Ovako ne ide, Americi treba plan B u Ukrajini

SAD moraju da priznaju da je maksimalistička definicija interesa u ukrajinskom ratu dovela do politike koja šteti drugim američkim ciljevima. Sjedinjenim Dražava treba izlazna strategija

Nakon nešto više od godinu dana, rat u Ukrajini izgleda mnogo bolje po Ukrajinu nego što je većina predviđala. Ruski pokušaj da potčini svog suseda doživeo je neuspeh. Ukrajina ostaje nezavisna, suverena, funkcionalna demokratija koja kontroliše oko osamdeset pet odsto teritorije koju je kontrolisala pre ruske invazije 2014. godine. U isto vreme teško je biti optimističan u pogledu toga kuda rat vodi. Ljudski i ekonomski gubici, koji su već sada ogromni, izvesno će rasti pošto se i Moskva i Kijev spremaju za nove poteze na bojnom polju. Numerička prednost ruske vojske po svoj prilici će joj omogućiti da se suprotstavi boljoj ukrajinskoj operativnoj veštini i višem moralu, kao i zapadnoj pomoći koja je na raspolaganju ovoj zemlji. Prema tome najverovatniji ishod sukoba nije potpuna ukrajinska pobeda već krvava pat pozicija.

Kad se sve uzme u obzir, pozivi na diplomatsko okončanje sukoba su očekivano sve glasniji. Međutim, pošto i Moskva i Kijev i dalje ukazuju da će nastaviti borbu, još uvek nisu sazreli uslovi za pregovore i postizanje mirovnog sporazuma. Rusija deluje odlučno da zauzme veći deo Donbasa. Ukrajina po svoj prilici priprema napad kojim bi presekla kopnenu vezu između Donbasa i Krima, čime bi, prema rečima ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, stvorila uslove za potpuno potiskivanje ruskih snaga i obnovu teritorijalnog integriteta.

Zapadu je potreban pristup koji priznaje ovakvu realnost bez žrtvovanja sopstvenih principa. Najbolji put napred jeste dvofazna strategija čija je prva faza usmerena na jačanje ukrajinskih vojnih kapaciteta a potom, kad se ratna dejstva smire potkraj godine, dovođenje Moskve i Kijeva za pregovarački sto. Zapad bi mogao da počne tako što bi smesta povećao dotok naoružanja Ukrajini, kako količine tako i kvaliteta poslatog materijala. Cilj bi bio jačanje ukrajinske odbrane uz izvođenje predstojeće kontraofanzive što je uspešnije moguće, čime bi Rusiji bili naneti teški gubici i time ograničene vojne mogućnosti Moskve, što bi je učinilo voljnijom da ozbiljno razmišlja o pregovorima. U trenutku kada se okonča očekivana ukrajinska ofanziva, Kijevu bi takođe moglo biti prijemčivo diplomatsko namirenje, pošto se iscrpe najbolje raspoložive opcije na bojnom polju i pošto se suoči sa sve većim ograničenjima u pogledu raspoložive žive sile i pomoći sa strane.

Rat neće stati

Drugi deo strategije Zapada trebalo bi da bude da se kasnije tokom ove godine predloži plan i sledstveni pregovarački proces usmeren prema trajnom okončanju sukoba. Ovaj diplomatski gambit mogao bi da ne uspe. Čak i da Rusija i Ukrajina nastave da trpe znatne gubitke, jedna ili čak obe zaraćene strane možda će radije želeti nastavak borbi. Ali budući da će troškovi rata i mogućnost da on zapadne u pat poziciju rasti, biće dragoceno delovati u pravcu postizanja trajnog primirja, onog koje bi moglo da spreči obnavljanje sukoba ili – još bolje – da ostvari preduslove za trajni mir.

Za sada, diplomatsko rešenje ovog sukoba nije moguće postići. Ruski predsednik Vladimir Putin po svoj prilici strahuje da bi ga, ukoliko sada pristane na mir, Rusi mogli okriviti da je otpočeo skupi i besmisleni rat. Štaviše, ruske snage ne kontrolišu u potpunosti nijednu od četiri oblasti koje je Moskva unilateralno anektirala prošlog septembra; NATO se uvećao i ojačao a Ukrajina je više nego ikad otuđena od Rusije. Putin po svoj prilici veruje da vreme radi za njega, računajući da može da podnese ekonomske sankcije, koje nisu prigušile rusku ekonomiju, i da održi visoku podršku javnog mnjenja za vođenje rata, koji, prema anketama i istraživanjima Levada centra, i dalje podržava više od sedamdeset odsto Rusa. Putin sumnja u otpornost Ukrajine i onih na Zapadu koji joj pružaju podršku, računajući da će njihova odlučnost oslabiti. I sigurno računa da će, kako novi regruti budu ulazili u borbu, Rusija biti kadra da proširi svoje teritorijalne dobitke, što će mu omogućiti da u trenutku okončanja sukoba tvrdi kako je znatno proširio rusku teritoriju.

Ukrajina takođe nije raspoložena za nagodbu. I vođstvo zemlje kao i javnost razumljivo teže za povratkom kontrole nad celokupnom teritorijom koju je Rusija okupirala od 2014. godine, uključujući Krim. Ukrajinci takođe žele da pozovu Moskvu na odgovornost za razne zločine koje su počinile ruske snage i da je prisile da plati ogromne troškove rekonstrukcije. Osim toga, Kijev ima dobre razloge za sumnju u Putinovu privrženost poštovanju bilo kog mirovnog sporazuma. Umesto očekivanja diplomatske intervencije od strane Zapada, ukrajinski lideri traže više vojne i ekonomske pomoći. SAD i Evropa obezbeđuju veliku količinu obaveštajnih podataka, obuku i vojnu opremu, ali se uzdržavaju od davanja vojnih sistema još većeg kapaciteta, strahujući da će, ukoliko to učine, izazvati još snažniju rusku eskalaciju, da li putem upotrebe nuklearnog oružja u Ukrajini ili ciljanim napadom na trupe ili teritoriju neke od članica NATO.

Još oružja

Iako je Vašington u pravu što pažljivo motri rizik eskalacije, njegova zabrinutost je prenaduvana. Zapadna politika je zarobljena između ciljeva da spreči katastrofalni neuspeh (koji bi podrazumevao slabo naoružanu Ukrajinu u potpunosti potčinjenu Rusiji) ali i katastrofalni uspeh, koji bi značio preterano naoružanu Ukrajinu koja bi u toj meri saterala Putina uza zid da on ne bi imao izbora osim da eskalira. Ali teško je videti šta bi Rusija dobila eskalacijom. Proširenje rata napadom na neku članicu NATO ne bi bilo u ruskom interesu, s obzirom da se zemlja teško nosi i sa samom Ukrajinom. Ruske snage su ozbiljno oslabljene nakon godinu dana vođenja rata. Isto tako korišćenje nuklearnog oružja ne bi donelo smislenu prednost. Nuklearni napad bi po svoj prilici izazvao da se NATO direktno uključi u rat i da desetkuje ruske pozicije u Ukrajini. Takođe bi mogao da otuđi Kinu i Indiju, koje su obe uputile upozorenje Rusiji protiv upotrebe nuklearnog oružja.

Ali slaba vajda od korišćenja nuklearnog oružja nije jedini razlog zbog kojeg Zapad ne bi trebalo da poklene pred ruskim pretnjama; jer ukoliko bi se podleglo nuklearnoj uceni to bi uputilo signal drugim državama da takve pretnje daju efekat, što bi naškodilo agendi protiv širenja nuklearnog naoružanja i oslabilo nuklearno odvraćanje. Kina bi, na primer, mogla da zaključi da bi nuklearna pretnja odvratila SAD od odbrane Tajvana u slučaju kineskog napada.

Test-lansiranje ruske rakete sarmat sposobne da nosi nuklearne bojeve glave (Foto: StockSnap from Pixabay)

Stoga je došlo vreme da Zapad prestane da se samoobuzdava i da pošalje Ukrajini tenkove, rakete dugog dometa i drugo naoružanje koje joj je potrebno da povrati što je moguće veću teritoriju u predstojećim mesecima. Evropske države počele su da isporučuju tenkove „leopard“ a SAD su se obavezale da će isporučiti 31 tenk tipa „abrams“, koji bi trebalo da pristignu ove jeseni. Ali obe strane Atlantika trebalo bi da povećaju obim i brzinu isporuka. Više tenkova bi povećalo sposobnost ukrajinskih snaga da se probiju kroz ruske odbrambene linije na jugu Ukrajine. Rakete dugog dometa – odnosno Armijski taktički raketni sistemi (Army Tactical Missile System, skraćeno ATACMS), koje su SAD do sada odbijale da isporuče – omogućile bi Ukrajini da deluje protiv ruskih položaja, komandnih mesta i skladišta municije duboko na teritoriji pod ruskom kontrolom, što bi trasiralo put za uspešniju ukrajinsku ofanzivu. Američka vojska bi takođe trebalo da otpočne obuku ukrajinskih pilota za letove na avionima F-16. Za ovu obuku potrebno je vreme, ali ukoliko se počne sada to će omogućiti SAD da isporuči napredne avione kada piloti budu spremni, što bi bila poruka Rusiji da je ukrajinski kapacitet za vođenje rata sve veći i veći.

Ipak ćorsokak

Međutim, kakvu god prednost da donese zapadno naoružanje, malo je verovatno da će promeniti fundamentalnu realnost koja upućuje da će ovaj rat zapasti u pat poziciju. Naravno, moguće je da se naredna ukrajinska ofanziva pokaže izvanredno uspešnom i da omogućiti Kijevu da povrati sve okupirane teritorije, uključujući i Krim, što bi bio potpuni ruski poraz. Ali takav ishod je malo verovatan. Čak i ukoliko Zapad poveća svoju vojnu pomoć, Ukrajina po svoj prilici neće uspeti da savlada ruske snage. Njoj ponestaju vojnici i municija, a ekonomija nastavlja da se urušava. Ruske snage su ukopane i pristižu im novi regruti.

Štaviše, ukoliko ruska vojna pozicija postane kritična, prilično je verovatno da će Kina obezbediti oružje Rusiji, direktno ili preko trećih zemalja. Kineski predsednik Si Đinping doneo je važnu, dugoročnu odluku da se kladi na Putina i on neće ostati po strani ukoliko Rusija počne da trpi odlučujuće gubitke. Sijeva poseta Moskvi u martu snažno nagoveštava da je Si duplirao ulog na prijateljstvo sa Putinom, i da od njega ne odstupa. Si takođe može proceniti da obezbeđivanje vojne pomoći Rusiji nosi tek umereni rizik. Na kraju krajeva, njegova zemlja je već u procesu razdvajanja od Zapada, a politika SAD prema Kini biće sve čvršća, bez obzira na to koliko Peking podržava Moskvu.

Iako će uvećanje vojne pomoći ukrajinskim snagama doprineti njihovom cilju da ostvare napredak na bojnom polju, mogućnost da Kijev u potpunosti povrati teritorijalni integritet ipak nije na vidiku. Kasnije u toku ove godine verovatno će doći do zatišja duž noviustanovljene linije fronta. Kad se to desi, nameće se očigledno pitanje: šta dalje?

Nakon pat pozicije

Nastavljanje po starom nema smisla. Čak i iz ukrajinske perspektive ne bi bilo mudro ići na potpunu vojnu pobedu koja bi se mogla ispostaviti kao Pirova. Ukrajinske snage već su pretrpele preko 100.000 žrtava i izgubile mnoge od svojih najboljih vojnika. Ukrajinska ekonomija je pala za nekih trideset odsto, stopa siromaštva je naglo skočila a Rusija nastavlja da bombarduje objekte vitalne infrastrukture. Oko osam miliona Ukrajinaca je napustilo zemlju, uz još nekoliko miliona koji su interno raseljeni. Ukrajina ne bi trebalo da rizikuje samouništenje kako bi ostvarila cilj koji je verovatno van njenog domašaja.

Kad se sezona borbi privede kraju, SAD i Evropa takođe imaju dobre razloge da napuste svoju proklamovanu politiku podrške Ukrajini „koliko god da je potrebno“, kako je to formulisao američki predsednik Džozef Bajden. Opstanak Ukrajine kao suverene i bezbedne demokratije je prioritetan, ali postizanje ovog cilja ne iziskuje da zemlja povrati potpunu kontrolu nad Krimom i Donbasom u kratkom roku. Niti bi Zapad trebalo da brine da će insistiranje na primirju pre nego što Kijev povrati svu svoju teritoriju izazvati krah međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima. Zapadna odlučnost već je poremetila rusko nastojanje da potčini Ukrajinu, zadala Moskvi odlučujući strateški poraz i pokazala revizionistički raspoloženim akterima da pokušaj teritorijalne ekspanzije može biti skup i frustrirajući poduhvat. Od ključne je važnosti umanjiti ruske dobitke i pokazati da se agresija ne isplati, ali ovaj cilj mora biti izvagan u odnosu na ostale prioritete.

Realnost pokazuje da nastavak opsežne podrške Kijevu nosi veliki strateški rizik. Rat je narušio zapadnu vojnu spremnost i iscrpeo je zalihe naoružanja; odbrambena industrijska baza ne može da se nosi sa ukrajinskim potrebama opreme i municije. Zemlje NATO-a ne mogu da isključe mogućnost direktnog vojnog sukoba sa Rusijom, a SAD moraju da se pripreme i za potencijalnu vojnu akciju u Aziji (da odvrate ili odgovore na bilo kakav kineski potez protiv Tajvana) i na Bliskom istoku (protiv Irana ili terorističkih organizacija).

Američka vojska u Siriji (Foto: Pixabay)

Rat takođe nameće velike izdatke globalnoj ekonomiji. Narušio je lance snabdevanja, doprinoseći visokoj inflaciji i nestašici energije i hrane. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development) procenjuje da će rat smanjiti svetski učinak za 2,8 hiljade milijardi dolara 2023. godine. Od Francuske preko Egipta do Perua, ekonomske teškoće izazivaju političke nemire. Rat je takođe polarizovao međunarodni sistem. Kako geopolitičko rivalstvo između zapadnih demokratija i kinesko-ruske koalicije ukazuje na povratak podele sveta na dva bloka, veliki deo ostatka sveta gleda sa strane, birajući radije da ostanu nesvrstani nego da biraju strane u novom dobu istočno-zapadnog rivalstva. Poremećaji izazvani ukrajinskim ratom osećaju se širom sveta.

Ukoliko se ovo uzme u obzir, ni Ukrajina ni njeni NATO pomagači ne mogu zapadno jedinstvo uzimati zdravo za gotovo. Američka odlučnost je ključna za evropsku izdržljivost, ali Vašington se suočava sa sve većim političkim pritiskom da smanji potrošnju, obnovi vojsnu spremnost i pojača svoje kapacitete u Aziji. Nakon što su republikanci preuzeli većinu u Predstavničkom domu, Bajdenovoj administraciji će biti teže da obezbeđuje znatnije pakete pomoći Kijevu. Politika prema Ukrajini bi mogla značajno da se promeni ukoliko se republikanac useli u Belu kuću posle predsedničkih izbora 2024. godine. Vreme je da se pripremi plan B.

Obezbediti saglasnost

Ukoliko se uzme u obzir najverovatnija opcija kako će se rat dalje razvijati, SAD i partneri bi trebalo da već sada počnu sa formulisanjem diplomatskog rešenja. Čak i u trenutku dok članice NATO-a povećavaju vojnu pomoć predstojećoj ukrajinskoj ofanzivi, Vašington bi trebalo da otpočne konsultacije sa evropskim saveznicima i sa Kijevom o diplomatskoj inicijativi koja bi bila pokrenuta kasnije ove godine.

Prema ovom pristupu, pristalice Ukrajine na Zapadu trebalo bi da predlože primirje kada predstojeća ukrajinska ofanziva izgubi zamajac. U idealnom slučaju i Ukrajina i Rusija bi trebalo da povuku svoje trupe i teško naoružanje od nove linije fronta, čime bi praktično stvorili demilitarizovano područje. Neutralna organizacija – bilo Ujedinjene nacije ili Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju – bi poslala svoje posmatrače da nadgledaju i sprovode prekid vatre i povlačenje. Zapad bi trebalo da radi i sa drugim uticajnim državama, uključujući Kinu i Indiju, da podrže predlog o uspostavljanju primirja. Ovakav potez bi učinio diplomatsku akciju komplikovanijom, ali odobrovoljenje Pekinga i Nju Delhija bi dodatno pritisnulo Kremlj. U slučaju da Kina odbije da podrži primirje, poziv na „diplomatsku ofanzivu“ koji je uputio Si biće raskrinkan kao puko poziranje.

Pod pretpostavkom da se primirje održi, usledili bi mirovni pregovori. Ovi pregovori trebalo bi da se odvijaju na dva paralelna koloseka. Na jednom bi bili direktni razgovori između Ukrajine i Rusije, potpomognuti međunarodnim posrednicima, o uslovima mirovnog sporazuma. Na drugom koloseku, NATO saveznici otpočeli bi strateški dijalog sa Rusijom o kontroli naoružanja i obuhvatnijoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Putinova nastojanja da poništi posthladnoratovski bezbednosni poredak obila su mu se o glavi i dodatno osnažila NATO. Ali ova realnost samo pojačava potrebu da NATO i Rusija otpočnu konstruktivni dijalog kako bi sprečili novu trku u naoružanju, obnovili kontakte između dve vojske i razrešili pitanja koja izazivaju zabrinutost kod obe strane, uključujući sprečavanje širenja nuklearnog naoružanja. Razgovori u formatu „dva plus četiri“ koji su pomogli okončanje Hladnog rata predstavljaju dobar presedan za ovaj pristup. Istočna i Zapadna Nemačka pregovarale su direktno o svom ujedinjenju, dok su SAD, Velika Britanija, Francuska i Sovjetski Savez pregovarali o široj bezbednosnoj arhitekturi nakon okončanja Hladnog rata.

Ukoliko Ukrajina uspe da ostvari dobitke na bojnom polju ovog leta, može se pretpostaviti da će Putin na predloge o primirju i mirovnom sporazumu gledati kao na izlaznu strategiju. Da bi ovaj pristup za njega bio još primamljiviji, Zapad bi mogao da ponudi delimično popuštanje sankcija u zamenu za rusku spremnost da se poštuje primirje, da se saglasi sa uspostavljanjem demilitarizovane zone i da u konstruktivnom duhu učestvuje u mirovnim pregovorima.

Vladimir Putin (Foto: Sputnik/Aleksey Nikolskyi/Kremlin via Reuters)

Zamislivo je da Putin odbaci predlog primirja ili da ga prihvati samo da bi obnovio svoje vojne snage i kasnije obnovio vojnu inicijativu da osvoji Ukrajinu. Ali malo toga bi se izgubilo ako se ispita spremnost Moskve na kompromis. Bez obzira na ruski odgovor, Zapad bi trebalo da nastavi da pruža Ukrajini vojnu pomoć koja joj je potrebna za obranu kao i da osigura da prekid borbenih dejstava ne bude u rusku korist. A ukoliko Rusija odbaci primirje (ili ga prihvati a potom prekrši), njena nepopustiljivost produbiće diplomatsku izolaciju, osnažiti režim sankcija i pojačati podršku Ukrajini u SAD i Evropi.

Jedan od mogućih ishoda je da se Rusija saglasi sa primirjem kako bi osigurala teritorijalne dobitke, ali da istovremeno ne pokaže nameru da konstruktivno pristupi pregovorima o trajnom miru. Pretpostavimo da bi Ukrajina u te pregovore ušla sa zahtevima koji se odnose na njene osnovne prioritete: uspostavljanje granica iz 1991. godine, ratne reparacije i procesuiranje odgovornih za ratne zločine. No, pošto bi Putin svakako odbacio ovakav predlog bez razmišljanja, došlo bi do dugotrajne diplomatske pat pozicije, što bi efektivno dovelo do novog zamrznutog konflikta. U najboljem slučaju primirje bi se održalo, što bi dovelo do statusa kvo poput onog koji se održava na Korejskom poluostrvu i koji uglavnom stabilno funkcioniše bez formalnog mirovnog sporazuma već sedamdeset godina. Kipar je na sličan način podeljen ali stabilan tokom više decenija. Ovo nije idealni ishod ali je poželjniji od intenzivnog ratnog sukoba koji traje decenijama.

Ubeđivanje Kijeva

Ubeđivanje Kijeva da se priključi primirju i neizvesnim diplomatskim naporima moglo bi biti ne manje izazovno nego privoleti Moskvu da ovo učini. Mnogi Ukrajinci će ovaj predlog videti kao izdaju, strahujući da bi linija uspostavljenog primirja postala nova faktička granica. Zelenski bi morao dramatično da smanji svoje ratne ciljeve nakon što je u prvim mesecima rata obećao pobedu – što nije lak zadatak čak ni za najtalentovanije političare.

No, u ovom predlogu bi mnogo toga moglo biti privlačno Kijevu. Čak i ako se borbe okončaju zamrzavanjem nove linije kontakta između Rusije i Ukrajine, od Kijeva se ne bi tražilo da odustane od cilja da povrati celokupnu teritoriju, uključujući Krim i Donbas. Umesto toga, plan bi podrazumevao da se odloži rešenje statusa zemlje i građana koji se još uvek budu nalazili pod ruskom okupacijom.

Kijev bi u ovom scenariju odustao od pokušaja da povrati okupirane teritorije na bojnom polju, što je gambit koji bi ga skupo koštao ali bi po svoj prilici bio neuspešan, a umesto toga bi se saglasio da se za obnovu teritorijalnog integriteta bori na diplomatskom planu. Ovakav diplomatski prodor bi bio moguć tek onda kada Vladimir Putin više ne bude na vlasti. U međuvremenu, zapadne vlade bi mogle da obećaju potpuno uklanjanje sankcija protiv Rusije i normalizaciju odnosa sa tom zemljom ako Moskva potpiše mirovni sporazum koji je prihvatljiv Kijevu.

Ova formula kombinuje strateški pragmatizam sa političkim principima. Mir u Ukrajini ne sme biti talac ratnih ciljeva koji, koliko god bili moralno opravdani, nisu ostvarivi. U isto vreme Zapad ne bi trebalo da nagradi rusku agresiju time što bi prisilio Ukrajinu da trajno prihvati nasilno otimanje teritorije. Rešenje je u okončanju ratnih dejstava i odlaganju pitanja formalnog određivanja svojine nad teritorijom koja se nalazi pod ruskom okupacijom.

Čak i ako se postigne primirje i pokrene diplomatski proces, NATO bi trebalo da nastavi sa naoružavanjem Ukrajine, uklanjajući bilo kakvu sumnjičavost u Kijevu da će ukrajinska saglasnost sa diplomatskim procesom značiti obustavu vojne pomoći. Štaviše, SAD bi trebalo da jasno stavanje do znanja Putinu da će, ukoliko jednostrano bude kršio primirje, Vašington preduzeti dalje korake u dodatnom naoružavanju Ukrajine i ukloniti ograničenja na ukrajinsku sposobnost da deluje protiv vojnih pozicija u Rusiji sa kojih se vrše napadi. Ukoliko se Putin ogluši o jasnu priliku da se okonča rat, zapadne vlade će obnoviti podršku javnog mnjenja za obezbeđivanje dodatne pomoći Ukrajini.

Ukrajinski vojnici u borbenom oklopnom vozilu kod grada Časov Jar (Foto: Kai Pfaffenbach/Reuters)

Kao još jedan ustupak Ukrajini, Zapad bi mogao da ponudi formalizaciju bezbednosnog saveza. Iako je malo verovatno da će NATO ponuditi članstvo Ukrajini –  za sada izgleda da u okviru saveza nije moguće postići konsenzus – jedan deo članica NATO, uključujući i SAD, mogao bi sa Ukrajinom da zaključi bezbednosne sporazume koji bi toj zemlji obezbedili adekvatna sredstva za samoodbranu. Ovaj bezbednosni sporazum, iako bi bio slabiji od čeličnih bezbednosnih garancija, mogao bi da podseća na izraelske bezbednosne veze sa SAD ili na odnose Finske i Švedske sa NATO pre njihove odluke da se priključe savezu. Ovaj pakt bi takođe mogao da uključi odredbu sličnu članu četiri NATO saveza koji omogućava poziv na konsultacije kada bilo koja članica proceni da su joj ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost.

Uz ovaj bezbednosni sporazum, EU bi mogla da opredeli dugoročnu ekonomsku podršku i da predloži putanju za članstvo u EU, garantujući Ukrajini da je na putu ka punopravnom članstvu u Uniji. I u najboljim okolnostima, pred Ukrajincima su teški dani; članstvo u EU bi im bilo svetlo na kraju tunela koje zaslužuju da vide.

Čak i uz svebove podsticaje Ukrajina bi i dalje mogla da odbije poziv na primirje. To ne bi bio prvi put da saveznik koji zavisi od američke pomoći odbije da se povinuje pritisku da ograniči ciljeve. Ali ukoliko Kijev to zaista i učini, politička realnost je takva da podrška Ukrajini u SAD i Evropi nije održiva, posebno ukoliko Rusija prihvati predlog o primirju. Ukrajina bi imala malo manevarskog prostora osim da se prikloni politici koja joj obezbeđuje ekonomsku i vojnu podršku nužnu da osigura teritoriju pod svojom kontrolom – što predstavlja ogromnu većinu zemlje. Štaviše, Zapad bi nastavio da koristi sankcije i diplomatske pritiske sa ciljem da se povrati ukrajinski teritorijalni integritet – ali za pregovaračkim stolom, a ne na bojnom polju. 

Izlazna strategija

Tokom više od godinu dana Zapad je dopuštao Ukrajini da određuje kriterijume pobede i da postavlja ratne ciljeve Zapadu. Ova politika, bez obzira da li je bila smislena u vreme početka rata, sada se iscrpela. Ona nije mudra, s obzirom da se ukrajinski ciljevi sukobljavaju sa drugim zapadnim interesima. I nije održiva, s obzirom da se troškovi rata gomilaju, a zapadna javnost i političari sve više prezaju od pružanja dodatne pomoći. Kao globalna sila, SAD moraju da priznaju da je maksimalistička definicija interesa u ovom ratu dovela do politike koja je sve više u suprotnosti sa drugim američkim prioritetima.

Dobra vest je da postoji održiva izlazna strategija iz ovog ćorsokaka. Zapad bi trebalo da učini više da pomogne Ukrajini da se odbrani na bojnom polju, dovodeći je u što je moguće bolju poziciju za pregovaračkim stolom kasnije ove godine. U međuvremenu, Vašington bi trebalo da odredi diplomatsku putanju koja bi osigurala bezbednost i održivost Ukrajine u de fakto ustanovljenim granicama – dok istovremeno radi na obnovi teritorijalnog integriteta zemlje na dugi rok.

Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski i predsednik SAD Džozef Bajden sa kravatom u bojama ukrajinske zastave, Kijev, 20. februar 2023. (Foto: Dimitar Dilkoff/AFP/Getty Images)

Ovaj pristup će nekima biti previše, a drugima premalo. Ali za razliku od alternativa, on ima prednost da ono što se želi usklađuje sa onim što je izvodljivo.

 

Ričard Has je predsednik Saveta za spoljne poslove
Čarls Kapčan viši saradnik u Savetu za spoljne odnose i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžtaun

 

Izvor Forrein Affairs

 

Naslovna fotografija: Kai Pfaffenbach/Reuters

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u