EU, SAD i Kina: Geopolitika protiv ekonomije

EU se našla pred pitanjem kako naći ravnotežu između čini se nužne bliskosti sa Vašingtonom u domenu bezbednosi i održavanja ekonomskih odnosa sa Pekingom

Brisel, u neugodnoj poziciji usled pooštravanja konkurencije između SAD i Kine, pokušava da definište „koherentnu strategiju“ za suočavanje sa Kinom. Ipak, dok je pozicija Ursule fon der Lajen i Žozepa Borelja, kao i dominantnog dela administracije u Briselu „pro-atlantistička“, to se ne može reći za veći deo onih koji drže glavnu reč u oblikovanju politike EU, a to su političke i biznis elite na nacionalnim nivoima. Kako pomiriti ove dve struje, i kako naći balans između čini se nužne bliskosti sa Vašingtonom i održavanja ekonomski intenzivnih odnosa sa Pekingom, pitanje je od milion dolara.

Samo nekoliko sati nakon govora predsednika SAD o brzom otpopljavanju odnosa sa Kinom na kraju samita G7 u Hirošimi održanog od 19. do 21. maja 2023, Peking je naredio delu svojih infrastrukturnih kompanija da prestanu kupovine od „Mikrona“, američkog proizvođača čipova. Razlog je završni komunike G7, iz kojeg je jasno da će se Kina naći pod pojačanim ekonomskim pritiskom najrazvijenijih zemalja Evrope, Severne Amerike i Japana, uprkos promeni vokabulara, u kome se decoupling menja sa de-risking-om.

Samit G7 pokazao je uspeh SAD i Japana u ubeđivanju evropskih zemalja poput Nemačke i Francuske da zauzmu agresivniji stav protiv Kine. Naime, već pre samita G7, Japan, SAD i EU su koordinisali dobar deo politika prema Kini, pokušavajući da nađu balans između „nacionalne bezbednosti“ i ekonomskih interesa.

Tako, umesto potpunog ekonomskog razdvajanja od Kine, Zapad strateški identifikuje oblasti u kojima saradnja navodno predstavlja strateški rizik. Istina, ne postoji potpuna saglasnostu usled većeg oslanjanja EU na Kinu, pa se tako članice G7 nisu složile oko novih kontrola izvoza ili instrumenata protiv tzv. prinude.

Evropski „de-risking“

Nova terminologija potiče od predsednice Evropske komisije. Naime, u svom možda istorijskom govoru od 30. marta 2023. o odnosima EU i Kine Ursula fon der Lajen pozvala je na „de-risking“ od Kine. Pokušavajući da prikaže smanjivanje zavisnosti od Pekinga kao manje radikalni otklon od (američkog) dekuplinga, ona je rekla da EU ne želi da prekida ekonomske, društvene, političke ili naučne veze. Naglasila je da je Kina vitalni trgovinski partner za EU – čineći 9% robnog izvoza i više od petine robnog uvoza EU (20,8%) – te da, iako neravnoteže rastu u korist Kine, većina bilateralne trgovine robom i uslugama ostaje obostrano korisna i „nerizična“.

Povezano s ovim, u Briselu se smatra da ekonomsko razdvajanje ne bi bilo ni poželjno ni izvodljivo, uzimajući u obzir ogromnu bilateralnu trgovinu te hiljade evropskih kompanija sa filijalama i fabrikama u Kini. Stoga se preporučuje pristup u kome EU nameće veće barijere u oblastima u kojima Kina krši slobodnu konkurenciju ili gde Brisel proceni da postoje osetljiva bezbednosna pitanja. Naime, namera je da se mehanizmima većeg skrininga, trgovinskih instrumenata i novih odbrambenih alata, smanji izloženost i poveća rezistentnost prema Kini.

Evropske institucije već pripremaju dva nova alata za „odbranu trgovinskog suvereniteta“. Tako je u nedavno predloženom industrijskom aktu EU uvela određene barijere za kineske proizvođače tehnologija u domenu obnovljivih izvora energije kada isti učestvuju u javnim nabavkama na evropskom tržištu. Dodatno, Zakonom o kritičnim sirovinama EU želi da se manje oslanja na kineske kapacitete u tom domenu. Ipak, ti potezi su dosta oprezni i svakako neuporedivi sa onima koje povlači Bela kuća. Naime, nema konsenzusa u Briselu za dekupling, budući da se smatra da se lavovski deo trgovine sa Kinom mora održati, a da EU istovremeno može da poveća svoju rezistentnost u nekim strateškim sektorima. Razlog za ovo je što je, sa još uvek rastućim značajem za evropske kompanije, kinesko tržište postalo strateški važno za korporacije iz EU.

Ursula fon der Lajen (Foto: EPA-EFE/Julien Warnand)

Prirodna težnja Pekinga da se učini manje zavisnom od sveta, a svet više zavisnim od nje, za EU je posebno problematična kod sektora kao što su brza železnica i tehnologija obnovljive energije, kada su u pitanju kritične sirovine kao što su litijum ili kobalt, ili kod tehnologija poput kvantnog računarstva, robotike ili veštačke inteligencije koje će biti ključne za ekonomsku i nacionalnu bezbednost. Kako je cilj Brisela ekonomija, i posebno industrija, koja je konkurentnija i otpornija, veze sa Kinom treba ograničavati u oblastima u kojima trgovina i investicije predstavljaju rizik za EU: određene osetljive tehnologije, roba dualne namene ili pak ulaganja koja dolaze sa „prisilnim“ transferom tehnologije ili znanja.

Stoga se predloženi Zakon o kritičnim sirovinama, koji ima za cilj da diverzifikuje i obezbedi snabdevanje EU istim, čini smislenim. Na primer, postoje oblasti u kojima se EU oslanja na jednog jedinog dobavljača – Kinu – za 98% zaliha retkih materijala, 93% magnezijuma i 97% litijuma. Dodatno, potražnja EU za ovim materijalima će naglo porasti kako se digitalna i zelena trasformacija ubrzavaju; predviđa se da će baterije koje napajaju električna vozila u EU povećati potražnju za litijumom za 17 puta do 2050.

Drugi deo strategije smanjenja rizika je bolje korišćenje postojećih trgovinskih instrumenata EU. Poslednjih godina Brisel je uveo mere u domenu bezbednosti, bilo da se radi o 5G, direktnim stranim investicijama (SDI) ili kontroli izvoza. EU raspolaže pravilima kojima se mogu suzbijati ekonomske distorzije, posebno kroz Uredbu o stranim subvencijama. Dodatno, očekuje se da EU uskoro razvije ciljani instrument za izlazne investicije, koji bi se odnosio na mali broj osetljivih, potencijalno vojnih, tehnologija.

Suočavanje s Kinom

Jasno je da Brisel, u neugodnoj poziciji usled pooštravanja konkurencije između SAD i Kine, pokušava da definište „koherentnu strategiju“ za suočavanje sa Kinom. Ipak, dok je pozicija Ursule fon der Lajen i Žozepa Borelja, visokog predstavnika EU za spoljnu politiku, kao i dominantnog dela administracije u Briselu „pro-atlantistička“, to se ne može reći za veći deo onih koji drže glavnu reč u oblikovanju politike EU, a to su političke i biznis elite na nacionalnim nivoima.

Kako pomiriti ove dve struje i kako naći balans između čini se nužne bliskosti sa Vašingtonom, ali i održavanja ekonomski intenzivnih odnosa sa Pekingom pitanje je od milion dolara. Ono što je novo od februara 2022, jeste rat u Ukrajini, i s tim povezana procena analitičara u Briselu da bi Kina to mogla iskoristiti kroz jačanje svoje geopolitičke pozicije, posebno ako Moskva ne ostvari pobedu. Stav da bi Brisel trebalo da „odgovori“ na globalne ambicije Pekinga je neosporan, ali ključ je definisati intenzitet odgovora.

Ono što postaje jasno je da je tzv. pitanje Kine mnogo važnije i složenije od pitanja Rusije. Rastuća percepcija u središtu EU jeste da je ambicija Kine ništa manje nego da izgradi novi svetski poredak sa Pekingom u centru. Kako smatra predsednica Evropske komisije, za Peking imperativ bezbednosti i kontrole nadmašuje logiku slobodnog tržišta i otvorene trgovine, sa alternativnom vizijom svetskog poretka u kome bi prava pojedinca bila podređena nacionalnoj bezbednosti. Takav pristup Pekinga se, po Ursuli fon der Lajen, već video sa Inicijativom Pojas i put („Put svile“), novim međunarodnim bankama ili drugim institucijama predvođenim Kinom, kao i po posredovanju između Saudijske Arabije i Irana, te kroz podršku Moskvi u ukrajinskom konfliktu. Posledično, trenutna strategija EU prema Kini sa svojim trostrukim pristupom „partner-konkurent-rival“ trebalo bi da veću težinu dodeli ovoj trećoj komponenti.

Da Peking prepoznaje svu opasnost promene politike Brisela ukazuje i izjava Ministra diplomatije Kine Ćin Ganga koji je  „de-risking” opisao kao de-sinicizaciju, odnosno kao odvajanje od saradnje, stabilnosti i razvoja. Dodatno, problem za Brisel su i kineske kontra-mere. Na primer, nedavni predlozi EU za uvođenje sankcija kineskim kompanijama zbog podrške Rusiji dočekani su upozorenjem Pekinga da će na njih adekvatno uzvratiti, te kažnjavajući korporacije iz EU. Kina je inače povremeno koristila svoju tržišnu moć kao oružje – dobar primer je de facto bojkot litvanskih proizvoda nakon otvaranja predstavništva Tajvana u Viljnusu 2021). 

Šta želi Peking?

Prema kolumnisti Fajnenšel tajmsa Martinu Sendbaju, Peking u političkom smislu želi da podeli Zapad koji je zbližen ratom u Ukrajini. Ekonomski, Kina želi da spreči bilo kakve poteze EU da ograniči pristup te zemlje zajedničkom tržištu. Sa ciljem da što više održi ekonomske veze i parcijalnu zavisnost EU od Kine, Peking podržava napore Evropljana da se distanciraju od Vašingtona, podstičući njihovu ogorčenost što spoljnopolitički prioriteti Vašingtona i komercijalni interesi SAD previše utiču na odluke zemalja Evrope.

Nada EU je da bi Si Đinping mogao da ubedi Putina da popusti oko Ukrajine, ali kako potencira Sendbaj, ako Brisel ne može verodostojno da preti ekonomskim interesima Pekinga, Kina će po prirodi svojih interesa delovati protiv strateških ciljeva EU. U tom smislu, svojervrsna pretnja Ursule fon der Lajen da bi EU mogla blokirati kineske biznis aranžmane sa Evropom ako Peking ostane na sadašnjem kursu,  novi jei agresivniji pristup, barem briselske elite.

Ipak, biće teško privoleti članice EU da se okupe iza ovog borbenijeg stanovištva. Na neki način Briselu na ruku ide nešto blaži ton iz Vašingtona, gde se barem na retoričkom nivou ublažio diskurs (sada se „dekupling“ smatra katastrofalnim). Međutim, izjava ministarske finansije SAD da će ta zemlja ekonomsku politiku podrediti nacionalnoj bezbednosti i ljudskim pravima, pozivajući na saradnju u borbi sa globalnim izazovima kao što su klimatske promene i dužnička kriza, teško da je išta novo u odnosu prema Pekingu. Ono što jeste novina je povećan napor ka kreiranju zajedničkog transatlantskog pristupa.

Predsednici Francuske i Kine i predsednica Evropske komisije, Peking, april 2023. (Foto: Tanjug / Ludovic Marin / Pool Photo via AP)

Međutim, puno stvari ukazuje da EU nije voljna da svoje ekonomske ambicije preoblikuje pod još uvek nejasnim sistemskim pretnjama Pekinga, kako su one percipirane u Beloj kući. S tim u vezi su i Makronove opaske da Evropa nije „vazal“ SAD, odnosno ponovno afirmisanje strateške autonomije EU, te kritika „oružavanja” dolara što stvara dodatne troškove evropskim kompanijama (primoravajući ih da odustanu od poslovanja i prekinu veze sa trećim zemljama ili da se suoče sa ozbiljnim sekundarnim sankcijama). Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel u principu deli poziciju francuskog predsednika.

Problem za kreiranje transatlanskog koherentnog pristupa Kini praviće i „korporativna Evropa“, koja će teško dozvoliti da se ograničava ekonomska saradnja sa Kinom (američki biznis je popustio budući da se već pet godina stvara dvopartijski konsenzus u Kongresu SAD da Kina ugrožava američku globalnu dominaciju).

Šta želi Brisel?

Dakle, u političkoj ekonomiji EU strateški prioriteti definisani od strane dela gornjeg ešalona briselske elite nisu usklađeni sa merkantilnim interesima velikih korporacija u ključnim državama EU, kao i sa ukorenjenim instinktima srednjeg i donjeg dela administracije u Evropskoj komisiji i mnogim manjim evropskim ekonomijama za produbljivanje trgovine. Naime, pristup tržištu Kine za mnoge korporacije iz EU je od esencijalnog značaja, ne samo po pitanju izvoza, već i za širenje proizvodnje u toj zemlji.

U tom smislu, indikativna je izjava izvršnog direktora Mercedes-Benza koji smatra da bi prekid veza sa Kinom bio „nezamisliv za skoro celu nemačku industriju“. Važnost Kine je ogromna i nemački gigant BASF ulaže oko 10 milijardi evra u ekonomiju koja je najveće i jedno od najbrže rastućih tržišta za hemijske proizvode. Povezano s prethodnim, u istraživačkom izveštaju koji je nedavno objavio jedan austrijski think tank, procenjuje se da bi Nemačka, u slučaju dekuplinga s Kinom zabeležila pad BDP-a od 2% godišnje (ekvivalentno gubitku od 60 milijardi evra).

Indikativno je da su evropske SDI u kineski automobilski sektor dostigle rekordnih 6,2 milijarde evra, dok su investicije u sve ostale sektore iznosile tek 1,5 milijardi evra tokom 2022 – što je velika promena u odnosu na 2018, kada su SDI u auto-industriju iznosile 1,7, te 5,5 milijardi evra u ostale sektore. Tako snažan porast ukazuje kako je auto-sektor postao dominantan u evropskim investicijama u Kini, uprkos pogoršanju veza između Brisela i Pekinga. Naravno, profit od trgovine uglavnom ide korporativnim akcionarima u EU, ali ne evropskim radnicima, malim kompanijama, kao i zemljama koje su trenutno vezane za nemački lanac snabdevanja automobilima. Kako to često biva, ono što je dobro za „Folcvagen“ nije nužno dobro i za Evropu.

Ipak, iako strane kompanije pokušavaju da odbrane svoj udeo na najvećem svetskom tržištu automobila, kineske kompanije, potpomognute državnim subvencijama i vertikalno integrisanim lancima snabdevanja, sve su dominantnije (u kategoriji električnih vozila, 8 od 10 najboljih električnih modela prodatih u Kini 2023. godine su kineski brendovi). Povezano s prethodnim, dok jedni povećavaju investicije, američki „Ford“ će smanjiti ulaganja u tu zemlju usled konkurencije lokalnih rivala kod električnih vozila.

Elon Musk na ceremoniji otvaranja nove Tesla fabrike za električne automobile u Nemačkoj, 22. mart 2022. (Foto: Patrick Pleul/Pool via Reuters)

Da situacija ipak nije ružičasta za evropski biznis u Kini, kako zbog naraslih geopolitičkih tenzija tako i usled nove restriktivnije regulative Pekinga, na to ukazuje i pomereni fokus koroporacija iz EU koje su trenutno usresređene na ublažavanje rizika i na izgradnju otpornijih lanaca snabdevanja (dok su do pre nekoliko godina bile zaokupljene mogućnostima ulaganja u Kinu). Posledično, efikasnost kineskog tržišta se smanjuje kako sve više kompanija, kako bi ublažile rizike, odvaja svoje operacije u Kini od svojih globalnih operacija.

Dok najveće evropske kompanije nastavljaju da investiraju (samo četiri kompanije su činile više od trećine ulaganja EU u Kinu između 2018-2021), većina već aktivnih u Kini samo održava svoje prisustvo, dok skoro nijedna nova evropska firma nije ušla na kinesko tržište u poslednje tri godine. Na kraju 2022. kumulativni iznos investicija EU u Kinu u poslednjih 20 godina iznosio je oko 165 milijardi evra – otprilike isti iznos koji kompanije iz EU ulažu u SAD svakih 12 meseci.

Istina, kineske grinfild investicije u Evropi su u procvatu, rastući čak 53% tokom 2022, što je uglavnom posledica nekoliko velikih projekata, gotovo isključivo koncentrisanih u automobilskom sektoru, odnosno u izgradnji pogona za baterije u Nemačkoj, Mađarskoj, Britaniji i Francuskoj. Povezano sa prethodnim, za EU je problem da je planirani prelazak na obnovljive izvore energije i fazno odustajanje od motora sa unutrašnjim sagorevanjem, kao i digitalna transformacija ili napredak u biotehnologiji, 5G i 6G, nanomaterijalima, teško moguć ako dođe do razdvajanja od Kine.

Uprkos impresivnim ciframa, trgovina između dve ekonomije je znatno ispod potencijala. Na primer, iako je Kina ogromno tržište, evropski izvoz u tu zemlju je relativno mali (230 milijardi evra u 2022) – tek malo viši (za 23%) nego izvoz u osmomilionsku Švajcarsku. Takođe, robni izvoz EU u SAD je daleko veći (509 milijardi evra) i dupliran je u odnosu na  2012. Dodatno, EU beleži konstantno rastući deficit sa Kinom – uvoz od 626 milijardi evra se povećao dva i po puta tokom poslednjih 10 godina, dok je rast izvoza u tu zemlju bio upola sporiji (radi komparacije, uvoz iz SAD od 358 milijardi evra je značajno niži, iako se duplirao od 2012).  

Slabljenje Evrope 

U 2008. dolar se plaćao tek 63 evrocenta; u maju ove godine američka valuta vredi 92 evrocenta. Pre deceniju i po privreda EU bila je nešto veća od američke, a potom je došla „evro-skleroza“. Tako je 2022. američka ekonomija, izraženo u kupovnoj moći, bila 25% veća od privreda EU i Britanije. SAD su danas mnogo bogatije od EU – BDP po glavi stanovnika po paritetu kupovne moći je skoro 50% viši nego u EU.

Dakle, tokom poslednjih petnaestak godina ekonomska, tehnološka i vojna moć EU u odnosu na SAD je slabila, a rat u Ukrajini je samo pokazao duboku zavisnost Evropljana od Amerikanaca u domenu bezbednosti, uprkos (deklarativnim) naporima EU da postigne „stratešku autonomiju“. Jasno je da Evropljani nemaju saglasnost o ključnim strateškim pitanjima i da se liderstvo Vašingtona nameće kao praktičan izbor.

Kao što je i u (prvom) Hladnom ratu, Evropa bila centralno mesto nadmetanja supersila, Bela kuća opet očekuje da će EU prilagoditi politiku američkoj strategiji obuzdavanja Kine. Dok su mnogi u EU, posebno gornji ešalon briselske administracije, suštinski spremni da prate kurs Vašingtona, te shodno tome predlažu jedistvenu, disciplinovanu i snažnu poziciju u odnosu na Peking, Makronov put u Kinu aprila 2023, kao i Šolcov novembra 2022, ukazuju da postoje snažni otpori takvom spoljnopolitičkom pozicioniranju.

I na strogo intelektualnoj ravni takođe postoje određena neslaganja oko viđenja spoljne politike EU, posebno njenog odnosa prema Kini. Indikativno je razmišljanje Marka Leonarda, jednog od vodećih ljudi u uticajnom think tank-u Evropskom savetu za spoljne odnose (ECFR). Po njemu, bitka za globalnu prevlast nije između demokratija i autokratija, već između različitih modela globalnog poretka. Naime, zapadni lideri veruju da brane poredak zasnovan na pravilima od revizionističkih sila kao što su Kina i Rusija, odnosno da se svet polarizuje između demokratija vezanih za vladavinu prava i agresivnih autokratija, te da Zapad treba bolji narativ da ubedi ostale zemlje (u razvoju) da, pored ostalog, rat u Ukrajini ima značajne implikacije za njih.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski na samitu G7 u razgovoru sa Ursulom fon der Lajen i Olafom Šolcom, 21. maj 2023. (Foto: AFP)

S druge strane, Kina razvija „drugačiju verziju demokratije“, čiji je osnovni cilj emancipacija „Trećeg sveta“ od dominacije Zapada. Dok Vašington želi da kroz globalnu polarizaciju poveća svoj uticaj, Pekingu odgovara što fragmentiraniji svet. Naime, Kina ne želi da zameni poziciju SAD, već da bude percipirana kao prijatelj zemljama u razvoju koje teže većem uticaju na planetarnoj pozornici. Povezano s tim, Brisel bi trebalo da uzme u obzir uticaj Kine na zemlje u razvoju, od kojih je većina oklevala da podrži zapadne sankcije Rusiji i kod kojih se pojačala slika Kine kao neagresivne sile (ove zemlje često vide geopolitički uticaj Kine kao protivtežu Zapadu, a samim tim i EU).

Poruka koju želi da pošalje veći deo političke elite Zapada postaje sve jasnija. Naime, kada pojedinci na odgovornim funkcijama u EU i SAD danas pričaju o dekuplingu ili de-riskingu od Kine, oni zapravo šalju poruku poslovnim krugovima kako da podese svoje investicije i očekivanja u budućnosti, nagoveštavajući im političke probleme u slučaju „prevelikog“ oslonca na veliki kineski proizvodni kapacitet. To je vrsta mekanog gurkanja privrede da sama nađe nove mogućnosti, tj. nove lance snabdevanja. Očekuje se da se biznis na lakši i jeftiniji način unapred pripremi na lošije političke odnose razvijenog Zapada i Kine, što je svakako bolje nego da ih sačeka neka akutna kriza u tim odnosima koja bi dovela do većih poremećaja tržišta.

Ono što postaje nova realnost jeste da zapadni političari, ukljućujući praktično obe stranke u SAD i dobar deo vodećih političkih stranaka i izabranih lidera u zemljama EU, a ne poslovne elite, donosi odluku za koju procenjuje da je dugoročno dobra za njihove građane ili barem elite. Da li su u pravu pokazaće vreme i posredno njihova biračka baza.

Na kraju, samo reafirmisanje uloge G7 na možda istorijskom samitu u Hirošimi, označava novu eru definisanu rivalstvom supersila. I ovoga put, kao i u Hladnom ratu, SAD okupljaju saveznike u Evropi i Aziji za borbu za održavanje hegemonskog statusa Zapada.

 

Izvor RTS Oko

 

Naslovna fotografija: JONATHAN ERNST/REUTERS

 

BONUS VIDEO:

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u