Oko čega su se dogovorili Iran i Saudijska Arabija?

Najrečitiji aspekt ovih razgovora jeste da su potrajali tri dana (između 6. i 10. marta), a da ništa nije procurilo u javnost. Ishod je udario poput munje Vašington i Tel Aviv

Dogovor koji su postigli Saudijska Arabija i Iran (čije je garant Kina) nije prevashodno o obnovi diplomatskih odnosa. Važno je zapaziti da su dva tima predvodili šefovi državnih bezbednosti. Sporazum je pre o gradnji nove regionalne bezbednosne arhitekture.

Ovo ima revolucionarni potencijal. Još od kada je Jicak Rabin ranih devedesetih godina odlučio da preokrene izraelsku izvornu bezbednosnu paradigmu koja podrazumeva okretanje „Periferije“ (ne-arapskih država) protiv „izraelskog“ arapskog komšiluka (kako bi postavio osnovu za Rabinovu težnju za izvesno razumevanje sa Palestincima) region je pretvoren u pustoš neprirodne Anti-bezbednosne arhitekture.

Kako bi postigli cilj potrage za mirom sa arapskim svetom, izraelsko vođstvo – kojem je bio potreban razlog oko kojeg bi se okupili Izraelci i američki Kongres – demonizovalo je Iran. Od tog momenta, za Iran se govori već nekoliko decenija da je nadohvat sticanja nuklearnog oružja (iako se to nikada nije desilo).

Posledice su bile razarajuće: Iran je, poput ježa, isturio svoje bodlje, sa Ahmadinedžadom koji je upozoravajuće pretio svakome ko se približi da drži odstojanje. SAD i Izrael su tako okrenuli inherentnu intelektualnu i kulturnu polarizaciju koje su proistekle iz Iranske revolucije u kasus beli.

Mantra je kazivala da je potrebno, kako bi se Izrael i njegovi arapski saveznici osećali bezbedno, da Iran i njegov revolucionarni mentalni sklop moraju biti uništeni – ili se barem ovaj mentalni sklop mora preoblikovati na zapadni način.

(Svaka paralela sa današnjim zapadnim pozivima da Rusija bude rasparčana, a ona podvrgnuta mentalnoj rehabilitaciji nije slučajna.)

Kako se nastavlja ovaj rat širom regiona, Irak, Sirija, Liban i druge – sve nekada bogate države – pretvorene su u pustoši siromaštva.

Povoljan trenutak

Ali onda su se geostrateške „ploče“ pomerile: postalo je jasno da američki interesi u regionu stoje sve slabije i podjednako je postalo jasno da Kina i Rusija zastupaju ovde sopstvene interese, sa mnogo atraktivnijom formulom od vašingtonske: umesto da traži apsolutnu odanost i podređenost, Kina insistira na poštovanju suvereniteta i autonomije u vezi sa unutrašnjim stvarima drugih država.

Stoga, došlo je do uzmicanja dve rivalske muslimanske države zbog uspona dve nove globalne sile (Kine i Rusije); ali drugi deo jednačine čini to što je saudijsko vođstvo postalo nezadovoljno time što ih SAD tretiraju kao vazale. Čak je i Tramp uvredio Kraljevstvo kada je rekao kako „ne bi moglo da opstane ni nedelju dana“ bez američke zaštite. I kada su postrojenja Aramka napadnuta raketama, gde je bila američka zaštita? Nije je bilo.

Dva druga elementa bila su nužna za postizanje ovog sporazuma: jedan je bio strpljivo staromodno posredništvo (proces je otpočeo u Pekingu, pre nekih šest godina, tokom posete kralja Salmana), uz neposrednu pažnju koju je ovom posredničkom nastojanju posvetio kineski predsednik Si (što je element diplomatije odavno zaboravljen na Zapadu).

Sastanak kineskog predsednika Sija Đinpinga sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom u Rijadu, 8. decembar 2022. (Foto: Bandar Algaloud/Courtesy of Saudi Royal Court/Handout via Reuters/File Photo)

Drugi je bio taj što se Iran promolio posle dugotrajnog perioda samousredsređenosti – zahvaljujući, nemalim delom, svojoj saradnji sa Rusijom i Kinom, i prostoru koji se ukazao za uključenje u Šangajsku organizaciju za saradnju i BRIKS. Iranu je bila ponuđena „dubina“ – strategijska i ekonomska dubina.

U isto vreme, Saudijska Arabija se polako, ali postojano udaljavala od postavke koju je sa Abdul Azizom ibn Saudom početkom dvadesetog veka izneo Džon Filbi, prema kojoj je radikalni vehabizam tajno oružje kojim Kraljevstvo može da obezbedi dominaciju nad muslimanskim svetom. Ovu ideju kasnije su usvojile zapadne obaveštajne službe kako bi oslabile i obuzdale Iran. Jednostavno, Mohamed bin Salman je deeskalirao ulogu vehabizma.

Trenutak je, dakle, bio povoljan. I Kina ga je iskoristila.

Najrečitiji aspekt ovih razgovora jeste da su potrajali tri dana (između 6. i 10. marta), a da ništa nije procurilo u javnost. Ishod je udario poput munje Vašington i Tel Aviv.

Naravno, ne znamo tajnu stranu ovih sporazuma, ali, svakako, Saudijska Arabija je tražila i po svoj prilici dobila garancije da Iran neće nastojati da dođe do nuklearnog oružja; da neće ugrožavati vitalnu infrastrukturu Kraljevstva ili nastojati da destabilizuje Kraljevstvo i da će Saudijska Arabija i Iran zajednički raditi da okončaju rat u Jemenu.

Slično možemo naslutiti da je Iran svakako tražio od Saudijske Arabije da prestane da finansira strane medije koji nastoje da emituju poruke o promeni režima u Iranu i da prestanu da podržavaju organizacije poput Narodne mudžahedinske organizacije (MEK), pojedine kurdske grupacije koje deluju iz Iraka i militante koji deluju iz Balučistana prema Iranu.

Raspršen san

Šta ova arhitektura predstavlja? Previše toga da bi se moglo ukratko nabrojati, ali zamislimo hipotetičke scenarije: posledice u Libanu ukoliko se Saudijci i Iranci zajednički dogovore da prevaziđu bedu u kojoj se našao libanski narod; ili prevazilaženje stanja na ivici gladi u Siriji ili razrešenje državnog kolapsa u Iraku.

Zamislimo ekonomske posledice po Aziju zajedničke iransko-saudijsko/zalivsko-ruske odlučnosti da utiču na novu energetsku politiku u kojoj obe strane deluju da oblikuju cene dobara, ali takođe da dođu i do nove strukture vrednovanja i mehanizama prodaje energenata.

I šta se dešava ovde sa Amerikom i Izraelom? To je dobro sažeo Mark Dubovic, neokonzervativni analitičar iz tink-tenka Fondacija za odbranu demokratija (Foundation for the Defence of Democracies):

„To je trostruko porazno po američke interese. Pokazuje da Saudijci ne veruju da imaju podršku Vašingtona, da Iran vidi priliku da odvoji pojedine američke saveznike i okonča međunarodnu izolaciju i ustanovljuje Kinu kao majordoma bliskoistične politike odnosa snaga“.

In this photo released by Xinhua News Agency, Wang Yi, China's most senior diplomat, center, presides over a closed meeting between Iran, led by Ali Shamkhani, the secretary of Iran's Supreme National Security Council, at right, and Saudi Arabia, led by Saudi national security adviser Musaad bin Mohammed al-Aiban, at left, in Beijing, Saturday, March 11, 2023. Iran and Saudi Arabia agreed Friday to reestablish diplomatic relations and reopen embassies after seven years of tensions. The major diplomatic breakthrough negotiated with China lowers the chance of armed conflict between the Mideast rivals, both directly and in proxy conflicts around the region. (Luo Xiaoguang/Xinhua via AP)
Saudijsko-iranski pregovori, Peking, 11. mart 2023. (Foto: Luo Xiaoguang/Xinhua via AP)

Jednostavno rečeno, Netanjahuov san o objedinjenom arapskom savezu koji bi podržao izralesku vojnu akciju protiv Irana se raspršio. Ovo je značajno pošto Netanjahu dobro zna da Vašington nikada ne bi podržao vojno delovanje protiv Irana, ukoliko iza tog delovanja ne stoji znatna arapska podrška. To je, takođe, gotovo. Karterova doktrina iz 1980. koja određuje da SAD ne dopuštaju pojavu rivalske sile na Bliskom istoku je takođe okončana. Nastaje kinesko-ruska Evroazija.

Ovaj sporazum dolazi u čudnom trenutku za Netanjahua. Iran je označen kao diverzija za odvraćanje pažnje od sve većeg izraelskog unutrašnjeg meteža. Sada se mora suočiti sa krizom ničim drugim do samom krizom.

 

Preveo Miloš M. Milojević

 

Naslovna fotografija: China Daily via Reuters

 

Izvor Al Mayadeen

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u