Nova doktrina ruske spoljne politike

Zakon o pravu na slanje trupa u druge zemlje već je na snazi. Spremnost da se sa diplomatskih opomena pređe na akciju je glavna razlika između nove i ranijih doktrina

Supersile u međunarodnim odnosima, uz superiornost materijalnih faktora, obeležava prisustvo sistemske i dosledne političke filozofije međunarodnih odnosa. Supersila nudi svoj jedinstveni pogled na to kako tačno treba da bude uređen svet, po kojim pravilima treba da postoji, šta je njen cilj i zašto je upravo ta supersila legitimna u svojoj ulozi. Reč je o posebnom tumačenju ključnih političkih pojmova u odnosu na međunarodne odnose – moć, vlast, pravda, jednakost i sl. Takvo tumačenje treba da se zasniva na dubokoj intelektualnoj tradiciji i sopstvenom praktičnom iskustvu, koji argumente predložene političko-filozofske doktrine čine ubedljivim i za sebe i za druge.

Savremena ruska spoljnopolitička misao prihvata da Rusija danas nije supersila, ali da se vraća vlastitoj, originalnoj spoljnopolitičkoj ideji. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, govoreći na sastanku ruskog predsednika Vladimira Putina sa stalnim članovima ruskog Saveta bezbednosti o novousvojenom Konceptu ruske spoljne politike, rekao je: „Ovo je dokument strateškog planiranja koji razvija spoljnopolitičke odredbe Strategije nacionalne bezbednosti odobrene 2021. godine… Koncept sadrži visok stepen kontinuiteta sa prethodnom verzijom iz 2016. godine u pogledu osnovnih principa naše spoljne politike, pre svega njene nezavisnosti i usmerenosti na stvaranje povoljnih spoljnih uslova za progresivni razvoj Rusije, obezbeđivanje njene bezbednosti i unapređenje dobrobiti naših građana.“

Putinova doktrina

U periodu sadašnjih „revolucionarnih promena u svetu“, kada konačno nestaje „neravnopravni model razvoja“, ruska budućnost sada su i zvanično, prema usvojenom Konceptu nove ruske spoljne politike – antiamerikanizam i Evroazija. Tako se Evroazija prvi put pominje već u četvrtoj rečenici dokumenta, a ukupno 24 puta. Češće od nje se kao geografski pojam pominje samo Rusija.

Ove promene su dobre za većinu zemalja, osim za one koje razmišljaju u pravcu globalne dominacije i neokolonijalizma, navodi se u dokumentu, a kao odgovor na neprijateljske akcije Zapada, Rusija namerava da brani svoje pravo na postojanje i slobodan razvoj svim raspoloživim sredstvima.

Uz to, jedan do strateških ciljeva Rusije je, prema ovom dokumentu, pružanje podrške saveznicima i partnerima Rusije u promovisanju zajedničkih interesa, obezbeđivanju njihove bezbednosti i održivog razvoja, bez obzira na to da li saveznici i partneri dobijaju međunarodno priznanje i članstvo u međunarodnim organizacijama.

Pored toga, Rusija najavljuje da će ubuduće vojno štititi svoje saveznike, što je svojevrsni ruski ekvivalent članu 5 Povelje NATO. Istovremeno, nakon dugog puta, to je konačna kodifikacija „Putinove doktrine”.

Predsednik Rusije Vladimir Putin prilikom govora povodom obeležavanja osme godišnjice prisajedinjenja Krima Rusiji na prepunom stadionu Lužnjiki u Moskvi, 18. mart 2022. (Foto: Aleksandra Vilьfa/RIA «Novosti»/kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin drži govor povodom obeležavanja osme godišnjice pripajanja Krima Rusiji na stadionu Lužnjiki u Moskvi, 18. mart 2022. (Foto: Aleksandra Vilьfa/RIA Novosti/kremlin.ru)

Najvažnije osnovne ideje nove ruske spoljne politike koju je 31. marta predstavio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, a potpisao predsednik Vladimir Putin, bile su već izložene i razvijene u ranijim nastupima ruskog predsednika, od marta 2014. kada je Krim pripojen Rusiji, pa do godišnjice ulaska ruskih trupa u Ukrajinu, 24. februara ove godine. U tom smislu važni su Putinovi govori 2014. na skupu Valdajskog kluba i na četvrtoj predsedničkoj inauguraciji 2018, kao i tri prošlogodišnja govora: onaj održan 21. februara o događajima u Ukrajini, govor 24. februara o sprovođenju specijalne operacije u Ukrajini i govor 18. marta na skupu „Za svet protiv nacizma“.

Vodeći projekat Ruske Federacije u 21. veku naziva se „pretvaranjem Evroazije u jedinstveni svekontinentalni prostor mira, stabilnosti, međusobnog poverenja, razvoja i prosperiteta“. Kako je navedeno, Rusija je spremna da gradi odnose sa zemljama iz svih regiona sveta, pojača saradnju sa Latinskom Amerikom i doprinese daljem razvoju Afrike kao prepoznatljivog i uticajnog centra svetskog razvoja. Od posebnog značaja za Rusiju je sveobuhvatno produbljivanje veza i koordinacije sa prijateljskim suverenim globalnim centrima moći – Kinom i Indijom.

Na izvestan način, ovaj dokument, osim jasnog sadržaja konfrontacije, pruža i ruku Zapadu, iz čega može da se razume i ponuda okončanja sukoba u Ukrajini. U njemu se izražava i nada da će evropske zemlje da napuste svoju antirusku politiku i pokažu veću nezavisnost od SAD, što bi uticalo na njihovu bezbednost i dobrobit. Ali Rusija kurs koji su usvojile Sjedinjene Države smatra za „glavni izvor antiruske politike i rizika po svoju bezbednost, međunarodni mir i uravnotežen i pravedan razvoj čovečanstva“.

Obrisi multipolarnog sveta

Kako bi olakšala prilagođavanje svetskog poretka realnostima multipolarnog sveta, Rusija, kako se navodi, namerava da kao prioritet stavi eliminisanje ostataka dominacije Sjedinjenih Država i drugih neprijateljskih država u svetskim poslovima, spremnost da se pomogne u smanjenju sposobnosti neprijateljskih država da zloupotrebe svoj monopol ili dominantan položaj u određenim oblastima svetske ekonomije, te stvaranje uslova za napuštanje neokolonijalnih i hegemonističkih ambicija za bilo koju državu.

Sergej Lavrov je predočio da dokument „konstatuje nezabeležen nivo međunarodne napetosti u protekloj deceniji“ i „prepoznaje egzistencijalnu prirodu pretnji po bezbednost i razvoj naše zemlje, nastalih delovanjem neprijateljskih država“.

„U Konceptu smo izneli našu viziju principa uravnoteženijeg i pravednijeg svetskog poretka“, izjavio je Lavrov. „Među njima su policentričnost, suverena ravnopravnost država, obezbeđivanje njihovog prava na izbor modela razvoja, podržavanje kulturne i civilizacijske raznolikosti sveta. Promovisanje uspostavljanja multipolarnog svetskog poretka definisano je kao okvirni zadatak za sve oblasti spoljne politike.“

U Konceptu nove spoljne politike Ruske Federacije navodi se da je Rusija izvorna zemlja-civilizacija, uporište ruskog sveta, jedan od suverenih centara svetskog razvoja, koji igra jedinstvenu ulogu u održavanju globalne ravnoteže snaga i obezbeđivanju mirnog i progresivnog razvoja čovečanstva.

Rusija će svoje odnose sa drugim državama graditi u zavisnosti od njihove politike prema Rusiji – konstruktivne, neutralne ili neprijateljske. „Rusija sebe ne smatra neprijateljem Zapada, ne izoluje se od njega, nema neprijateljske namere prema njemu, računa na njegovu svest o beskorisnosti konfrontacije sa Rusijom, prihvatanje multipolarne realnosti i veruje da će se vremenom vratiti interakciji zasnovanoj na principima jednakosti i poštovanja interesa“, kaže se u dokumentu. Kako je navedeno, Moskva nastoji da formira sistem međunarodnih odnosa koji bi joj obezbedio pouzdanu bezbednost, očuvanje kulturnog i civilizacijskog identiteta i jednake razvojne mogućnosti za sve države.

„Rusija namerava da aktivno razvija saradnju u svim sferama sa svojim saveznicima i partnerima i da zaustavi pokušaje neprijateljskih zemalja da ometaju takvu saradnju. Istovremeno, postoji spremnost da se oružane snage koriste za odbijanje i sprečavanje oružanog napada na sebe ili svoje saveznike. Kao odgovor na neprijateljske akcije Zapada, Rusija namerava da brani svoje pravo na postojanje i slobodan razvoj svim raspoloživim sredstvima“, navodi se u dokumentu.

Ali ako „zaustavljanje monopola Zapada” postane suštinski novi strateški zadatak, onda se prirodno postavlja pitanje – kako to učiniti? Alternativu predstavlja ideja multipolarnosti, koju Kremlj promoviše već nekoliko godina.

Multipolarnost, dakle, deluje kao glavna i željena promena u „organizacionom i strukturnom dizajnu svetskog poretka” („formiranje nove međudržavne strukture sveta”). Otuda je strateški zadatak Rusije, koji sledi iz prethodnog, da „postane alternativa globalizaciji“, kakva se godinama nameće.

Istorija promena

„Koncept spoljne politike“ je dokument koji odražava sistem pogleda na sadržaj, principe i glavne pravce spoljnopolitičkog delovanja Rusije u budućnosti. U skladu sa zakonom, spoljnu politiku zemlje određuje šef države, koji predstavlja Rusku Federaciju u međunarodnim odnosima. Priprema i implementacija Koncepta poverena je Ministarstvu spoljnih poslova.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, a pre poslednjeg Koncepta spoljne politike usvojenog pre nekoliko dana, doneto je pet sličnih dokumenata, i to 1993, 2000, 2008, 2013. i 2016. godine.

Posle raspada SSSR-a 1991. godine, osnova spoljne politike Rusije zasnivala se na izgradnji novih odnosa sa bivšim sovjetskim republikama i stranim državama, kao i integraciji u sistem međunarodnih odnosa. Pre trideset godina, tadašnji predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin odobrio je 23. aprila 1993. godine „Osnovne odredbe koncepta spoljne politike Ruske Federacije“.

Boris Jeljcin drži govor povodom usvajanja novog Ustava Rusije 1993. (Foto: RIA Novosti/Юriй Abramočkin)

Najvažniji spoljnopolitički zadaci u ovom dokumentu bili su očuvanje jedinstva i teritorijalnog integriteta države, prekid oružanih sukoba i okončanje sukoba širom zemlje, očuvanje „uloge Rusije u globalnoj ravnoteži uticaja koja odgovara statusu velike sile“, te obezbeđivanje i striktno poštovanje ljudskih prava u bliskom inostranstvu, posebno prava etničkih Rusa i stanovništva koje govori ruski.

U dokumentu iz 1993. je takođe naglašeno da spoljnopolitička orijentacija Rusije ne treba da se zasniva na ideološkim principima, već na „fundamentalnim nacionalnim interesima“. Deklarisan je kurs ka razvoju specijalnih odnosa sa tri grupe zemalja: državama bliskog inostranstva, „ekonomski moćnim i tehnološki naprednim“ državama Zapada i „novoindustrijalizovanim zemljama u različitim regionima“.

U oblasti međunarodne bezbednosti, zadatak je bio održavanje kursa ka ograničavanju naoružanja i razoružanju, saradnji sa vodećim svetskim silama i zapadnim odbrambenim strukturama. Drugi prioritetni cilj bio je postizanje „održivog razvoja odnosa sa SAD sa fokusom na strateško partnerstvo, a u budućnosti – na savezništvu“. Ovaj koncept trajao je do okončanja Jeljcinove vladavine.

U vreme donošenja ovog koncepta dešavao se sukob u bivšoj Jugoslaviji. Osnovni stav Rusije bio je da ona ne želi da ulazi u sukob sa Zapadom zbog bilo koje balkanske etničke grupe.

U oktobru 1994. Jegor Gajdar, tada već bivši predsednik ruske vlade i jedan od najvažnijih ljudi ruske politike 1990-ih godina, posetio je Beograd. U razgovoru koji smo tada vodili, Gajdar je uzdržano govorio o odnosima ruskog i srpskog rukovodstva, ali je veoma direktno predstavio do koje tačke je Rusija spremna da ide u podršci Srbiji. Na moju konstataciju da je bilo dosta nesporazuma između vlasti Srbije i vlasti u Moskvi i na pitanje da li su očekivanja Srbije bila preterana kad je reč o mogućnostima ruske pomoći, Gajdar je odgovorio: „U ruskoj politici bila je i biće jedna dominanta: Rusija apsolutno ne želi da uđe u novi rat. Iz bilo kojih razloga. Učinićemo sve što možemo da ne dozvolimo takav razvoj međunarodne situacije, gde bi pretnja ratom postala ozbiljna za Rusiju. Uvek ćemo da činimo sve da bismo uspostavili mir na Balkanu. To je dominanta ruske politike. I ostalo je važno, ali je apsolutno sekundarno“. Gajdar je tada precizirao da „niko u Rusiji nije zainteresovan za još jedan, treći svetski rat koji bi počeo na Balkanu“.

Putinova era

Ukazom predsednika Vladimira Putina, 28. juna 2000. odobren je novi koncept ruske spoljne politike. Dokument je konsolidovao promene koje su se desile tokom 1990-ih i proglasio novu spoljnu politiku zemlje za 21. vek.

U uvodnom delu Koncepta navedeno je da se „planovi povezani sa formiranjem novih ravnopravnih, obostrano korisnih partnerskih odnosa Rusije i spoljnog sveta nisu obistinili“. Tvrdilo se da međunarodna situacija na početku 21. veka zahteva preispitivanje prioriteta ruske spoljne politike. Među glavnim zadacima, pored bezbednosti zemlje i stvaranja povoljnih uslova za njen razvoj, bilo je formiranje multipolarnog sistema međunarodnih odnosa, odnosno stabilnog, pravednog i demokratskog svetskog poretka zasnovanog na univerzalno priznatim normama međunarodnog prava, uključujući pre svega ciljeve i principe Povelje UN. Pored toga, razgovarano je o stvaranju „pojasa dobrosusedstva duž perimetra ruskih granica“, zaštiti prava i interesa ruskih građana i sunarodnika u inostranstvu, promovisanju pozitivne percepcije Rusije u svetu, popularizaciji ruskog jezika i kulture.

Pretnja nacionalnim interesima Rusije identifikovana je kao „trend ka stvaranju unipolarne strukture sveta pod ekonomskom i vojnom dominacijom Sjedinjenih Država“, vidljiv u slabljenju uloge Saveta bezbednosti UN. Istovremeno, deklarisana je i spremnost Ruske Federacije „da prevaziđe značajne teškoće u odnosima sa SAD i da sačuva infrastrukturu rusko-američke saradnje”. U dokumentu je, pored ostalog bilo reči i o jačanju Unije Belorusije i Rusije kao najvišeg oblika integracije dve suverene države.

U doktrinarnom smislu, Koncept iz 2000. godine postao je osnova za sve naredne dokumente, donete 2008, 2013. i 2016. godine.

Nakon minhenskog govora

Osam godina kasnije, tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev potpisao je 15. jula 2008. novi koncept spoljne politike Ruske Federacije. U preambuli dokumenta je navedeno da on dopunjuje i razvija odredbe Koncepta iz 2000. godine.

Po prvi put je najavljen viševektorski pristup kao odlika ruske spoljne politike. Lista glavnih zadataka uključivala je „stvaranje povoljnih spoljnih uslova za modernizaciju zemlje“. Među odlučujuće faktore za očuvanje „dostojnog mesta u svetu za Rusiju“, dokument je uvrstio stabilan privredni rast, dalje političke transformacije, prevazilaženje resursno-sirovinske orijentacije privrede i njeno prebacivanje na inovativni put razvoja.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i državna sekretarka SAD Hilari Klinton simbolički pritiskaju dugme za restartovanje međusobnih odnosa nakon krize izazvane gruzijskim ratom, Ženeva, 6. mart 2009. (Foto: FABRICE COFFRINI/AFP/Getty Images)

Koncept iz 2008. je najavljivao izglede da „istorijski Zapad izgubi monopol u procesima globalizacije“, a kao reakcija na ovaj proces previđeno je intenziviranje politike zapadnih država da obuzdaju Rusiju. Kao glavne pretnje međunarodnoj bezbednosti navedeni su nepoznavanje osnovnih principa međunarodnog prava od strane pojedinih država, pokušaji omalovažavanja uloge suverene države kao temeljnog elementa međunarodnih odnosa, podela zemalja na „kategorije različitog obima prava i obaveza“.

Po prvi put, Spoljnopolitički koncept Ruske Federacije bavio se evroazijskim integracijama. Rusija je proglašena za najveću evroazijsku silu.

Uloga meke moći

Pre deset godina predsednik Vladimir Putin odobrio je 12. februara 2013. sledeću verziju Koncepta spoljne politike Ruske Federacije. Njegove glavne odredbe nisu pretrpele značajne promene u odnosu na prethodne dokumente. Koncept je prvi put razmatrao primenu tzv. „meke moći“ (soft power) u međunarodnoj politici, koja je definisana kao „sveobuhvatan alat za rešavanje spoljnopolitičkih problema zasnovan na sposobnostima civilnog društva, informacionih i komunikacionih, humanitarnih i drugih metoda i tehnologija alternativnih klasičnoj diplomatiji“.

U Konceptu je navedeno da u novom sistemu međunarodnih odnosa, koji su zahvaćeni globalnom finansijskom i ekonomskom krizom, Zapad gubi dominantnu ulogu i u politici i u ekonomiji. Potencijal za snagu i razvoj pomera se ka istoku, pre svega u azijsko-pacifički region. Istovremeno, vojno-politički savezi više ne mogu da pruže protiv-akciju savremenim prekograničnim izazovima i pretnjama. „Blokovske pristupe“ rešavanju problema trebalo bi da zameni „mrežna diplomatija“ zasnovana na „fleksibilnim oblicima učešća u multilateralnim strukturama u cilju efikasnog traženja rešenja za zajedničke probleme“.

Uočeni su i rizici destruktivne upotrebe koncepta „meke moći“ i ljudskih prava u cilju političkog pritiska na suverene države i mešanja u njihove unutrašnje stvari.

Kao jedna od pretnji međunarodnoj bezbednosti viđeni su i pokušaji da se krize regulišu upotrebom jednostranih sankcionih pritisaka i drugih mera sile van okvira Saveta bezbednosti UN. U dokumentu se takođe prvi put odvojeno govorilo o potrebi promovisanja uključivanja Ukrajine u procese dubinske integracije.

Tri godine kasnije, predsedničkim dekretom 30. novembra 2016. odobren je novi koncept ruske spoljne politike. U dokumentu su se pojavila dva nova spoljnopolitička zadatka: jačanje pozicije Rusije kao jednog od uticajnih centara savremenog sveta i jačanje pozicija ruskih medija i masovnih komunikacija u globalnom informacionom prostoru.

Koncept je identifikovao ozbiljnu krizu u odnosima Rusije i zapadnih država, izazvanu geopolitičkom ekspanzijom SAD, NATO-a i Evropske unije. U dokumentu je navedeno da, zadržavajući interes za konstruktivnu saradnju sa Sjedinjenim Državama, Rusija „ne priznaje eksteritorijalno vršenje jurisdikcije od strane Sjedinjenih Država van okvira međunarodnog prava, ne prihvata pokušaje da izvrši vojne, političke, ekonomske ili drugi pritisak, i zadržava pravo da oštro odgovori na neprijateljske akcije“.

Među regionalnim prioritetima, Koncept je po prvi put ukazao na potrebu političkog rešenja u Siriji, očuvanja jedinstva, nezavisnosti i teritorijalnog integriteta ove zemlje. Odvojeno, u dokumentu se pominje i kriza u Ukrajini. Naglašeno je da je Rusija, u saradnji sa svim zainteresovanim državama i međunarodnim strukturama, spremna da uloži napore za političko i diplomatsko rešenje ukrajinskog konflikta.

Životni vek

Zašto se ruska spoljnopolitička strategija tako često korigovala? Ispostavilo se da je njen prosečan „životni vek“ pet godina, što se dobro uklapa u „taktičke zadatke“, ali očigledno ne ispunjava ulogu strateškog dokumenta. Margaret Tačer je jednom prilikom rekla: „Ako dama insistira da je dama, onda ona nije dama!“ Suštinski, čini se da se radi o tome da je evolucija ruske spoljne politike išla teško, tražeći sintezu postsovjetskih okolnosti i ruskog tradicionalizma, dok se najnovijim konceptom konačno nije potpuno stalo na tradicionalnu stranu.

Aneksija Krima i čitav razvoj krize oko Ukrajine svedoči ne samo o situacionim, kriznim promenama ruske spoljne politike, već možemo govoriti o konačnom prelomu koji je doveo do nove spoljnopolitičke doktrine Rusije – „Putinove doktrine“. Ona znači da se Rusija možda neće ograničiti samo na pripajanje Krima Rusiji i akcije u Ukrajini, već da će Moskva u sličnim okolnostima na sličan način delovati i u drugim regionima.

Razvoj krize u Ukrajini i oko nje još uvek je u stanju da donese mnoga iznenađenja. U svom istorijskom „krimskom govoru” u Georgijevskoj dvorani Kremlja 18. marta 2014. Putin je već tada jasno formulisao glavne komponente nove doktrine koja sada u izoštrenom vidu oblikuje sasvim nove odnose Rusije sa Zapadom.

kremlin.ru
Vladimir Putin drži govor povodom pripajanja Krima Ruskoj Federaciji, 18. mart 2014. (Foto: kremlin.ru)

Rusija više ne gleda na Zapad kao na kredibilnog partnera. Putinove zamerke i tvrdnje iznete u „minhenskom govoru” 2007. Zapad nije čuo i uzeo u obzir. Pokušavajući da Ukrajinu ponovo uvuku u NATO i EU, „zapadni partneri su prešli granicu“. Suprotno izjavama o završetku Hladnog rata, Zapad je zapravo vodio i nastavljao da vodi staru politiku obuzdavanja Rusije. Prava politika Zapada je ekspanzija, donošenje odluka iza leđa Rusije, stavljanje nje pred svršen čin i prevara. „Rusija je čak smatrala da nije bila opljačkana, a bila je opljačkana. Od sada će Rusija polaziti od toga”, rekao je Putin.

Rusija sebe više ne smatra delom evropske, odnosno evroatlantske civilizacije. Rusija je demokratija, ali posebne vrste. Ona je napustila komunističke i „pseudodemokratske dogme“. Rusija ima novi identitet, koji, međutim, nije lako artikulisati. Ako skoro 100 odsto ruskog stanovništva podržava aneksiju Krima, onda ova odluka ima snažan demokratski legitimitet. Putin poziva narod da se okupi oko nove ideologije i politike i postane jedinstven organizam. Rusija više ne veruje u univerzalne vrednosti slobode, ljudskih prava i demokratije, kao ni u bilo koji drugi univerzalni model. Svaka jaka zemlja ima svoj sistem vrednosti i svoj model.

Međunarodno pravo više nije sistem pravila ili čak sistem koordinata. Međunarodno pravo je meni iz kojeg svaka jaka država bira šta joj je od koristi. Tako je za suzbijanje ustanka u Čečeniji korišćen međunarodni princip zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a za aneksiju Krima princip poštovanja samoopredeljenja naroda. Jaka Rusija ima pravo na „suverenu demokratiju“. Slaba Ukrajina – ne. Svet je ponovo slobodna igra jakih i traženje ravnoteže njihovih snaga.

„Putinova doktrina“ nas vraća, s jedne strane, na vestfalski sistem ravnoteže snaga i „evropski koncert“, a s druge strane na Brežnjevljevu doktrinu „ograničenog suvereniteta“.

Novi Varšavski pakt

Okvir „Putinove doktrine“ je postsovjetski prostor. Opravdanje – „istorijsko nasleđe“, „ruski svet“, strateška bezbednost Rusije. Suverenitet postsovjetskih država je od sada rigidno uslovljen, i uzima u obzir interese Rusije, sa izuzetkom tri baltičke republike bivšeg SSSR-a. U slučaju „prelaska linije“ – uvlačenje u NATO, EU, pokušaji razmeštanja vojnih baza – Rusija će delovati, što uključuje unutrašnju destabilizaciju takve zemlje, regionalne referendume o otcepljenju ili čak pristupanju Rusiji, uvođenje trupa ili postavljanje vlasti lojalne Moskvi.

Zakon o pravu na slanje trupa u druge zemlje već je na snazi. Spremnost da se sa diplomatskih opomena pređe na akciju je glavna razlika između nove i ranijih doktrina, koja je dokazana preuzimanjem kontrole nad delom Ukrajine i aneksijom Krima.

Spremnost za delovanje je po prvi put pokazana u Gruziji 2008, a sada se otišlo još dalje. Sada svako ko odluči da „pređe crvenu liniju“ na postsovjetskom prostoru mora da bude spreman za pravu konfrontaciju sa Rusijom, uključujući i oružanu. Istovremeno, nova doktrina je poziv svim moćnim zemljama da preispitaju pravila igre. Rusija treba da prestane da se stidi što je velika i jaka zemlja, smatra Putin. On je još u svom ključnom članku „Rusija se koncentriše“ iz proleća 2012. najavio da Rusija neće samo slediti, već i formirati pravila igre u svetu.

Novom ruskom doktrinom modifikuje se glavni „vestfalski princip” – nepovredivost državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Sada to važi samo za jake, etablirane države, zaštićene sopstvenom vojskom ili vojno-političkim blokom. Suverenitet i integritet slabih država (pre svega propalih) postaje igralište za jake države i njihove blokove. Države su podeljene na „najvišu ligu” sa garancijama i na „drugu ligu” – bez garancija. Ako jaka i odlučna država smatra da su joj ugroženi vojno-strateški, ekonomski i politički interesi, ona ima pravo da deluje i da se meša u unutrašnje stvari slabih zemalja, pa čak i da kontroliše ili oduzima njihove teritorije.

Međunarodni poredak

Naglo je smanjena uloga međunarodnih organizacija poput UN-a, OEBS-a, Saveta Evrope itd. U njihovim okvirima je neophodna saradnja s drugim zemljama, ali samo do tačke kada počnu da se mešaju u zaštiti nacionalnih interesa, onako kako su delovale SAD i njihovi saveznici izvodeći razne vojne operacije zaobilazeći Savet bezbednosti UN. U ovom slučaju, ove organizacije treba zanemariti bez oklevanja.

Nova „Putinova doktrina“ proističe iz fundamentalno novog odnosa snaga u svetu. Kumulativna vojna, ekonomska, humanitarna težina Zapada drastično je opala i nastavlja da opada. Težina i uticaj Azije, Latinske Amerike i Afrike ubrzano raste. Velike nezapadne zemlje (u BRIKS-u, ŠOS-u, itd) biće zainteresovane za nova pravila igre da bi se igrale, delile i oduzimale.

„Njima će se dopasti tumačenje međunarodnog prava ne kao sistema tabua, već kao primamljivog restoranskog menija“, kaže profesor na Visokoj školi ekonomije Vladimir Rižkov. „Da, svet će postati opasniji i još eksplozivniji; da, rizici novog lepog sveta će biti neizmerno veliki, ali svi se nadaju pobedi u ovoj kockarskoj igri, zar ne?”

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski na konferenciji u Briselu, 16. decembar 2021. (Foto: John Thys/AFP/Getty Images)

„Zaokret ka istoku“ nikako nije prvi u istoriji ruske spoljne politike — u proteklih najmanje 200 godina ponavljan je svaki put i sa zavidnom redovnošću, nakon svake krize ili urušavanja ruskih odnosa sa Zapadom, isprva evropskim zemljama. Ali značajno je i da se Rusija redovno vraćala „restauraciji“ ovih odnosa, kao u poslednjim „sovjetskim decenijama“ što je kulminiralo spoljnom i unutrašnjom političkom „perestrojkom“.

Tako je bilo u svim fazama ruske istorije i pod svim prethodnim režimima. Sadržaj i faktori koji su uticali na ovakve promene u odnosima Rusije i Zapada su temeljno proučavani u istoriji međunarodnih odnosa, ali ovoga puta postoje mnogi izgledi da sve bude drugačije. Vrata Evropi nisu zatvorena, ali će njihovo otvaranje, po svemu sudeći, ići sporije nego ikada do sada. Zbog toga će „nova Evroazija” postati operativna politika kao nikada ranije u ruskoj istoriji.

Zanimljivo je da i je dokument o novoj ruskoj spoljnoj politici objavljen nakon susreta ruskog i kineskog predsednika, što upućuje na veliku verovatnoću da je „izglancan“ tek kada je na tom susretu postalo jasno da Kina prihvata evroazijsku politiku Rusije. Pored toga, može da se nasluti i da je ovaj dokument refleksija mogućnosti dublje i šire vojne saradnje dve zemlje, pa i, u izvesnim pogledima, najava njihovog vojnog saveza. To se posebno odnosi na najavu vojnog zaustavljanja neprijateljskih zemalja i sprečavanja napada na sebe i saveznike.

 

Izvor RTS Oko

 

Naslovna fotografija: Alexander Nemenov/AFP via Getty Images

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u