Novinar TV „Igmana“ Anes Džunuzović odlučio je da poštovanja dostojan jubilej, 400. emisiju „Sasvim iskreno“, dostojno obeleži pozivanjem u goste reis-ul-uleme IZ BiH efendije Huseina Kavazovića. I nije pogrešio.
Reis je, dobija se utisak, bio iskren, a sadržajna emisija je izazvala veliko zanimanje u javnosti, što se uglavnom odnosi na završni deo rezgovora, u kome je poglavar bosanskohercegovačkih muslimana izneo ocenu aktualne krize u institucijama dejtonske BiH i, ozbiljnog izraza lica, ukazao na potrebu da se one, bude li potrebe, brane i oružjem.
Usledila je lavina uglavnom negativnih komentara, posebno iz redova predstavnika srpskog i hrvatskog naroda, u bošnjačkoj sredini je ova preventivna džihadska odlučnost mahom primljena kao nešto prirodno i logično, dok su predstavnici tzv. „međunarodne zajednice“, odnosno podržavaoci Bošnjaka na Zapadu, reagovali razvodnjeno nepovoljno, ali uz napomenu da nije reis-ul-ulema taj koji stvara probleme u BiH, već da su to oni što zagovaraju separatističke i destruktivne („antiustavne“) ideje u vezi sa funkcionisanjem zajedničke države, pa i samim njenim opstankom.
Nepotrebno je rezimirati svu tu očekivanu kakofoniju i argumente iznete protiv i u prilog poglavara verske zajednice kome oružje kao sredstvo (duhovne) misije očito nije strano, jer nije potrebno mnogo mašte da bi se zamislilo šta je ko u vrzinom kolu bosanskohercegovačke političke arene imao da mu poruči.
Primena „demokratije“
Ono što je suštinski zanimljivo, indikativno, ali i zabrinjavajuće, a samim tim i vredno analize i komentara, jeste način na koji reis Kavazović i njegovi ne baš malobrojni istomišljenici shvataju i nastoje da sprovedu primenu načela demokratije u višenacionalnoj i viševerskoj Bosni i Hercegovini. A oni pojam „demokratija“ i pridev „demokratski“ i te kako često pominju i ističu na svojoj zastavi zalaganja za navodno građansku državu.
U ime kojeg „demosa“ oni govore?
Reis-ul-ulemu valja pažljivo slušati, čak i pažljivije od jednog uzdrmanog Bakira Izetbegovića, jer on je nesumnjivo ozbiljan čovek i zna šta javno kazuje, a u razgovoru sa Džunuzovićem bio je primetno koncentrisan i pomno odmeravao svaku reč.
Da vidimo šta je reis tačno rekao u zaključnom delu razgovora koji je pobudio najveću pažnju, premda bi, recimo, i odgovor na pitanje o izgledima pomirenja dveju Islamskih zajednica u Sandžaku (uz prenebregavanje činjenice da su one u Srbiji) i blago upozorenje bratskoj Turskoj da se u tamošnje procese suviše ne meša, valjalo primiti sa znatnom pažnjom.
Evo Kavazovićevih reči:
„Ovo što imamo nije savršeno, ali trebamo raditi dalje da snažimo BiH kao državu i njen suverenitet, da one snage koje su suprotstavljene tome suzbijamo, obeshrabrujemo i sprečavamo na svaki mogući način. Današnja borba je u institucijama države BiH, one se moraju braniti. Ne smijemo dozvoliti da se one ruiniraju, da se one slabe, da tako kažem, da to moramo raditi. Ali, sada je mir, sada su institucije na potezu i neka rade svoj posao.”
Dakle, one snage koje, po Kavazovićevoj oceni, rade protiv države BiH i njenog suvereniteta treba suzbijati, obeshrabrivati i sprečavati „na svaki mogući način“, a to znači ne samo demokratskim i političkim sredstvima. Mora se, veli reis, iskazati odlučnost da se brane institucije države BiH, pri čemu se verovatno podrazumeva da su one demokratske, na čemu tzv. „probosanske snage“, čiji je reis duhovni, a vidimo ne manje i politički prvoborac, deklarativno i glasno nastojavaju. Zatim, koristeći se vremenskim „kada“, a ne uslovnim prilogom „ako“, Kavazović izražava spremnost da se i oružjem brane pale institucije.
„Kada” ili „ako”
Izveštavajući o reisovom nastupu, neki mediji, npr. Radio Sarajevo, prilog „kada“ zamenili su sa „ako“, osetivši, valjda, da je reisovo predviđanje da će institucije pasti, a ne da bi mogle pasti, ipak malo prejako za kontekst političkog diskursa i odveć uznemiravajuće po atmosferu u društvu.
Ne sumnjamo da Husein efendija oseća razliku između „kada“ i „ako“… U čije ime to muslimanski (bošnjački?) duhovni poglavar obećava laćanje mača, od koga su njegovi sunarodnici i savernici ne tako davno teško postradali, zajedno sa svojim srpskim i hrvatskim zemljacima?
Reklo bi se u ime „naroda“, onog „naroda“ koji je 1992. godine na (nelegalnom i nelegitimnom) referendumu o nezavisnosti BiH, kako se tronuto priseća reis, sa „romantičarskim ushićenjem“ krenuo putem samopotvrđivanja i slobode. To je, znači, za njega i njegove „probosanske“ snage demos kao nosilac demokratije u BiH.
Demokratija bi važila samo za taj demos koji ni u vreme polemogenog referenduma nije bio demokratski reprezentativan za nacionalno i verski duboko podeljeno stanovništvo BiH, a danas je to još manje, jer se i većina Hrvata protivi iskrivljenim institucionalnim kulisama u koje su se pretvorile odredbe „Dejtonskog sporazuma“ ili, tačnije, viziji „nezavisne i suverene BiH“ koju bi i oružjem, ako zatreba, deklarativno opet branio nekadašnji odlikovani pripadnik Armije BiH Husein Kavazović, a realno mlađi pripadnici njegovog „naroda“.
Contradictio in adjecto
Pored toga što upućuje na osnovanu zabrinutost, ovo sve učestalije, neposredno i posredno „probosansko“ pominjanje ili nagoveštavanje mogućnosti da u BiH ponovo progovori oružje, ukazuje i na trajnu aktualnost stare rasprave o odnosu između islama i demokratije.
Hiljade stranica su u svetu ispisane o tome da li je islam kompatibilan sa demokratijom ili nije, odnosno – ima li uslova da se u većinski muslimanskim zajednicama ostvare ideali demokratije i uspostave njene stabilne i delatne institucije.
Ima mnogo onih koji tvrde da je, zbog prirode islama i njegove uloge u životu društva, to nemoguće, contradictio in adjecto.
Neki postavljaju pitanje – zašto bi se uopšte smatralo da muslimanska društva treba da se ustroje na demokratskim načelima, pogotovo kad se uzme u obzir kako danas poražavajuće funkcionišu neke nominalno demokratske države.
Nemalo je teoretičara i mislilaca koji tolerantno i racionalno zaključuju da su neka vrsta i neki stepen demokratizacije u muslimanskim društvima mogući, pa čak i izvesni, ali da u njima ostvarena demokratija može po karakteru i formama biti samo muslimanska, a ne replika obrasca sa Zapada, koji se pokušava nasilno globalizovati i planetarizovati.
Nije ovo ni mesto ni prilika za upuštanje u tu složenu i nezavršenu raspravu, ali smo na nju podsetili zato što joj bosanskohercegovački slučaj doprinosi uočavanjem nekih specifičnih svojstava.
Reis Kavazović se u jednom trenutku pozvao na rahmetli Aliju Izetbegovića i na njegove reči da „Bog upravlja svijetom, a ne ljudi“, čime se, naravno, mogu opravdati svi ljudski postupci. Ipak, ako se u islamu ne zastupa strogo džabaritski stav o potpunoj predestiniranosti svih ljudskih postupaka, već se i slobodnoj volji priznaje određeni, doduše ograničeni, ali ipak bitan opseg izbora, nije baš da nekadašnji lider bosanskohercegovačkih muslimana nije u prelomnim devedesetim godinama svojim izborima i primerom bitno uticao na uspostavljanje osobeno realitivizovanog odnosa prema demokratiji, koji je očigledno blizak i Huseinu Kavazoviću.
„Iskušenje opstanka“
U knjizi Admira Mulaosmanovića „Iskušenje opstanka. Izetbegovićevih deset godina 1990-2000 (Sarajevo, 2013), nastaloj na temelju autorove doktorske disertacije (2012), čitamo i sledeće:
Admir Mulaosmanović
„Osnovni politički principi Izetbegovića kao političara, ali i čovjeka, bili su poštovanje i širenje demokratičnosti i slobode djelovanja i mišljenja pojedinca. Čitav njegov pisani opus ističe ih kao preduvjete stabilnog društvenog poretka. Ovo je svakako i prvi kamen spoticanja kada se govori o njegovom konkretnom učinku u demokratizaciji društva i raspirivanju sloboda u BiH. Odnosno, u javnom diskursu nametnuta je dilema u vezi sa Izetbegovićevim panislamskim habitusom koji u političkom kontekstu, odnosno kontekstu ‘političkog’ islama, s pravom ili ne, ima prijeteće konotacije za nemuslimane i predstavlja antipod demokratiji. U suštini, namjera je istaći nespojivost islama i demokratije, što je, svakako, dvojbeno i pristrano tumačenje ovog odnosa“.
Zanemarimo li poslednju ispraznu odbranašku konstataciju sa funkcijom „smokvinog lista“, može se reći da Mulaosmanovićevo zapažanje da je Izetbegovićev konkretni učinak u demokratizaciji i „raspirivanju“ sloboda u BiH kontraproduktivan, ako je on zaista težio demokratiji za svakog čoveka i za sve ljude, da je nesumnjivo nosio „prijeteće konotacije za nemuslimane“, a pokazao se veoma, možda i presudno zaslužan za „raspirivanje“ rata. Uostalom, „Izetbegović je u politici, po vlastitoj tvrdnji i u prvom redu, bio Musliman, a ne predsjednik političke stranke sa jasnim političkim programom“, piše Mulahasanović već na narednoj stranici, da bi nešto dalje zaključio da „ovaj odnos, poštivanje demokratske volje nije mogao vrijediti i prilikom neustavnih ataka i otvorenog zagovaranja nestanka BiH“.
Bez obzira na to što mu se partija mimikrijski zvala (i zove) Stranka demokratske akcije, opseg demosa demokrate Izetbegovića sveden je tako na one koji su podržavali muslimansko viđenje budućnosti Republike.
Posle neusvajanja „Deklaracije o državnoj suverenosti i nedjeljivosti BiH“ (februara 1991), usledio je čuveni Alijin govor u Skupštini i odsudna poruka: „Po mom mišljenju, postoje dva minimalna uvjeta: to su suverena, cjelokupna i demokratska Bosna i ono drugo što je važno, to je miran put do nje. Dakle, ne preko građanskog rata i leševa. Put do takve Bosne treba tražiti, treba ga provjeravati, treba tragati za tim putem, treba iskoristiti svaku priliku da se napravi napredak u tom pravcu. Ali ta dva uvjeta, koja sam ja ovdje spomenuo, suverenu i cjelokupnu Bosnu i miran put do nje – za mene nemaju isti rang po vrijednosti. Zbog suverene Bosne, ja bih žrtvovao mir. Zbog mira u Bosni ne bih žrtvovao suverenu Bosnu“.
Sredstvo, a ne cilj
Na raskršću između mira i rata, izgubila se demokratska Bosna, a država je uvedena u građanski rat, kako ga je unapred odredio sâm Izetbegović i kako se nažalost i zbilo.
Sem što, u skladu zvaničnim narativom o tom tragičnom ratu, Kavazović govori o „agresiji“, ima li suštinske razlike u porukama sa najavom spremnosti da se, zarad onemogućavanja onih koji, po logici ograničene demokratije jednog bošnjačkog političkog i jednog verskog poglavara, rade protiv BiH, posegne i za oružjem?
Nema, sem jedne, one u vremenu, koja bi morala biti veoma bitna – Izetbegović je ratoborno govorio pre žrtvovanja mira i velikog broja ljudskih života, a Kavazović priziva oružje bezmalo tri decenije po okonačanju rata, a da pri tome Bosni i Hercegovini ratom niko ne preti.
Gde mu je naknadna pamet, za koju neko reče da je jedina prava pamet?
A što se tiče demokratije u muslimanskim društvima, navešćemo ovom prilikom samo uopštenu konstataciju italijanskog islamologa i politikologa Renca Guola, iz njegove studije „Da li je islam spojiv sa demokratijom?“ (Bari, 2004): „Bez raširenog prihvatanja osnovnih načela demokratije, veoma je visok rizik da u tom kulturnom i političkom kontekstu nastanu ‘demokratije bez demokrata’ i da se, pod novom vladavinom ‘tiranije većine’, uspostave /…/ novi oblici autoritarnosti“.
„Demokratija nije cilj, već sredstvo“, objasnio je jednom prilikom turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Nema razloga da mu se ne veruje.
Izvor Sve o Srpskoj
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Federalna novinska agencija – FENA
BONUS VIDEO:
