Postohridske pravne dileme

Sporazum od 27. februara i ohridski Aneks će od strane Evropske unije država koje nisu priznale Kosovo (ali i drugih) biti tumačen kao zvanično odricanje Srbije od Kosova i Metohije

U Ohridu po završetku dvanaestočasovnih razgovora o Aneksu o primeni Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo, čiji su tekst pregovaračke strane usaglasile 27. februara (ovde), visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj, pred novinarima je izjavio sledeće: „Kosovo i Srbija su se dogovorili o primeni Aneksa Sporazuma o normalizaciji odnosa između njih, između Kosova i Srbije. Kao deo ovog Aneksa, strane su se u potpunosti obavezale da će poštovati sve članove sporazuma i sprovesti sve svoje obaveze brzo i u dobroj veri“ (ovde).

Nešto pre toga Vučić je u obraćanju novinarima kazao da se neće mešati u ono što će u svom obraćanju javnosti reći Borelj. Iz ovih njegovih reči se ni u kom slučaju ne može zaključiti, da Boreljovo obraćanje javnosti posle ohridskog sastanka nije bilo usaglašeno sa pregovaračima, te da ono sadrži nekakvo posebno Boreljovo viđenje ishoda ohridskih pregovora.

Borelj je, zajedno sa Lajčakom, u Briselu 27. februara i u Ohridu 18. marta nastupao u ime Evropske unije. A EU na osnovu Rezolucije 64/298 Generalne skupštine UN (ovde) i prethodne saglasnosti Srbije ima status zvaničnog posrednika u pregovorima o normalizaciji odnosa između Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo. „Posredovanje”, rečju poznatog srpskog stručnjaka za međunarodno javno pravo B. Krivokapića, „ima karakter saveta i ni u kom slučaju ne obavezuje stranke”, a „posrednik ne sme da nameće svoju volju pošto bi se time posredovanje izrodilo u uplitanje u unutrašnje stvari drugih država”. Ako kojim slučajem posrednici pregovaračkim stranama nametnuli sadržinu međunarodnog ugovora, takav ugovor bi prema Bečkoj konvenciji bio asolutno ništav ukoliko bi se dokazalo postojanje neposredne prinude ili pretnje prinudom prema pregovaraču ili njegovoj državi od strane posrednika (čl. 51. i 52, ovde).

Vučićeva izjava u Ohridu, kao i one date pre i nakon ohridskog sastanka, ničim ne ukazuju da je on lično bio izložen takvoj prinudi ili pretnji prinudom. On se u Ohridu čak i „zahvalio evropskim posrednicima na korektnosti”, istakavši kako su pregovarači i posrednici imali „pristojan i konstruktivan razgovor”. Vučić ovakvim svojim izjavama ne ostavlja mogućnost nekim budućim vlastima Srbije da briselski Sporazum i ohridski Aneks ospore kao apsolutno ništavne zbog pretnje prinudom prema njenom pregovaraču. Nekim budućim nacionalno i državno odgovornim vlastima ostaje samo mogućnost da dokažu da su briselski Sporazum i ohridski Aneks apsolutno ništavi zbog pretnji političkom i ekonomskom prinudom koje su EU i SAD u vreme zaključenja Sporazuma i Aneksa upućivali državi Srbiji.

Posrednici iz EU su se, ako sudimo po Vučićevim izjavama, potpuno kretali u granicama svog mandata. Iz toga proizilazi da je i sadržaj Boreljove ohridske izjave za javnost prethodno bio usaglašen sa pregovaračkim stranama, kao što to dobri diplomatski običaji nalažu. S tim u vezi, simptomatično je da je Vučić u Ohridu u izjavi novinarima ukazao na ključna pravna obeležja Aneksa o implementaciji Sporazuma od 27. februara, na koja će neki minut kasnije u svom obraćanju javnosti ukazati i Borelj. Jedino što je na sebi svojstven način Vučić to učinio u daleko razuđenijoj formi, sa bezbroj digresija koje kod laika stvaraju još mutniju predstavu o predmetu koji tumači.

Važi li „dogovor“?

Vučić je u ohridsko pozno veče pre svega javno potvrdio da „nekakav dogovor smo postigli“ (ovde). Dogovor u srpskom jeziku znači isto što i ugovor ili sporazum. Ugovor nastaje kada strane postignu saglasnost volja o bitnim elementima ugovora. Vučić u Ohridu kaže „dogovor je postignut“, a to što istovremeno taj isti dogovor-ugovor ocenjuje kao „nekakav,“ ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje postojanje dogovora-ugovora i njegovu punovažnost. Jer, saglasnost volja ugovornih strana, tj. ugovor, postoji ili nepostoji, i upravo ta saglasnost volja obavezuje, naročito u međunarodnom pravu s obzirom na opštu obaveznost načela „svaki sporazum obavezuje“ (pacta sunt servanda). Upotreba reči „dogovor,“ umesto preciznih pravnotehničkih termina ugovor ili sporazum, kao i priloga „nekakav“, služila je te večeri za zbunjivanje srpske publike i ni u kom slučaju nije bila deo pregovaračke veštine predsednika Republike.

Vučić je u Ohridu ne samo javno potvrdio da su pregovaračke strane, Srbija i tzv. Kosovo, zaključile dogovor-ugovor (Sporazum o normalizaciji + Aneks o implementaciji), nego je i potvrdio da su se u okviru Aneksa o immplementaciji Sporazuma od 27. februara ugovorne strane dogovorile oko način na koji će ovaj pravnoobavezujući međunarodni ugovor postati deo unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo: „Ovih nekoliko tačaka (misli na Aneks o implementaciji Sporazuma, prim. Z. Č.) koje smo dogovorili (!), one će postati deo pregovaračkog okvira za obe strane, dakle, i za Beograd i za Prištinu (!). I Evropski savet će (misli na Savet EU, prim. Z. Č), onako kako smo očekivali (!), doneti odluku da to postane deo pregovaračkog okvira (u procesu evrointegracija Srbije i tzv. Kosova, prim Z. Č). Evropski savet, odnosno EU, procenjivaće koliko je ko uradio iz implementacionog plana. A ako mi budemo želeli da istrajavamo na evropskom putu i da ostanemo na evropskom putu, naš napredak biće cenjen i kroz to koliko i šta ćemo da uradimo po pitanju implementacije ovog o čemu sam vam večeras govorio. UostaloM, to će biti nakon odluke Evropskog saveta (misli na Savet EU, prim. Z. Č.) deo našeg Pregovaračkog okvira (Pregovarački okvir za pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji, prim. Z. Č).“

Svestan međunarodnopravne obaveznosti Aneksa i Sporazuma na koji je 18. marta dao pristanak u ime Srbije, Vučić je u Ohridu javno izneo i ideju o mogućim dodatnim načinima da ovaj međunarodni ugovor bude uključen u unutrašnje pravo Srbije, nezavisno od njegove očigledne protivustavnosti: „Od ponedeljka ili utorka biću spreman da primam predstavnike svih poslaničkih grupa u parlamentu, pa da se dogovorimo da li da idemo s nekim opštim pravnim aktom kroz parlament ili ne.“ Zašto bi Vučić razmišljao o donošenju opšteg pravnog akta posredstvom koga će Sporazum i Aneks biti uključeni u unutrašnje pravo Srbije, ako nije u ime Srbije dao pristanak na Sporazum i njegov Aneks?

Igre s potpisom

Po dolasku u Beograd Vučić je na konferenciji za štampu, 19. marta, objasnio zašto nije potpisao Sporazum o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo i Aneks o primeni ovog sporazuma (ovde). Pritom su mediji pretohodnih dana kontinuiranom propagandnom presijom svu pažnju javnosti usmerili ka potpisu, kao tobožnjem krunskom dokazu prihvatanja, odnosno neprihvatanja jednog međunarodnog ugovora.

Nepotpisivanje briselskog Sporazum o normalizaciji odnosa i ohridskog Aneksa o primeni istog Sporazuma, Vučić je objasnio rečima: „Nisam potpisao zbog nekoliko stvari. Pre svega zato što je Republika Srbija međunarodno-pravno priznata država. Ono, kako oni nazivaju Republika Kosovo, nije međunarodno-pravno priznata država. Ne želim da pravim međunarodnopravne sporazume sa Republikom Kosovo.” Zanimljivo je kako se Vučić ovog argumenta setio tek sada, a ne i kada je 2015. godine potpisivao druge sporazume sa tzv. Kosovom, niti kada je Dačić, u društvu Vučića kao prvog potpredsednika Vlade, potpisivao 2013. godine Briselski sporazum.

Ivica Dačić, Ketrin Ešton i Hašim Tači uoči potpisivanja Briselskog sporazuma, 19. april 2013 (Foto: Pool photo by Yves Logghe)

Mišljenje državnih organa Republike Srbije o pravnoj prirodi Sporazuma o normalizaciji odnosa i Aneksa o njegovoj implementaciji irelevantno je i kao takvo ne obavezuje tzv. Republiku Kosovo i EU. Po rečima profesora međunarodnog javnog prava i dugogodišnjeg sudije Međunarodnog suda pravde M. Kreće, „jednostrano tumačenje od strane unutrašnjih organa (države koja je jedna ugovorna strane, prim. Z. Č.) nema obaveznu snagu sa stanovišta međunarodnog prava”. U slučaju spora da li je Sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i tzv. Kosova međunarodni ugovor ili nije, odlučivao bi Međunarodni sud pravde (čl. 66. Bečke konvencije). Pritom bi MSP tumačio pravnu prirodu Sporazuma i Aneksa pre svega na osnovu njihovog teksta. MSP bi tekst briselskog Sporazuma i ohridskog Aneksa tumačio u „skladu sa uobičajenim značenjima koje treba dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetloti njegovog predmeta i cilja” (čl. 31. Bečke konvencije o ugovornom pravu). Istovremeno, Sud je dužan da tumači ugovor u dobroj veri, polazeći od principa da „svaki sporazum obavezuje“ (pacta sunt servanda). Za utvrđivanje prave namere ugovornih strana Sud bi uzeo u obzir i sve druge podneske koji su u vezi sa spornim ugovorom, kao i pripremne radnje koji su u vezi sa spornim ugovorom.

„Normalizacija odnosa”

Polazeći od uobičajenog značenja reči, kako to nalaže Bečka konvencija, Međunarodni sud pravde bi morao da zaključi da je Srbija u briselskom Sporazumu i ohridskom Aneksu drugu ugovornu stranu tretirala kao državu, jer upravo na takav tretman više nego jasno upućuju izrazi upotrebljeni u članu 2. Sporazuma od 27. februara: Obe strane će se rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji UN, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti država, poštovanju njihove nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje”. Na istu nameru Srbije da drugu ugovornu stranu tretira kao državu ukazuje uobičajeno značenje izraza iz člana 1. Sporazuma od 27. februara: „Strane će međusobom razvijati normalne, dobrosusedske odnose na osnovu jednakih prava”. U slučaju spora o pravnoj prirodi Sporazuma i Aneksa, Međunarodni sud pravde bi na osnovu člana 3. Sporazuma svakako zaključio da Srbija eksplicitno priznaje tzv. Republici Kosovo međunarodnopravni subjektivitet, koji obuhvata i pravo na zaključenje međunarodnih ugovora (ius contrahendi), kao jedan od tri atributa spoljne državne suverenosti, odnosno nezavisnosti: „Strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime. Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”.

Za utvrđivanje da li je Sporazum od 27. februara i njegov Aneks međunarodni ugovor zaključen između dve države od naročite važnosti je priroda predmeta ugovora. Sporazum o normalizciji odnosa između Srbije i tzv. Republike Kosovo i njegov Aneks regulišu javna prava i obaveze koji su svojstveni međunarodnim, i to mirovnim ugovorima, na šta upućuje i naziv Sporazuma od 27. februara, kao i zvaničan naziv celokupnog pregovaračkog procesa – normalizacija odnosa. Sledstveno, odnosi regulisani ovim Sporazumom ne spadaju u ustavnu materiju, već u materiju koju države, kao nosioci suverenih prava, regulišu međunarodnim ugovorima, a na osnovu načela suverene jednakosti država.

Vučićev izgovor da nije potpisao Sporazum od 27. februara i Aneks o njegovoj primeni kako bi izbegao da sa tzv. Republikom Kosovo zaključi jedan međunarodni ugovor je iz ugla međunarodnog prava potpuno irelevantan i ne utiče na pravnu prirodu ovog Sporazuma. A što se unutrašnjeg prava Republike Srbije tiče, Vučić se ne može pozivati na nepotpisivanje Sporazuma i Aneksa da bi izbegao krivičnu odgovornost, jer, po rečima profesora krivičnog prava Igora Vukovića, već „vođenje pregovora čiji bi sadržaj podrazumevao odvajanje dela teritorije Srbije ima svojstvo kažnjive pripremne radnje krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celine iz čl. 307. KZ RS” (ovde).

Pristanak na ugovor

Vučić je na konferenciji za štampu 19. marta u Beogradu svoje nepotpisivanje briselskog Sporazuma i ohridskog Aneksa pravdao i time što „u formalnopravnom smislu teško ćete pokazati da sporazum postoji bez potpisa, bez jasno izražene saglasnosti obeju volja”.

Međutim, potpisivanje ugovora, pa čak i pismena forma, nisu u međunarodnom pravu uslov ponovažnosti ugovora. Prema opšte obavezujućem pravilu da „svaki sporazum obavezuje”, u međunarodnom pravu su čak i usmeni ugovori punovažni (čl. 3. Bečke konvencije), a potpisivanje  ugovora sačinjenog u pismenoj formi nije jedini način izražavanja pristanka države da bude obavezana ugovorom, jer se to može učiniti i na bilo koji drugi način oko koga se ugovorne strane sporazumeju. Početak ispunjavanja ugovornih obaveza svakako predstavlja dokaz da je dat pristanak na ugovor.

Grb SR Srbije iznad ulaza u Predsedništvo Srbije na Andrićevom vencu u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

S tim u vezi, sam Vučić je na konferenciji za novinara u Beogradu, 19. marta, ukazao na čl. 7. Bečke konvencije, prema kome su usmene izjave šefa države, predsednika Vlade i ministra inostranih poslova obavezujuće za državu koju predstavljaju i bez posebnih punomoćja. A Vučić i Kurti su više puta nakon Ohrida izjavili da će ispuniti sve obaveze iz ohridskog Aneksa o primeni Sporazuma od 27. februara. Vučić je to najjasnije učinio na konferenciji za štampu koju je održao 21. marta u Beogradu sa italijanskim ministrom inostranih poslova Antonijom Tajanijem, rekavši da je za „Srbiju pravno-obavezujuće kada stavi potpis ili pečat na nešto ili se sa tim usmeno saglasi” (ovde). Da su pregovaračke strane dale pristanak na Sporazum o normalizaciji odnosa između Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo i njegov Aneks o implementaciji i da je on samim tim postao obavezujući, potvrdili su posle Ohrida i posrednici čiji kredibilitet Vučić do sada nijednom javno nije doveo u pitanje: Borelj, Lajčak i Eskobar (ovde, ovde, ovde).

„Crvene linije“ i Ustav

Nekome će se učiniti da je Vučić kontradiktoran kada 19. marta kaže – znam da su moje izjave obavezujuće za državu, pa zato pažljivo i disciplinovano vodim računa o svakoj reči koju izgovaram, da bi potom, 21. marta, izjavio kako Srbija smatra pravno-obavezujućim i sporazume na koje je dala usmenu saglasnost. Ispada da se Vučić, s jedne strane, zaklinje kako vodi računa o pravnim posledicama svojih izjava, a s druge strane potvrđuje punovažnost usmenog pristanka na očigledno protiustavni Sporazum o normalizaciji odnosa od 27. februara i Aneks o njegovoj primeni, koji priznaju tzv. Kosovu ključne atribute državnosti.

Kada se navdene izjave analiziraju sa Vučićevog, a ne sa stanovišta Ustava Republike Srbije, one prestaju da budu kontradiktorne. Naime, Vučić je granicu pravne i političke prihvatljivosti jednog sporazuma, a samim tim i granicu sopstvene verbalne samodiscipline podigao daleko iznad normi Ustava Srbije. Tako na konferenciji za novinare, 19. marta, Vučić kaže: „Posle svakog samita, susreta, na svakom mestu nedvosmisleno govorim o crvenim linijama RS, koje se pre svega tiču suprotstavljanja priznanju Kosova kao nezavisne države i prijemu Kosova u UN” (ovde). Sve što je ispod ovih Vučićevih „crvenih linija”, koje podržava i samoproglašeni lider prozapadne opozicije Dragan Đilas (ovde), za predsednika Republike Srbije je prihvatljivo, makar bilo i protivustavno, pa se stoga može naći u Sporazumu i Aneksu na koje je u ime Srbije dao usmeni pristanak.

Vučić-Đilasove „crvene linije” ne samo da nisu u korelaciji sa Ustavom Republike Srbije, već u pogledu članstva tzv. Kosova u UN nisu u korelaciji ni sa Poveljom UN. Naime, kod prijema nove države u UN ključeve u svojim rukama drži pet stalnih članica Saveta bezbednosti, jer bez njihove saglasnosti Generalna skupština UN ne može odlučivati dvotrećinskom većinom o članstvu u UN (čl. 4.2. Povelje, ovde).

Srbija, dakle, kada je u pitanju članstvo tzv. Republike Kosovo u UN ne može da utiče na proceduralni uslov predviđen Poveljom UN. Međutim, Vučić je, zajedno sa koalicionim partnerima, prethodnih deset godina neštedemice pomogao albanskim separatistima da ispune drugi materijalni uslov koji se Poveljem traži od novog člana UN. Prema čl. 4. 1. Povelje podnosilac molbe može biti samo država, što, prema rečima M. Kreće, „u smislu opšteg međunarodnog prava podrazumeva da se radi o suverenoj i nezavisnoj državi”. S tim u vezi, Dačić i Vučić su zaključujući Briselski sporazum samoukinuli suverenost Republike Srbije na KiM, oličenu, pre svega, u organima prinude – sudovi i policija, čime su omogućili tzv. Republici Kosovo da stekne efektivni suverenitet na celokupnoj teritoriji KiM, koji je neophodan da bi se jedna tvorevina smatrala državom. Ako je, rečju Hansa Kelzena, „efikasnost uslov, a ne razlog važenja norme”, proces normalizacije odnosa Srbije i tzv. Kosova imao je do sada samo jedan cilj – da pravni poredak Srbije na KiM učini neefikasnim, a tzv. Kosova efikasnim. Time je tzv. Kosovo više nego bilo čim drugim približeno članstvu u UN.

Aleksandar Vučić daje izjavu za medije posle dogovora u Ohridu, 19. mart 2023. (Foto: Ognen Teofilovski/REUTERS)

U novom Sporazumu o normalizaciji odnosa, Republika Srbija eksplicitno priznaje tzv. Republici Kosovo sve atribute koji je čine državom, pa stoga Sporazum takvog sadržaja može prištinskim vlastima poslužiti kao krunski dokaz da tzv. Republika Kosovo ispunjava neophodni materijalni uslov za članstvo u UN – da je reč o državi. Pritom priznanje ključnih atributa državnosti tzv. Republike Kosovo od strane Republike Srbije imaće posebnu težinu kod prijema tzv. Kosova u međunarodne organizacije, uključujući UN, jer prema opšteprihvaćenom stavu međunarodnopravne doktrine „priznanje dato od države čiji su interesi tangirani, a mogu biti i povređeni osnivanjem nove države, ima veći značaj od priznanja država koje su nezainteresovane u istoj stvari” (ovde).

I tu dolazimo do druge Vučić-Đilasove „crvene linije”, eksplicitnog priznanja tzv. Republike Kosovo od strane Republike Srbije, u formi jednostrane svečane izjave. Takvo priznanje ne predstavlja u ovom trenutku prioritet za kolektivni Zapad, kao tutora tzv. Republike Kosovo. Američki državni sekretar Entoni Blinken je 23. marta potvrdio (ovde) ono na šta je potpisnik ovih redova upozorio u intervjuu od 7. februara (ovde), da prihvatanja od strane Republike Srbije novog Sporazuma o normalizaciji odnosa sa tzv. Kosovom treba da služi pre svega tome, da pet članica EU i četiri članice NATO koje do sada nisu priznale tzv. Kosovo promene svoj stav. To bi omogućilo tzv. Kosovu da dobije status kandidata za članstvo u EU i da postane član NATO pakta, a da pritom ove države ne ugroze sopstvene nacionalne interese zbog problema koje imaju sa secesijom na svojoj teritoriji. Sporazum od 27. februara kojim Srbija priznaje tzv. Republici Kosovo teritorijalni integritet, suverenost i međunarodni subjektivitet, biće tumačen od strane ovih, ali i drugih država, kao zvanično odricanje (derelictio) Republike Srbije od Kosova i Metohije.

Pitanje implementacije

Iz člana 27. Bečke konvencije jasno proističe da jedan međunarodni ugovor, bilo da je zaključen u usmenoj ili pismenoj formi i prihvaćen onako kako su se ugovorne strane usaglasile, iz ugla međunarodnog prava ostaje na snazi i kada je očigledno suprotan materijalnopravnim ustavnim normama jedne od ugovornica (ovde).

Ostaje da se odgovori na pitanje da li Vučićevim pristankom 18. marta na briselski Sporazum i ohridski Aneks, ova dva, rečju uglednog srpskog konstitucionaliste Slobodana Orlovića, „nepobitno sadržinski neustavna akta” (ovde), proizvode dejstvo u pravnom poretku Republike Srbije?

Da bi jedan međunarodni ugovor postao sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije on mora da prođe postupak ratifikacije u Narodnoj skupštini ili, kada je u pitanju ugovor za koji Vlada odluči da ne podleže ratifikaciji, da bude samo objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije. U oba slučaja Ustavni sud ima pravo da ocenjuje usklađenost međunarodnog ugovora sa Ustavom Srbije, je on ima suprematiju u odnosu na ratifikovane međunarodne ugovore i sve druge opšte pravne akte (čl. 16. Ustava).

Ovde se, međutim, valja prisetiti Briselskog sporazuma kome je Dačić-Vučićeva Vlada dala pravnu formu prihvatajući ga, na šta je tada skrenuo pažnju konstitucionalista Vladan Petrov, Zaključkom Vlade od 22. aprila 2013. godine, kao opštim pravnim aktom. Moguće je da se ponovi takav način uključivanja u domaći pravni poredak, rečju Orlovića, „notorno” protivustavnog Sporazuma od 27. februara i njegovog Aneksa o implemerntaciji. Bila bi to idealna prilika za V. Petrova, koji se danas, za razliku od 2013. godine, nalazi na mestu potpredsednik Ustavnog suda Srbije, da potvrdi stručnu objektivnosti i doslednost.

Potpredsednik Ustavnog Suda Srbije Vladan Petrov (Foto: Beta/Milan Obradović)

Tekst ohridskog Aneksa o implementaciji Sporazuma od 27. februara jasno pokazuje da će ovi protivustavni akti biti uključeni u pravni poredak Srbije kroz mehanizam procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. To briselskom Sporazumu i ohridskom Aneksu daje karakter trostranog međunarodnog ugovora. Naime u tački 3. ohridskog Aneksa propisuje se: „Strane primaju k znanju da će Sporazum i Aneks za implementaciju postati sastavni delovi odgovarajućih procesa pridruživanja Kosova i Srbije EU. Strane napominju da će EU posrednik odmah nakon usvajanja Sporazuma i ovog Aneksa započeti proces izmena merila za Poglavlje 35 za Srbiju zbog obaveza koje proizilaze iz Sporazuma i ovog Aneksa. Agenda kosovske Specijalne grupe za normalizaciju će podjednako odražavati nove obaveze koje ima Kosovo, a koje proizilaze iz Sporazuma i ovog Aneksa” (ovde). Da su se Srbija, tzv. Kosovo i EU u Ohridu dogovorili oko načina implementacije klauzula Sporazuma od 27. februara u pravne poretke Srbije i tzv. Kosova, potvrdio je, kako je navedeno na početku ovog teksta, i sam Vučić u obraćanju novinarima u Ohridu 18. marta.

Shodno tome, ovih dana će prvo Savet EU svojom odlukom inkorporirati briselski Sporazum i ohridski Aneks u izmenjenu Zajedničku poziciju EU za Poglavlje 35 pristupnih pregovora sa Srbijom (ovde), koje se, inače, odnosi na normalizaciju odnosa Srbije sa tzv. Kosovom. A pravnu obavezu normalizacije odnosa koja treba da rezultira zaključenjem sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma između Srbije i tzv. Kosova, Srbija je već preuzela, kako je na to ukazao profesor Slobodan Samardžić (ovde), još 21. januara 2014. godine, usvajajući Zaključkom Vlade, kao opštim pravnim aktom, Pregovarački okvir EU za pristupanje Srbije EU. U tački 23. ovog dokumenta propisuje se: „Ovaj proces će obezbediti da obe strane (Srbija i tzv. Republika Kosova´, prim. aut) mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze“ (ovde). Nakon što briselski Sporazum i Aneks budu od strane Saveta EU inkorporirani u izmenjenu Zajedničku poziciju EU, angažovanost Srbije u procesu normalizacije odnosa sa tzv. Republikom Kosovo u okviru Pregovaračkog poglavlja 35 meriće se isključivo implementacijom pojedinih klauzula Sporazuma od 27. februara, kako je to potvrdio i Miroslav Lajčak (ovde).

Šta nas čeka?

U Izveštaju Evropske komisije o napretku tzv. Republike Kosova´ u evrointegracijama za 2022. godinu ukazuje se da je potrebna „hitna posvećenost“ u postizanju „sveobuhvatnog, pravno-obavezujućeg sporazuma za normalizaciju odnosa sa Srbijom“ (ovde). Posle Vučićevog pristanka na briselski Sporazum i ohridski Aneks, M. Lajčak ističe kako će EU i SAD insistirati da se proces normalizacije odnosa okonča do kraja godine. To podrazumeva zaključenje sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma, kako je to propisano u članu 6. Sporazuma od 27. februara, na koji su Srbija i tzv. Kosovo dali pristanak u Ohridu 18. marta (ovde).

Obaveze koje je Vučić preuzeo pristankom na briselski Sporazum i ohridski Aneks ne odnose se, međutim, samo na Kosovo i Metohiju, već prema članu 5. Sporazuma od 27. februara tiču se i usaglašavanja spoljne i odbrambene politike Republike Srbije sa spoljnom i odbrambenom politikom EU. Jer članom 5. Sporazuma od 27. februara predviđeno je da će obe strane poštovati vrednosti navdene u čl. 21. Osnivačkog ugovora EU, a on reguliše zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku EU (ovde). To pokazuje da pristanak koji Vučić dao na briselski Sporazum i ohridski Aneks ne samo da trajno udaljavaju Srbiju od Kosova i Metohije, već i od Ruske Federacije,  a dovode je sve bliže kobnom zagrljaju sa NATO ubicom. Sledstveno, Vučić je pristankom na Sporazum od 27. februara pružio Zapadu dodatan (pored Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju) pravni argument da zahteva od Srbije usaglašavanje spoljne politike, odnosno uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon sastanka, Soči, 04. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom konferencije za medije nakon bilateralnog sastanka, Soči, 4. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)

Prvi i nužni korak u procesu anuliranja štetnih pravnih i političkih posledica protivustavnog Sporazuma od 27. februara i njegovog Aneksa je razrešenja predsednika Republike zbog povrede Ustava (čl. 118. Ustava), pre svega pomoću masovnih mirnih protesta građana kao nosilaca suverene vlasti. Razrešenjem Aleksandra Vučića zbog povrde Ustava, Zapadu bi se poslala jasna poruka da je politici egzistencijalne kolaboracije u Srbiji odzvonilo. Uz to, najmanje 25 narodnih poslanika patriotskih opozicionih stranaka moralo bi što pre da na osnovu čl. 168. stav 1. podnese Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti člana 135. stav 1. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji ne tretira Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Republike Srbije, a koji do sada nikada nije bio predmet ocene Ustavnog suda. Krajnje je vreme da se napadne taj protivustavni „nadustav” Srbije i da se istovremeno pokrene medijska kampanja fokusirana na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao osnovni izvor kolonijalnog statusa Srbije.

 

Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija:

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u