Bankarstvo je trik poverenja. Finansijska istorija ispunjena je jurišima na banke, iz jednostavnog razloga što nema banke koja može da opstane ukoliko dovoljno deponenata želi da bude isplaćeno u isto vreme. Trik se, stoga, sastoji u osiguranju da klijenti nikada nemaju razlog da povuku svoj novac. To je onaj trik koji šefovi Banke Silicijumske doline (SVB), nekada šesnaestog najvećeg američkog zajmodavca, nisu uspeli da izvedu u ključnom trenutku.
Pad SVB, četrdesetogodišnje banke koja je ustanovljena da opslužuje kalifornijsku tehnološku scenu, potrajao je manje od četrdeset časova. Dana 8. marta, zajmodavac je naveo da će izdati više od dve milijarde dolara akcionarskog kapitala, delimično da bi pokrio gubitke obveznica. Ovo je izazvalo temeljni nadzor njegovog bilansa stanja, što je otkrilo da su otprilike polovinu aktiva činile obveznice sa dugoročnim prispećem, od kojih su mnoge slabo stajale. Kao odgovor usledilo je povlačenje 42 milijarde dolara depozita, što je četvrtina ukupnih depozita banke. U podne 10. marta regulatorna tela objavila su da je banka propala.
Mogućnost širenja
To je mogao biti izuzetak. Posao ove banke – pružanje usluga tehnološkim firmama – bio je neobičan. Većina klijenata bile su firme koje su deponovale više od 250 hiljada dolara, što je najviši iznos depozita koji osigurava regulatorno telo Federalna korporacija za osiguranje depozita. Kad banka propadne oni pokrivaju gubitke. A Banka Silicijumske doline koristila je depozite da kupuje obveznice sa dugoročnim prispećem na vrhuncu tržišta. „Neko bi mogao da pretpostavi da je Banka Silicijumske doline dobar kandidat za propast bez opasnosti od širenja“, rekao je Lari Samers, nekadašnji ministar finansija. Međutim, zahtevi za povlačenje depozita u drugim regionalnim bankama narednih dana pokazali su da „zapravo postoji znatna mogućnost širenja“.
Otuda je došla intervencija vlasti. Pre nego što je počela trgovina 13. marta, Federalne rezerve i Ministarstvo finansija objavili su da je Signačur benk (Signature Bank), zajmodavac iz Njujorka, takođe propala. Oni su objavili dve mere usmerene protiv daljih kolapsa. Prvi, svi deponenti Banke Silicijumske doline i Signačur banke su u potpunosti i bezuslovno osigurani. Drugi, Federalne rezerve su kreirale novi instrument za pozajmljivanje u slučaju nužde, Program bankovnog finansiranja (Bank Term Funding Programme). Ovo će omogućiti bankama da deponuju visoko vrednu imovinu obveznica Ministarstva finansija ili hipotekarne obveznice koje imaju garancije vladinih agencija, a da zauzvrat unapred dobiju gotovinu u iznosu nominalne vrednosti imovine a ne njene tržišne vrednosti. Banke koje su se oslanjale na obveznice čija je cena padala tako bi bile zaštićene od sudbine Banke Silicijumske doline.
Teška pitanja
Ovi događaji nameću teška pitanja o američkom bankarskom sistemu. Regulacija posle finansijske krize trebalo je da nakrca banke kapitalom, poveća njihove rezerve gotovine i ograniči rizike kojima mogu da se izlože. Federalne rezerve trebalo je da imaju instrumente potrebne da osiguraju da solventne ustanove ostaju u poslu. U kritičnim slučajevima, one su zajmodavac kojem se pribegava u nuždi, i koje su kadre da zamene gotovinu za dobar kolateral uz penal koji se kreće u okvirima „diskontnog okvira“ (discount window). Delovanje u svojstvu zajmodavca u slučaju nužde je jedna od najvažnijih funkcija bilo koje centralne banke. Kao što je Volter Bedžhot, nekadašnji urednik Ekonomista napisao pre sto pedeset godina u Lombardijskoj ulici, posao centralne banke jeste „da pozajmi tokom bilo kakve panike na osnovu bilo koje tekuće hartije od vrednosti, ili bilo koje druge vrste [hartija od vrednosti] na osnovu koje se novac uobičajeno i često pozajmljuje“.
Intervencije Federalnih rezervi i Ministarstva finansija bile su onakve kakve se obično očekuju u kriznim situacijama. One su fundamentalno preoblikovale američku finansijsku arhitekturu. A ipak, na prvi pogled, deluje da je problem u slabom upravljanju rizikom u pojedinačnoj banci. „Ili je ovo bila neodbranjiva preterana reakcija, ili su stvari u američkom bankarskom sistemu mnogo više trule nego što mi izvan tokova poverljivih nadzornih informacija možemo uopšte da znamo“, rekao je Piter Konti-Braun, finansijski istoričar sa Pensilvanijskog univerziteta. Stoga – šta je u pitanju?
Kako bismo odmerili različite mogućnosti, važno je razumeti kako su promene u kamatnim stopama uticale na finansijske institucije. Bančini bilansi stanja su ogledalo njihovih klijenata. One duguju deponentima novac. Zajmovi koje im ljudi duguju čine njihovu aktivu. Na početku 2022, kada su referentne kamatne stope bile blizu nule, američke banke imale su 24 hiljada milijardi (biliona) dolara aktive. Od toga je oko 3,4 biliona bila gotovina na raspolaganju za isplate deponentima. Oko šest biliona su bile obveznice, uglavnom one Ministarstva finansija ili hipotekarne obveznice. Još 11,2 biliona bili su zajmovi. Američke banke finansirale su ovu aktivu sa velikom depozitnom bazom, vrednom 19 biliona dolara, od kojih otprilike jednu polovinu osigurava Federalna korporacija za osiguranje depozita, ali drugu polovinu ne osigurava. Kako bi se zaštitili od gubitaka svoje aktive, banke drže dva biliona „prvorazrednog kapitala“ najviše vrednosti.
Iščezavanje kapitala
Onda su referente kamatne stope skočile na 4,5 odsto. Pad SVB privukao je pažnju na činjenicu da je vrednost bankovnih portfolija opala kao posledica rasta referentnih kamatnih stopa, i da ovaj udar nije bio naznačen u bilansima. Federalna agencija za osiguranje depozita izvestila je da, ukupno, američke finansijske institucije imaju 620 milijardi dolara nerealizovanih gubitaka na tržištu. Moguće je, kao što su mnogi i učinili, uporediti ove gubitke sa kapitalom kojim banke raspolažu i posledično osetiti paniku. Ukupno gledano, udarac od deset odsto na portfolio banaka u obveznicama bi, ukoliko bi se realizovao, obrisao više od četvrtine kapitala banaka. Finansijski sistem je možda bio dobro kapitalizovan pre godinu dana, navode zagovornici ovog argumenta, ali dobar deo ove kapitalizacije iščezao je zbog viših kamatnih stopa.
Ova računska vežba postaje još alarmantnija kada se drugi segmenti aktive prilagode višim kamatnim stopama, što su uradili Erika Jang sa Univerziteta Južne Kalifornije i njeni koautori. Na primer, nema stvarne ekonomske razlike između desetogodišnjih obveznica sa kuponskom stopom od dva odsto i desetogodišnjim zajmom sa fiksnom kamatnom stopom od dva odsto. Ukoliko vrednost obveznica padne za 15 odsto toliko će pasti i vrednost zajma. Neka imovina su zajmovi sa varijabilnom kamatnom stopom, gde stope rastu u skladu sa tržišnim kamatnim stopama. Srećom, podaci koje su istraživači prikupili dele zajmove na one sa fiksnom i na one sa varijabilnom kamatnom stopom. Ovo je omogućilo autorima da analiziraju samo zajmove sa fiksnom kamatnom stopom. Rezultati? Imovina banaka bi vredela dve hiljade milijardi dolara manje nego što je izvešteno – dovoljno da zbriše ceo kapital američkog bankarskog sistema. Iako bi se moglo zaštititi od dela ovog rizika, to je skupo i nije verovatno da su banke uradile mnogo toga da se zaštite.
Stvarni gubici
Ali kao što su gospođa Jiang i koautori ukazali, problematično je ovde stati sa analizom: potrebno je preispitati i vrednost protivtežne depozitne osnove. A ona je takođe mnogo, mnogo vrednija nego pre godinu dana. Finansijske institucije tipično ne plaćaju ništa za depozite. Oni su takođe prilično stabilni s obzirom da deponenti drže godinama novac na računima. U međuvremenu, zahvaljujući povećanim stopama, cena desetogodišnje obveznice sa nultom kuponskom stopom je opala skoro 20 odsto od početka 2022. Ovo implicira da vrednost mogućnosti da se pozajmljuje po stopi od nula odsto na deset godina (što zapravo omogućuju statične, jeftine depozitne baze) vredi 20 odsto više nego prošle godine – što je više nego dovoljno da nadoknadi gubitke imovine banaka.
Pravi rizik po banke stoga zavisi i od depozita i od ponašanja deponenata. Kada stope rastu potrošači mogu da preusmere svoj gotov novac u finansijsko tržište ili štedne račune sa visokim priraštajem. Ovo povećava cenu finansiranja banaka, iako tipično to uvećanje nije veliko. Ponekad – ukoliko banka zapadne u velike poteškoće – depoziti mogu da iščeznu preko noći, kao što je to okrila Banka Silicijumske doline. Banke sa velikim, statičnim, jeftinim depozitima ne bi trebalo da mnogo brinu o nerealizovanoj tržišnoj vrednosti svoje imovine. Nasuprot tome, banke sa neuobičajenim depozitima bi trebalo poprilično da se zabrinu. Kao što je rekao Hju van Stenis iz konsultantske kuće Oliver Viman: „Gubici na papiru, kad se iskristališu, postaju stvarni gubici“.
Spora smrt
Koliko banaka se oslanjalo na hartije od vrednosti, ili je dalo mnogo zajmova sa fiksnom kamatnom stopom i koliko ih je neugodno izloženo nesigurnim depozitima? Osigurani depoziti su najstabilniji zato to su zaštićeni ukoliko stvari krenu po zlu. Stoga su gospođa Jiang i koautori obratili pažnju na neosigurani keš. Oni su utvrdili da ukoliko bi polovina ovih depozita bila povučena, preostala imovina i kapital 190 američkih banaka ne bi bio dovoljan da pokrije ostatak njihovih depozita. Ove banke trenutno drže 300 milijardi dolara u osiguranim depozitima.
Novoustanovljena mogućnost da se imovina razmenjuje po nominalnoj vrednosti, prema Programu bankovnog finansiranja, barem čini lakšim za banke isplatu deponenata. Ali čak je i ovo samo privremeno rešenje. Pošto je i sam po sebi novouspostavljeni instrument Federalnih rezervi trik poverenja. Program će održati banke koje grcaju samo dok deponenti veruju da hoće. Pozajmljivanje putem ovog instrumenta obavlja se po tržišnoj kamatnoj stopi od 4,5 odsto. Ovo znači da ukoliko su kamatne stope po kojima banka zarađuje od svoje imovine niže od toga – i ukoliko se jeftini depoziti povuku – institucije će jednostavno odumirati sporom smrti kroz kvartalni gubitak neto prihoda od kamata, umesto da brzo propadnu usled juriša na šaltere.
Prva domina
Ovo je razlog zašto je Lari Fink, šef Blekroka, velike firme za upravljanje imovinom, upozorio na „sporo nastajuću krizu“. On očekuje da će ovo obuhvatati „još zaplena i zatvaranja“. Visoke kamatne stope razotkrile su neusklađenost između imovine i obaveza što je srušilo SVB i što je, po njegovim rečima, „cena koju plaćamo za decenije lakog novca“. Gospodin Konti-Braun sa Pensilvanijskog univerziteta ukazuje da postoje još neke istorijske paralele, najočiglednije su pale banke koje su se gomilale tokom osamdesetih kada je Pol Voker, generalni guverner Federalnih rezervi u to vreme, podizao kamatne stope.
Više kamatne stope prvo su pokazale probleme sa portfolijom obveznica, pošto su tržišta u realnom vremenu prikazivala kako ova imovina gubi vrednost dok rastu kamatne stope. Ali obveznice nisu jedina vrsta imovine koja nosi rizik kada se menja monetarna politika. „Razlika između rizika koji nose kamatne stope i kreditnog rizika može biti prilično suptilna“, zapaža gospodin Konti-Braun, pošto će rastuće kamatne stope na kraju pritisnuti i zajmoprimaoce. Tokom osamdesetih godina prve banke koje su propale bile su one čija je vrednost imovine opadala sa rastom kamatnih stopa – ali kriza je takođe na kraju izložila lošu imovinu američkih štedionica, specijalizovanih potrošačkih banaka. Stoga su pesimisti zabrinuti da je propadanje zbog povećanja kamatnih stopa samo prva domina na putu ka kolapsu.
Prevelike srednje banke
Posledica svega ovoga jeste da je bankarski sistem mnogo krhkiji nego što se činilo da jeste – regulatorima, investitorima i možda samim bankarima. Jasno je da manje banke sa neosiguranim depozitima moraju brzo da obezbede dodatni kapital. Torsten Slok iz Apola, privatne investicione firme, ukazuje da trećinu imovine američkog bankarskog sistema drže banke manje od SVB-a. Sve one će sada pooštriti uslove pozajmljivanja u pokušaju da ojačaju svoje bilanse.
Da su banke srednje veličine možda isuviše velike da bi se dopustilo da propadnu jeste jedna od lekcija koju bi regulatori trebalo da nauče od SVB-a. Ova epizoda prizvala je još neka paralele iz vremena posle finansijske krize. „Nakon 2008. godine investitori su mislili da su depoziti bezbedni, i da je tržišno finansiranje rizično. Takođe su mislili da su obveznice Ministarstva finansija bile bezbedne a da su zajmovi bili rizični“, navodi Angel Ubide (Angel Ubide) iz hedž fonda Sitadel. „Svi postkrizni pravilnici napisani su na ovoj osnovi. Sada deluje da je tačno upravo suprotno“. Jedno poređenje, međutim, ostaje neupitno. Priblemi u finansijskom sistemu nikada ne potiču sa onih mesta na koja se najviše obraća pažnja.
Preveo Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor The Economist
Naslovna fotografija: Brittany-Hosea Small/Reuters
BONUS VIDEO:
