Odjeci jednog razgovora ili razlikovati ličnost i ideju

Da bismo bolje razumeli stvarnost koja nas okružuje, moramo naučiti da razlikujemo kritiku ličnosti od kritike ideje koju neko zastupa ili simbolizuje

Na internetu postoji jedno pravilo koje čini se nema izuzetka. Ono glasi: Šta god da si uradio, nikad se ne pravdaj. Ljudi ne vole pravdanje, jer osećaju da iza svake nesigurnosti čuči nečista savest: što je pojedinac više samouveren, to će ga masa manje kritikovati, i obrnuto. Ali u životu važe i neke druge zakonomernosti, a jedna od njih je da se ponekad nađete u situaciji kad prosto morate da se ogradite od pogrešne recepcije vašeg dela. Postoji teza da se Marks još za vreme svog života eksplicitno ogradio od marksista, a Dostojevski je u čuvenom fragmentu o Velikom inkvizitoru branio Isusa od pogrešnog tumačenja njegovih ideja od strane hrišćana, odnosno Katoličke crkve. (Kad smo već kod apologije, u poslednjem broju Pečata može se pročitati sjajan članak tog žanra, čiji autor nije manje talentovan od Fjodora Mihajloviča.)

Ovoga teksta dakle ne bi bilo da reakcije na emisiju sa Zoranom Ćirjakovićem nisu učinile da ona naknadno izgleda kao prvi korak medijske kampanje protiv lika i dela Mila Lompara, na kojoj je jedna od stanica bilo i gostovanje g. Ćirjakovića u emisiji Ćirilica tokom koje je, uz očevidno sufliranje voditelja, nastavio sa iznošenjem istih teza u nešto drugačijem tonu. To gostovanje, kao i uključivanje brojnih drugih medija i pojedinaca u započetu polemiku, celoj stvari daje notu ciljane kampanje protiv jednog čoveka, što naknadno može baciti senku i na naše motive da veliki deo emisije posvetimo istoj temi.

Zato smatramo da je važno da neke stvari u vezi naših motiva budu javno obrazložene. Ali pre toga da razjasnimo jednu stvar: Zoranu Ćirjakoviću na ličnom i profesionalnom nivou ne zameramo ništa. Naš jedini zahtev bio je da emisija bude pristojna, i on je u najvećoj meri ispoštovan. Ono gde kao urednik ne mogu da podržim njegove metode obračuna sa neistomišljenicima odnosi se na kampanjsku upornost i neselektivnost pri biranju epiteta, ali sve dok za to ne koristi naš medij ne osećam se pozvanim da nekome držim javne lekcije o ponašanju, pogotovo ako je taj neko prema meni lično uvek imao korektan odnos.

(Ne)legitimna kritika

Generalno, Novi Standard se poslednjih godina izuzetno trudio da ne bude platforma za obračune među patriotskim intelektualcima. Razlog je to što smatramo da naš medij ima određenu ulogu u imanentnom kulturnom ratu koji već dugo tinja u Srbiji, te da su naši protivnici u tom ratu oni koji se okupljaju oko sajta Peščanik, a ne bilo koji predstavnik patriotske inteligencije. Zbog toga smo odbijali da objavljujemo tekstove u kojima se g. Ćirjaković obračunavao sa prof. Lomparom, jednako kao što nismo prenosili ni feljtonski obračun patriotskih intelektualaca i političara sa prof. Milošem Kovićem koji je 2020. godine objavljivan na sajtu NSPM. Dakle, ne radi se o ovom ili onom intelektualcu, već o uređivačkoj politici portala.

Smatramo da od tog principa nismo odstupili ni sada, jer Zoran Ćirjaković u našem studiju nije izvršio lični napad na M. Lompara, već prevashodno na ideje koje on simbolizuje i zastupa, što je u intelektualnom smislu potpuno legitimno, sviđalo se nekome ili ne. Međutim niz javnih reakcija koje su usledile pokazale su da, nažalost, još uvek slabo razlikujemo napad na ličnost od napada na ideju.

Zoran Ćirjaković u emisiji Dijalog u produkciji portala Novi Standard, 15. mart 2023

Ali te reakcije su pokazale i da je srpsko društvo intelektualno i kulturno živa i vibrantna sredina. Živimo u eri opšte relativizacije svih vrednosti koja ima globalni karakter i čiji uzroci zalaze duboko u sferu tehnike i psihologije. Višestruko povećanje broja informacija koje primamo na dnevnom nivou preopteretilo je naše kapacitete za njihovu emotivnu obradu. Danas čak i par excellence istorijski događaji, poput izbornog poraza najvećeg renegata srpske politike u poslednjih 100 godina, ili dogovora kojim Beograd priznaje „nacionalne simbole” Kosova, jedva da zavrede poneki literarni i usmeni osvrt. Poput pacova koji je desentizovan u laboratorijskom eksperimentu, prosečan medijski konzument brzo zaboravlja sve što nije u korenu dodirnulo neku od neuralgičnih tačaka njegovog svetonazora.

Simbol i malj

Ako u takvoj medijskoj atmosferi jedna emisija izazove ovoliki niz reakcija kakav je izazvala ona sa Zoranom Ćirjakovićem, da li to može biti slučajnost? Da li bi istu reakciju izazvao svaki niz nasumično naređanih uvreda upućenih prema profesoru Lomparu? Sve su prilike da ne bi. Pa zašto je onda ova emisija toliko uzburkala duhove da se nedeljama nakon što je objavljena i dalje nižu reakcije? Po nama razlog je to što je Ćirjaković uputio solidno argumentovan intelektualni izazovov čoveku kojeg deo javnosti smatra predvodnikom generacije nacionalnih intelektualaca.

Sposobnost društva da dobrovoljno prizna autoritet svojim izuzetnim pojedincima jedan je od osnovnih nagona kolektivnog samoodržanja, prisutnih čak i u životinjskim zajednicama. Otkupom 12 izdanja knjige Duh samoporicanja srpsko društvo je toj knjizi namenilo sudbinu dela koje obeležava jednu epohu srpske političke istorije, čime je i njen autor izašao iz vizure ličnog i postao simbol.

Ćirjaković je sada, pred sudom javnosti, maljem udario na dva temelja tog simbola, od kojih je jedan insistiranje na demokratiji. Profesor Lompar nije jedini intelektualni autoritet koji insistira na potrebi očuvanja i negovanja srpske demokratske tradicije. Sličnog su mišljenja, pored ostalih, i profesori Slobodan Antonić i Zoran Čvorović. Ova teza je legitimna ne samo u istorijskom smislu – jer Srbi zaista imaju demokratsku tradiciju iz 19. veka – već i situaciono: danas u hrišćanskim zemljama ne postoji nijedan nominalno nedemokratski politički sistem; nije ga iznedrila čak ni Rusija koja ima dugu istoriju autokratske vladavine.

Beograd, 28. aprila 2020. - Prva sednica Narodne skupstine Srbije posle mesec i po dana od kako je uvedeno vanredno stanje u Srbiji. FOTO TANJUG / TARA RADOVANOVIC / an
Sednica Narodne skupštine Republike Srbije, Beograd, 28. april 2020. (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)

Ali Ćirjakovićeva teza da je jedina demokratija koja je moguća u današnjem svetu ona koja sputava nacionalne a favorizuje zapadne interese (jer druga vrsta demokratije postoji samo u autoritarnim režimima poput ruskog, turskog ili mađarskog) zavređuje opširan i detaljan odgovor. Jednako kao i teza da je demokratizovanje Srba koje traje od 2000. godine zapravo prisilno kalupljenje jednog suštinski antizapadnog naroda – koji kao i svi istočni narodi voli vođe – u zapadni politički obrazac.

U tom smislu, Ćirjaković je naznačio da je profesor Lompar pomenut imenom i prezimenom jer je najistaknutiji patriotski intelektualac koji danas javno pledira za liberalnu političku poziciju, koja je takođe u istorijskom smislu dugo prisutna u Srbiji (još od vremena Vladimira Jovanovića). Zbog rđavog istorijskog iskustva Srba sa liberalizmom i demokratijom – makar u formi njihovog novokomponovanog hibrida koji se danas nameće celom svetu – važno je postaviti prava pitanja koja bi dovela do kristalizacije tih stavova pred onim što druge tradicije srpske intelektualne misli smatraju protivrečnim ili makar neuklopljivim u naš kulturni kontekst.

Ako dakle pođemo od tvrdnje da Srbi – slično kao Rusi, Kinezi, Turci ili Persijanci – vole vođe, a ne demokratiju, a pogotovo preziru njen savremeni oblik koji se na Zapadu danas naziva liberalnim, da li je demokratija toliko neupitna vrednost da bismo između nje i nacionalnih interesa mogli stavljati znak jednakosti, kakav stoji u formuli „i demokratsko, i nacionalno“? Bez obzira šta prof. Lompar misli o Z. Ćirjakoviću, ovo pitanje je definitivno legitimno u političkom i intelektualnom smislu.

Nemoguća operacija

Druga stvar koju Ćirjaković suštinski zamera liberalnoj školi političke misli je neosporavanje kulturnog uticaja Zapada u Srbiji. Ovaj argument je po našem mišljenju dosta klimaviji od prvog, jer je pitanje amputacije Zapada iz naše kulturne svesti i političkih praksi toliko težak zadatak da se može tvrditi i da je neizvodiv. Niko ne zna šta je tačno Zapad (ideja? politika? geografija?), niti gde počinje a gde se završava njegov uticaj. Vekovima nakon političkog nestanka Grčke, Horacije je rekao da je poražena Atina svojom kulturom porobila rimskog osvajača. Katon stariji je bio užasnut uticajem grčke kulture na rimska pozorišta, toliko da je čak i običaj sedenja u pozorištu smatrao helenskom novotarijom.

Savremeni Zapad je, pogotovo nakon informatičke revolucije, u kulturnom smislu uticao na ostatak sveta čak i više nego drevna Grčka ili potonji Rim, a ne treba zaboraviti da, primera radi, Srbi do danas koriste kalendar koji nosi naziv po Juliju Cezaru. Stoga je univerzalizacija određenih zapadnih modela determinisana celim nizom istorijskih kretanja i geografskih uslovljenosti, i otuda prirodno duboko ugravirana u srpski pogled na svet. I što je najvažnije, ne može biti odstranjena preko noći, metodom hirurške intervencije.

No, šta god neko mislio o održivosti ove i drugih Ćirjakovićevih teza izrečenih u emisiji – poput one o jalovosti koncepta pasivnog otpora – poenta je u tome da su one promišljene, argumentovane i intelektualno legitimne za političku emisiju dijaloškog tipa. I da stoga zavređuju neki odgovor, u usmenoj ili pismenoj formi. Ako emisija koju smo snimili doprinese kristalizaciji političkih stavova M. Lompara, smatraću da smo, i pored nekih neželjenih posledica na koje nismo uticali, uradili ispravnu stvar što smo je snimili. (Uzgred, Novi Standard će sa zadovoljstvom biti platforma za intelektualnu polemiku ovog tipa).

Lična dilema

Na kraju ostaje moja lična dilema koja se svodi na pitanje da li bih opet snimio emisiju sa Z. Ćirjakovićem da sam znao da će izazvati niz medijskih napada na lik i delo M. Lompara? To zavisi od pitanja da li će Milo Lompar zbog lične uvređenosti bojkotovati Novi Standard, pošto nam je već zabranjeno da prenesemo njegov tekst objavljen na sajtu Katene mundi.

Profesor Lompar ima pravo na svoju moralističku poziciju jer je jedan od retkih ljudi u srpskom javnom prostoru u čiju beskompromisnost pred materijalnim privilegijama se ne sumnja. Steći oreol moralnog autoriteta u korumpiranom društvu nije lako, ali ta pozicija nosi i određenu odgovornost. Ako neko izabere da iz etičkih razloga bojkotuje medije koji zastupaju nacionalne ideje, neguju kulturu civilizovanog ponašanja i ne terciraju režimu u politici koja ide na štetu nacionalnih interesa, a da posredno afirmiše one koji nisu takvi, tim izborom će posvedočiti da mu je lični kriterijum primaran nad nacionalnim. I to je sasvim u redu, jer svi smo mi ponekad lični, kao što je u redu i da se takav izbor javno prokomentariše.

Milo Lompar u emisiji Dijalog u produkciji portala Novi Standard, 2. novembar 2022. (Foto: Novi Standard)

Šta god da izabere mi mu se, iz zahvalnosti i poštovanja prema njegovom delu, nećemo revanširati time što bismo prenosili svaku škrabotinu koju neko o njemu napiše. Jer za nas će – barem dok je moja malenkost na čelu ovog medija – nacionalno uvek biti iznad ličnog. Ali i iznad demokratskog.

 

Aleksandar Vujović je glavni urednik Novog Standarda

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Pres centar UNS

 

BONUS VIDEO:

Kultura
Pratite nas na YouTube-u