Posttraumatski režim i potčinjavanje Srbije

Nakon masovnog zločina u OŠ Vladislav Ribnikar usledio je ceo niz manipulativnih teza u kojim se za taj događaj okrivljuje srpsko društvo, nacionalizam, čak i priča o bici za Košare

Nakon zločina u „Ribnikaru“ u građanskoj (autokolonijalnoj) Srbiji zavladala je histerija tumačenja zločina preko kolektivne, nacionalističke patologije srpskog društva. Tim tumačenjem težilo se:

1. proizvodnji politički korektnih afekata zgražavanja nad „srpskim nacionalizmom“, kao izvorištem svih društvenih zala;

2. širenju diskvalifikativa „nasilja“ na čitav jedan sektor ideja i istorijskih događaja;

3. preuzimanju uloge moralnog sudije koji definiše korene nasilja i koji – preko uspostavljanja režima traume – dobija pravo da određuje načine uklanjanja i prevazilaženja užasa (terror management);

4. diskvalifikovanju političkih neistomišljenika kao čudovišnog Drugog, tj. kao trajne opasnosti po građanski (autokolonijalni) mir i poredak;

5. potvrđivanju i ukonačenju negativnih autostereotipa, koje „građanska Srbija“ sistematski proizvodi – kao idološkog opravdanja za nova (kolonijalna) nasilja.

Osnovna mesta te interpretatia hysterica bila su ova.

1. Srpsko društvo je sui generis nasilničko. „Imamo ono što se može označiti kao patološko društvo“ – „čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja“ (Ratko Božović). „Nasilje je osnovna odlika ovog društva“ (Ivan Medenica – „za razliku od civilizovanog sveta“, dodaće on malo posle). „Srpsko društvo je poslednje tri decenije bolesno (od nasilja) i treba da se leči“ (Boris Varga). Ovde se, uistinu, „nasilje  planski proizvodi i obnavlja već trideset godina“ (Ivan Medenica). „Trulo srpsko društvo“ je, jednostavno, takvo da „naša deca obitavaju u medijskoj kulturi i društvenom miljeu koji su agresivni, nasilni, patrijarhalni, mačistički i militarizovani“ (Aleksej Kišjuhas). „Među nama dominira mačo kultura“ (Ženska platforma za razvoj Srbije), i, uopšte, imamo „odsustvo empatije kao prognane kategorije čovečnosti u srpskom društvu“ (Momčilo Đurđić). „Srpsko društvo uporno odbija da prekine nit nasilja koja ga vodi u nove krugove nesreće“ (Sofija Mandić), zbog čega nam je upravo sada „došlo na naplatu 30 godina kolektivne traume života u Srbiji“ (Dubravka Stojanović).

2. Koren nasilja je srpski nacionalizam. Krivo je „naše jezivo lice, mamurno od (č)etničkog nacionalizma“ (Aleksej Kišjuhas). „Ta društvena patologija i nasilnička atmosfera započeli su davno – planeri su bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković“, dok je „Slobodan Milošević bio izvršilac“ (Vesna Pešić). Za zločin u „Ribnikaru“ krivi su srpski nacionalisti koji su, još devedesetih, „naoružali ovaj narod – prethodno mu objasnivši da mu dušmani nisu dali da svoju pravu narodnost razvije i pokaže“ (Teofil Pančić). Zločin se desio zbog „normalizovanog nacionalizma, šovinizma, klerikalizma, ratnih zločina i slavljenja ratnih zločinaca“ (Pavle Radić). Ubistvo dece u „Ribnkiaru“, uopšte, učinak je toga što nam je „škola autoritarna i agresivna, gde se iz istorije i drugih `nacionalnih predmeta` seje zlo i mržnja prema drugima“ (Dubravka Stojanović).

3. Zločin u „Ribnikaru“ završni je rezultat srpske agresije iz „ratova tokom devedesetih (Nikola Krstić). On je izraz „nečiste savest celog kolektiva zbog okrvavljenih ruku u komšiluku – negiranja najtežih ratnih zločina u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu“, zbog čega „svaki dalji korak vodi ka nasilju“ (Boris Varga). „Stiglo je na naplatu doba u kojem se izdašno pumpana agresija prema spolja, sada okreće ka unutra“ (Aleksej Kišjuhas) – jer, „genocid i zločin nema gde da se vrati nego sopstvenoj kući“ (Snežana Čongradin). „Ovo društvo je frustrirano, jer ne možeš zaboraviti ono što se dešavalo u Bosni, četvorogodišnju opsadu Sarajeva, gencid u Srebrenici, ubistvo osam hiljada ljudi, bacanje cveća na tenkove koji su išli na Vukovar“ (Judita Popović);

Aleksej Kišjauhas (Foto: Medija centar Beograd)

4. Za zločin u „Ribnikaru“ kriva je srpska „sistematska negacija zločina u ratovima u bivšoj Jugoslaviji“ (Sofija Mandić). Kriv je „nerazrešen mračni talog zločinačke prošlosti“, odnosno „smrad nerazjašnjenih zločina (…) vladajuće politike 90-tih, koje je ojadilo susede i razorilo Srbiju“ (Pavle Radić). Jer, “u Srbiji, nikada nije bilo ozbiljne debate o ratovima i zločinima devedesetih – zašto su se ti ratovi dogodili, koliko je ko odgovoran, kako smo uspeli da odemo u rat četiri puta. Nema pominjanja kako smo došli do potpune dehumanizacije – da budemo toliko indiferentni prema zločinima, bez ikakve empatije za žrtve” (Dubravka Stojanović). „Smrt dece na Vračaru i u Mladenovcu počela je onda kada su roditelji današnje dece javno učeni da srpske snage u Sarajevu snajperom ne gađaju i ne ubijaju decu“ (Sofija Mandić).

5. Jedan od glavnih generatora nasilja je „omniprezentna Srpska pravoslavna crkva – ona uvek pronađe način da sve to aminuje, zaključno sa ovim sramnim istupom Patrijarha Porfirija“ (Ivan Medenica). Reč je o „ambiciji potpuno politizovane crkve da u svemu ovlada društvom“ (Pavle Radić). Ne samo da je krivo svojevremeno „proglašenje Vladike Nikolaja Velimirovića za sveca“ (Momčilo Đurđić), već je kriv i patrijarh Porfirije koji je „bio član RRA – tela koje je jednoglasno odlučilo“ da „Pinku da frekvenciju“, a što je omogućilo „ubici iz Mladenovca da može da obožava, imitira dok gleda“ (Biljana Srbljanović).

6. Postoji nužna veza između ubistava i grafita generala Mladića. Ti grafiti „`krase` fasade na pola i pet minuta hoda od škole `Vladislav Ribnikar`“ (Ivan Medenica), zbog čega je „prihvatljivost oružanog obračuna u školi podržana strogo čuvanim grafitom u čast Ratka Mladića – pored koga je dete, koje je pucalo u Ribnikaru, svakodnevno prolazilo“ (Sofija Mandić). „Vrhovni komandant ubijanja sarajevske dece bio je general Ratko Mladić“, objašnjava i Tomislav Marković, a „mural s njegovim likom nalazi se par stotina metara od OŠ `Ribnikar`”. Ivan Medenica bi se čak smeo zakleti da je zločinac vežbao u „streljani koja je ukrašena portretima Putina i Mladića“.

7. Kriva je nacionalistička vlast. „Nacionalsocijalistički i naprednjačko-fašistički režim direktno je odgovoran za masakr u školi“ (Dinko Gruhonjić). Kriva je „kleronaciocionalistička kriminalna kamarila na vlasti spregnuta sa crkvom“ (Pavle Radić). „Zna se ko je kriv – oni koji više od deset godina vladaju strahom i nasiljem“ (Marko Vidojković). Zločin u Ribnikaru je „odraz stanja duha slobizma, šešeljizma i vučićizma u zemlji u kojoj vladaju već više od trideset godina“ (Milojko Pantić). „Vlast je sve radila tako da deca koja su danas uzrasta njihove vlasti (10+) kao jedini društveni model uspeha vide brutalno verbalno i fizičko nasilje – vlast je time zauvek okrvavila svoje ruke“ (Sofija Mandić).

8. Postoji kauzalna veza između ubistva i nekih drugih antievropskih fenomena. Kriv je „ruski svet“ (Momčilo Đurđić),  krivo je „postrojavanje dece pod neofašističkim obeležjima“ (Građanska Vojvodina),  krivo je „ubistvo Đinđića“ (Momčilo Đurđić), krivo je „veličanje bitke na Košarama“ (Milan St. Protić), krivo je to što „Srbija nekoliko godina nije otvorila nijedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropom“ (Sonja Atanasijević)…

S čisto etiološkog stanovišta, većina ovih objašnjenja pre pripada „kulturi lupetanja“, nego racionalnoj analizi. Vezano za srpsko društvo  navodno natopljenog nasiljem, pogledamo li statistiku stopa ubistava u Evropi videćemo da su, pre Srbije, sledeće zemlje EU: Letonija Litvanija, Estonija, Lihtenštajn, Kipar, Rumunija, Francuska, Belgija, Švedska, Malta, Slovačka. Da nije i u ovom zemljama slučajno problem srpski nacionalizam?

Istina, Kišjuhas kaže da su “vrednosti `Velike Srbije` te koje inspirišu mnoge masovne ubice na Zapadu“. Ali, reč je o autoru koji srpskim nacionalizmom objašnjava čak i zagađenost vazduha u Srbiji: „Smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo“ nastao je zato što su Srbi „kosovojesrbijašili spaljujući ambasade s tri posoljena prsta“, „molebanski čuvali svetinje“, „turali trulo lišće na branike automobila“, „jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo“ – „i sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“. Srpski nacionalizam je objašnjenje za sva zla u Srbiji – i to je prosto tako.

Dublji uzroci

No, premda izgledaju kao objašnjenja, navedenih osam tačaka zapravo su ideloško izokretanje, manipulacija, zakucavanje u zdrav mozak (brain rape) naroda, zlostavljačko ponižavanje žrtve… Izostavljaju se, ne slučajno, primarna objašnjenja koja se tiču, najpre, psihopatologije zločinca – „dečko je prosto poremećen“, lepo kaže Danijel Simić, „sve ostalo je traženje povoda za proguravanje političkih agendi, koje su spremne od ranije“. Takođe, zapostavlja se važnost preuzetog modela oponašanja, utvrđenog i u policijskoj istrazi – školski zločin je, podvlači Milan Ružić, „rezultat imitacije američkog društva“.

Zanimljivo je da niko ne pominje ni klasnu dimenziju zločina – desio se u „elitnoj školi“, koju pohađaju uglavnom deca iz viših klasa, s posebnim bilingvalnim programom, i s izrazito permisivnim pedagoškim pristupom: „Na roditeljskom sastanku ne sme da se pomene ime učenika koji napravi neki problem. Loše učenike ne smeju da izbace iz škole. Roditeljima je zabranjeno da se obraćaju učenicima (tj. drugoj deci) ako postoji problem. Takmičarski duh između dece doveden je do nivoa besmisla. Ništa drugarstvo, samo ko kakve ocene ima i kakve patike nosi. U školi ima dosta nevidljivog i vidljivog nasilja prema slabijima. I niko ne može da reaguje, ni roditelji, ni škola“.

Ako se već traže dublji uzroci zločina, onda su klasno poreklo i bezosećajna klasna kultura malog privilegovanog ubice (sa sve porodičnim sefom) valjda značajniji za objašnjenje od obližnjeg murala s likom generala iz devedesetih?

Mural sa likom generala Ratka Mladića u Njegoševoj ulici u Beogradu (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Naravno da su za razmere počinjenog zla odgovorne kako školske vlasti, tako i sve druge, a ni uloga medija nije za potcenjivanje. O tome su već argumentovano pisali Igor IvanovićSlobodan Stojičević i Tajana Poterjahin, i tu ne bih imao mnogo šta da dodam. Ali, ostaje gorak utisak zbog masovne manipulacije – „među najodvratnije spadaju one koje mrtve dečije glave `fakturišu` Srbiji kao zaslužen račun za njenu krivicu u ratnom raspadu Jugoslavije“, piše i Muharem Bazdulj. „Tako reaguju ljudi koji su toliko ubeđeni u istinitost i pravovernost vlastite simplifikovane slike ratova, da im to blokira i najelementarniju čovečnost i empatiju“.

Bezočna manipulacija tako pobeđuje „najelementarniju čovečnost i empatiju“ – jer kolonijalna teritorija, po svojoj kompradorskoj eliti, zapravo u mnogome i jeste patološko društvo.

 

Izvor Iskra

 

Naslovna fotografija: Vladimir Sporčić/Tanjug

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u