Zbog čega Grčka ne sme priznati Kosovo?

Argumenti koje Amerikanci i Nemci plasiraju u javno mnjenje, da se odnos Grčke prema Kosovu neće odraziti na kiparsko pitanje, dimna su zavesa koja ne bi smela da nam zamagli pogled na stvarnost

Kada je 2001. godine Ahmet Davutoglu u svojoj čuvenoj knjizi Strategijska dubina čitavom svetu obelodanio spoljnopolitički program današnje Turske, zapravo nam je učinio ogromnu uslugu. Ne samo nama koji se Turskom i njenim ambicijama na Balkanu bavimo s akademske i geopolitičke tačke gledišta, već i svakom mislećem Grku. Još kao profesor, Davutoglu je veoma jasno opisao ono na šta smo odavno sumnjali. Međutim, jedna teza iz onog poglavlja originalnog izdanja njegove knjige koje govori o Balkanu posebno mi se urezala u sećanje: „Jedini način da Turska uspe u ostvarivanju svojih neoosmanističkih ambicija na Balkanu jeste da ne dozvoli stvaranje osovine Beograd – Atina“.

Jednu od osnovnih poluga turskog uticaja na Balkanu, kako priznaje Davutoglu, a često ponavljaju svi turski zvaničnici, uključujući i samog Erdogana, čine „muslimanske zajednice“, od grčke Trakije sve do Bosne i Hercegovine. Najpouzdaniju od svih Albanci, naročito na Kosovu i Metohiji gde ubedljivu većinu njih, preko 95 odsto, čine suniti koji su na islam prešli za vreme viševekovne turkokratije. Nesumnjivo je da Kosovo i Metohija predstavljaju kolevku srpske državnosti. Ali „Kosovo je Turska, Turska je Kosovo“, reči su Redžepa Tajipa Erdogana izgovorene još pre deset godina u Prizrenu, a nije tajna da je Turska prva zemlja koja je 2008. godine priznala jednostrano proglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine.

S druge strane, iza jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, pored Turske, stale su svom snagom i SAD. Za Vašington, nije nikakva tajna, Turska na Balkanu, kako je nedavno u intervju za Katimerini otvoreno rekao Gabrijel Eskobar, najviši u hijerarhiji Stejt departmenta zadužen za jugoistočnu Evropu, „nije treća zemlja“. Štaviše, Amerika snažno podržava povratak Turske i turskog uticaja na Balkan, posebno u Albaniji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Najnoviji dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da Vašington gura ideju da od jeseni ove godine komandu međunarodnih mirovnih snaga na Kosovu preuzme Turska. Ima tu i neke simbolike: ove godine se obeležava stogodišnjica Maloazijske katastrofe, a Kosovo je ono mesto na kome su Turci, osvajajući Balkan, naišli na najtvrđi otpor hrišćana, Srba, koji su im u Boju za Kosovo ubili sultana.

Šta treba da radi zvanična Atina? Odgovor je veoma prost – sve suprotno od onoga za šta se zalaže, podržava i čvrsto podupire Ankara. Sitni ustupci koje u poslednjih desetak godina po pitanju Kosova Grčka čini SAD i Nemačkoj, glavnim sponzorima jednostrano proglašene secesije jednog dela Srbije, zapravo su krupni ustupci Turskoj. Ustupci koji, između ostalog, hrane i podgrevaju osvajačke apetite turskih nacionalista. U Ankari trljaju ruke svaki put kada Atina napravi neki korak ka Prištini. Bilo da se radi o otvaranju trgovinske kancelarije Prištine u Atini (za vreme Ciprasove vlade), njenom unapređenju u status kancelarije za zaštitu interesa (za vreme Micotakisove vlade) ili o pompeznoj poseti Nikosa Dendijasa Prištini.

Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas tokom posete Prištini 2021. godine (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTV KIM)
Grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas tokom posete Prištini 2021. godine (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTV KIM)

Koji je interes Grčke da čini ove ustupke Ankari, Berlinu i Vašingtonu i na taj način, sitnim koracima se približavajući kosovskim Albancima, okreće leđa svom jedinom, pravom i vekovima pouzdanom savezniku na Balkanu, Srbiji? Jer, s jedne strane, priče o ekonomskim interesima Grčke na Kosovu bajke su za malu decu. Prirodne resurse na ovoj teritoriji posle protivpravne agresije NATO na Srbiju 1999. već su prigrabili Amerikanci i Nemci, a jedina lokalna industrija koja radi na Kosovu je zapravo onaj sektor koji ne reguliše privredno, već krivično pravo. Ako me razumete šta hoću da kažem. S druge strane, jedini interes kosovskih Albanaca je da od Grčke prigrabe samo jednu stvar: priznanje njihove ilegalne secesije, ostvarene putem protiv međunarodnog prava počinjene agresije NATO, u kojoj Grčka, iako članica NATO, nije učestvovala.

Argumenti koje Amerikanci i Nemci sve češće na prefinjen način plasiraju u javno mnjenje Grčke, da se odnos Grčke prema Kosovu neće odraziti na kiparsko pitanje, dimna su zavesa koja ne bi smela da nam zamagli pogled na stvarnost. Kosovo nije nikakav slučaj sui generis, kako su nas godinama ubeđivali. Reč je o internacionalizovanom presedanu, na koje se neki već pozivaju, i tek će se pozivati kada im to bude odgovaralo.

Da zaključim. Otvaranje prištinske kancelarije i sve ove posete, iz Atine u Prištinu i obrnuto, predstavljaju samo jedan opasno sebičan  flert iz kojeg ne može nastati ništa trajno, časno, dobro i pouzdano. Šta će se desiti, ako se, ne dao Bog, ovaj emocionalni flert završi grčkom sramotom u vidu priznanja jednostrane nezavisnosti Kosova? Tog trenutka, kosovski Albanci će raskinuti ovu „vezu za jednu noć“ i vratiti se tamo gde im je istorija odavno odredila mesto – u harem sultana iz Ankare. Ako se, međutim, kojim slučajem bude desilo to zlo, Grčka će ostati osramoćena i bez svog vekovnog saveznika Srbije. Da li je Grčka dovoljno zrela da nakon prespanskog samoubistva ne pređe ponovo crvenu liniju sopstvenog dostojanstva i sopstvenog opstanka? Ako to nije učinio Elefterios Venizelos, i to dok je Grčkoj visio Damoklov mač nad glavom, zašto bi se, da to učini danas, usudio njegov zemljak i potomak Kirijakos Micotakis?

 

Panajotis G. Pavlos je naučni saradnik Univerziteta u Oslu i Univerziteta u Kembridžu

 

Naslovna fotografija: Dim Hou on Unsplash 

 

Izvor Demokratija, 19. mart 2023.

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u