Artur Abramovič je predsednik Jevrejskog ogranka Alternative za Nemačku (AfD), član kuratorijuma Fondacije Deziderijus Erazmus i autor u magazinu Kato. Povod za ovaj intervju bio je predlog poslaničke grupe AfD nemačkoj vladi da povuče priznanje Kosova, o kojem će se uskoro raspravljati u Bundestagu. U intervjuu smo se dotakli i drugih pitanja iz nemačkog političkog, društvenog i medijskog života.
Kada će Alternativa za Nemačku predstaviti Bundestagu podnesak o Kosovu koju su čitaoci Novog Standarda mogli da vide na našem sajtu?
– To će se najverovatnije dogoditi u poslednjoj nedelji marta.
Ali je definitivno sigurno da će podnesak biti predstavljen?
– Da, nema nikakve dileme povodom toga. Stranački organi samo treba da odluče u kom trenutku će to biti učinjeno.
Jeste li upoznati sa procesom nastanka tog dokumenta?
– Da, dokument je najvećim delom pisao bivši poslanik u Bundestagu, doktor Anton Frizen i aktuelni član Bundestaga Petr Bistron. Frizen je saradnik-istraživač u našem Spoljnopolitičkom odboru, a Petr je predsednik tog odbora. Lično radim kao istraživač-saradnik u Komitetu za ljudska prava koji se bavi sličnim pitanjima kao Spoljnopolitički odbor.
Šta je ideja iza tog dokumenta koji je u srpskoj javnosti doživljen kao promena politike AfD-a prema kosovskom pitanju s obzirom da nikada nismo videli takvu inicijativu od strane Vaše parlamentarne grupe?
– Da, ali nikad niste videli ni bilo kakvu antisrpsku inicijativu sa naše strane. U našoj partiji ima dosta prijatelja Hrvatske, koji održavaju kontakte sa hrvatskim desničarskim strankama, a neki od njih su čak i bili u Hrvatskoj tokom ratova u 90-im. Takođe, jedan naš poslanik u Bundestagu je bio član snaga Ujedinjenih nacija tokom rata u BiH. Međutim čak ni oni nisu imali nijednu primedbu na dokument o Kosovu. Ovaj dokument je usvojen jednoglasno, niko u stranci nije bio protiv.
Stvar je u tome da je srpska javnost često imala priliku da sluša slične tonove o Kosovu u drugim evropskim desničarskim strankama, poput francuskog Nacionalnog fronta (sada Nacionalnog okupljanja). S obzirom da su ovakvi tonovi iz Nemačke iznenađenje, kako je podnesak primljen u nemačkoj javnosti?
– Nije bilo nikakve reakcije u javnosti jer nas mediji glavnog toka u Nemačkoj potpuno ignorišu. Pre nekoliko godina su shvatili da nas jačaju negativnim izveštavanjem, pa danas o nama prosto ne pišu ništa. Tako da pretpostavljam da neće biti nikakve reakcije ni nakon rasprave u Bundestagu.
Šta očekujete na toj raspravi? Da li će predlog rezolucije dobiti ijedan glas podrške van vaše partije i možda Levice (Die Linke)?
– Verujem da ni Levica neće podržati ovaj predlog samo iz razloga što dolazi od nas. Generalno, kritički tonovi prema islamu u Nemačkoj su tabu. Osim toga, opšta atmosfera u Nemačkoj generalno nije naklonjena Srbima, što ste mogli videti iz načina na koji se tretira Peter Handke. U Nemačkoj, na primer, svaka iole obrazovana osoba je čula za Srebrenicu, ali niko nije čuo za Kravicu. Tako da verujem da parlamentarna debata neće biti naročito konstruktivna.
Iz srpske perspektive u dokumentu nema baš ničega što je makar i izdaleka islamofobično ili generalno nenaklonjeno islamu. Zapravo se radi o navođenju činjenica koje su uokvirene legitimnim političkim stavom.
– Priča o uništavanju hrišćanskih simbola ili čak priča o ubijanju hrišćana je tabu u Nemačkoj, zbog toga što to uglavnom čine muslimani. Čak i međunarodno priznate organizacije kao Otvorena vrata su u Nemačkoj proglašavane izdancima desničarskog ekstremizma. Tako da niko ne govori o problemima sa kojima se suočavaju hrišćani. Jako su retki primeri da neka knjiga koja se bavi tim problemom privuče pažnju, kao što je uradila knjiga Martina Mozebaha ”Dvadeset jedan”. On je napisao knjigu o koptima koji su ubijeni od strane Daeša (ISIL) u Libiji 2015. godine. Sam Mozebah je privatno konzervativan, ali da bi bio uspešan morao je da napravi knjigu u kojoj nije otvorena nijedna tema koja bi izazvala polemiku. Da je to uradio, knjiga ne bi bila uspešna.
Mnogi u Srbiji smatraju da je javno mnjenje u velikim zemljama Zapadne Evrope protiv učlanjivanja balkanskih zemalja u EU, te da zbog toga naša zemlja nikada neće biti primljena u taj klub. Da li je to tačno?
– Lično mislim da bi Nemci podržali ulazak bilo koje zemlje u EU, ali lično Srbiji ne bih preporučio da sledi put članstva u Evropskoj uniji.
Zašto?
– Ako postanete članovi Evropske unije uceniće vas da, na primer, otvorite memorijalni centar Srebrenica u Beogradu, ili nećete dobijati novac iz fondova Evropske unije. Takvu vrstu političko-finansijskog uslovljavanja Evropska unija primenjuje prema Mađarskoj i Poljskoj u vezi sa određenim kulturnim i vrednosnim pitanjima. Isto će biti učinjeno i kad je u pitanju Srbija. Nateraće vas da primenjujete kulturnu politiku koja se, u suštini, svodi na samomržnju. Nije slučajnost što zemlje koje se nisu odrekle svoje nacionalne ideje nisu oduševljene Briselom.
Pored toga, izgubićete lične slobode. Recimo nateraće vas da zabranite pušenje u restoranima, iako to nema nikakve veze sa evropskom solidarnošću. Ali svejedno će vas naterati da to uradite. Takođe će vam zabraniti da uvozite banane i krastavce koji nisu oblikovani na način koji se u Briselu smatra ispravnim.
Kako biste opisali političku situaciju u Nemačkoj? Zbog čega je AfD izgubio deo glasova između dva izborna ciklusa? Kada smo intervjuisali nemačkog desnog intelektualca Geca Kubičeka, on je rekao da bi morao da se desi neki veliki šok da bi nemačko društvo uopšte razmotrilo da većinski glasa za AfD. Da li se slažete sa njegovim mišljenjem?
– Tokom Angele Merkel dogodila su se tri šoka; tri puta je izdala konzervativne birače. Godine 2011. odlučila je da se odrekne nuklearne energije. Potom je 2012. i 2013. pristala na formiranje dužničke unije, preuzimajući dugove Grčke. Konačno, 2015. godine Merkel je otvorila granice za sve koji žele da uđu u zemlju. Naša stranka je osnovana tih godina i odmah smo počeli da beležimo velike uspehe. Na prvim većim izborima nakon što je Merkelova širom otvorila granice, održanim marta 2016. u Badem-Vitembergu – bogatoj državi u Zapadnoj Nemačkoj gde su zeleni tradicionalno jaki – osvojili smo 15 odsto glasova, a u nekim oblastima išli smo čak i na preko 20 odsto. Godine 2017. osvojili smo 12.6 odsto glasova na federalnim izborima i ušli u Bundestag.
Tada smo još uvek bili jaki u Zapadnoj Nemačkoj. Naravno i tada smo bili jaki u Istočnoj Nemačkoj, ali razlika u odnosu na zapadni deo zemlje nije bila toliko velika kao danas. Postoji nekoliko razloga zbog čega se to desilo, a po mom mišljenju jedan od njih je promena određenih partijskih lidera. Naš kopredsednik Tino Krupala dolazi iz Istočne Nemačke i, na primer, podržava pravo na abortus. On je odrastao u eri komunizma i ne razume baš dobro šta konzervativni glasači iz Zapadne Nemačke, naročito iz Bavarske, Baden-Virtemberga i Hesena očekuju od naše stranke.
Ali to nije jedini razlog. U 2018. godini smo, prema anketama, imali 18 odsto podrške na federalnom nivou. Tada se dogodila smena na čelu Savezne kancelarije za zaštitu ustava, važnog državnog organa koji se politički zloupotrebljava za borbu protiv opozicije. Nakon što je Merkelova izjavila da u Istočnoj Nemačkoj traje pronacistički progon migranata, bivši šef Savezne kancelarije za zaštitu ustava Hans-Georg Masen javno je poručio da to nije tačno. On čak i nije rekao da Merkelova nije u pravu, samo je izjavio da institucija na čijem je čelu nema dokaze o progonima koje je Merkelova pomenula. Zbog toga je smenjen, nakon čega je na čelo pomenute institucije postavljen Tomas Haldenvang.
Smenjen je samo zbog toga što je rekao da Merkelova nije u pravu?
– Da, ali daleko od toga da je ovo neki jedinstven slučaj. Ima toga još. U svakom slučaju njegov zamenik Haldenvang je dva-tri meseca nakon dolaska na funkciju javno rekao da bi želeo da naša stranka bude proglašena ekstremističkom organizacijom. U toj instituciji su zaposleni ljudi – koje plaća država, odnosno poreski obveznici – čiji zadatak je da prave lažne profile na društvenim mrežama preko kojih će da šire ekstremistički sadržaj, pretvarajući se da su naše pristalice. Cilj je da naša stranka u javnosti dobije karakter ekstremističke organizacije. Zbog toga sa lažnih profila komentarišu naše objave.
Dozvolite da proverim da li sam Vas dobro razumeo. Državna agencija zapošljava ljude čiji zadatak je da prave lažne profile na društvenim mrežama, glumeći da su vaši simpatizeri, te da potom na internetu pišu komentare u stilu: „trebalo bi ubijati migrante” i slično?
– Da
Da li je ovo zvanično potvrđeno, imate li dokaze za ovu tvrdnju?
– Naravno, apsolutno je zvanično. Ako želite mogu nakon intervjua da Vam pošaljem linkove ka tekstovima na nemačkom jeziku koji ovo potvrđuju. Međutim važno je naglasiti jednu stvar: u Nemačkoj postoji samo jedan desničarski list, Junge frajhajt, koji ima tiraž od 30.000 ljudi. Nemačka ima 80 miliona stanovnika, a ako uračunate i Austriju, gde su dostupni nemački mediji, onda govorimo o 90 miliona ljudi. Tako da je uticaj tog lista dosta ograničen.
Zbog toga konzervativno orijentisani Nemci čitaju Noje cirher cajtung. To je švajcarski list glavnog toka [koji izlazi na nemačkom jeziku], ali biti deo glavnog toka u Švajcarskoj je nešto potpuno različito u odnosu na medije glavnog toka u Nemačkoj. U Švajcarskoj je sasvim normalno biti protiv Evropske unije ili protiv prekomerne imigracije. Tako da se nalazimo u situaciji da više o Nemačkoj možete saznati čitajući švajcarske nego nemačke listove.
Kako migranti menjaju nemačko društvo? U srpskim medijima čitamo o migrantskim napadima na žene u Kelnu. Da li je zaista tačno da su žene u Kelnu ugrožene ili možda srpski mediji u borbi za tiraž malo preuveličavaju celu stvar? Šta se zaista događa u Kelnu?
– Ne čitam srpske medije pa ne znam kako su oni to preneli, ali mogu vam reći da se nemački mediji trude da prećutkuju takve stvari. Pre tri-četiri nedelje palestinski Arapin je izbo dvoje ljudi nasmrt i povredio više lica. U slučajevima kad je ubica Nemac, tada naš ministar unutrašnjih poslova obavezno direktno dolazi iz Berlina na mesto napada kako bi se fotografisao sa porodicom žrtve. Međutim u slučaju koji sam pomenuo nije se dogodilo ništa. Ministarka se samo oglasila na Tviteru, ali nije pomenula da se radi o migrantu.
Pokušavam da konstruišem pitanje o delu nemačke političke scene koji je pozicioniran desnije od CDU bez da upotrebim izraz „krajnja desnica”. Da li vam smeta ta etiketa?
– Pa zavisi od jezika. Sebe bih definisao kao desničara. U francuskom jezičkom i političkom kontekstu normalno je izjasniti se kao desničar, ali na nemačkom čak i sama reč desničar ima uvredljivu konotaciju. Međutim ima i jezika, poput hebrejskog, na kojima je uvredljivo reći nekome da je levičar (smeh).
U redu, hajde onda da budemo konkretni. Kako objašnjavanje sličnosti između partija Alternativa za Nemačku i Levica kad je reč o geopolitičkim pitanjima? U Srbiji postoji percepcija da su to jedine dve partije čiji stavovi odudaraju od zvanične geopolitičke pozicije Nemačke?
– Kad govorimo o Levici, postoje dva krila te partije. Jedno od njih, ono uticajnije, deli „osvešćene” (woke) političke stavove. Cela ta ideologija „osvešćenosti” je zapravo antizapadnjačka. Što se tiče AfD-a, mi nismo antizapadna partija. Kad kritikujemo geopolitičke poteze Zapada, poput NATO bombardovanja ili Drugog iračkog rata, mi to radimo jer želimo da Zapad donosi promišljenije geopolitičke odluke. Mi ne mrzimo Zapad…
Mi u Srbiji to razumemo. Nemačka je deo Zapada, niko ne misli da bi AfD trebalo da mrzi Zapad. To bi bila samomržnja.
– Naravno, ali veliki deo Levice je anti-zapadno nastrojen. Oni podržavaju američke neprijatelje zbog toga što mrze Zapad. Zvanično govore o antikolonijalizmu, antiimperijalizmu i slično, ali zapravo je, po mom mišljenju, u pitanju mržnja prema Zapadu.
Koju funkciju ima ta fondacija?
– Fondacija Deziderijus Erazmus je uspostavljena 2013. godine, a od 2018. godine je dobila status „fondacije bliske Alternativi za Nemačku“. U Nemačkoj svaka partija ima fondaciju blisku stranci koju država finansira. Na primer CDU ima Fondaciju Konard Adenauer. Međutim mi smo jedina stranka u Nemačkoj koja ne dobija sredstva koja joj po zakonu pripadaju, zbog čega smo morali da tužimo državu. Duguju nam 80 miliona za svaku godinu.
Ovaj intervjuu je učinio da budem srećniji što živim u Srbiji. Mislio sam da naša država diskriminiše desne stranke, ali bar im isplaćuje pare koje im zakonski pripadaju.
– Možda je razlog to što nemaju fondacije (smeh).
Hvala Vam što ste govorili za Novi Standard.
– Hvala Vama na pozivu.
Razgovor vodio: Aleksandar Vujović
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Jörg Haller
