Kraj sporta kakvog poznajemo?

Ministri sporta 40 zapadnih zemalja dogovaraju zajednički odgovor ukoliko ruskim i beloruskim sportistima bude dozvoljeno učešće na OI. Sledi li globalni sportski rascep?

Olimpijske igre u Parizu mogle bi biti poslednje u istoriji ako se sport hitno ne ogradi od politike. Ministri sporta četrdeset zapadnih zemalja dogovarali su organizovanje samita u Velikoj Britaniji sa ciljem konkretizacije daljih razgovara o zajedničkim akcijama u slučaju da ruskim i beloruskim sportistima bude dozvoljeno učešće na Olimpijskim igrama u Parizu sledeće godine. Ranije je ministar sporta i turizma Poljske Kamil Bortničuk izneo ideju o bojkotu glavnih takmičenja na OI 2024.godine. Ovaj predlog je očekivano naišao na podršku u Ukrajini i baltičkim zemljama. Ko još može da se pridruži antiruskoj koaliciji? Koliki pritisak to može da izvrši na MOK? I zašto je svet sporta generalno na ivici novog globalnog rascepa?

Nekonstruktivna koalicija

Pre svega, treba naglasiti da majstori propusta, namerno ili slučajno iz MOK-a još nisu dali nikakva obećanja da će pustiti Ruse i Beloruse u Pariz. U najnovijem saopštenju za štampu Međunarodnog komiteta navodi se da “još nije doneta odluka o ovom pitanju“. Lider Olimpijskog pokreta Tomas Bah predlaže da se razmotri povratak ruskih sportista na svetsku scenu u neutralnom statusu priznajući zabranu nastupa, koja je na snazi od 28. februara 2022. godine, kao diskriminaciju. Mnogi su ove reči shvatili kao prvi korak ka pozivu sportista iz Ruske Federacije u Pariz 2024.godine.

Ideju o povratku podržali su svi kontinentalni olimpijski saveti, kao i nacionalni komiteti zemalja za koje je teško posumnjati u političke simpatije prema Rusiji. Na primer, Australija, SAD i Kanada. Međutim, nisu svi oduševljeni novim zaokretom u politici MOK-a. Ukrajinci su se, očekivano, protivili ublažavanju sankcija, ali je Bah njihov stav nazvao „nekonstruktivnim“. Među ostalim protivnicima, najaktivniji su već pomenuti Bortničuk i šef Danskog olimpijskog komiteta Hans Natorp. Upravo su oni i počeli da prete bojkotom igara i da prave koaliciju za to. O bojkotu se vrlo ozbiljno razgovara, a njegovi potencijalni organizatori ne kriju da takvim alatom vrše pritisak na MOK kako bi naterali ovu organizaciju da stane na određenu stranu u političkom sukobu. S tim u vezi postavlja se pitanje: kako se dogodilo da se Međunarodni olimpijski komitet pretvori u potencijalnog učesnika međudržavnih sukoba? Čak i u najmračnijim vremenima Hladnog rata, sport je uspevao da ostane neutralan, uspešno odbijajući pokušaje da bude uvučen u geopolitičke obračune.

Politička suspenzija na Olimpijadi do sada se dešavala samo u odnosu na sportiste iz Južne Afrike i Jugoslavije, ali se to desilo u okviru sankcija UN i nije isključivalo nastup predstavnika ovih država u neutralnom statusu. Štaviše, da bi se neutralisali budući bojkoti kao način da se izvrši pritisak na MOK, doneta je teška odluka: svaka zemlja koja je propustila igre automatski je dobijala zabranu učešća na osam godina.

Vrednosni monopol

Odluke Baha i njegovih saradnika, usvojene u februaru 2022. godine, pokazale su da je olimpijski pokret spreman da se savije ako se jače pritisne. Sada je ucena bojkotom dobila lep naziv “pretnja integritetu sporta“. A sportski zvaničnici događaje u Ukrajini nazivaju ne bilateralnim sukobom, već kršenjem određenih olimpijskih vrednosti. Ispostavilo se da SAD, nakon što su izvršile invaziju na Irak 2003. godine, ili Izrael, koji je anektirao Golansku visoravan 1981. godine, ili Etiopija, koja je poslala trupe u Somaliju 1996. godine, nisu počinile nikakve sporne akcije sa stanovišta MOK-a. Ali sadašnja situacija definitivno zahteva intervenciju „vladara pet prstenova“.

Istorija sportskih sankcija Rusiji jasno pokazuje da se ovo pitanje smatra nevažnim u većini zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike. Ipak, zapadni blok ne samo da insistira na svom mišljenju, već je spreman da uništi olimpijski pokret radi njega.

Bahov mandat prestaje 2025. godine. Nemac je na čelu MOK-a od 2013. godine, odnosno upravo ceo period aktuelnog geopolitičkog zaoštravanja. Mogle bi mu se uputiti mnoge kritike sa različitih strana, ali do sada je ipak uspevao da spreči rascep olimpijskog pokreta. Bah će morati da ode za dve godine, a ako na njegovo mesto dođe radikalniji zapadni zvaničnik (na primer, aktuelni šef Svetske atletike je Britanac Sebastijan Kou), onda bi političke nesuglasice oko MOK-a mogle postati pogubne. A onda bi Olimpijske igre 2024. mogle biti poslednje u modernoj istoriji. Bar u onom obliku na koji su se svi navikli u proteklih 75 godina.

Predsednik Međunarodnog komiteta za atletiku (World Athletics) Sebastijan Kou tokom intervjua u Glavnom novinarskom centru tokom Olimpijskih igara u Tokiju, 27. jun 2021. (Foto: Charly Triballeau/AFP via Getty Images)

U detaljnom istorijskom eseju autor knjige „Neće biti igara 2024. godine“ Mark Perelman, predavač na Univerzitetu Pariz – Nanter, govori o problemima vezanim za učešće ruskih i beloruskih sportista na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine i, analizirajući istoriju Olimpijskih igara, dolazi do zaključka da je princip neutralnosti koji je izneo Međunarodni olimpijski komitet – samo mit.

Trenutak istorije koji živimo nije pogodan za svečanosti na koje nas zovu majstori sportskog marketinga. Olimpijske igre 2024. u Parizu održaće se u pozadini sukoba u Ukrajini ili nakon njega. Olimpijada će neizbežno dodatno otkriti unutrašnje i spoljašnje tenzije, pre svega u francuskom društvu, a Olimpijske igre 2024. u Parizu, ako se održe, postaće polje velikih međunarodnih i nacionalnih političkih sukoba.

Obračun sa savešću

Pitanje bojkota je uvek bilo na dnevnom redu kroz burnu istoriju Olimpijskih igara. Neutralnost MOK-a poljuljana je pred ruskom specijalnom operacijom u Ukrajini. U jeku nezadovoljstva, savetnik predsednika Ukrajine Mihail Podoljak nazvao je MOK propagandistom rata, ubistava i razaranja, optužujući ga za “licemerje“ i “korupciju“. On poziva na bojkot Olimpijskih igara ako ruski i beloruski sportisti učestvuju u sportskim takmičenjima, uključujući i pod olimpijskom zastavom. Volodimir Zelenski je takođe osudio “licemerje“ MOK-a i “pozvao gospodina Baha u Bahmut da se svojim očima uveri da neutralnost ne postoji…“

MOK i njegov predsednik Tomas Bah mogu dati različite argumente kao odgovor. Na primer, mogu da kažu da “treba da budemo politički neutralni, ali ne apolitični“. I upravo taj narativ, ta glupost o “neutralnosti“ predstavlja se kao blagonaklon odnos prema sportistima, koji ne zaslužuju zabranu učešća na Olimpijadi i ne mogu i ne smeju biti taoci politike. Ipak, neće biti moguće održati “neutralnost“ danas u uslovima neprijateljstava još dugo. Zašto? Uglavnom zato što će se ove igre održati u ratnoj Evropi, u Francuskoj koja je već direktno uključena u sukob, snabdevajući Ukrajince oružjem. A u Evropi sa “političkom neutralnošću“ u sportu, istorijski gledano, nije baš najbolje išlo.

Olimpijske igre 1940. u Tokiju i 1944. u Londonu otkazane su zbog rata na evropskoj teritoriji. Posle Drugog svetskog rata, MOK nije pozvao Nemačku na Olimpijske igre u Londonu 1948. dok uništeni Japan u Drugom svetskom ratu, sa svoje strane, svoju delegaciju uopšte nije ni poslao na te igre. Poraženi u Prvom svetskom ratu (Nemačka, Austrija, Mađarska, Osmansko carstvo, Bugarska) isključeni sa Olimpijskih igara u Antverpenu 1920. godine kao nedavni agresori. Tačnije, njihovi nacionalni olimpijski komiteti nisu pozvani, iako nisu formalno isključeni iz MOK-a.

Predsednik MOK-a Tomas Bah uvek ponavlja da o učešću sportista na Olimpijadi ne bi trebalo da odlučuju države. Pokušava da nas ubedi da odluku donosi samo MOK, na osnovu predloga Nacionalnih olimpijskih komiteta (NOK). Međutim, po kom osnovu se donosi odluka o isključenju ili odbijanju pozivanja na olimpijska takmičenja? Koji su argumenti MOK-a u prilog ukidanju ovako oštrih mera?

Mark Perelman navodi u svojoj knjizi da postoji i takav presedan: Južnoafrička Republika je isključena sa Olimpijskih igara od 1964. do 1988. zbog aparthejda koji se sprovodio u toj zemlji. Nasuprot tome, SSSR nije bio isključen sa Olimpijskih igara nakon što je slomio mađarski ustanak 1956. godine, iako su borbe tada trajale petnaest dana pre početka sportskih takmičenja. Takođe Meksiko nije isključen ni kao organizator Olimpijade 1968. godine, iako je meksička vojska tada ugušila studentske proteste, deset dana pre početka Olimpijade. Sjedinjene Države takođe nisu bile isključene sa Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine, iako su dva meseca ranije bombardovale priobalne objekte Severnog Vijetnama, kao ni 1968. godine kada njihova vojska već otvoreno izvršila invaziju na Vijetnam.

San o miru ne umire

Istorijski gledano, pitanje “olimpijskog primirja“ je složeno: još u danima prvih grčkih olimpijskih igara mnogo vekova pre nove ere, upravo ovo primirje je postignuto mirovnim sporazumom između tri kralja grčkih gradova-država: Ifita, Kleostena i Likurga iz Sparte. Svrha sporazuma je bila da sportisti i gledaoci iz ovih gradova, koji su gotovo stalno bili u ratu, mogu bezbedno da učestvuju na Olimpijskim igrama. Ali to je bio privremeni i delimični mir između samo tri od mnogih grčkih država. Ideja koja je stvorena kasnije da je primirje za vreme Olimpijskih igara među Grcima bilo univerzalno i dugo – ova ideja je zapravo obmana ili mit.

Četiri dana nakon završetka Zimskih olimpijskih igara 2022.godine u Pekingu, Rusija je pokrenula specijalnu operaciju u Ukrajini, (prema američkim obaveštajnim podacima, Si Đinping je tada nagovorio Vladimira Putina da odloži početak operacije na nekoliko dana)  čime je prekršila olimpijsko primirje, koje se mora poštovati tačno nedelju dana pre početka Olimpijskih igara i nedelju dana nakon završetka igara. Ovo je prvi put da je MOK sankcionisao čitavu naciju zbog kršenja olimpijskog primirja.

Rusija je kao država već isključena iz olimpijskog takmičenja od 2018.godine zbog doping skandala: na Zimskim olimpijskim igrama u Pjongjangu (2018) u Južnoj Koreji nije bilo ruske zastave, ali je na transparentu pisalo “Olimpijski sportisti iz Rusije“. Ruski olimpijski komitet na Olimpijskim igrama u Tokiju (2021.) i Zimskim olimpijskim igrama u Pekingu (2022.) na transparentu je označen kao “ROK“. Ruski sportisti nisu imali pravo da marširaju pod svojom nacionalnom zastavom tokom ceremonije otvaranja, ali su imali pravo da prisustvuju takmičenju nakon što su pružili dokaze da nisu dopingovani.

Ruski sportisti bez nacionalnih obeležja na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Tokiju (Foto: Doug Mills/The New York Times)

U saopštenju za javnost od 28. marta 2023. godine, Izvršni odbor MOK-a podsetio je na svoje upozorenje bez donošenja konačne odluke o učešću ruskih sportista na Olimpijskim igrama 2024. u Parizu: “Neprijateljstva koja su u toku su flagrantno kršenje Olimpijskog primirja, koje je bilo na snazi na početku sukoba, pa stoga krše Olimpijsku povelju“.

MOK objašnjavajući svoj stav kaže da ova sportska organizacija nema za cilj da zaustavi oružane sukobe koji se sada vode između različitih zemalja. U svojoj deklaraciji MOK navodi 70 drugih oružanih sukoba i ratova koji se dešavaju u svetu […], posebno na Bliskom istoku, na Rogu Afrike i Južnom Kavkazu. Sa stanovišta MOK-a, vojske, ratovi i politika moraju ostati van sporta, sa  uverenjem da “igre mogu biti primer mira kada su svi podložni istim pravilima i poštuju jedni druge“. Sve ove diplomatske suptilnosti, igra reči i trikovi MOK-a teško da mogu da sakriju još dve očigledne činjenice. Prvo, totalna politizacija Olimpijskih igara je već završena, i drugo, MOK je zapravo skinuo sa sebe svaku odgovornost za proces same politizacije.Izvršni odbor MOK-a dozvoljava međunarodnim federacijama, ponekad u sukobu sa nacionalnim federacijama, da odlučuju o sudbini sportista i preporučuje: “Sportisti sa ruskim ili beloruskim pasošem mogu da se takmiče, doduše na individualnoj osnovi“. Takvi sportisti će morati da dokažu da ne podržavaju specijalnu vojnu operaciju, da ne služe vojsku i da ne uzimaju doping. (Šta je ovo ako ne politizacija?) A ko će sve ove uslove da proverava? Ko može da veruje u takva obećanja?

Politizacija sporta, nažalost, nikako nije novost: Olimpijske igre su odavno obeležene ozbiljnim političkim igrama kao posledicama, što je potpuno suprotno nekadašnjem duhu olimpizma. Kada se tome dodaju ekonomski efekti kao potvrda da su i letnja i zimska olimpijada postale profitabilan posao, ne treba da čudi što su mnogi principi iz Olimpijske povelje odavno pogaženi i bačeni u blato od najrazličitijih interesa, velikih i malih, na sve neizvesnijoj planeti.

Nakon zahteva Ukrajine MOK-u da njihovi sportisti ne nastupaju pored ruskih sportista, razgovori koji nemaju veze sa sportom ponovo su pokrenuti. “Ukrajinskim sportistima ne bi trebalo dozvoliti da se takmiče u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Parizu ako učestvuju i Rusi“, rekao je nedavno ukrajinski ministar Oleh Nemčinov.

Bila je to više nego jasna reakcija Kijeva na preporuku MOK-a “da se ruskim i beloruskim takmičarima dozvoli učešće na međunarodnim takmičenjima, ali pod neutralnom zastavom i samo ako javno ne podrže rat Rusije u Ukrajini“.

Pravo rešenje 

Preporuka MOK-a je, očekivano, izazvala ogorčenje u Rusiji, a na osnovu odluke ukrajinskih vlasti, ukoliko bi bilo koji ukrajinski sportista učestvovao na takmičenju gde ima i Rusa, njihovi sportski savezi bi mogli da izgube “nacionalni status“. Od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, ruskim sportistima i klubovima zabranjeno je učešće u gotovo svim takmičenjima od početka rata.

I beloruski sportisti trpe zbog toga što je njihova zemlja, odnosno predsednik Aleksandar Lukašenko, označen kao glavni saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina.

“Pretnja bojkotom Olimpijskih igara protivna je osnovama olimpijskog pokreta i principima za koje se zalaže“, poručio je MOK, pre svega Ukrajini, podsećajući da je to kršenje Olimpijske povelje “koja obavezuje sve nacionalne Olimpijski komiteti za učešće na Olimpijskim igrama slanjem sportista.“Kao što je istorija pokazala, prethodni bojkoti Olimpijskih igara nisu postigli političke ciljeve i služili su samo za kažnjavanje sportista“, rekao je Bah.

Kako sada izgleda, jedino dobro rešenje za olimpijski pokret, sve zemlje i sve sportiste sveta, bio bi okončanje ratnog sukoba u Ukrajini, koji je potpuno neizvestan i ne zavisi ni od sportista ni od MOK-a. Nema sumnje kako će se pretnje između MOK-a, nacionalnih komiteta i političara razmenjivati u narednih godinu dana, a ko će se konačno pojaviti na Jelisejskim poljima znaće se tek tokom prozivke u olimpijskom selu.

Ako se rat nastavi, već se može tvrditi da će se postojeća polarizacija produbiti i da će mnoge zemlje zapravo pribeći bojkotu, kao što su to činile mnogo puta do sada. Neki od najvećih bojkota Olimpijskih igara nastali su političkim prilikama tog vremena ili su posledica izbijanja oružanih sukoba.

U Montrealu su 1976. godine sportisti iz 33 uglavnom afričke zemlje protestovali i bojkotovali Olimpijske igre zbog Novog Zelanda, čija je ragbi reprezentacija bila na turneji po Južnoj Africi, gde je vladao režim aparthejda.

Zbog sovjetske invazije na Avganistan, čak 66 zemalja, uključujući SAD, nije poslalo svoje sportiste u Moskvu u znak protesta 1980. godine, a Moskva je uzvratila četiri godine kasnije kada nije poslala sportiste iz Sovjetskog Saveza i 17 drugih saveznika u Los Anđeles u znak „osvete“.

Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine (Foto: Yuri Belinsky/TASS)

Predugačak je spisak “olimpijskih“ nesuglasica, od bojkota, ucena, zakazivanja i odlaganja Olimpijade, čiji bi akteri redovno zaboravljali da su stari Grci radili upravo suprotno: zaustavljali su ratove da bi Olimpijada bila održana.

Vlade se danas takmiče koliko će milijardi dolara uložiti u organizaciju igara, što samo po sebi potvrđuje da su pored sporta i politike u pitanju i ekonomski projekti za pokazivanje sopstvene moći. Ovo nije samo vremenski udaljeno od samih početaka, odnosno 5. veka pre nove ere, kada se persijski kralj Ksereks uverio u neke od osnovnih principa Olimpijade.

Kada je sa moćnom vojskom od 300.000 ljudi krenuo u pohod na Grčku, stigao je do Termopilske klisure i odmah primetio da će se protiv njega boriti samo 7.000 Grka, od kojih 300 Spartanaca.Na pitanje zašto ima tako malo Grka, rečeno mu je da su svi odrasli Grci bili na Olimpijadi. Kada je ponovo Ksereks upitao koja je nagrada za pobednika Olimpijskih igara, pošto je toliko Grka odustalo od bitke , dobio je odgovor da je to venac od grančica divlje masline. Zatim se jednom od persijskih vojskovođa obratio:“Teško nama, Mardonije, kada nas vodiš u boj protiv takvih koji se ne bore za novac, nego za slavu.“

Grci su obnovili igre 1896.godine upravo na sličnim principima uspostavljenim u antičko doba, ali uz postepen i sve veći uticaj novca i politike. Kada su prošle godine počela ratna dešavanja u Ukrajini, bili smo svedoci još jedne histerije koja nije imala mnogo veze sa ratom. Žrtve su gotovo svi Rusi, uključujući i davno preminule velikane ruske i svetske baštine. Kao da je za sve ono što se dešava u Ukrajini odgovoran Čajkovski, Dostojevski ili neko drugi. Isto bi moglo da se desi i sportistima. Možemo li da zamislimo, na primer, svetsku tenisku scenu ili olimpijski turnir bez Medvedeva, Kačanova ili Rubljova? Teško.

Dobri šerif

U kontekstu zapadno-ruske eskalacije praćene masovnim isporukama vojne opreme i savremene municije Kijevu, pritisak na Rusiju se povećava i uz pomoć drugih, indirektnih sredstava. Pored ekonomskog pritiska i sankcija, sada je u sledećoj fazi od velikog značaja postalo prisutnije i podrivanje morala ruskog naroda i produbljivanje raskola u ruskom društvu.

Upravo je u tu svrhu šef Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomas Bah nedavno uzburkao ovdašnje javno mnjenje. Odlučio je da opovrgne sopstvenu nezakonitu zabranu učešća ruskih sportista na predstojećim Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine, dozvolivši njihovo prisustvo na ovom turniru u statusu koji je već mnogima poznat – pod maskom drugorazrednih lutalica: bez zastave, grba, himne i drugih državnih simbola.

Tomas Bah, nekadašnji mačevalac na floti, koji je po nalogu zapadnonemačkih vlasti propustio Olimpijske igre 1980. godine u Moskvi i zbog toga propustio priliku da se po drugi put popne na najviše postolje, pokušava da se prikaže kao pravi sledbenik Pjera de Kubertena. Danas, kao stalni i neprikosnoveni šef MOK-a, on je ipak pretvorio olimpijski pokret u platformu za promovisanje modnih i drugih trendova globalizma.

U jeku skandalozne antidoping provokacije, Bah je odigrao ulogu “dobrog šerifa“ u odnosu na ruski olimpijski tim, navodno mu obezbedivši prisustvo na Olimpijskim takmičenjima u Rio de Žaneiru, Pjongjangu i Pekingu.Sportski funkcioneri i njemu bliski do danas odaju priznanje šefu MOK-a što je dozvolio ruskim sportistima da prisustvuju olimpijskim sportskim nadmetanjima, a da nisu opterećeni simbolima državnog suvereniteta Rusije.

Ispitivanje javnog mnjenja u Rusiji je već počelo da bi se odobrilo slanje olimpijaca obučenih o trošku državnih/javnih sredstava u Pariz kao slobodnih lutalica – odnosno da zvanično ne predstavljaju „sportiste iz Rusije“.

U diskusijama u emisijama na temu učešća ruskih sportista mišljenja su bila podeljena – veterani olimpijskog pokreta su pozivali da se spreči još jedno poniženje svoje zemlje u Parizu, dok su prisutni aktivni sportisti isticali da ne vide veliku razliku između nastupa pod nacionalnim barjakom ili bez njega.

Elenina poruka

Elena Vjalbe čije ime 1988.godine uvršteno u Ginisovu knjigu rekorda kao skijašice koja je osvojila najviše medalja na Olimpijskim igrama i svetskim prvenstvima iznela je svoj stav koji deli i velika većina drugih:

„Mora da postoji apsolutno jasan koncept, razlog zašto su vam oduzeta zastava i himna. Razlog zašto smo prošlu Olimpijadu prošli bez nacionalnih simbola, čak i ako je ovaj razlog nepošten prema nama, znamo. Sada je to sasvim druga priča. Moje ubeđenje, moje lično mišljenje – ne znam da li će se sa ovim mišljenjem složiti čelnici našeg sporta, Ruski olimpijski komitet ili predsednik naše zemlje, ali ja živim u slobodnoj zemlji i imam pravo da ga izrazim: ako sada idemo na Olimpijske igre pod neutralnom zastavom, onda ćemo izazvati izvesnu mržnju, eskalaciju i negodovanje naših navijača. To će dovesti do raskola u društvu.

Mnogo porodica sada imaju rođake u novom svetskom ratu. Oni leže u rovovima na prvoj liniji fronta i svakodnevno rizikuju živote da mi živimo u miru. Za mene je sportista svetinja, ali u ovoj situaciji, nikome od svojih sportista neću reći: ’Uprkos svemu, čak i pod belom zastavom morate ići na Olimpijske igre’. Da sam sada sportiskinja, otišla u Koreju bez zastave i himne, otišla u Kinu pod zastavom ROK-a, a kada bi mi ponudili da idem na Olimpijadu pod belom zastavom MOK-a, čak i da mogu da osvojim najmanje pet zlatnih medalja, odbila bih. I to ne zato što je moj rođak tamo, u SVO, i što sam jako zabrinuta za njega, već jednostavno zato što mnogo volim svoju domovinu.  Čini mi se da ne treba dozvoliti da čitav život bacim pod noge.“

Ruski predsednik Vladimir Putin i bivša skijašica Elena Vjalbe nakon dodele ordena „Za zasluge prema otadžbini“ I stepena, 2014. godina (Foto: Kremlin.ru)

Argumenti zagovornika kampanje protiv olimpijske golgote koju priprema Zapad ne mogu da izdrže čak ni površnu kritiku. To što neki od olimpijaca neće videti Jelisejska polja i time sniziti svoje profesionalne kvalifikacije, ne zanima rodbinu i prijatelje onih pravih muškaraca koji su danas zauzeli mesta u borbenim redovima ruske vojske, kao ni one sugrađani koje stalno terorišu ukrajinske trupe i specijalne službe u novim regionima Rusije i u pograničnim oblastima.

S tim u vezi, postavlja se logično pitanje za pristalice „neutralnih“ učešća u Parizu – da li se oni, kao građani Ruske Federacije, slažu sa ciljevima Novog svetskog poretka?

Dodatno oruđe

Olimpijska takmičenja danas nisu sportski forum građana različitih država. U 21. veku ovo je uspešan privredni poduhvat i masovna predstava planetarnih razmera uz učešće profesionalnih sportista, dok je sam MOK podržan uglavnom doprinosima transnacionalnih korporacija i reklamnom podrškom medijskih imperija .

Sada MOK, formalno na sopstvenu inicijativu, pokušava da odluči o sudbini čitave sfere međunarodnih odnosa. Ali nacionalnim vladama je sada zabranjeno da bojkotuju Olimpijske igre pod pretnjom osmogodišnjeg povlačenja sa budućih svetskih takmičenja.

Kada se ruski sportisti, posle 4-8-12 godina, ponovo nađu u redovima sportista iz drugih zemalja u olimpijskoj zajednici, očigledno će ostati crne ovce na pozadini brojnih transrodnih osoba, nebinarnih ličnosti, nekada potlačenih naroda i ko zna čega još. U korist ovih kategorija verovatno će biti uspostavljene i odgovarajuće kvote u nacionalnim timovima i uvedeni povlašćeni uslovi za ocenjivanje prikazanih rezultata, po ugledu na Holivud, gde se sada zvanično zahteva prisustvo različitih manjina među filmskim junacima.

Kada su pre nekoliko godina bile u punom jeku rasprave o odlasku na olimpijske turnire van reprezentacije i bez državnih simbola, bilo je poziva na kompromis sa međunarodnim partnerima. Danas je sasvim očigledno da sporazum sa kršenjem prava ruskih sportista tačno kopira stav o zloglasnim Minskim sporazumima – i tada i sada, rezultat je prevara i nova poniženja, a sport je samo dodatno oruđe u džinovskoj mreži antiruskih sankcija.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Jae C. Hong/AP

 

UPUTNICE
_________________________________________________________________________

– 1 – https://www.sport-express.ru/olympics/reviews/olimpiada-2024-v-parizhe-i-ee-boykot-v-sluchae-uchastiya-rossii-kakie-strany-podderzhali-ideyu-2032569/

– 2 – https://inosmi.ru/20230417/olimpiady-262254952.html

– 3 – https://inosmi.ru/20230417/olimpiady-262254952.html

– 4 –   https://inosmi.ru/20230417/olimpiady-262254952.html

– 5 –  https://rg.ru/2023/03/23/glava-mok-vystupil-za-uchastie-rossiian-v-olimpiade-v-parizhe-i-protiv-principov-kollektivnoj-viny.html

– 6 – https://www.segodnia.ru/content/268576

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Svet
Pratite nas na YouTube-u