom, trgovina njome, bilo kakvo nuđenje istine na parče zamotano u političke i diplomatske mašnice, uvek, svuda, i u svemu, provocira da postojeće zlo postane još veće. Provocira da oni oslobođeni duhovi iz toliko puta pominjane „Pandorine kutije“, postanu toliko veliki da ih kutija više ne može primiti nazad. Laž i pređutkivanje istine, podjednako hrane zlo.

Protivnik ili arhineprijatelj

Zato je istina na početku svake borbe, ujedno i najbolji lek i najjače oružje. Istina kaže: da je sukob u Ukrajini, počeo na Majdanu 2014. godine. Istina kaže: da je Ukrajina dugo spremana za februar 2022. Istina kaže: da je Ukrajina, takva kakva jeste, sa svim specifičnostima i protivrečnostima svog državnog i nacionalnog bića, idealno tle, ili idealna platforma da Zapad preko nje vodi veliku bitku svog „svetog rata“; rata u neprekidnom trajanju protiv Rusije, Istoka, Evroazije, ali i protiv pravoslavnog sveta. Takođe, istina kaže: Da se Amerika, poslednjih godina svojski trudila da do sukoba u Ukrajini dođe po svaku cenu, ne bi li na taj način zaustavila, ili bar usporila pad svoje imperijalne moći.

Naravno, pored izrečenih istina, nije zgoreg pomenuti i neke druge. Istinu – da je Rusija na frontu, ipak, pokazala i određene slabosti, koje je malo ko očekivao. Istinu – da Rusija neće biti pravi „takmac“ Zapadu, dokle god ne rekonstruiše svoju privredu i dokle god ne učini svoje društvo atraktivnim prosečnom čoveku. Pa, i istinu – da je Rusija često zaljubljena u Zapad, potpuno ignorisala količinu mržnje koju Zapad oseća prema njoj. Za Ruse je Zapad u miru bio rival, a u ratu, tek protivnik. Za Zapad je Rusija i u miru i u ratu – i sa krunom i sa petokrakom, uvek bila percipirana kao arhineprijatelj.

Naslovnice o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu u zapadnoj štampi (Foto: Aleksandr Teslя/Katehon/russiancouncil.ru)

Što se krvoprolića u Ukrajini tiče, jasno je da bar za sada, na kratke staze – profitira Amerika. Sam podatak da je za godinu dana sukoba, Amerika isporučila Ukrajini oružje čija vrednost prevazilazi vrednost oružja – koje je ikada – bilo kad i bilo gde, za tako kratak vremenski period isporučeno jednoj zemlji, dovoljno govori. Treba reći: da je svega 30% novca izdvojenog za to oružje dovoljno da se u potpunosti saniraju posledice zemljotresa u Turskoj i Siriji, računajući i trajno zbrinjavanje unesrećenih. Okvirno, 70% vrednosti tog oružja dovoljno je da svi ljudi na svetu čiji je registrovani materijalni status ”ispod granice siromaštva” do kraja godine ima po tri obroka. Celokupan iznos tog novca dovoljan je da se kompletnoj svetskoj populaciji starosti do 27 godina finansira ili subvencioniše prvo zapošljavanje. Naravno, taj novac nikada neće otići na tu stranu. Za ljude imperijalne svesti, a pogotovo za jednu imperiju u opadanju, rat je često i bio i ostao jedini siguran biznis. Nažalost.

Krvava računica

Amerika je svesna da Ukrajina ne može da dobije rat protiv Rusije, ali isto tako je svesna da država poput Ukrajine – relativno velike teritorije, sa 40 miliona stanovnika, koji su već prošli vekovni proces vesternizacije, ali i stvaranja dodatnog animoziteta prema Rusiji za samu Rusiju može da bude iscrpljujuć rival. Za razliku od simpatizera ruske strane, koji su naivno poverovali da će ruski marš kroz Ukrajinu biti nalik ruskoj intervenciji u Gruziji od pre par godina, procena Amerike je iz ugla njenih interesa bila daleko bolja. Razlog zašto Sjedinjene Države nisu ozbiljnije stale iza Gruzije, ili zašto čak ni sirijski pobunjenici u svom sukobu protiv Moskve i zvaničnog Damaska, nisu dobili ni delić oružja koji već sada jeste dobila Ukrajina, leži upravo u američkoj proceni: da sukob u Ukrajini ima potencijal višegodišnjeg trajanja sa mogućim iscrpljujućim posledicama po Rusku Federciju.

Hipotetički, da Amerika može da bira između opcije – da Ukrajina pobedi posle dve nedelje sukoba, ili da izgubi posle dve godine, makar taj poraz značio i definitivni kraj Ukrajine, Amerika bi izabrala drugu opciju. Americi je potrebna izolovana i iscrpljena Rusija, ista takva Kina, ali i uplašena Evropa, još više povijena pod američke skute; Evropa koja će zaboraviti na svoj suverenitet i uopšte na mogućnost da svoju sudbinu drži u svojim rukama.

Sjedinjene Države su pažljivo planirale kada će i koji tip naoružanja proslediti u Ukrajinu. Na početku sukoba, dok su Rusi bili takoreći u predgrađu Kijeva, ukrajinska strana je dobijala isključivo lake protiv-oklopne i protiv-vazduhoplovne sisteme, uglavnom tipa: „Džavelin“ i „Stinger“. Kako je sukob odmicao, stizali su prvo raketni sistemi „Himars“, određena oklopna vozila, ali i čitava gama raznorodnih PVO sistema većeg dometa. Treba podsetiti da je za Ukrajinu obezbeđen i najpopularniji (ne i najbolji) američki PVO sistem srednjeg do dugog dometa „Patriot“ – doduše u nešto starijoj verziji, s tim da će isti u ukrajinskim snagama biti operativan tek u drugom delu ove godine. Isto važi i za novo atraktivno naoružanje koje je Ukrajini obećano. U pitanju su tenkovi: britanski „Čelendžer“, nemački „Leopard“ i američki „Abrams“,  a u ovom trenutku, gotovo izvesno je i to, da će Ukrajina u narednim mesecima biti jača i za jedan tip aviona zapadne proizvodnje. Prvi pik je američki „F-16“. I upravo ovo potvrđuje tezu, da Zapad na čelu sa Amerikom, nastoji da obezbedi dugo trajanje sukoba u Ukrajini. Amerikanci ne bi finansirali takav kontigent takvog oružja, da nemaju sopstvenu procenu, ali i čvrste garancije vlasti u Kijevu – da je Ukrajina spremna da najmanje čitavu 2023. provede u sukobu sa Rusijom, odnosno da taj sukob vremenom može samo da dobije na intezitetu.

Logistički haos

No u ovom trenutku u ukrajinskoj vojsci vlada veliki logistički haos. Nijedna vojska i istoriji ratovanja (bukvalno nijedna) u toku jednog sukoba nije koristila pet ili šest vrsta tenkova. Pored sovjetskih „T-72“ i „T-55“, malog broja ukrajinskih „T-84 Oplot“, takođe nastalih na sovjetskoj infrastrukturi, Ukrajina će u dogledno vreme računati na tri vrste već pomenutih zapadnih tenkova koji međusobno imaju bitne razlike, a u odnosu na sovjetsko-ukrajinske tenkove predstavljaju potpuno drugačiji tip mašine. Poređenja radi, Amerika kao svetska supersila, koristi samo jedan tip tenka, „Abrams“, i to u broju od oko 8.000 jedinica. Amerika se još ranih 90-ih godina, odrekla ogromnog broja svojih tenkova serije „Paton“ i još većeg broja borbenih mašina nastalih na „Paton“ platformi, kako ne bi došlo do logističkog jaza i logističke disharmonije sa tada perspektivnijom linijom tenkova „M1 Abrams“ i borbenih vozila pešadije „M2 Bredli“, koji sa „Abramsom“ u većoj meri dele platformu.

M1A1 Abrams tenk na paradi u Vašingtonu 2015. godine (Foto: Mark Mauno/Wikimedia/Creative Commons Attribution 2.0 Generic)

Kako će Ukrajina logistički i finansijski opskrbiti – pre svega zapadne tenkove koji u odnosu na sovjetske imaju drugačiji top (120 mm u onosu na sovjetskih 125 mm), zatim i drugačiju municiju, ali i potpuno drugačiju infrastrukturu u pogledu upravljačkih funkcija, oklopa, elektronike i sličnih komponenti? Na sve to treba dodati i prilično široku paletu PVO sistema predvođenu „Patriotom“ – i gotovo izvesno borbeni avion „F-16“?  Naravno, za ukrajinske snage – išta je bolje nego ništa – i svako, makar i prilično šarenoliko oružje je bolje od pozicije bez oružja.

Elem, pitanja koja se često postavljaju glase: Kako će urajinski tenkisti – a ostalo ih je vrlo malo – savladati upravljanje „Leopardom“ i pogotovo „Abramsom“, koji se„vozi“ gotovo u ležećem položaju? Odnosno: Kako će Ukrajina obezbediti četvoročlane posade za „Abrams“, s obzirom da je Ukrajina do sada koristila isključivo tenkove sa tročlanim posadama? Ili: Kako će ukrajinski piloti – a njih je tek ostalo malo, uspeti da se prekvalifikuju za korišćenje „F–16“ aviona, potpuno drugačije avionike u odnosu na lovce koje je Ukrajina do sada imala ili koje još uvek ima na raspolaganju (Su-27 i Mig-29)? Primera radi, poslednja dvojica smrtno stradalih ukrajinskih pilota koji su oboreni u svojim letelicama, imali su 51 i 54 godine. Zapravo, jedan od njih dvojice bio je penzionisani borbeni pilot u rezervi, dok je drugi bio instruktor letenja.

Laka konjica

Ipak, odgovori na ova pitanja su vrlo prosti. U novim „mašinama za ubijanje“ biće vrlo malo Ukrajinaca. Amerika, delom i Zapad, ima sasvim dovoljan broj penzionisanih – mahom mladih ratnih veterana, oficira, pilota, i drugog stručnog kadra – koji bi za dobru dnevnicu, još dodatno motivisan borbom protiv Rusije, nominalno obukao ukrajinsku uniformu. Takvu situaciju imamo već sada – i takva situacije se pogotovo očekuje u bliskoj budućnosti.

Treba podsetiti da su u smiraj građanskog rata između Etiopljana i Etio–eritrejaca 1991. godine, što na kupljenim što na doniranim „migovima i suhojima“, letelli uglavnom „sovjetski“ penzionisani piloti podeljeni na dve armije, dok je za lokano stanovništo ostao top ili borba u dometu puškometa.

Što se Ukrajinaca tiče, a vezano za sukob na njihovoj zemlji, Amerika je za njih rezervisala ulogu: pešadije, prve borbene linije i artiljerijskog mesa. Uopšte, dalji razvoj NATO pakta i njegove osvajačke doktrine stavljene u kolosek američkog imperijalizma – upravo predviđa da se narodi i države van anglo-germanskog kulturološkog obrasca i koriste isključivo kao „laka konjica“ modernog doba.

Ukrajinski vojnik drži protivtenkovsku raketu Džavelin ispred drugog koji drži pušku na liniji fronta u Kijevskoj oblasti, 24. mart 2022. (Foto: Reuters/Gleb Garanich)

Scene iz filma „Neprijatelj pred vratima“, kada stotine gotovo golorukih crvenoarmejaca juriša na dobro utvrđena nacistička mitraljeska gnezda i biva pokošeno poput snopa sena, su blage spram uloge koju je za Ukrajince kreirao ratni odeljak Holivuda, odnosno Amerika. Biće to veliki marš i veliki juriš za interese američkog imperijalizma i „američke izuzetnosti“. Kako je to već dosta puta rečeno – do poslednjeg Ukrajinca.

 

Nikola Trifić je novinar i publicista iz Niša. Ekskluzivno za Novi Standard. 

 

Naslovna fotografija: Dimitar Dilkoff/AFP

 

Izvor: Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u