Uloga Amerikanaca u puču 27. marta 1941.

Koji to dokumenti i ličnosti sa američke strane su imali veoma važnu ulogu u događajima s početka 1941, koja je ostala delimično nepoznata i nerasvetljena u našoj javnosti

Ne prestaje polemika da li bi Jugoslavija bila pošteđena žrtava, građanskog rata, stvaranja NDH, a zatim komunističke vladavine, da nije bilo državnog udara 27. marta 1941. Tokom celog posleratnog perioda, ovo pitanje okupiralo je jugoslovenske, međunarodne i emigrantske krugove, a danas se iz njega izvlače savremene analogije o srpskoj politici u poslednjih 30 godina, od 1991, preko 1999, do danas. Ono što se manje zna jeste američka uloga u pripremi puča.

Srbi verovatno nikada neće prekinuti raspravu o svom odnosu prema snažnijima, moćnijima od sebe, pobuni ili prihvatanju poretka snage i moći, bez obzira na moralne argumente, pravednost zahteva ili racionalnost izbora. U kosovskoj etici, to se zove izbor između „carstva nebeskoga“ i „carstva zemaljskoga“. Osim samog Kosovskog boja, toj kategoriji pripadaju sve krupne situacije izbora rata i mira u 20. veku, od Austrougarskog ultimatuma 1914. do 1999. godine.

Nešto drugačije je pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu 24. marta 1941. i potonjeg državnog udara 27. marta, zbog čega je nacistička Nemačka napala Jugoslaviju i primorala je na brzu kapitulaciju. Od tada ne prestaje polemika da li bi Jugoslavija bila pošteđena žrtava, građanskog rata, stvaranja NDH, a zatim komunističke vladavine, da nije bilo državnog udara? Tokom celog posleratnog perioda, ovo pitanje okupiralo je jugoslovenske, međunarodne i emigrantske krugove, a danas se iz njega izvlače savremene analogije o srpskoj politici u poslednjih 30 godina, od 1991, preko 1999, do danas.

U tim raspravama ponekada se gubi iz vida da nije tadašnja Jugoslavija bila ta koja je nasrnula na bilo koju zemlju, nego da je nacistička Nemačka brutalno bombardovala Beograd, napala i raskomadala Jugoslaviju i nametnula građanski rat u više formi, a da to nisu posledice 27. marta samog po sebi. Onda, istorija je dala za pravo onima koji su bili na strani 27. marta, a koji su pobedili u svetskom sukobu. Ta pobeda nije donela ništa dobro onima koji su prišli Trojnom paktu i bili saveznici nacističke Nemačke.

Predstavićemo dokumente i ličnosti sa američke strane koje su imale veoma važnu ulogu u događajima s početka 1941. a koja je ostala delimično nepoznata i nerasvetljena u našoj javnosti.

Prolog

Posle pada Francuske u jesen 1940. gotovo cela Evropa bila je pod nemačkom kontrolom, samo je situacija na jugoistoku Evrope bila neizvesna. Balkanske države pokušale su brojnim manevrima da očuvaju svoju nezavisnost i suverenitet, prilagođavajući se novim realnostima nemačke snage i zapadne slabosti.

U isto vreme, SAD su počele da napuštaju svoju dvadesetogodišnju politiku izolacije i minimalnu brigu za evropska pitanja. Pojavljivanje SAD kao aktivne svetske sile i rastuća kriza na Balkanu spojili su se u godinama pred Perl Harbur. Za kratko vreme 1940-1941. događaji na Balkanu bili su na vrhuncu liste američkih prioriteta. Kao rezultat američke umešanosti, SAD su preko Balkana zakoračile na evropsku, a time i na svetsku scenu. Jugoslavija je bila „lepak“ pomoću kog su SAD čvrsto stale uz Veliku Britaniju, s politikom koja je slomila američki izolacionizam.

Potpisivanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu u dvorcu Belvedere u Beču, 25. marta 1941. (Foto: RTS Oko)

Zbog toga, i američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu Beograd je postao važan centar na svetskoj mapi. On je 10. oktobra 1938. potvrdio svom ambasadoru u Beogradu, Arturu Blis Lejnu, da on veoma pažljivo prati događaje na Balkanu. „Čini mi se“, napisao je američki predsednik, „da je Beograd sada ključno mesto u evropskoj situaciji, pošto ekspanzija Nemačke može da dođe u sukob sa italijanskim interesima u Jugoslaviji. Jasno je da jugoslovenska vlada mora da vodi opreznu spoljnu politiku koja će maksimalno da naplati domišljatost.“

Na jednoj strani Trojni pakt, a na drugoj strani Velika Britanija potpomognuta Amerikom, pokušavaju da stvore koaliciju džinovskih razmera od Baltičkog mora do Bosfora, a odatle, preko Balkana, do srca centralne Evrope. SSSR, Turska i Jugoslavija trebalo je da budu jezgro te koalicije koja je, poput ogromnih makaza, trebalo da se pojavi nad Evropom, sastavi se negde u Mađarskoj, odvoji Nemačku od Rumunije i napadne nemački Rajh u srcu kontinenta.

Jugoslavija je postala poprište nemilosrdne borbe ta dva ogromna plana i u njima nije bilo mesta za prazan ili neutralni prostor kako su to zamišljali knez Pavle i jugoslovenski političari.

Putovanje divljeg Bila

Čerčil je bio opsednut Balkanom, tvrdio je komandant britanskih snaga na Bliskom istoku, general Arčibal Vejvel. Zbog višemesečne balkanske misije, ministar spoljnih poslova Entoni Idn seli se u Kairo koji je od tada postao centar u kome se rešavala sudbina Beograda. Njemu se za Novu godinu pridružuju posebni emisari koji treba da obiđu balkanske zemlje. Prvi je bio američki pukovnik Vilijem „Bil“ Donovan.

Budući prvi šef i osnivač OSS, preteče CIA, Donovan je bio američki heroj Prvog svetskog rata i komandant ekspedicionog korpusa koji se iskrcao u Rusiju i pokušao da zaustavi boljševike. Još važnije, on je bio lični i bliski Ruzveltov prijatelj, kao i većine vodećih ljudi u njegovoj administraciji. Njegovo putovanje od 45.000 kilometara bila je posebno važna zajednička američko-britanska akcija koju je vodila Britanska kancelarija za bezbednosnu koordinaciju pod rukovodstvom Vilijama Stivensona, zvanog „Interpid“, smeštena u Rokfelerovom centru u Njujorku.

Na zatvorenim sastancima Donovana sa liderima Bugarske, Jugoslavije, Turske, Španije i na Bliskom istoku on je prenosio svima istu poruku: Frenklin Ruzvelt neće dopustiti da Velika Britanija izgubi rat. U Donovana je Čerčil imao bezgranično poverenje, pa ga je britanskim komandantima najavio kao „najvažnijeg emisara kojeg ćete sresti na ovom ili nekom drugom svetu“.

Uloga Čipsa Čenona

Njemu vrata u Beogradu kod kneza Pavla treba da otvori posebna ličnost od kneževog najvećeg poverenja, koja nikada do sada nije pomenuta u vezi sa 27. martom. To je bio Henri Čenon – „Čips“. Čenon je bio Amerikanac, naturalizovani Britanac, koji je napravio društvenu i političku karijeru u Britaniji, ali ga je pratila kontroverzna reputacija, budući da je skandalizovao Britaniju svojim neprikrivenim homoseksualnim i biseksualnim aferama koje su dovele do njegovog kasnijeg razvoda i pratećih senzacija u londonskim salonima. I pored svega, zadržao je određeni visok status i bio je do kraja života član Gornjeg doma britanskog Parlamenta.

U britanskim enciklopedijama i magazinima spekuliše se i dalje kakav je odnos postojao između Čipsa i kneza Pavla. Nil Balfur je Pavlovu privrženost Čenonu ocenjivao kao „najdublju“ i „najtrajniju“, dodajući da je taj odnos bio „ekscentričan”. Čenon je svom sinu, koji je rođen 1935, dao ime Paul (Pavle) u čast najbližeg prijatelja, koga je 1934. opisao kao „osobu koju je najviše voleo“.

U knjizi Lord of Hosts: The life of Sir Henry „Chips“ Channon, Ričard Karenjo navodi da su knez Pavle i Čenon bili nerazdvojni još u studentskim danima. Karenjo otvoreno piše da odnos Čenona i kneza Pavla, kao i odnos Čenona i vojvode od Kenta, nije bio samo platonski. „Dok je ‘Čips’ uživao u seksualnim čarima vojvode od Kenta i kneza Pavla, Pavlova žena, knjeginja Olga, bila je sestra vojvotkinje od Kenta. Bila je to čisto porodična stvar”, navodi Karenjo.

Henri Čips Čenon tokom praznika u Duvilu, Normandija, 1918. godine (Foto: Trustees of the literary estate of Henry ‘Chips’ Channon.)

„Čips“ Čenon u to vreme bio je u samom centru londonskih peripetija i spletki. On je bio upućen u tajnu aferu između američke raspuštenice Valis Simpson i budućeg kralja Edvarda VIII, a na londonskim večerama s njima bili su Pavle i knjeginja Olga.

Čenon je boravio u Belom dvoru kao Pavlov gost od 12. do. 19. januara, kada kneževim avionom leti u Atinu. Tokom svog boravka najavio je dolazak američkog izaslanika, pukovnika Vilijema „Divljeg Bila“ Donovana i objasnio njegovu misiju.

U svojoj skraćenoj verziji dnevnika navodi da je 16. januara ručao sa britanskim poslanikom Ronaldom Kembelom koji ga je „pitao stotine pitanja“ o regentovim namerama sledećeg septembra, kada je trebalo da Petar stupi na presto pošto bi postao punoletan. „U kriznom svetu, s pretećim ratom, ne bi bilo mudro, rekao je regent, skoro nemoguće da se vlast preda momku od 17 godina. Ja sam se složio i pokušao da ubedim regenta da ostane“, naveo je Čenon, čime je potvrdio raširene spekulacije da Pavle nije nameravao da preda tron Petru.

Divlji Bil kod Simovića

Donovan je stigao u Beograd 22. januara i smestio se u rezidenciji ambasadora Lejna. Sreo se sa svim vodećim ljudima Jugoslavije, ali za njega posebno važan bio je sastanak sa komandantom Ratnog vazduhoplovstva, generalom Dušanom Simovićem u Zemunu. Čerčil je Komandu vazduhoplovstva opisao kao „tajni centar opozicije nemačkom uticaju na Balkanu i protiv sadašnje jugoslovenske vlade“.

Može se reći da su Donovan i Simović tada sklopili svoj pakt. Donovan je obećao da će Amerika ući u rat, uz pomoć svojih saveznika poraziti Osovinu i nemilosrdno se odnositi prema onima koji su prešli na Hitlerovu stranu. „Naš narod nikada neće izneveriti svoje prijatelje i saveznike iz prošlog rata“, obećao je Simović.

Donovana je pratio američki vojni ataše Pol Fortije. Pol Fortije je bio važna karika podrške državnom udaru sa američke strane. On u svom izveštaju sa sastanka nije ni na koji način dao naznake puča, niti postojanja takvih grupa, ali je kasnije napisao da je Donovan pre razgovora sa Simovićem bio upoznat s postojanjem takve grupe i da je Simović bio njen „nominalni šef“.

Poreklom iz Nju Orleansa, Fortije je bio specijalista za francusku armiju. Tridesetih godina učio je, a zatim predavao na elitnoj Ratnoj školi u Parizu. Mnogi jugoslovenski komandanti bili su njegovi školski drugovi i studenti. Njegov bliski prijatelj iz tih dana bio je Draža Mihailović.

Vilijam Bil Donovan (Foto: sofrep.com)

Fortije je bio u krajnje bliskim odnosima s ključnim oficirima sa antinemačkim stavom. Imao je pristup dosijeu jugoslovenskog Generalštaba o nemačkoj armiji, što je pomoglo da Beograd bude ključni obaveštajni centar o nacističkim namerama. Potpuno upoznat sa zaverom protiv kneza Pavla, on se samo pitao da li će njegovi vojnički prijatelji imati smelosti da je izvedu. Smatrao je da jugoslovenska vojska može da se odupre nemačkom napadu najviše 10 dana, ali je nastavljao da ih ohrabruje za borbu. Kada je upoznao Dražu Mihailovića sa ovim teškim činjenicama, on mu je odgovorio: „Kada Srbi treba da odluče između ispravnog i pogrešnog, oni biraju ispravno.“

Fortije je opisao generala Simovića kao čoveka s „kvalitetima prirodnog vođe i … snažnim proameričkim stavom“.

Brojni su istoričari koji tvrde da je Donovan uticao na Simovićevu odluku da svoje neslaganje s Pavlovom politikom pretvori u državni udar. To su Harford Hejd, hroničar Britanske kancelarije za obaveštajnu saradnju Čarls Hauard Elis, Donovanovi biografi Kori Ford i Entoni Kejv Braun. Svi su nedvosmisleno napisali da je Simovićeva odluka da krene protiv princa Pavla direktna posledica Donovanovih ličnih uveravanja da će Amerika ući u rat.

Američka veza

Kako je došlo do toga da Simović postane vođa puča i na koji način je bio povezan sa Amerikancima? Prema navodima samog Simovića, on je svoju načelnu saglasnost da se nađe na čelu jugoslovenske vlade dao još 1938. tokom svojih čestih političkih susreta koje je kao načelnik Generalštaba jugoslovenske vojske imao sa prvakom Demokratske stranke, dr Dragomirom Ikonićem. Posle dužeg insistiranja, Simović je pristao da uđe u politiku „u slučaju da se nađe da bi neposrednim učešćem u javno-političkom životu mogao biti od koristi svojoj zemlji i narodu, stavio bih se na raspolaganje i to pod uslovom da se postigne sporazum s Hrvatima“.

Prve oblikovane ideje o državnom udaru stigle su do britanskog poslanika Kembela sredinom jula 1940. o čemu je izvestio Forin ofis. Lord Halifaks smatrao je da bi bilo preuranjeno podsticati taj pokret, ali da bi kasnije „vladi Njegovog Veličanstva mogao biti od prvorazredne važnosti“. Hju Dalton je, kao ministar odgovoran za SOE, zabeležio: „Ne možemo sebi dopustiti da zanemarimo bilo kakvu – pa i najneznatniju – šansu da poboljšamo naše izglede na pobedu u dogledno vreme.“

Stvaranje Velike Albanije

Ako se može suditi po izveštaju Džulijana Emerija, začetnik plana bio je srpski političar i bivši poslanik u Tirani, pripadnik „Crne ruke“ Jovan Đonović, a uz njega Milan Gavrilović, Miloš Tupanjanin iz srpske Zemljoradničke stranke i vođa Narodne odbrane koja se svom snagom borila protiv „pete kolone“, Ilija Trifunović Birčanin.

U pokušajima da se Jugoslavija priključi britansko-američkoj alijansi razmatrane su sve mere, pa i najdrastičnije: Aleksandar Kadogan je predlagao da se podigne albanski separatistički ustanak, a u Beogradu su se pojavile mape Velike Albanije o čemu je izveštavao Sajrus Sulcberger u „Njujork tajmsu“, dok je američki ambasador prikupljao izveštaje o snazi komunista i šansama da se oni pojave kao borbeni oslonac savezničke politike. „Ako bi se danas u Srbiji održali slobodni izbori, komunisti bi pobedili“, izvestio je Stejt department 11. februara 1941.

Hju Dalton početkom marta 1941. na sastanku u premijerskoj rezidenciji u Čekersu predstavio je Čerčilu tajni plan kako će se postupiti s knezom Pavlom. „U slučaju da knez Pavle potpiše sporazum s Hitlerom, tajni agenti SOE u Beogradu podržaće državni udar. Oni su već bili u kontaktu sa disidentskim višim oficirima Ratnog vazduhoplovstva, a tajnim subvencijama već su ‘hranjene’ antivladine novine i političari“. Dalton je u svom dnevniku naveo da je „Čerčil izrazio svoj najveći prezir prema princu Pavlu“ i odobrio sve ove planove.

Bivši britanski premijer Vinston Čerčil tokom jednog svog govora u Londonu 1945. godine (Foto: PA/PA Archive/Press Association Images)
Vinston Čerčil drži govor u Londonu 1945. godine (Foto: PA/PA Archive/Press Association Images)

U svojim memoarima Simović negira da je imao bilo kakve kontakte sa strancima i da su oni na bilo koji način uticali na njegovu odluku da izvrši državni udar. On izričito kaže da su za pripreme državnog udara 27. marta znali samo dr Srđan Budisavljević, dr Dragomir Ikonić, Boža Maksimović, advokat Bora Č. Marković i njegov brat, Miloš T. Simović. Strani izvori i istoričari, nemački obaveštajci i Nedićeva vlada posebnu važnost daju drugima kontaktima.

Izraelski istoričar Sol Fridlander u knjizi Prelude to Downfall: Hitler and United States 1939-1941 tvrdi da je američko-jugoslovenski advokat Đorđe Radin bio „američki agent u Jugoslaviji u ime Harija Hopkinsa“, a Ivo Tasovac navodi da je Radin bio osoba koja je preporučila Simovića Donovanu i da je, nakon odlaska iz Beograda, Donovan „imenovao Radina da bude veza između njega i Simovića“. Nikola Milovanović u knjizi Pukotine kraljevstva koju je pisao na osnovu materijala UDBA, navodi da je Radin „bio lični Ruzveltov prijatelj“ i da je „bitno uticao na svog prijatelja Simovića na prevrat“. Profesor Mirko Kosić je tvrdio da mu je Simović rekao da mu je Donovan u Ruzveltovo ime obećao „beskompromisno uništenje nemačkog nacizma, čak i po cenu rata“ i „stvorio stalni kontakt s njim preko advokata Đorđa Radina“.

Tajni emisar Radin

Tanasije Dinić je Komisiji za istraživanje odgovornosti za stupanje Jugoslavije u rat, koja je delovala od uspostavljanja nemačke uprave u Beogradu, rekao da su oktobra 1940. novinari „Njujork tajmsa“ Rajbrok i Sulcberger, „preko Ruzveltovog emisara koji je došao iz Amerike i nastanio se u Beogradu, advokata Đorđa Radina, kao i preko poznatog agenta Intelidžens servisa, Mapelbeka, uspostavili prvi kontakt sa histerično-ambicioznim i potkupljivim generalom Simovićem“. Oni su na sastanku u Radinovoj kući u novembru 1940. skovali plan za puč, o čemu je Lejn obavestio Ruzvelta i nakon čega je usledila Donovanova poseta.

Glavni urednik provladinog dnevnog lista „Vreme“ i jedna od ključnih ličnosti koja je učestvovala u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, dr Danilo Gregorić, u svojoj knjizi Smrt Jugoslavije objavljenoj 1942. objavio je da su se Radin i Simović sreli na Planici, nakon što je Simović smenjen sa mesta načelnika Generalštaba i prebačen za komandanta vazduhoplovstva. „Događaji koji su došli posle dugih razgovora ovih usamljenih šetača po snežnim putevima ili u niskim, drvetom obloženim prostorijama sportskog hotela u Planici, pokazali su da su Amerika i Britanija našle svog čoveka koji je imao da sprovede njihove planove na Balkanu“, a „Simović je tom prilikom uspostavio konačno onu vezu spolja koja je bila potrebna da sprovede svoje planove iznutra“, zabeležio je Gregorić. Prema navodima Ive Tasovca, Simović nije razmišljao o vojnom udaru sve do susreta sa Donovanom.

Đorđe Radin je Srbin rođen u rumunskom gradu Sveti Nikola. Diplomirao je pravo na Kolumbija univerzitetu 1925. i počeo svoju pravničku karijeru u advokatskoj kancelariji „Hornblauer, Miler & Garison“ (Hornblower, Muller & Garrison). Zajedno sa značajnim američkim istoričarem Čarlsom Berdom napisao je knjigu The Balkan pivot: Yugoslavia koja je objavljena u Njujorku 1929. Radin je prvi put 1926. došao u Beograd iz Amerike. U međuvremenu se oženio kćerkom sudije Hadži Popovića koji je nekada bio vlasnik čitavog jednog dela Beograda, nazvanog po njemu Hadži Popovac. Često je putovao u Ameriku.

Demonstracije u Beogradu zbog potpisivanja Trojnog pakta, 27. mart 1941. (Foto: Wikimedia/Milan Roglić)
Demonstracije u Beogradu zbog potpisivanja Trojnog pakta, 27. mart 1941. (Foto: Wikimedia/Milan Roglić)

Simović i Radin su živeli u Gledstonovoj ulici (danas Puškinova) i često su se viđali. Izvesno je da je Radinov dom bio mesto na kome su razmenjivala mišljenja vodeće domaće i važne inostrane ličnosti, a da su Radin i Simović intenzivno posećivali jedan drugog.

Pišući svoju knjigu Sjedinjene Američke Države i balkanska kriza 1939-1941, Peter Lejn, tada mladi doktorant na Univerzitetu Vašington u Sijetlu, obratio se u novembru 1970. pismom glavnom uredniku časopisa „Forin afers“, Hamiltonu Fiš Armstrongu. Objašnjavajući da je tokom istraživanja naišao da je Armstrong bio „veoma zabrinut za sudbinu Jugoslavije tokom krize 1941“, a kao cilj svog istraživanja naveo je da želi da opiše koje su sve korake preduzele SAD da odvrate Jugoslaviju da se priključi silama Osovine.

Lejn je posebno želeo da proveri tvrdnje da je Đorđe Radin bio „američki agent u Jugoslaviji koji je delovao u ime Harija Hopkinsa“. Iako se u arhivu tadašnjeg glavnog Ruzveltovog savetnika Harija Hopkinsa nalazila samo jedna referenca o Radinu, i ona je bila dovoljno misteriozna. Reč je bila o napomeni da je Radin uputio pismo Armstrongu i nekolicini drugih istaknutih Amerikanaca o situaciji u Jugoslaviji, a napisano je „23. ili 24. marta“. Lejn je zamolio za kopiju tog pisma, ukoliko je Armstrong poseduje. Pri tome je obećao da će sa svakom informacijom i dokumentom „raspolagati na odgovoran način“.

Srpski prijatelj iz Vašingtona

Hamilton Fiš Armstrong je jedan od ljudi koji su oblikovali američku spoljnu politiku od kraja Prvog svetskog rata. Bio je 50 godina, od 1922. do 1972. urednik spoljnopolitičkog časopisa američkog establišmenta „Forin afersa“. Za nas je izuzetno važan jer je sve vreme svog delovanja bio aktivan u Fondu za pomoć Srbiji u koji se uključio kao student Prinstona 1912. organizujući sa svojim prijateljem, kasnijim šefom CIA, Alenom Dalsom, takođe aktivnim u ovom fondu, lutriju za pomoć srpskoj vojsci.

Ovaj fond se kasnije pretvorio u Američko-jugoslovensko društvo u kojem je Armstrong bio predsednik. Bio je prvi američki vojni izaslanik u Beogradu posle oslobođenja 1918. godine.

Za svoju nesebičnu pomoć Srbiji dobio je brojna priznanja. Za vreme boravka u Srbiji odlikovan je srpskim Ordenom Crvenog krsta (1918), Ordenom Svetog Save petog reda (1918), da bi onda postao i nosilac Ordena belog orla s mačevima (1919). Kasnije je odlikovan ordenom Svetog Save prvog reda (1926).

Armstrong je decenijama bio bliski prijatelj jugoslovenskih vladara, kralja Aleksandra i kneza Pavla. Beograd i Jugoslaviju posećivao je svake godine. Posebno je bio blizak s vladikom Nikolajem Velimirovićem čiji je portret držao u svojoj kancelariji kao što se to vidi na ovoj fotografiji.

Hamilton Fiš Armstrong u svom kabinetu, s fotografijom vladike Nikolaja Velimirovića iza njega, na kaminu desno (Foto: RTS/Dragan Bisenić)

Armstrong je, kao i Donovan i Alen Dals s kojim je napisao čuvenu knjigu Mi ili oni bio među vodećim ličnostima probritanske struje u Americi.

U vreme ovih događaja, kao predsednik Grupa za studije rata i mira u Savetu za spoljne odnose od 1937, koje su se pretvorile u Grupe za planiranje mira Stejt departmenta i oblikovale posleratni svet, bio je snažno zainteresovan da se Jugoslavija ne priključi Trojnom paktu. Upravo zbog odlučujuće uloge koju je imao u stvaranju sveta posle Drugog svetskog rata, Savet za spoljne odnose dobio je reputaciju neformalne grupe koja upravlja svetom.

Skriveno pismo

Armstrong je Lejnu ubrzo odgovorio sa žaljenjem što ne može da izađe u susret mladom istraživaču. „Žao mi je što moram da vas obavestim da u pretrazi svojih dokumenata iz marta 1941. nisam našao nikakvu prepisku s Radinom“.

Ova prepiska ne bi izlazila iz okvira uobičajene akademske komunikacije, da je bila istinita. Armstrong je prećutao Lejnu da je to pismo, kao i mnoga druga pre i posle, stiglo do njega, a takođe i da se sa Radinom poznaje više decenija i da su u aktivnoj prepisci. Saradnju sa Fiš Armstrongom Radin je počeo u Američko-jugoslovenskom društvu koje je osnovano 1923. godine. Armstrong je bio predsednik Društva, a sekretari su bili rukovodilac američkog Crvenog krsta Džon Kingsberi i Radin.

To pismo Armstrong je imao u svojim papirima, gde je uostalom pronađena i ova cela prepisku. Iz samog sadržaja pisma jasno je zašto ga je Armstrong prećutao Lejnu, pošto ono upućuje na sasvim drugačije odnose koje je Radin imao sa američkim zvaničnicima, a prvenstveno na važne informacije koje se odnose na inspiratore i izvođače državnog udara 27. marta. Zbog toga je očigledno da je sam Armstrong smatrao da bi trebalo da pismo ostane van dosega javnosti, ali da je, izgleda slučajno, ono ostalo u arhivi koju je kasnije predala njegova supruga Krista Armstrong.

Radin u opširnom pismu „američkim prijateljima“ od 10 gusto kucanih stranica, koje je poslao 24. marta 1941, za političku situaciju u Jugoslaviji kaže da je „loša već duže vreme“, da „postoji veliko narodno nezadovoljstvo“ i da je Srbima, „koji su bili naviknuti na liberalnu formu demokratske vlasti, bilo teško da žive u diktaturi Aleksandra Karađorđevića čak i vrlo kratak period“.

Srbi preuzimaju stvar

Sada, kada je zemlja suočena s „fatalnim pitanjem da li treba ili ne da se priključi silama Osovine, odlučiće knez Pavle i predstavnici Hrvata i Slovenaca“, pošto „srpski narod nije predstavljen u sadašnjem režimu i ne može se izjasniti o ovom najvitalnijem činu u njegovoj skorijoj istoriji. Da li će to značiti da je došao čas da Srbi uzmu stvari u svoje ruke?“, pita se Radin.

Radin zatim poredi kosovsku tradiciju i trenutak u kome se našla Srbija. „Ako su ultimatumi iz 1389. i 1941. godine vrlo slični, šta će onda sada uraditi srpski narod? Boj na Kosovu vođen je 28. juna 1389. godine i kralj Lazar i većina njegovih vojnika su poginuli. Prema srpskoj tradiciji oni su izgubili živote, ali su spasili duše. Otada Srbi svake godine obeležavaju i slave 28. jun kao dan spasenja: To je naš nacionalni praznik“, objašnjava Radin i dodaje da je njegova kćerka rođena 28. juna i da se zbog toga zove Vida.

Opisujući kneza Pavla, on kaže da ga lično poznaje i da niko ne sumnja u njegov patriotizam. Ali, on je u stanju da govori normalno o svim temama osim o komunizmu. „Kada bi se komunizam pomenuo, njegova fizionomija bi se promenila. Lice bi mu se naježilo, a ruke bi mu podrhtavale. Knez je, očito, više voleo Slovence i Hrvate nego Srbe, jer su Srbi voleli Ruse i mislio je da bi oni mogli postati lake žrtve komunizma.“

Naslovna strana Vremena od 28. marta 1941.

„Srbi vole ruski narod pošto je Rusija bila uz njih praktično sve vreme tokom njihove borbe za slobodu i nezavisnost u poslednjih stotinu i četrdeset godina“ i okrivljuju Pavla što „do pre dva meseca nije priznao sovjetsku Rusiju“. Srbi osećaju da bi sovjetska pomoć u ovim vremenima, „ako se mudro unapred dogovori, mogla značiti vrlo mnogo za njihovu zemlju. Odgovor na pitanje u kojoj meri je ovo osećanje opravdano mogu dati samo vladari u Moskvi“, naveo je Radin u pismu.

Ključni deo pisma odnosi se na Dušana Simovića koga Radin i ovde ističe kao budućeg vođu i zbog čega je Fiš Armstrong najverovatnije prećutao postojanje ovog pisma. Sredinom jula 1940. Radin je s porodicom otputovao u Dubrovnik, a odvezao ih je sekretar američke ambasade Bedžington. Zadržali su se dva dana u Sarajevu i bili gosti generala Simovića, tadašnjeg zapovednika Druge armije i Radinovog komšije.

Na interesovanje domaćina o stanju u Srbiji, Radin mu je rekao da „ima mnogo vesti, ali sve su loše“. Preneo je ono što je već napisao vladiki Nikolaju i rekao profesoru Slobodanu Jovanoviću u Beogradu. „Srbi su sve uznemireniji. Vrlo malo je potrebno da potpuno izgube strpljenje. A strahujem da uskoro dolazi vreme u kojem će se od nekoga tražiti da vodi narod. General Simović, profesor Jovanović i vladika Nikolaj trojica su ljudi koji bi po mom mišljenju trebalo da se nađu na čelu. Srbi će imati poverenja u njih i slediće ih“, rekao je Radin. Na trenutak je nastupila tišina, „general je spustio glavu, a lice mu je prebledelo, nije bilo nikakvog komentara“.

Velimirović, Simović, Jovanović

Objašnjavajući zašto je uz vladiku Nikolaja i Slobodana Jovanovića uključio i Simovića i zašto misli da je on „jedan od ključnih ljudi“, Radin kaže da ih svu trojicu poznaje i da misli da su „oni pravi“. O vladiki Nikolaju i Jovanoviću ne piše „jer su oni poznati našim prijateljima u Americi“. O Simoviću kaže da je njegov komšija i da ga je dobro upoznao „kako u njegovom, tako u mom domu“. Zatim potvrđuje da su u februaru 1940. zajedno bili na Planici i tokom planinarenja „razmenili mišljenja o raznim temama“, o čemu piše Danilo Gregorić.

Radin ističe da „ovaj istaknuti predstavnik jugoslovenske armije oseća i misli isto što srpski seljaci“, da „o pravima ljudi govori isto što i predsednik Ruzvelt“, te da je on „potpuno demokratičan čovek i odlični tip Srbina, rođen u Kragujevcu, u srcu Srbije“.

Ukazujući da je „svestan opasnosti“ ako vojnik dođe na čelo vlade, on navodi da, „ako se od čoveka kao što je general Simović traži da preuzme vodeću ulogu u vođenju njegovog naroda u ovakvim vremenima, smatram da će takav vojnik znati kada je došlo vreme da se povuče“. Na kraju kaže da vladika Nikolaj ne želi u vladu, „pošto bi to bio opasan presedan u srpskoj crkvi“.

Od ogromnog značaj bio bi sadržaj jednog drugog razgovora, zajedničkog razgovora episkopa Nikolaja Velimirovića, Dušana Simovića i Radina u decembru 1940. u Radinovoj kući. O tom susretu je Radin govorio u intervjuu Peteru Lejnu za njegovu knjigu, ali nije izneo detalje.

Dušan Simović je, kako sam kaže, bio u veoma prijateljskim odnosima sa vladikom Nikolajem od 1939. kada je kao načelnik Glavnog Generalštaba „radio na izglađivanju izvesnih nesporazuma između patrijarha Gavrila i Vladike Nikolaja povodom izbora patrijarha nakon zagonetne smrti patrijarha Varnave“. Pre odlaska na sastanak s knezom Pavlom, Nikolaj se u Patrijaršiji video sa Simovićem koji mu je rekao svoj stav o namerama za potpisivanje Trojnog pakta. Nikolaj je podržao Simovićevo gledište.

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (Foto: Wikimedia/zica.org.rs)
Vladika Nikolaj Velimirović (Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički) (Foto: Wikimedia/zica.org.rs)

Na razgovoru 23. marta, knez Pavle je pitao Simovića: „Da li ostajete pri Vašem gledištu da će pobediti Engleska?“ „Ostajem i smatram da Engleska gubi sve bitke osim poslednje“, odgovorio je Simović. Tada mu je otvoreno najavio mogućnost državnog udara.

U prethodnom razgovoru, sredinom marta, Simović je upozorio Kneza na nepopularnost njegove politike. „Jugoslavija je opkoljena i uhvaćena u klopku. Ja jedva držim u rukama moje oficire i može se desiti da na slučaj nepovoljnog obrta stvari i pogrešnih odluka, bombarduju mene i Komandu vazduhoplovstva, potom Generalštab i ministarstva, pa i Vas u Belom dvoru“, rekao mu je Simović.

Još jedna bizarnost je igrala važnu ulogu. Hitler je želeo da japanskom ministru spoljnih poslova Josuki Macuki, koji je posetio Rajh 25. marta da bi iz prve ruke proverio pravo stanje nemačke kontrole nad čitavom Evropom, pokaže da nema ni jednog dela Evrope koji mu nije lojalan, a naročito Jugoslaviju i Srbiju, jer je od svojih diplomata bio izvešten o japanskom poštovanju prema Srbiji, koje je poticalo iz 1905. kada je japanski ambasador, vikont Motono, upoznao i sprijateljio se s prestolonaslednikom Aleksandrom, tada kadetom Paškog korpusa i gostom cara Nikolaja II koji je živeo u Zimskoj palati u ruskoj prestonici.

Planiranje državnog udara

U britanskoj ambasadi 19. marta održan je sastanak svih obaveštajnih službi, SOE, SIS i osoblja ambasade, koji se smatra ključnim momentom za odluku o izvođenju državnog udara i formiranju nove vlade. Idn je 21. marta ovlastio Kembela da „nastavi prema svom nahođenju svim sredstvima“ i da „preduzme sve mere za koje mislite da ih je ispravno preduzeti za promenu vlade ili režima, čak i državnim udarom“.

Kada je Jugoslavija 25. marta potpisala pakt, za 48 sati vazduhoplovstvo i pešadija izveli su uspešni državni udar. Čerčil je ushićeno izjavio: „Jugoslavija je ponovo našla svoju dušu“.

Kasnije je, objašnjavajući britansko ponašanje, podsetio da je Britanija tada obećala: „Ako padnete, mi ćemo vas podići“ i ispunila to obećanje obnovom Jugoslavije posle rata. Donovan je poslao Simoviću telegram: „Sećam se našeg susreta u Beogradu“. Donovan, inače, nikada nije rekao „Srbi nemaju pravo da se pozivaju na 27. mart jer smo mi to platili“, kao što se kod nas često navodi.

Zastava Ujedinjenog Kraljevstva ispred zgrade parlamenta u Londonu, 9. februar 2022. (Foto: Reuters/Tom Nicholson)

Vladika Nikolaj je 27. mart dočekao je u manastiru Žiča pored Kraljeva. Hamilton Fiš Armstrong mu je 29. marta 1941. poslao telegram: „Čestitke Vama i mojim drugim starim jugoslovenskim prijateljima, s najboljim željama za čvrstu, ujedinjenu i nezavisnu državu, sada i uvek“. U prepisci koju su vodili 1946. vladika je napisao da mu je Fiš Armstrongova knjiga Mi ili oni otvorila oči „šta je nacizam u stvarnosti“. Preminuo je u Americi 1956. godine.

Dušan Simović se vratio u Beograd gde je živeo do svoje smrti 1962. godine u svojoj kući u Puškinovoj ulici. Hamilton Fiš Armstrong je umro 1973. Đorđe Radin je umro 1980, a nekrolog je objavio „Njujork tajms“. Prvi tom potpunih dnevnika Henrija „Čipsa“ Čenona, čije objavljivanje je dozvolio tek 60 godina posle svoje smrti, a umro je 1958, objavljen je nedavno. Kuća na Belgrejv trgu u kojoj je Čenon živeo, sada pripada ruskom milijarderu Olegu Deripaski.

Pesma Randolfa Čerčila

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, 6. aprila poslao je svom ocu parodiju „Jug“ na Idnovu misiju u Kairu. „Verujem da će te ovo zabaviti. Autor je komandant lično. Da li si znao da su generali tako pismeni?“, napisao je Randolf Čerčil.

Objašnjenje: Žaklina = Lejdi Lampson; Džek = general Dil; Jug = Knez Pavle; Entoni = Entoni Idn.

(Dil i Vavel spavali su kada ih je Idn usred noći probudio kako bi razgovarali o nekom telegramu)

JUG (Vrč)

(uz izvinjenje Luisu Kerolu)

U gradu u kom su Cigani, Kairu
pevam ovu pesmu uz gitaru

(„Osim što je neću stvarno pevati,“ objasnio je Entoni
„Mnogo ti hvala, zaista“, reče Džeklin 
U Atini kada sam sreo Grka
Reći ću šta to tražim, nije frka
(„Bilo bi to lepo znati“, reče Džeklin)

Na Kipru gde Turčina sam sreo
Kazaću ti kako ćemo to izvesti
U Londonu, kad sam bezbedno sleteo
Džeku ću sve to ponovo otpevati

(„Ko je Džek?“, upita Džeklin, malo zbunjeno.
„Za Džeka i Džil“, oštro reče Entoni, „čula si sigurno“.
„Naravno“, reče Džeklin, on to je, jel?“
„Ne“, sažaljivo reče Entoni. „To su Džek i Dil.“
Mislio sam svi to znaju.)

Poslao sam poruku i za Jug
Rekao sam mu budi drug.

Rekoh mora da je pukao, to je ziher
Kada hoće u pakt koji mu nudi Hitler
Jug odgovori mi, „Vidiš li,
Koliko mi je teško, je li“

 („Teško je i meni“, reče Džeklin tužno.
„A ništa lakše neće ni biti“, reče Entoni) 

Olovku uzeh veliku i novu
Napisah telegram za priliku ovu
Onda dođe kod mene neko, ali,
„Na spavanje odoše generali.“

 Rekoh jasno, rekoh glasno
„Ponovo ih budi, je l’ ti jasno!“
Prema njima bio sam vrlo čvrst, more
Zadržah ih do dva sata, sve to zore.

(„Nije li to bilo prilično ružno“, reče Džeklin.
„Uopšte ne,“ odrešito kaza Entoni,
„Generali su nam potrebni, ne spavalice.“
„A i prestani da me prekidaš“)

 S police uzeh đumbir vično
Rekoh sebi idem lično

„Vrata zatvorena su“, naš drugar Jug odgovori
„Znaš da bih voleo s tobom da se vidim, ali –“

Poslao mu pisma jednom, dvared
Sa najboljim savetima, što je red.

Sročih to ljuto, najoštrije što se znade
Ali dobih nazad nadu bez ikakve nade.

Reče mi: „Budi čvrst i udri maljem
Zapreti mu, ultimatum onda šaljem“

Mastilo crveno i pero sam uzeo
pisao mu opet i odmah poslao

(„I to je sve?“ reče Džeklin, posle pauze.
„Sve za sada. Novo sledi večeras, ako
budeš budna dovoljno dugo“)

(Prevod: Vlada Mates)

 

Izvor Oko RTS

 

Naslovna fotografija: RTS Oko

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Svet
Pratite nas na YouTube-u