Ekonomski efekti Sijeve posete Moskvi

Poseta kineskog predsednika Sija Đinpinga Moskvi je, između ostalog, signal Vašingtonu da niko ne može određivati Pekingu šta su njegovi državni i nacionalni prioriteti

Si Đinping je došao u Moskvu uživajući u sjaju prethodnog velikog diplomatskog dostignuća – približavanja Irana i Saudijske Arabije uz posredovanje Kine. Peking je takođe nedavno predstavio mirovni plan od 12 tačaka za rešavanje rata u Ukrajini. Peking ima ogroman uticaj na Moskvu. Međutim, malo je verovatno da će Si biti spreman da posreduje u okončanju rata u Ukrajini protiv volje Rusije. Pored toga što, za razliku od Rijada i Teherana, Kina ne posreduje između dve strane spremne da postignu dogovor, interes Pekinga je da ne uradi ništa što bi Moskva percipirala kao protivno njenim interesima.

I stav SAD na neki način ide naruku Kini. Naime, Vašington je od početka protiv kineskog posredovanja potencirajući da bi kineski mirovni plan, u kome se ne govori ništa o povlačenju stranih trupa iz Ukrajine, legitimisao situaciju na terenu dajući vremena Rusiji da spremi svoje oružane snage za novu ofanzivu.

Za Kinu je strateška bezbednost zemlje, koja je usko povezana sa dobrim odnosima sa Rusijom, iznad konsideracija o negativnim efektima već pogoršanih ekonomskih odnosa sa Zapadom. Poseta predsednika Sija Moskvi je, pored ostalog, signal Vašingtonu da niko ne može određivati Pekingu šta su njegovi državni prioriteti. S tim u vezi, indikativno je da Kina koristi rusku terminologiju da opiše trenutni sukob. Amerika se prikazuje kao ideološki ratni huškač, koji deli svet na prijatelje i neprijatelje i koji je fokusiran na očuvanje sopstvene hegemonije. Taj, dosta uspešan, narativ takođe pomaže Pekingu u borbi za „globalni jug“. 

Ekonomija pre svega

U zajedničkoj izjavi Putina i Sija dve zemlje se obavezuju da nastave jačanje vojne razmene i saradnje uz redovno organizovanje zajedničkih pomorskih i vazdušnih vežbi. Međutim, ono što posebno brine Pentagon je najava produbljivanja saradnje dve strane u atomskoj tehnologiji, zbog mogućnosti da se poremeti postojeća globalna ravnoteža u nuklearnim arsenalima. Naime, Putin i Si su u Moskvi prezentovali dugoročni dogovor o nastavku razvoja takozvanih reaktora na brzim neutronima, što se u Vašingtonu vidi kao ključna karika za kineski program naoružanja, u kontekstu namere Pekinga da se do 2030-ih izjednači sa SAD (i Rusijom) u pogledu strateških nuklearnih kapaciteta. Osetljivo pitanje bi moglo biti eventualna isporuka kineskog oružja – posebno artiljerijskih granata i projektila. U potpisanoj zajedničkoj izjavi kineskog i ruskog lidera veliča se i „objektivan, nepristrasan stav“ Pekinga o ratu u Ukrajini.

Putin je očekivano pohvalio kineski ekonomski model kao „mnogo efikasniji“ od modela drugih zemalja, kao i snažno rastuću bilateralnu trgovinu koja je dostigla rekordnih 185 milijardi dolara prethodne godine (od toga lavovski deo „otpada“ na kineski uvoz ruske energije koji je porastao 54 odsto tokom 2022, na preko 81 milijardu dolara). Povezano s tim, u prva dva meseca 2023. Rusija je prestigla Saudijsku Arabiju postajući najveći kineski snabdevač sirovom naftom (sličan slučaj je i sa izvozom ruskog gasa u Kinu), a ono što ohrabruje obe strane je skoro izvesna trajektorija daljeg intenziviranja ekonomskih odnosa dve zemlje.

Ono što je, barem po obimnosti, bio glavni deo razgovora u Kremlju je svakako intenziviranje privredne saradnje dve zemlje. Kada su u pitanju buduće investicije, okvirno je dogovoreno 80 značajnih i perspektivnih bilateralnih projekata u vrednosti od oko 165 milijardi dolara, najviše u energetici.

Ipak, razgovori su pokazali asimetričnost pozicije dve strane, što se ogleda u tome da je produbljivanje ekonomskih veza nešto što za Peking nije od iste urgentnosti kao za Moskvu. Rusija želi da izgradnja gasovoda „Snaga Sibira 2“, koji će snabdevati Kinu preko Mongolije, počne što pre. S tim u vezi, trenutno se možemo osloniti na izjavu Aleksandra Novaka, najvišeg energetskog zvaničnika Ruske Federacije, koji je rekao da se Kremlj nada da će tokom 2023. potpisati taj sporazum.

Radnik u Gaspromovom gasnom postrojenju (Foto: Vitaly Nevar/TASS)

Ključni problem ostaje cena, kao što je to bilo i do potpisivanja ugovora o „prvom gasovodu“ na koji se čekalo do za Rusiju krizne 2014. Naime, kada se Moskva suočila sa sankcijama zbog pripajanja Krima 2014, Rusija i Kina su potpisale sporazum o gasovodu „Snaga Sibira“, koji je počeo sa radom 2019. Slično bi se moglo desiti i ove godine. Naime, planirani gasovod „Snaga Sibira 2“ dao bi Rusiji mogućnost da preusmeri plasman prirodnog gasa, čiji je izvoz u Evropu tek na petini nivoa iz 2021.

Očekuje se da će obim uvoza rutom „Snaga Sibira 1“ dostići maksimalni kapacitet od 38 milijardi kubnih metara do 2025, dok bi zajedno sa planiranim gasovodima količinski izvoz prema Kini mogao dostići 98 milijardi kubika (optimistično, tek 2030), što je nešto manje od dve trećine iznosa koji je isporučivan Evropi zaključno sa 2021. Inače, Mongolija je već jula 2022. saopštila da je završena studija izvodljivosti gasovoda „Snaga Sibira 2“ i da će izgradnja početi 2024. Optimistično, gasovod, sa godišnjim kapacitetom od 50 milijardi kubnih metara, mogao bi biti pušten u rad 2030.

Snižene cene po kojoj Kina dobija ruske energente dobar su indikator asimetrije u odnosima dve zemlje, mada je, istina, sličan slučaj sa ekonomskom saradnjom koju Rusija ima i sa većinom partnera u poslednjih godinu dana. Povećan izvoz sirove nafte i gasa u Kinu, iako je svakako od kritične važnosti za Kremlj, ukazuje i na povećanu zavisnost Moskve od Pekinga nakon što je njena ekonomija u velikoj meri odvojena od Zapada.

Nema sumnje da je za Moskvu ekonomski oslonac na suseda na Istoku od krucijalnog značaja, ne samo za pobedu u ratu, već i za funkcionisanje privrede zemlje. Naime, pomoć Kine u prevazilaženju efekata američkih sankcija je praktično nezamenljiva, budući da u tu zemlju odlazi najveći deo izvoza ruskih prirodnih resursa i iz te države stižu ključne tehnologije neophodne za ruski industrijski sektor.

Čini se izvesnim da će Rusija i Kina nastaviti napore da promovišu alternative dolaru kao globalnoj valuti. Realno je da će do kraja godine juan postati vodeća trgovinska valuta Ruske Federacije, dok će glavni serveri za Rusiju biti proizvedeni od strane „Huaveja“.

Inače, posle embarga Zapada Rusija se okrenula kineskim proizvođačima za uvoz mikročipova, 5G opreme i industrijskih mašina. Iako podaci ukazuju da je Rusija tokom 2022. uvezla oko pet milijardi dolara elektronske opreme i komponenti iz Kine, jasno je da dobar deo uvoza poluprovodnika ide preko Turske ili UAE (npr. diode i tranzistori). Ta taktika ima za cilj zaštitu Kine od rizika sekundarnih sankcija SAD. Naime, iako su mnoge vodeće kineske tehnološke kompanije, kao što je „Huavej“, ukinule izvoz u Rusiju, široj javnosti nepoznati kineski proizvođači zauzeli su njihovo mesto (Rusi su skloni i zaobilaženju sankcija; ako npr. kompanija traži kompresor „Simensa“, možda će dva manje kvalitetna kompresora iz Kine biti dovoljna dobra zamena). Kineska tehnologija je takođe jedina ruska opcija za nastavak ekstrakcije većeg dela energije koju Kina uvozi iz Ruske Federacije. 

Limiti strateškog partnerstva

Izvesno je da će Kina kupovati više nafte i gasa od Rusije u narednoj deceniji i da će investirati u razvoj teške industrije u ruskom regionu Dalekog istoka. Saradnja između dve zemlje će se proširiti i na oblasti kao što su finansije, poljoprivreda, nuklearna energija, digitalna ekonomija, vazduhoplovstvo i istraživanje Severnog pola, kao i turizam i obrazovanje.

Ipak, činjenica je da Kina sada kupuje više nafte i gasa od Rusije po nižim cenama. Na primer,  iako je Kina uvezla za 24 odsto više sirove nafte iz Rusije u prva dva meseca 2023, za to je platila 11,7 odsto manje, što je posledica bolje pregovaračke pozicije Pekinga usled zapadnog embarga (na to ukazuje prosečna uvozna cena iz Arabije koja je u isto vreme porasla za oko četiri odsto).

Naime, iako je prosečna cena ruske nafte koju je uvezla Kina iznosila 73,6 dolara po barelu, što je daleko viša cena nego što Rusija uspeva da ostvari na drugim tržištima (49,5 dolara po barelu), ipak je i ta cena daleko povoljnija za Peking u odnosu na onu koju plaća drugim dobavljačima „crnog zlata“.

Zastave Rusije i Kine (Foto: Vadim Savitsky/Russian Defense Ministry Press Office/TASS)
Zastave Rusije i Kine (Foto: Vadim Savitsky/Russian Defense Ministry Press Office/TASS)

Inače, da ruske kompanije zarađuju više od prodaje nafte nego što su procene zapadnih analitičara ukazuje i odluka Kremlja da od aprila promeni obračun poreza na izvoz nafte, što bi trebalo da generiše dodatnih osam milijardi dolara godišnjeg prihoda za ruski budžet (na ovo ukazuju i podaci indijske carine koji sugerišu da rafinerije u zemlji plaćaju više cene za „Ural“, a ruska zarada je uvećana time što se usled zapadnog „cap-a“ firme iz te zemlje bave i poslovima transporta i osiguranja).

Primer planiranog gasovoda „Snaga Sibira 2“, čiji početak realizacije očigledno kasni zbog spora oko cena i uslova izgradnje, ukazuje na to da on neće biti adekvatna zamena za „Družbu“ ili „Severni tok“. Za Rusiju će biti i težak zadatak da preseli deo svog industrijskog sektora ka još uvek nerazvijenom regionu Dalekog istoka, ali izgleda da Moskva sada nema drugog izbora usled sankcija Zapada.

Dodatno, Peking, imajući u vidu svoje komparativne prednosti,  potencira na zoni slobodne trgovine između dve zemlje, te na većoj podršci Moskve za inicijativu „Pojas i put“ (Put svile) sa Evroazijskom ekonomskom unijom.

Rizici tranzicije ka multipolarnosti

Jedan od najuticajnijih ruskih politikologa i bivši direktor Karnegija u Moskvi Dmitrij Trenjin potencira da je poseta Sija Moskvi kritično važan događaj u borbi za okončanje američke vodeće pozicije u međunarodnom sistemu koji prolazi kroz krizu razmera svetskog rata. Kao odgovor na rusko-kineski izazov, SAD sprovode strategiju odbrane globalne hegemonije mobilišući i disciplinujući svoje brojne saveznike širom sveta.

S druge strane, iako su odnosi Moskve i Pekinga daleko od čvrste blokovske discipline, lideri obe države svakako razumeju da moraju da spreče plan Vašingtona da prvo porazi Moskvu, a zatim da „krene na Peking“. S tim u vezi, iako je Kini kritično važna ekonomska saradnja sa SAD i EU, američka upozorenja i pretnje Kinezima zbog pomoći koju pružaju Rusiji mogu biti kontraproduktivna, smatra ovaj autor, koji očekuje viši nivo koordinacije između Pekinga i Moskve.

Trenjin vidi više pravaca u kojima treba usmeriti napore dve zemlje. Jedan je smanjenje uloge američkog dolara u međunarodnim transakcijama, drugi je unapređenje rada nezapadnih institucija (BRIKS, Šangajska organizacija za saradnju) kako bi se smanjila ekonomska i politička zavisnost mnogih zemalja na Bliskom istoku, Aziji, Africi i Latinskoj Americi od SAD i njenih evropskih saveznika (ovde treba dodati da već godinama dve nacije koordinišu svoje aktivnosti u OUN i ostalim međunarodnim organizacijama). U oblasti vojne bezbednosti, Rusija i Kina mogu imati koristi kroz bližu saradnju, a jedna specifična oblast je dijalog o politici (ne)širenja nuklearnog naoružanja.

Kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin nakon potpisivanja dokumenata o daljem razvoju partnerstva i strateške saradnje između Rusije i Kine, Moskva, 21. mart 2023. (Foto: Mihail Tereщenko/TASS)
Kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin nakon potpisivanja dokumenata o daljem razvoju partnerstva i strateške saradnje između Rusije i Kine, Moskva, 21. mart 2023. (Foto: Mihail Tereщenko/TASS)

Trenjin zaključuje da Putin i Si snose ogromnu odgovornost da se tranzicija ka multipolarnom svetu dogodi bez oružanog sukoba između velikih sila. Nadajmo se da će liderstva sve tri sile naći način da dinamične promene u svojim odnosima drže pod kontrolom.

 

Naslovna fotografija: Vladimir Astapkovič/RIA Novosti

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u