Da li smo svi krivi za zločine?

Ne bih koristio termin krivice, prepuštajući ga sudovima, već bih radije govorio o odgovornosti. Krivica nas navodi da motrimo na druge, dok će nas odgovornost usmeriti ka sebi

U filmu „Noć veštica“ Džona Karpentera imamo lik serijskog ubice koji je prvi zločin počinio u detinjstvu, pobivši članove svoje porodice. Ono što je najzanimljivije je što u filmu nije ponuđen nikakav motiv za izvršenje zločina, niti je navedena predistorija, na primer, porodičnog nasilja, kojom bi mogao da se objasni zločin ili psihičko stanje ubice. To značajno, možda i ključno, doprinosi jezovitosti ovog filma, omogućivši da glavni negativac bude opisan terminima poput čistog zla, a njegov status do kraja ostaje na razmeđu između realistično tretiranog psihopatskog ubice i čudovišta onostranog porekla. On postaje predstava zla koje se pojavilo niotkuda i ničim izazvano narušilo mir stanovnika malog američkog grada, dobijajući vanrednu metaforičnu i projektivnu snagu za različite društvene, kulturne, etičke i ontološke strahove, nelagodnosti i nedoumice.

Ovim filmom u kontekstu masovnog zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, ne želim niti da dajem dijagnoze ili sugerišem mentalno ili bilo koje drugo stanje počinioca, pa čak ni da se bavim društvenim, kulturnim i medijskim implikacijama ovog događaja, već pre svega da se pozabavim pitanjima motivisanosti i uzročnosti, koja od početka uznemiravaju veliki broj građana. Ljudi razumljivo žele da nađu uzrok i relativno jasno objašnjenje određenih drastičnih činova, kako bi donekle stabilizovali svoju sliku sveta, u kojoj i pored svih turbulencija ipak sve ostaje na svom mestu, jer se sve može objasniti, a sopstvena savest umiriti.

Neobjašnjivo ludilo

Veliki broj ljudi suočenih sa izazovom drastičnog događaja u centru Beograda, spremno je potrebu za osloncem koji donosi makar i prividno otkrivanje uzročno-posledičnih veza i motivacionih lanaca, ispoljavalo kroz traženje krivca, od političkih vlasti, preko odjeka globalnih društvenih i kulturnih transformacija čiji smo svedoci i protagonisti poslednjih decenija, uključujući i nove trendove u obrazovnim politikama, pa do skrivennh centara moći, medija, novih tehnologija i vršnjačkog nasilja. Sve su to relevantne teme, koje treba istraživati, pa i u kontekstu pomenutog događaja, ali pod uslovom da nam lažne utehe i apstrakcije ne postanu zamena za istinu, odnosno opravdanje da okrećemo glavu od nekih teških činjenica o ljudskoj prirodi, koje nas duboko uznemiravaju i koje najčešće ne želimo da priznamo ni sebi samima.

Drugim rečima, kad se ovakve stvari dogode, ne smemo da okrećemo glavu od bezdana ljudske prirode, od ogromne razlike između čovekovog spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, lica i naličja koje ima svaki čovek, pa i nama najbliži, pa i i mi sami. Da se suočimo sa tim koliko malo znamo jedni od drugima, pa i najbližima, pa i samima sebi. A da pri tome ne zapadamo u paranoju, apsolutno nepoverenje prema svemu i svakome, i da svoju životnu praksu ne temeljimo na uverenju o društvu kao zverinjaku, u kom se nekako mora preživeti (i pobediti), i gde smo valjda samo mi i eventualno naši najbliži izuzeti iz opšte zveropodobnosti društva i sveta. Treba živeti, treba biti otvoren prema ljudima, ali i biti svestan da postoji iracionalnost, ludilo, da nije moguće sve objasniti, naročito ne jednostrano i samorazumljivo. Da živimo u svetu u kom je moguće da dete učini strahovit zločin, i da ne postoji objašnjenje koje će nas trajnije umiriti nalaženjem jasnih uzroka, motiva i povoda, i koje će nas uveriti da se tako nešto nama nikada ne može dogoditi.

Cveće ispred OŠ Vladislav Ribnikar nakon nezapamćenog zločina 3. maja (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)

Među različitim tvrdnjama, pojavila se i ona da smo svi krivi za ono što se dogodilo. U tome donekle ima istine, jer biti član društva i građanin države svakako podrazumeva određene odgovornosti, makar se one ogledale u pristajanju ili povlačenju pred izvesnim odlukama, fenomenima i procesima na koje smo makar u izvesnoj meri mogli da utičemo. Takođe, postoji i religijska ili ontološka teza o tome da smo svi krivi za sve, koja je s razlogom bliska umu i srcu pravoslavnog hrišćanina, i koja ima svoju istinu. Svi smo stvoreni od istog Tvorca, po njegovom obrazu i podobiju, svi delimo jednu ljudsku prirodu i posledice pada i, što je najvažnije, Hristos je stradao za sve nas, bez izuzetka.

Svet je složen i dinamičan i svi smo povezani često nevidljivim nitima. Ipak, ovde treba biti oprezan, naročito kad su u pitanju konkretni ljudi i događaji, kako nas tvrdnja da smo svi krivi ne bi odvela ka zaključku da zapravo nije kriv niko i ka opštem relativizmu. Što nas opet, na jedan perverzan način, pod vidom preuzimanja nekakve apstraktne kolektivne krivice, zapravo oslobađa istinske lične odgovornosti, jer ako su krivi svi, ja nisam kriv ništa više od drugih, odnosno nisam kriv uopšte.

Koncept odgovornosti

Ali ja ovde ne bih koristio termin krivice, prepuštajući ga sudovima, već bih radije govorio o odgovornosti. Kad govorimo o krivici skloniji smo da motrimo na druge, dok će nas odgovornost pre usmeriti ka samom sebi, ali i ka odgovorima složenijim od umirivanja savesti time što smo upirali prst u nekoga kog smatramo krivim za sve i time pomislili da smo problem rešili jednom za svagda. Pojam odgovornosti je ipak složeniji i dinamičniji jer podrazumeva odnos, refleksiju, perspektivu koja je usmerena unapred, za razliku od krivice, koja implicira jednoznačna i mehanička uzročno-posledična objašnjenja, koja najčešće pojednostavljuju i pasiviziraju, Otkrili smo krivca i to je to, utešeni smo, samo ga još treba  kazniti, i stvar je završena. Odgovornost ipak postavlja pitanja i njene perspektive su šire, temeljnije, obuhvatnije i dugotrajnije.

Građanski koncept odgovornosti počiva na pravnoj subjektivnosti svakog pojedinca, koji ima određene institucionalne mogućnosti da utiče na pojedine odluke i trendove u svom društvu i državi. Ontološki koncept odgovornosti temelji se ljudskoj stvorenosti, bogolikosti i slobodi. Hrišćanin se mole za ceo svet, za znane i neznane, čak i neprijatelje, i njegova komunikacija, pa time i odgovornost, u osnovi nema prostorno-vremenskih granica.

Ipak, svako od nas je ličnost za sebe, jedan jedinstven i neponovljiv mikrokosmos čije je vreme na ovoj i ovakvoj zemlji ograničeno. Mi nismo bogovi koji sve mogu preurediti prema svojim željama, svakome pomoći, svakoga spasiti, svima ugoditi. Neke stvari prosto prepuštamo Bogu, poštujući takođe slobodu drugih ljudi da čine makar i ono štetno za njih. Jer naši kriterijumi su često pogrešni, naši uvidi ograničeni i niko od nas ne može uvek biti u pravu, sve znati, pa čak ni ono šta je za njega samog dobro i korisno.

Vladimir Kolarić u emisiji na TV Hram (Foto: Snimak ekrana)

Dakle, molićemo se za sve i svakog, pomoći svakome kome treba i koliko možemo, ali moramo znati da su naše moći male i da se bavimo najpre sobom, ne egoistički, samo svojim potrebama i interesima, nego pazeći na sopstvene misli, reči i dela. Pa i kad se dogode drastične stvari, poput zločina u Beogradu, koje nismo mogli ni da predvidimo ni da ih sprečimo, molićemo se i nastojati da naše ponašanje bude takvo da kod naših najbližih ne unosi smutnji, ne ubija život. Takođe, prihvatićemo da svi imaju svoju slobodu i odgovornost, što važi i za izvršioca, koliko god godina imao. Viktor Frankl je pisao kako čovek uvek ima nekakvu mogućnost izbora, što važi čak i za pacijente sa dijagnozom teških oblika shizofrenije. Za verovati je da takav izvor imaju i počinioci masovnih zločina sa dijagnozama poput antisocijalnog poremećaja ličnosti i sličnim. Čovek nikad nije slepo oružje neumoljive sudbine, nikada i niko. To je ono u šta verujemo i što je istina.

Dakle, odgovoran je izvršilac, jer veliki bezdan i veliko zlo može biti u čoveku. Odgovorni su i mnogi drugi, odgovorni su i društvo i institucije, ali ne smemo se gubiti u apstrakcijama. Jer društvene i političke promene mogu biti dobre i često su poželjne i neophodne, pa okidač za njih mogu biti i drastični događaji poput ovog. Ali nijedna politička vlast, ni jedna društvena promena neće iz korena promeniti ljudsku prirodu. I ne smemo od političke vlasti tražiti da nam bude vaspitač i učitelj vrlina, jer to je pozicija robova, a ne slobodnih ljudi. Politička vlast je za mnogo šta odgovorna i građani treba da se bore za njeno poboljšanje ili eventualnu smenu, ali nijedna promena neće doneti raj na zemlji niti raspršiti mogućnost da dete može učiniti zastrašujuće stvari. Kada to shvatimo, možemo se usredrediti na očekivanje i predlaganje konkretnih i primenljivih rešenja koja mogu unaprediti društvo u kom živimo, uključujući i bezbednost u školama i prevenciju nasilja.

Sile zla

U osnovi, i kao i u svemu ostalom, treba biti trezven i realističan, jer samo takvi i mogu biti delatni, a ne one koji besne, morališu, pokazuju licemerno saosećanje, iščuđavaju se nad svim što prevazilazi njihovo usko privatno iskustvo ili šire dezinformacije i konfabulacije. U teškim trenucima treba biti koristan i od pomoći, utešan koliko se može i svakako istinit, a ne dodatno zbunjivati i zastrašivati ljude, jer i u tome je naša odgovornost. Ne možemo učiniti da se nije dogodilo ono što se već dogodilo, ali možemo uticati na posledice, na naš i odnos drugih ljudi prema onome što se dogodilo. Da osmisle, nastave dalje, pa i da delaju.

Često se povodom zločina u beogradskoj školi govorilo o zlu, ne samo kao o metafori, nego realnom entitetu, ili kao o izrazu i posledici pale ljudske prirode i delovanja demonskih sila. Hrišćani naravno veruju u postojanje demonskog sveta koji utiče na ljudske misli, reči i dela, ali i tu treba ostati oprezan pred tajnom i ne rasipati se olako pričama o delovanju zlih sila, jer malo nas ima dovoljno životnog i duhovnog iskustva i moći rasuđivanja za tako nešto. I svakako ne treba širiti parališući strah pred silama uništenja, koliko god verovali u njihovu realnost, posebno ako nam se sva vera temelji na sili vaskrsenja Hristovog. Prethodnih dana je bilo potrebno pojačano se moliti, pričešćivati, paziti na sebe i bližnje, to je nesporno, jer zlo ume da deluje poput zaraze, ume da nas poljulja i obeshrabri, što može da ima ozbiljne posledice na naše duševno i duhovno zdravlje.

Vernici sa svećama ikonama u protestnoj šetnji, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)
Vernici SPC sa svećama i ikonama, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)

Ipak, tim povodom pozvaću se na još jedan film, ovaj put „Isterivača đavola“ Vilijama Fridkina, verovatno najpoznatiji film o od demona posednutom detetu. Ako je nemotivisanost zločina u „Noći veštica“ vrlina, ovde se o nemotivisanosti zaposedanja baš ovog deteta može govoriti pre kao o mani. Dok nemotivisanost postupaka ubice iz Karpenterovog filma potencijalno upućuje na složenost i nepredvidljivost ljudske prirode, uz široku mogućnost metaforičkih čitanja, zaposednutost devojčice kod Fridkina pre upućuje na verovanje da su ljudi igračka u rukama demona, u rukama zla, od koje ih eventualno može osloboditi samo institucionalna (Katolička) crkva, bez razmatranja bilo kakve odgovornosti posednutog ili njegovog neposrednog okruženja. Dakle, nismo kao ljudi ni igračka slepe sudbine ni igračka demona. Uvek imamo mogućnost izbora, mada često pokleknemo i svakome se može desiti da poklekne. Baš zato treba da pazimo na sebe i konkretne ljude oko nas, i u tome je naša najveća odgovornost. Da unosimo malo svetlosti u živote, a ne da samo presuđujemo i osuđujemo, pravimo se pametni ili praznoslovimo. Znamo da ćemo pasti, i mi i oni oko nas, ali treba imati sposobnosti da se ustane i nastavi. I tako stalno iznova, sa svetlom u očima.

Svako naše samoljublje i sujeta su koren onog osnovnog ljudskog poriva da postane bog umesto Boga, dok se najveći zločinci to zato što su tu strast razvili do vrhunca, uključujući i one koji su zločin počinili bez spoljašnjeg interesa i motiva, bez ikakvog traga empatije i kajanja. Oni su samo hteli da postanu bogovi, da prilagode stvarnost i svet sebi. Ono što mi stalo radimo u malim dozama, svojim sitnim sujetama i pakostima. Ali radimo zato na sebi, da te doze ne bi narasle, pa prerasle i nas same, naš sopstveni ljudski lik, odnosno našu sopstvenu mogućnost da ih kontrolišemo. Da se ne predamo u ruke zla ili nadahnemo druge da im se predaju.

Ne sudimo, ali budimo odgovorni, a ta odgovornost po pravilu u sebe uključuje svest da nismo svemoćni. Ali nismo ni rođeni bez ikakvog smisla i svrhe. Mnogi putevi su uvek pred nama, makar ih mi i ne videli. Zato se molimo Bogu da nam otvori oči i da ih otvori svima koji stoje nad bilo kojom od provalija sopstvenih života.

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Miloš Milivojević

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u