Sijeva poseta Moskvi – konačno rađanje Evroazije

Već tri decenije čuju se razne ideje i strategije u vezi Evroazije, ali čini se da ona prvi put sada postaje realni koncept. Kina i Rusija su uhvatile SAD „na krivoj nozi“

Šta se dešava kada se sretnu „dva najopasnija ljudska bića”, pitaju se američki mediji povodom susreta kineskog predsednika Si Đinpinga i ruskog predsednika Vladimira Putina? Poseta je smišljena da na kineski način izrazi podršku Rusiju, njenim ratnim zločinima, uključujući i genocide, tvrde antikineski mediji u Americi.

Džon Bolton izjavljuje da je Kina „egzistencijalna pretnja Americi“, pri čemu se stvara osovina Rusija-Kina, kojoj će da se pridruže Iran i Severna Koreja, a to je ozbiljnije od sukoba u Ukrajini, ocenjuje Bolton. Entoni Blinken je strateško partnerstvo Kine i Rusije nazvao „prijateljstvom iz računa“, što je poslužilo Mariji Zaharovoj da zaključi da Zapad „puca od zavisti i zlobe” zbog susreta ruskog i kineskog predsednika u Moskvi. Na Zapadu je učinjeno dosta da se ovaj susret diskredituje – od izdavanja naloga Međunarodnog krivičnog suda za Putinovo hapšenje do bagatelisanja kineske mirovne inicijative za Ukrajinu.

Trodnevni boravak Si Đinpinga u gostima kod Vladimira Putina izazvao je veliku pažnju sveta. Do njega je došlo neposredno posle trećeg Sijevog izbora na čelo kineske države i diplomatskih iskoraka Kine, među kojima su mirovna inicijativa za rešavanje ukrajinske krize i važan kineski uspeh u izmirenju Irana i Saudijske Arabije. U visoko simboličnoj i ceremonijalnoj kulturi Kine, nipošto nije slučajno ni što je do susreta došlo na 20. godišnjicu američke invazije na Irak. To je bio događaj kojim je Amerika oblikovala „novi svetski poredak“, poredak koji Si i Putin žele da okončaju.

U zapadnoj Aziji, Rusija i Kina deluju potpuno sinhronizovano. Saudijsko-iransko približavanje zapravo je pokrenula Rusija u Bagdadu i Omanu; upravo ti pregovori doveli su do potpisivanja sporazuma u ​​Pekingu. Moskva takođe koordinira razgovore o zbližavanju Sirije i Turske, a ruska diplomatija sa Iranom – sada pod statusom strateškog partnerstva – drži se na posebnom koloseku.

Uoči puta za Moskvu, Si je izjavio da „međudržavni odnosi novog tipa“ između Rusije i Kine počivaju na konceptu „večnog prijateljstva i obostrano korisne saradnje“. „Moja predstojeća poseta Rusiji biće putovanje prijateljstva, saradnje i mira“, izjavio je Si.

Istovremeno, on je objasnio da se odnos dve sile zasniva na principima „nesvrstanosti, nekonfrontacije i politici koja nije usmerena protiv trećih strana“, izražavajući uverenje da će obe zemlje dati veliki doprinos napretku ljudske civilizacije. „Razuman način za rešavanje krize“, napisao je Si, „može se naći ako sve strane prihvate viziju zajedničke, sveobuhvatne, kooperativne i održive bezbednosti“.

Rađanje nove Evroazije

Još od Drugog svetskog rata svetsku geopolitiku je oblikovao „strateški trougao” Kine, Rusije i Amerike. Koordinacija Mao Cedunga i Josifa Staljina početkom 1950-ih podstakla je SAD da pokuša da zaustavi širenje komunizma. To je dovelo do toga da Amerika vodi ratove u Koreji i Vijetnamu, posveti se odbrani Tajvana i uključi se u sukobe u drugim regionima.

Deceniju kasnije, Maov raskol sa Nikitom Hruščovom postavio je osnovu za američko približavanje Kini. To je donelo prikrivenu kinesku pomoć u borbi protiv sovjetskih snaga u Avganistanu, što je pomoglo okončanju Hladnog rata, ali i podržalo decenijama dug ekonomski rast koji je Kinu pretvorio u globalnu silu — i geopolitičkog rivala Americi.

Nikson Cedung Kina SAD
Mao Cedong i Ričard Nikson, Peking, 21. februar 1972. (Foto: AP Photo/File)

Danas Kina i Rusija pokreću događaje i delatni su činioci u promeni status kvoa. Ono što ove dve zemlje stvaraju jasno je na antiameričkoj platformi, a u korist reafirmacije koncepta Evroazije, odnosno stvaranja „nove Evroazije“, koja će biti obeležena tesnom saradnjom dve ogromne države sa snažnim imperijalnim nasleđem. Već tri decenije čuju se razne ideje, planovi, doktrine i strategije u vezi sa usponom Evroazije, ali čini se da ona prvi put sada postaje realni koncept.

Kina i Rusija su uhvatile SAD „na krivoj nozi“. Moskva je ispostavila svoje bezbednosne zahteve Zapadu, nakon kojih je pokrenula vojnu mašineriju prema Ukrajini, koja je otvorila vrata NATO-u. Okidač za ovu akciju bilo je američko povlačenje iz Avganistana. Ono je obavljeno u takvoj pometnji i anarhiji da su Putin i Si uvideli da je kucnuo njihov čas. Bilo je jasno da sledi američko povlačenje i iz drugih regiona, pre svih sa Bliskog istoka, pa zašto onda jednu već neprijatnu stvar ne bi za Ameriku učinili još neprijatnijom?

Uzdizanje „nezapada“

Neuspeh Amerike istovremeno je neuspeh i celog Zapada, pa samim tim predstavlja i urušavanje međunarodnog sistema koji je on uspostavio. Glavni uzroci za to su gubitak vojne nadmoći Zapada, što je bio temelj njegove dominacije u politici, ekonomiji i kulturi u poslednjih četiri do pet vekova, zatim iscrpljenost postojećeg modela kapitalizma i ogromne disproporcije u prisvajanju društvenog bogatstva, kao i pogoršanje ukupnih uslova života, uključujući situaciju sa pristupom hrani i vodi, zaoštravanje društvenih nejednakosti, migracije, klimatske promene, pandemije… ali, pre svega, porast uloge i važnosti onoga što se, zbog uobičajenog zapadnocentričnog mišljenja i jezika, naziva „nezapadom“. Neki analitičari smatraju da bi skup „nezapadnih“ država danas trebalo nazvati „svetskom većinom“, što treba da iskaže smanjivanje uloge Zapada na globalnom planu. Rusija je „vojno jezgro“ te nove većine.

Provociranje krize povodom Ukrajine i stvaranje neprijateljstva prema Rusiji, koje je počelo pre deceniju i po, važan je element u pokušajima Zapada da održi svoj privilegovani globalni položaj. Rusija ograničava mogućnost Zapada da je koristi kao resursnu bazu i, što je važnije, daje primer neposlušnosti. Zapad pokušava da potkopa Rusiju i kako bi oslabio pozadinu svog glavnog strateškog rivala narednih decenija – Kine.

Ruski stratezi povodom ukrajinske krize navode: „Nametnut nam je rat za opstanak i on se mora dobiti. Ako ne izdržimo, pad Zapada će se usporiti i oni će nas dokrajčiti“. Rusija, naime, polazi od toga da se sada odnos sa Zapadom rešava na bojnom polju, primoravajući ga da se povuče i prihvati mnogo skromniji položaj u globalnom odnosu snaga. Svetski kapitalizam će opstati, ali „globalni liberalni imperijalizam koji se razvio u proteklih 30 godina“, kako ga u Rusiji nazivaju, raspada se pred našim očima.

Oni koji se pitaju da li će rusko zbližavanje sa Azijom zameniti njene pokidane veze sa Zapadom treba da shvate da je u toku svetski globalni geoekonomski i geopolitički zemljotres, koji će potrajati dve decenije, navode ruski stratezi. Sada se uspostavljaju odnosi koji bi trebalo da traju generacijama. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova priprema strateški dokument koji će se zasnivati na slici sveta po osovini Sever-Jug, a ne više Istok-Zapad.

Jednom u 100 godina

Rusija zatvara stranice svoje istorije sa Zapadom. Tek pošto se uverio u to, kineski predsednik Si Đinping na oproštaju od ruskog predsednika Vladimira Putina mogao je da kaže da se sada dešavaju promene koje se nisu dogodile u 100 godina, a čiji su glavni akteri Kina i Rusija.

Ovu „stogodišnju formulu“ kineski lider prvi put je upotrebio na radnom sastanku sa kineskim i stranim diplomatama 28. decembra 2017. godine, nakon 19. kongresa Komunističke partije Kine, kada je formirao novo političko jezgro u kineskom sistemu državne moći: „Savremeni svet se suočava sa velikim promenama koje nisu viđene u jednom veku. Multipolarnost, ekonomska globalizacija, digitalizacija, multikulturalnost se produbljuju, promene u međunarodnom poretku i sistemu globalnog upravljanja se ubrzavaju, razvijene zemlje i zemlje u razvoju ubrzano se uzdižu, sudbine naroda celog sveta nikada nisu bile tako blisko međusobno povezane…“

Si Đinping je ovu tezu ponovio 22. juna 2018: „Trenutno je naša zemlja u najboljem periodu razvoja u modernoj eri, a svet se suočava sa velikim promenama koje nisu viđene u jednom veku. Kina i svet su međusobno isprepleteni, zajedno prolaze kroz krupne procese („zajedno se dižu, ljuljaju“), što sada i u budućnosti stvara mnoge povoljne uslove za rad u spoljnoj politici.“

Tako je „stogodišnja promena” postala opis međunarodne situacije u kojoj se Kina vraća na pozicije iz 19. veka, na čijem početku je bruto društveni proizvod ove zemlje bio trećina svetskog, a Kina bila globalni ekonomski lider.

Osovina Peking-Moskva

Poseta Si Đinpinga Moskvi je pokazala da Kina neće odbiti saradnju sa Rusijom, čak i uprkos sve većem pritisku Zapada po ovom pitanju. Ovakva pozicija druge svetske ekonomije za Rusiju je sada, u periodu prilagođavanja na život pod sankcijama, izuzetno važna.

Putin i Si su proveli ukupno oko osam sati u razgovorima tokom kojih su osmišljeni koncepti konsolidacije i „strateške interakcije“ između Moskve i Pekinga, kako je to opisao kineski lider. U Moskvi je potpisano 14 dokumenata iz oblasti ekonomije, informacija, tehnologije, kulture i turizma. Najvažnijim treba smatrati „Zajedničku izjavu o produbljivanju sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje za ulazak u novu eru“ i „Zajedničku izjavu o planu razvoja ključnih oblasti ekonomske saradnje do 2030. godine“.

Ruski predsednik Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping nazdravljaju nakon razgovora u Kremlju, Moskva, 21. mart (Foto: Pavel Byrkin/Sputnik/AFP via Getty Images)

Rusko-kineski odnosi će se razvijati u svim pravcima. Rast trgovinskog prometa između dve zemlje najočigledniji je pokazatelj razvoja odnosa, ali nikako i jedini. Strane povećavaju obim saradnje i u svemirskoj, tehnološkoj i vojno-tehničkoj oblasti i postepeno prelaze na međusobna plaćanja u nacionalnim valutama. Za sve praktične svrhe, Putin je podržao ulogu kineskog juana kao nove trgovinske valute po izboru, dok se nastavljaju složene diskusije o novoj rezervnoj valuti podržanoj zlatom i/ili robom. Postoje i novi porivi ka međusobnim obračunima u nacionalnim valutama i između Azije, Afrike i Latinske Amerike.

Rusija i Kina imaju čime da se pohvale u sferi ekonomskih veza. Trgovinski promet između dve zemlje za 10 godina (od kada je Si Đinping na vlasti) porastao je za više od 100 odsto, dostigavši 185 milijardi dolara prošle godine, uz suficit u korist Rusije, što nije tipično za kinesku spoljnu trgovinu. Sledeća letvica je 200 milijardi za koju se očekuje da će biti preskočena ove godine. To je, naravno, manje od ukupnog trgovinskog prometa Kine od 1,5 triliona dolara sa EU i SAD, pa otuda i neizbežno izbegavanje pretnje „sekundarnim sankcijama“ zapada  od strane Pekinga. Ali dinamika i trend su važni.

Čemu sve ovo služi?

Ako su ranije ideje o praktičnoj primeni koncepta Evroazije morale da se primaju sa opreznošću, više kao hipoteza o mogućoj budućnosti, one sada postaju više od istorijskog romantizma razočaranih ruskih filozofa. Si i Putin postavili su političku arhitekturu kojom će se dve kolosalne tektonske ploče, ruska i kineska, uskladiti prvi put posle Aleksandra Nevskog.

Ovaj sve pretrpaniji i međusobno povezaniji svet imaće toliko slojeva horizontalnih veza između jednog i drugog dela Evroazije da će Sjedinjenim Državama biti sve teže, ako ne i nemoguće, da vrše pritisak na njega. Kina, Rusija i Iran biće deo istog trgovinskog lanca snabdevanja i transporta koji radi na sprečavanju uticaja SAD.

U prošlosti, Evroazija je bila previše ogromna da bi se integrisala. Mongolsko carstvo od Džingis-kana do Tamerlana (uključujući Kublaj-kana) bilo je jedinstven, zapanjujući izuzetak od ovoga. Ali kako je tehnologija smanjila distancu i unapredila mogućnosti trgovine i lanaca snabdevanja, sada postoji mogućnost jasnog evroazijskog jedinstva između Kine, Rusije i Irana, sa Kinom kao prvom među jednakima, baš kao u vreme Marka Pola. Ali dok u kasnom srednjem veku Juan carstvo nije predstavljalo nikakav izazov za Evropu, u sve suženijem i integrisanijem svetu visoke tehnologije, izazov koji za Sjedinjene Države predstavlja razvoj evroazijske trgovinske mreže je očigledan.

Sada smo u prilici da predstavimo okolnosti globalnog razvoja, onako kako ih vide ruski stratezi i planeri, u kome dolazi do harmonizacije i „strateškog zbližavanja“ dve vodeće države Evroazije.

U analizama ruskih stratega procenjuje se da će se u narednoj deceniji nastaviti procesi „samouništenja Zapada“ koji su samo privremeno obustavljeni aktuelnom konsolidacijom protiv Rusije. Slabljenje Zapada traje najmanje deceniju i po, ali sada prelazi na novi nivo. Destruktivne svetske tendencije su pojačane, novi talasi migracija su neizbežni, a budući sukobi su povezani i sa krizom hrane. Pokušavajući da pređe u kontraofanzivu, Zapad ruši režime preostale iz prethodnog sistema međunarodnih odnosa kao i međunarodno pravo, pa čak odbacuje i dosadašnje diplomatske običaje i pristojnost.

Antiruski konsenzus

U narednoj deceniji doći će do rastuće međunarodne nestabilnosti. Bez obzira na to kako i kada se završi rat u Ukrajini, nivo vojne pretnje, u svetu u celini, ostaće izuzetno visok. A može se čak i povećati usled eskalacije ukrajinskog ili drugih neizbežnih sukoba. Rat protiv Rusije još ne eskalira u direktnu vojnu konfrontaciju sa Zapadom samo zato što Moskva ima moćan nuklearni potencijal. Opšta kriza sistema normi i prava već se proširila i na vojno-političku oblast, što dramatično povećava rizike eskalacije. Sadašnje zapadne elite su nesposobne da kontrolišu krizu, iako je hitno potrebno smanjenje verovatnoće nuklearnog, posebno velikog termonuklearnog rata.

U Evropi je neizbežna pojava tradicionalnih rivalstava, uključujući i vojna, procenjuju ruski stratezi. Rusija je za Zapad sada važna kao neprijatelj pred kojim se treba ujediniti, što je neophodno da bi se opravdalo pravo zapadnih elita da zadrže svoju vlast uprkos neuspehu i iscrpljenosti ekonomskog, socijalnog i političkog modela uređenja društava na koji su navikli i koji se urušava. Neizbežne akutne krizne pojave na Zapadu potkopaće „antiruski konsenzus“ i navesti neke grupe elita i pojedinih zemalja na pokušaje prevazilaženja totalne konfrontacije.

Posebno pitanje je kulturno distanciranje, imajući u vidu više od tri stotine godina orijentacije ruskih elita ka Evropi i petsto godina prodora evropske, zapadne kulture u „nezapadne civilizacije“ koje su sada u usponu. Stigma Rusije njenim „azijatstvom“ sada postaje prednost i znak uspeha.

Smena generacija

Prave promene u zapadnoj politici verovatne su tek nakon tri ili četiri izborna ciklusa, predviđaju ruski eksperti, ako i kada dođe do potpune smene političke generacije. Konflikt je egzistencijalan samo za sadašnji zapadni establišment, koji je izrastao pod globalnom dominacijom Zapada u poslednjih četrdeset godina. Ali to nije presudno za zapadne zemlje kao takve. Naravno, „liberalni globalni imperijalizam“ poslednjih decenija im je bio izuzetno koristan, ali one mogu savršeno da postoje i bez njega – skromnije, ali i mirnije, ne upuštajući se u opasne avanture koje velikoj većini njihovih građana uopšte ne trebaju.

Teoretski, u budućnosti, u perspektivi od 10 do 15 godina, ruski stratezi očekuju relativnu normalizaciju odnosa sa Zapadom – ali samo ukoliko „nacionalno orijentisane elite“ tamo dođu na vlast i priznaju nacionalne interese Rusije. Ali čak i uz pozitivnu dinamiku odnosa, povratka u relativno predvidljivu prošlost neće biti.

Predsednici Kine i Rusije nakon potpisivanja Zajedničke izjave o produbljivanju sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje za ulazak u novu eru, Moskva, 21. mart (Foto: Xinhua via EPA-EFE)

Za Rusiju ono što se nazivalo evropskim standardom više nije standard. Pre nekoliko godina, Evropljani su, recimo, određivali na koji način će da se seku stabla u ruskoj šumi, tražeći savršeno obla debla. Danas se ruski šumari toga sećaju s nelagodom i stidom i objašnjavaju da su se tada Evropljani osećali toliko jakim da imaju pravo da sve diktiraju. „Ovo pitanje, međutim, nije tek jednostavno i tehničko, kako izgleda na prvi pogled“, navodi se u jednoj analizi, „to je suština Evropske unije. Možda se nikada nismo zapitali, recimo, ko, kako i na koji način određuje da je jedan usisivač po evropskom standardu, a drugi nije? Ko kaže da je dizel automobilima odzvonilo u Evropi? Ovakve i slične osnovne životne stvari u većini određuju se prema DIN-u – Dutesches Institut für Normung.“

U zajedničkoj izjavi Sija i Putina iz Moskve, koja ima gotovo isti obim od 5.300 reči kao i njihova izjava od 4. februara 2022, naglašava se da Rusija i Kina nameravaju da se uzajamno podržavaju po pitanju zaštite interesa svake od zemalja, a pre svega na polju suvereniteta, teritorijalnog integriteta i bezbednosti, zatim da su se države dogovorile da redovno sprovode zajedničke patrole na moru i u vazduhu, kao i zajedničke obuke i da izražavaju veliku zabrinutost zbog jačanja vojnih veza NATO-a sa zemljama azijsko-pacifičkog regiona.

Voz od Šangaja do Peterburga 

Izjave da će teritorije i prirodni resursi u budućnosti biti manje važni od finansijskog ili digitalnog kapitala, te da globalno opada značaj vojne sile, očigledno su se ispostavile netačnim… Ideju o smanjenju važnosti teritorija promovisale su pre svega pomorske sile, koje su imale koristi od namenskog uništavanja intrakontinentalnih komunikacija, posebno u Evroaziji. Posledica toga je da u Rusiji još uvek postoji mala saobraćajna povezanost teritorija, posebno u Sibiru, i flagrantna nerazvijenost transportnog koridora sever-jug koji je povezuje sa Azijom. I to će da se promeni.

Kina i Rusija sada oblikuju prostor od Šangaja do Minska i Kijeva. Površina kojom raspolažu samo ove dve zemlje iznosi 28 miliona kvadratnih kilometara, prostire se na 16 vremenskih zona i na njoj živi milijardu i sedamsto miliona stanovnika. U cilju povezivanja ovog prostora predviđa se razvoj Severnog morskog puta, još jedne dopune kineskog megaprojekta „Pojas i put“, u energetskom sektoru nedavno je okončana izgradnja Istočne rute do Šangaja u dužini od 5.000 kilometara, a u planu je i gasovod „Snaga Sibira 2“  u dužini od 6.7 hiljada kilometara.

U ovom kontekstu ne treba zaboraviti da su oba lidera, pripremajući se za pregovore, pominjala spajanje dve velike evroazijske inicijative – ruske Evroazijske ekonomske unije (EAEU) i kineskog projekta „Jedan pojas – jedan put“. Prelomni rezultat ovog evroazijskog megaprojekta mogla bi da bude modernizacija železničkog sistema od Sankt Peterburga do Šangaja.

Moderna transkontinentalna železnička ruta velike brzine od Baltika do Tihog okeana postala bi odlučujući korak ka stvaranju velikog evroazijskog prostora. Železnica je nekada ujedinila zapad i istok Sjedinjenih Država, a potom je odigrala presudnu ulogu u formiranju jedinstvenog prostora Britanske imperije u Africi – izgradnjom pruge od Kaira do Kejptauna. Danas Rusija i Kina imaju istorijsku priliku da ponovo ožive takav projekat.

Evropa je ovu priliku davno ispustila. Pre dve decenije razgovarao sam sa sinom bivšeg francuskog predsednika, Žiskara D’Estena, Olivijeom, o projektu brzog voza od Pariza do Moskve, čiji je on bio jedan od inicijatora. Prvi voz na ovoj liniji je krenuo 2011. ali to nije bila zamišljena brza pruga: putovanje na ovoj relaciji dugoj 3.100 kilometara trajalo je 37 sati. Sada je brzi voz krenuo na istok.

 

Izvor RTS Oko

 

Naslovna fotografija: Grigory SYSOYEV / SPUTNIK / AFP

 

BONUS VIDEO:

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u