Čekajući spas na Spasovdan

Između dve „kolone” stvorio se veliki antagonizam. Budući da pouke iz građanskog rata nikada nisu izvučene, tlo se čini jako pogodnim da nam neki novi London pomalo zavrti rulet

Naša deca su bila upucana. I to kada su se uoči Božića vraćali kući sa pesmom, noseći nasečene badnjake. Bili su to dečaci Stefan i Miloš Stojanović, iz malog mesta kraj Štrpca, sa samog juga naše otadžbine. Nismo ih valjda već zaboravili? I nije valjda da pozivamo da „sve stane” kada nam stradaju deca na Vračaru, ali ne i kada se to desi u Sirinićkoj župi?

Još je nešto bilo neshvatljivo za mnogu našu braću. Plavokosi ranjeni dečak, dok je ležao u bolnici u Gračanici, podigao je u znak pozdrava ruku sa tri raširena prsta. Kao da je hteo da time kaže: ne brinite, nisu nas ni ubili ni zaplašili, i nećemo nikud sa naših pragova.

A kad je izašao iz bolnice, ranjenog dečaka sačekali su njegovi vršnjaci – kao heroja. Skandirali su mu ime, a onda je svako od njih prišao da ga zagrli i poljubi. No ni to nije ganulo mnoga okamenjena srca, jer ni Stefan ni njegovi drugari nisu rekli da odlaze, niti ponavljali floskule da ko poslednji ode i ugasi svetlo. Prosto, sve je to prkosilo narativima koji su se odomaćili u našem prestonom gradu, i patnja naših sunarodnika sa Kosova brzo je zaboravljena. Ili nije ni uzimana za ozbiljno.

„Misliš daleko je Levač od Kosova, a Kosovo će ti sutra stići u Levač”, proročki je, istina u drugom kontekstu, govorio Ljubomir Simović pre trideset i kusur godina. I došlo je – u Levač našeg vremena. Na Vračar.

Posle velike tragedije, masovnog ubistva i ranjavanja dece u srcu Beograda, usledio je i zločin i u prigradskoj opštini, u Duboni kod Mladenovca. I čudna mešavina straha i gneva prostrujala je zemljom. Kao u revolucionarnim previranjima, masa je tražila jednog krivca. Nije je umirila ni ostavka ministra prosvete.

Već prvih dana, prst je bio uprt ka predsedniku Srbije i njemu naklonjenim medijima. Uz aboliranje sopstvene opcije i njenih medija koji isto tako nisu baš za diku, iako su malo uglađeniji i bolje stilizovani.

Jedno je jasno: iz biografije dečaka koji je ličio na domaću verziju Majkla Majersa, vidi se da je ponikao u razorenoj porodici i razorenom školstvu. To pitanje malo ko je pokretao, a i onaj ko bi se usudio, bio je zasut verbalnim kamenicama da time abolira režim od odgovornosti.

I za sopstveno preispitivanje malo ko je imao snage. Koliko smo mi lično doprineli ojačavanju integriteta i ugleda prosvetnih radnika, ili smo ih i sami bar ponekad unižavali, praveći šale na račun njihovog radnog vremena i raspusta? Koliko smo ih svojoj deci, bratancima i sestrićima isticali kao primere vrednih i posvećenih ljudi?

Koga smo im tačno sugerisali za uzore? Koliko smo se puta usprotivili kada je neko sa omalovažavanjem govorio o obrazovanim ljudima iz našeg okruženja, koliko ukazali na kupljene diplome i njihovu specifičnu težinu i probitačnost u današnjem vremenu? Kada smo prigovorili i svojim rođacima i prijateljima koji su vidno zapostavljali svoju decu zbog posla, karijere ili prosto sebičnosti? Otvorili udžbenik naših đaka i zapitali se šta to oni uče iz istorije ili biologije?

Da li smo i mi prosvetni radnici po vokaciji bar malo podrobnije proučili i predložili koje rešenje za stvarne reforme na polju naše prosvete? Konačno, koliko nam je u političkom rasuđivanju i na izborima pitanje prosvete i kulture bilo na listi prioriteta? Nije i nismo, ćutali smo i gledali „svoja posla”.

Upozoravajuće reči

I sami smo postali Levčani. Odnosno Vračarci. I činjenjem, ili češće nečinjenjem, odvaljivali kamen po kamen temelja koji se zove srpska prosveta.

„Kada bi svako od nas viknuo Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek i rđav građanin, Srbija bi se preporodila za tri dana i za tri godine bi bila srećna i mi bismo svi doživeli sreću njenu zajedno sa decom našom. U njoj bi se nakupilo toliko snage, fizičke i moralne, i duhovne, da bi sve spoljašnje stege njene popucale same od sebe.” Upozoravajuće i aktuelne, i posle jednog veka zvuče reči Nikolaja Lelićkog.

Kao i uvek u vremenima previranja, Crkva je nastojala da bude glas razuma i stišavanja podela. Patrijarh srpski Porfirije u Hramu Svetog Save, udaljenom petnaestak minuta hoda od škole u kojoj se desilo masovno ubistvo, odslužio je pomen žrtvama kojem je prisutvovao veliki broj verujućih ljudi.

Patrijarh srpski gospodin Porfirije na molebanu za svetinju braka i porodice, Beograd, 11. septembar 2022. (Foto: Tanjug/AP/Darko Vojinović)

„Ako ne budemo bolji, ako ne budemo bolje slušali rečije Božije, ako reč Božija ne bude naš život i zbog nje ne postanemo bolji, onda će nam sve loše reči postati bumerang”, upozorio je patrijarh.

Episkop Ilarion, nekadašnji voljeni iguman Draganca na Kosovu, ali i bivši đak škole u kojoj je počinjen zločin, dirljivo je besedio na liturgiji u crkvi Svetog Marka i isticao potrebu da žrtvu i podvig vračarske dece upamtimo kao svetinju.

Protesti i zloupotrebe

Ali i te reči kao da su naišle na otpor, a patrijarhu Porfiriju, ironično nazivanom svetovnim imenom kao što je to činjeno sa patrijarhom Pavlom kada je 1991. pozivao na jedinstvo, po izlivanju Tvitera u medije spočitavana je bliskost sa vlašću. Verbalna agresija često je i u danima žalosti podsećala na natpise sa glasila Narodnog fronta iz 1945, samo što su ih umesto boljševika sada izgovarali nominalni liberali.

A onda je u javnost plasiran i snimak gde se patrijarh obraća jednoj od sekularnih prvosveštenica, i to u neformalnom tonu i neformalnom okruženju, gde se oštro izrazio o liberalnom novogovoru. Iz svih savremenih oruđa, krenula je kampanja protiv njega, ali i čitave Srpske pravoslavne crkve, uz stare ideološke floskule o mantijašima, nasilnicima, lopovima, pedofilima.

Doduše, sadašnji mimikrisani napadači, nešto uglađeniji od Jove Kapičića, umeli su da svoje perfidne napade uviju u oblande liberalizma, pa su kudeći srpskog patrijarha počeli i da hvale jednog srpskog vladiku, čiji Tviter i Instagram zadovoljavaju njihov istančan ukus. Običan čovek, koji je odan svojoj crkvi, i koji i kada kritikuje određene anomalije u njoj, to čini dobronamerno i sinovski, a ne u duhu hajke, nije mogao a da ne zavapi: „Oglašeni, iziđite!” I ne krojte po svojoj meri crkveni život u kom inače ne doprinosite i ne učestvujete…

Treća je nedelja kako traju i protesti, po nekima i najmasovniji u Srbiji u poslednje dve decenije. U njima ima spontanosti, možda kod mnogih ljudi i iskrene želje za rešavanjem nagomilanih problema u društvu, ali se pokazuje i da se oni politički zloupotrebljavaju.

Potpisnik ovih redova u jednoj prilici se našao na mestu gde se održavaju i zaista se stiče utisak da oni nose određenu snagu i energiju koje ne bi trebalo ignorisati i omalovažavati. Ali na njima se ne vide parole o ključnim problemima koji su doveli do tragedije na Vračaru: o potrebi očuvanja porodice, tradicije i vere, o neophodnosti više veroučitelja u našim školama, ili pak više fizičke kulture, ili više kreativnih radionica… Na protestu ima svega, osim priče o srpskoj prosveti, koja je ključna za budućnost generacija zbog kojih strepimo.

Pogodno tlo

Stranke vlasti zakazale su i sopstveno veliko okupljanje, koje kao da ima za glavni cilj da pošalje poruku inostranim centrima moći da obojene revolucije, ali i pritisci na srpsko rukovodstvo nisu mogući.

Između dve „kolone” stvorio se veliki antagonizam i, budući da poruke o pogubnosti bratoubilačkog rata nikada nisu izvučene, tlo se čini jako pogodnim da nam neki novi London pomalo zameša karte ili zavrti rulet. A onda i kaže kako smo, dok klizimo ka ambisu, ponovo „našli svoju dušu…”

Posebno je oporo kada se usred međusobnih optužbi i mobilisanja „dve Srbije” na opštini Kosovska Mitrovica prvi put u istoriji postavlja zastava tzv. Kosova i kada lokalni lideri Aljbina Kurtija preuzimaju samoupravu u čisto srpskim sredinama.

Crkva je tu potencijalnu deobu na dva bloka pravovremeno uočila i pozvala sve građane u tradicionalnu Spasovdansku litiju, od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save.

Kako je najavljeno, litijski krst neće nositi gradski uglednici, već najbolji studenti, patrijaršijski stipendisti. A umesto da ima svečarski karakter, u okviru nje će se služiti i pomen tragično nastradalim đacima, mladima i žrtvama porodičnog nasilja.

Mošti Svetog Nikolaja Srpskog stigle u Beograd (Foto: SPC)

Crkva je pozvala da u litiji, pomireni, kao kada prilaze putiru, a oko moštiju Svetog vladike Nikolaja, šetaju svi podeljeni Srbi. Bez obzira da li su vlast ili opozicija, potomci četnika ili partizana, kog su obrazovanja ili staleža. To će biti i jedinstvena prilika da se u koloni nađemo isti i jednaki, u duhu sabornosti i sa mirisom tamjana kojim se osveštavaju naše ulice.

Možda je dobro da onda, bar na jedan dan, a taj dan se zove Spasovdan, zaboravimo na lične simpatije ili antipatije. Kad kuća gori – gasimo kuću, pa makar i da je komšije sa kojim se na slažemo! Posle ćemo, kad stane požar, da namirimo račune, a pomažući mu možda i da nađemo snage da se, zadihani i garavi, zagrlimo. I da popijemo po jednu, da spere čađ koja nam se nataložila u grlu i plućima.

 

Izvor RT Balkan

 

Naslovna fotografija: SPC

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u