Bahmut kao ukrajinska raskrsnica

Dok se bitka za Bahmut privodi kraju, postavlja se pitanje da li je to prekretnica u ratu? Ako nije, čemu toliko krvavo iscrpljivanje dve strane na relativno malom prostoru?

Rusija je vekovima gradila svoju imperijalnu moć (pobeđivala) nemilosrdno i neselektivno eksploatišući svoje biološke i druge resurse. Na to je navikao ceo svet. Vladari sa kojima povezujemo najveće ruske uspehe – kao što su Ivan Grozni, Petar Veliki, Staljin, pa i Katrina II – nemilosrdno su ruskom krvlju ispisivali slavne stranice istorije. Polazeći od njihovih, po stanovništvo Rusije preskupih trijumfa, i mi smo, kao i mnogi drugi u svetu, kad je otpočeo otvoreni evroatlantsko-ruski rat na prostorima Ukrajine očekivali grandiozni zamah Moskve. Mnogo veći i brži nego što se dogodilo i u kontekstu borbi za Bahmut.

Takav ratni poduhvat je izostao, ali to ne znači da se radi o suštinskoj slabosti Rusije, već da je preovladao novi pristup vojevanju, nesvojstven ruskoj istoriji. Kremlj se očito preračunao u prvoj fazi sukoba kada je smatrao da će se posle munjevitih ruskih akcija sa mobilnim ali malobrojnim profesionalnim snagama, novostvorena NATO ukrajinska armija raspasti. Međutim, pošto je uvideo da to nije realno, ruski vojno-politički vrh nije plahovito reagovao, čuvajući svoj prestiž, okretanjem starog ruskog lista koji podrazumeva da se po bilo kojoj ceni, munjevitim angažovanjem miliona rezervista, osigura pobeda.

Istrpevši unutrašnje kritike i spoljašnje zlobne podsmehe, Kremlj je poveo, što se tek u prethodnih par meseci jasno prepoznalo, uporni rat iscrpljivanja, u duhu krajnje racionalne upotrebe onoga čime Rusija raspolaže (bez preteranog opterećivanja stanovništva i ekonomije), uz sistematsko nametanje ratne igre na način da protivnički ljudski i materijalni gubici u dužem periodu budu znatno veći od sopstvenih (gde je, pri tome, veći deo bioloških posledica prebačen na tzv. plaćeničku grupu „Vagner“). Bahmut je samo tačka gde je to kulminiralo, i za sada ništa više od toga!

Operacija „Bagration“

Posle tranzicionog perioda, koji je podrazumevao delimičnu mobilizaciju, Rusija je konsolidovala svoje snage za novi pristup ratu. Sada raspolaže sa dovoljnim kapacitetima da na relativno štedljiv način postepeno melje ukrajinske vojne i zapadne materijalne potencijale. Ruska operacija u čijem središtu je bitka za Bahmut, inspirisana je sovjetskom letnjom ofanzivom na prostorima Belorusije 1944. godine. Ona je poznata kao Operacija „Bagration“.

Ruski pristup tokom nje je bio takav da je pomenuta operacija neformalno prozvana „mašina za mlevenje mesa“. Cilj sovjetske vrhovne komande nije bio brzi prodor ka Poljskoj, već što potpunije uništenje nemačkih trupa koje su branile Belorusiju (grupa armija „Centar“). Sovjetskim armijama je naređeno da ne napreduju onoliko koliko može brzo, već da na dugim linijama održavaju kontakt sa neprijateljskim snagama i da ih temeljno uništavaju masovnom upotrebom artiljerije.

Kod Nemaca je trebalo da bude stvorena i što duže očuvana iluzija da, makar po cenu ogromnih gubitaka, mogu da održe front i na kraju zaustave sovjetski prodor. Namera je bila da budu uvučeni u klopku „sudnjeg otpora“, odnosno da, umesto da se sukcesivno povlače čuvajući svoje borbene domete, budu navedeni da vode seriju iscrpljujućih bitaka, i na kraju budu uništeni. Uglavnom, tako je i bilo. Hitler je svojim snagama striktno naredio da ne smeju da se povlače, uprkos upozorenjima generala šta Sovjeti smeraju.

Zastrašujući mlin

Mnogi ukrajinski i zapadni vojni stručnjaci već neko vreme takođe upozoravaju Kijev i Vašington da je – naravno u mnogo manjim razmerama jer danas se sudaraju stotine hiljada vojnika a ne milionske armije kao tokom Drugog svetskog rata – u toku ruska repriza Operacije „Bagration“. No, njihovi apeli ostali su bez reakcije onih koji sa zapadne strane odlučuju o vođenju rata u Ukrajini. Uostalom, možda i nije moglo da bude drugačije jer se odstupanjem, pošto je lažno proglašeno da je pobeda na domak ruke, rizikuje psihološki slom ne samo Ukrajinaca, već i mnogih na Zapadu koji se suočavaju sa visokom cenom rata u koji su uvučeni.

Lokalac u razrušenom Bahmutu u kojem se mesecima vode iscrpljujuće borbe (Foto: TASR/AP)

Bahmut je branjen uz strahovite ukrajinske gubitke (koji višestruko prevazilaze ruske, koji su nesumnjivo takođe značajni) a Kijev će, gotovo sigurno, slično postupati i sa drugim važnim tačkama na opsežnoj fortifikacionoj liniji na prostorima Donbasa koje još kontroliše Ukrajina, a na koje Rusi već prenose težište delovanja pošto su priveli kraju Operaciju „Bahmut“. U narednim mesecima rata za očekivati je ukrajinske i ruske ofanzive i kontraofanzive širom ratišta, ali uporni pritisak snaga Ruske Federacije na prostoru još neoslobođenih delova Donjecke i Luganske oblasti biće konstanta. Tu će „mašina za mlevenje mesa“ – koliko god da je taj izraz užasan – intenzivno nastaviti da radi sve dok se ne dogodi ono na šta Moskva utemeljeno računa.

Ruski račun

To što Rusi očekuju da se pre ili kasnije dogodi i dovede do pobedonosnog okončanja aktuelnog rata (makar u ograničenim razmerama) ima lokalnu i globalnu dimenziju. Kada se radi o prvoj, procenjuje se da je samo pitanje vremena kada će Ukrajina doživeti kolaps. Kijev ratu pristupa totalno. Mobilisani su svi resursi države, od materijalnih do bioloških. Procenjuje se da je trenutno pod oružjem preko 1,5 miliona ljudi, što je ogroman napor za zemlju koja je već imala izuzetno velike gubitke a – ako se izuzmu stanovnici koji žive na teritorijama pod ruskom kontrolu i oni koji su izbegli na Zapad ili Rusiju – u njoj je ostalo tek nešto više od 20 miliona ljudi.

Ukrajinci se neočekivano žilavo bore ali trpe strašne udarce. Za sada ih kombinacija propagande, represije, nerealnih očekivanja pobede, uverenja da prolivanjem krvi sebi i svojoj deci kupuju ulaznicu za neku iluzornu EU rajsku dolinu – drži u redovima periferne NATO falange. Ali kada se ratne strahote nastave a izgledi da se realizuju snovi postanu sve manje verovatni, za očekivati je da nastupi eksplozija defetizma. Od toga do makar delimičnog urušavanja vojske i njene društvene potpore, bukvalno je jedan korak.

Dok je ukrajinska vladajuća oligarhija, možda i neizbežno ako želi da nastavi rat, opteretila svoje civilno stanovništvo i vojsku do granice pucanja, u Rusiji se posledice sukoba relativno slabo osećaju. Mnogo manje nego što zapadni i brojni naši mediji propagandno predstavljaju stvari. Rusi uglavnom žive kao i pre rata, dok se Kremlj opredelio da prošlogodišnja mobilizacija bude kratkoročna i relativno neobuhvatna – kako bi se brzo konsolidovala armija posle početnih previda – a onda je prešao na sveobuhvatno regrutovanje vojnika po ugovoru. Mesečno ih ruska vojska dobija oko 16 hiljada, što bitno prevazilazi gubitke, pa broj njenih pripadnika postepeno raste uprkos vođenju bitke za Bahmut i niza manjih ali slično napornih akcija. S druge strane ukrajinska strana je, prema zapadnim procenama, u novembru prošle godine dostigla najveći opseg, i od tada se polako ali sigurno smanjuje njena brojnost.

Resursni rat

Ukrajina više nema adekvatne mobilizacione izvore, dok Rusija sa svojim mnogo većim stanovništvom i finansijskim sredstvima, bez pristupa koji bi izazvao novi odliv stanovništva sa trajnim demografskim i ekonomskim posledicama, na način koji donekle podseća na popunjavanje engleske vojske u doba pre uvođenja opšte vojne obaveze, jača svoje vojne potencijale. Ne samo ljuske, već i materijalne. Ruska vojska iz rezervi i aktuelne proizvodnje dobija više oružja nego što Zapad šalje Ukrajini. Uprkos svim antiruskim pričama, Kremlj je uspeo da nacionalne potencijale uskladi sa onim što je potrebno za pobedu u ratu iscrpljivanja. Uzgred rečeno, da Putin kojim slučajem želi da sprovede široku mobilizaciju, u zemlji sa jakim strukturama sile, on bi to uspeo. Ta opcija nije izabrana ne usled straha od pobune, već zbog sagledavanja štete koju bi zemlja dugoročno imala.

Ako rat potraje, a izgleda da još neko vreme hoće, Rusija će polako ali sigurno i ovako isterati svoje, bez drakonskih posledica po sebe. Tome doprinosi i ono što se već uveliko događa u SAD, EU i drugim državama koje upotrebom ukrajinskog topovskog mesa vode rat protiv Ruske Federacije. Da samo pomenem sve veću tzv. ratnu inflaciju, krizu finansijskog sektora i pad tražnje od neizvesne budućnosti uplašenog stanovništva, što garantuje produbljivanje ekonomske krize. Tako da je samo pitanje vremena kada će Zapad ozbiljno redukovati snabdevanje i finansiranje Ukrajine i tako ubrzati njen slom.

Volodimir Zelenski drži govor u američkom Kongresu dok spikerka Nensi Pelosi i potpredsednica Kamala Haris drže ukrajinsku zastavu potpisanu od strane ukrajinskih vojnika iz Bahmuta, 21. decembar 2022. (Foto: Mandel Ngan/AFP/Getty Images)

Za Ruse je ovaj rat postmoderno otadžbinski. Oni shvataju da Rusija nema kud i da mora da se bori, samo što u duhu našeg hedonističkog doba koje karakteriše i tu zemlju, većina njenog stanovništva nije voljna da se direktno ratno angažuje, što je vlast prepoznala i našla način da uvaži. Ali gro Rusa shvata da je nužno da se uz izvesni stepen odricanja (koji je daleko od radikalnog) maksimalno podrže vojni napori zemlje. Motiv da slično postupa u dužem roku, američkog i EU stanovništva mnogo je manji, a ukrajinska populacija, koja je nesumnjivo kao i ruska rat prihvatila kao otadžbinski (ali na mnogo skuplji, „klasičan“ način), već je ozbiljno iskrvarila i dovedena je do prosjačkog štapa. Otuda, samo je pitanje vremena kada će uz već nepovratno ograničene biološke resurse Kijev – bez zadovoljavajućih unutrašnjih materijalnih izvora a posle drastičnog umanjivanja spoljne podrške – osetiti i fatalni nedostatak sredstava za vođenje rata i opstanak stanovništva u ratnim uslovima.

Kineski faktor

Ako je Rusija pogrešila na početku rata očekujući da će se Ukrajina posle njenih početnih udaraca urušiti kao kula od karata, Amerika je napravila mnogo veću grešku, kako se pokazalo potpuno neosnovano, procenjujući da će sveobuhvatne sankcije dovesti do ekonomskog sloma Rusije, te da će je u roku od 6 do 12 meseci onesposobiti da nastavi vođenje rata. Kako bi slomio Moskvu, Vašington je naterao svoje EU vazale da prekinu energetsku saradnju sa Rusijom. Štaviše, za svaki slučaj je pokidao i gasovode kojima su se Nemačka i druge evropske države snabdevale ruskim gasom.

Rezultat toga je strelovit skok cena energenata, što je kratkoročno moglo da se izdrži, ali dugoročno postaje faktor koji mnoge članice EU gura u propast. Uz to i niz nekadašnjih američkih partnera, od Turske do Saudijske Arabije, počinju da se sukcesivno okreću Rusiji i Kini. A ta moćna azijska država – svesna da je sledeća na redu za odstrel u slučaju da Amerika izgura ono što priželjkuje u vezi sa Rusijom – mnogo više je podržala Moskvu nego što su u Vašingtonu autistično očekivali.

Peking je očito spreman, ako nema drugog rešenja, da ugrozi i svoje ekonomske veze sa Zapadom. Unutrašnje tržište Kine i vanzapadne pozicije koje je ta zemlja do sada stekla i u tim uslovima joj garantuju bitno brži razvoj od SAD, Japana i država EU. Kome nije bilo jasno ranije šta će biti kineski izbor, sigurno mu je postalo jasno posle nedavne posete kineskog lidera Moskvi, kao i nakon izostanka rezultata aktuelnih evropskih inicijativa sračunatih na relativizaciju kineske podrške Rusiji (Kina i EU će nastaviti saradnju, ali ne uz spremnost Pekinga da cenu cenu za to plati uskraćivanjem podrške Rusiji). A sve to je od kapitalnog značaja za procenu daljeg razvoja ove ukrajinske pa i potonjih etapa novog „Tridesetogodišnjeg rata“ (niza povezanih sukoba iz 17. veka čiju potku je predstavljao neuspešni pokušaj očuvanja habzburške dominacije nad drugim silama, nalik onome što Amerika sada radi).

Novi tridesetogodišnji rat

Sve u svemu, u trenutku kada Bahmut pada a rat se žestoko nastavlja, može slobodno da se kaže da je sve izvesnije da je sadašnja faza dugotrajne serije sukoba i kriza (koje će se na raznim meridijanima odvijati u narednim decenijama) došla do tačke kada se nazire američki neuspeh (ništa se ne bi promenilo i da se Bahmut još neko vreme održi jer je bitno iscrpljivanje Ukrajine i Zapada, a ne gde je njegova centralna tačka). Pre nego što Ukrajina doživi kolaps, krajem ove ili početkom sledeće godine, Vašington će pokrenuti pregovarački proces iz koga će Rusija izaći sa realizovanim teritorijalnim ratnim ciljevima (oslobođenje čitavog Donbasa, koridor do Krima), dok će ostatak Ukrajine opstati kao nekakva amorfna tampon zona (svakako van NATO, što je takođe ruski ratni cilj).

Ruski vojnici pored znaka koji pokazuje pravac za ulazak u Herson (Foto: Reuters/Stringer)

Američka dominacija biće do daljeg održana u tzv. zapadnom delu sveta i njegovim neokolonijalnim oblastima, dok će se nastaviti etapno urušavanje američke globalne premoći, što će SAD koliko god mogu kočiti nametanjem serije ratnih i drugih kriza širom sveta. Naravno, uz prolivanje mnogo krvi i izazivanje patnji građana zapadnih i vanzapadnih zemalja. Ali, da budemo objektivni, tako su postupale gotovo sve imperije u prošlosti kako bi usporile po sebe nepovoljne procese.

Što se Bahmuta tiče, nosećeg stuba naše priče, on nam u narednim mesecima neće delovati kao prekretnica rata, već pre kao orijentir za ono što će se u predstojećem razdoblju dešavati na drugim ključnim žarištima sukoba. Međutim, kada se ukrajinsko razdoblje novog „Tridesetogodišnjeg rata“ okonča, Operacija „Bahmut“ će itekako biti prepoznata kao njegova simbolička prekretnica!

 

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard. 

 

Naslovna fotografija: TASR/AP

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u